11. novembra 1940. godine za potrebe američke vojske, američka automobilska industrija Vilis (Willis), napravila je prvi model Džipa (JEEP).Džip je terensko vozilo koje može da se kreće po veoma teškom i nepristupačnom terenu. Razvoj ovog vozila nastavljen je i usavršavan tokom Drugog svetskog rata. Proizvedenjeu velikim serijama i trošio je mnogo goriva. Prednje staklo mu se obaralo napred. Vozio se kao kabriolet, a za slučaj nevremena, imao je platneni krov.
Interesnatan je razvoj njegovog imena. Oznaka mu je bila GP (GP - general purpose - za opštu namenu). GP se na engleskom izovara kao "dži-pi" odatle pa do naziva "džip" nije dalek put. A neko ko nije znao istoriju imena je ono što je čuo na engleskom napisao kao Jeep.
Sve je počelo ranih tridesetih godina prošlog veka, kada se Američkoj armiji ukazala potreba za lakim vozilom široke upotrebljivosti koje bi pratilo pešadiju u svim aktivnostima. Do tada, u toj ulozi su se nalazili Harley – Davidson motori ali nisu mogli da odgovore većini zahteva, teško su savljađivali loš teren i bili su veoma laka meta na frontu. Međutim, sve do izbijanja Drugog Svetskog rata, ništa nije bilo preduzeto. Tek u julu 1940. godine, suočeni sa razbuktalim sukobom u Evropi i globalno opasnom situacijom, Tehnička komanda raspisuje tender i šalje ga na adrese 135 američkih proizvođača automobila. Po uslovima konkursa, vozilo je, između ostalog, moralo da bude 4 x 4, da ima najmanje tri sedišta, da ima hidraulične kočnice, da može da ponese mitraljez kalibra 30, da može da savlada uspon od najmanje 45 %, da mu brzina na terenu bude 50 mp/h ( 89 km/h ) i da ima najmanje četvorocilindrični motor. Pored toga, Komanda je zahtevala isporuku od 70 vozila, radi testiranja.
Zahvaljujući dobrim informacijama, Ford, Willys i Bantam ( mala, slabo poznata i davno ugašena američka fabrika ), su uspeli da završe prototipove na vreme. Bantam je bio prvi i isporučio vozila 23. septembra 1940, Willys 13. novembra i Ford 23. novembra. Sva tri modela su dobila nadimke pod kojim su spominjani u vojnim dokumentima i Ford je bio “Pygmy” ( pigmej ), Willys je bio “Quad” ( u žargonu, kockasti ) i Bantam je nazvan “BRC” ( bantam reconnaissance car ). Svi prototipovi su podvrgnuti najrigoroznijem mogućem testiranju do tad. Znajući važnost ovakvog vozila u organizaciji vojske i njegove široke upotrebe, svaki šraf je morao biti proveren.
Borba oko veoma profitabilnog ugovora, okrenula je sve tri fabrike jednu protiv druge. Nakon veoma opširnog i teškog testiranja koje je obuhvatalo 1500 vozila ( po 500 od svake fabrike ), kao konačan izbor izabran je Willysov projekat a ugovor o sklapanju vozila podelile su sve tri marke, mada će proizvodnja u pogonima Bantama biti simbolična. Prednosti koje je Willys imao u odnosu na konkurente su bile izuzetno jaka konstrukcija i “Go – Devil” benzinski motor od 2,4 litre i oko 60 KS. Konačan izgled vozila ukljičivao je kompletnu Willysovu mehaniku ali je “dizajn” ( ako se izgled jednog vojnog, striktno namenskog vozila može tako nazvati ) bio preuzet od Forda.
Kada su u oktobru 1941. godine, prvi primerci već ušli u operativnu upotrebu, bilo je jasno da je američka vojska dobila mnogo više nego što je očekivala. Jednostavna konstrukcija, ogromna upotrebljivost i izdržljivost su se pokazali perfektnim za ono što je Jeep očekivalo. Iako u tom trenutku SAD nije bila u ratu, putem pomoći Britaniji, mnogi primerci su počeli da stiču dragoceno “real – life” iskustvo. Nakon japanskog napada na Pearl Harbour i oficijelnog ulaska Amerike u Drugi svetski rat, već je oko 40 000 vozila bilo isporučeno.
Verovatno bi bili potrebni tomovi knjiga da se sponemu sve situacije u kojima je Jeep bio vojsci jedina nada i spas, a kako je vreme teklo za vojsku je postao važan koliko i puška. U odnosu na nemački pandan Kubelwagen koji je stvoren na osnovi Bube, Jeep je bio daleko čvršći i pouzdaniji. Na primer, cela konstrucija je bila svrorena da podnese pogodke iz pešadiskog naoružanja i čak ako bi metak pogodio hladnjak, Jeep bi mogao da nastavi dalje. Tokom rata, razvio se u mnogo verzija kao što su čistač mina, sanitetsko vozilo a ako se dobro izoluje, Jeep je mogao biti amfibija i mogao se izbaciti iz aviona u more. Uz ovaj model vezivale su se i mnoge anegdote kao što je, na primer, priča o tome kako su vojnici masovno vezivali svoje Jeepove za drvo, da bi ih našli tamo gde su ih i ostavili, jer vozila nisu imala ključ nego samo starter i korišćena su po principu “sedi i vozi”. Na kraju, nema sumnje da je Jeep izuzetno mnogo doprineo pobedi saveznika i to na svim frontovima jer se izuzetno dobro ponašao u blatu Normandije, pesku Alžira ili snegu Ardena. To priznanje je dobio i od čuvenog generala Patona koji je rekao da tenk Sherman, Lockheed P – 51 Mustang ( borbeni avion ) i Jeep Willys, čine najjača saveznička oružija, bez kojih bi pobeda bila nemoguća. Na kraju rata, 1945. godine, broj proizvedenih primeraka je bio 639.245 komada od kojih je velik broj preživeo.
Međutim, iako je veliki rat zbog kog je stvoren, prestao, Jeep ni u kom slučaju nije završio svoju misiju. Još tokom trajanja borbi, Willys je zaštitio ime Jeep i počeo razvoj modela prilagođenih za civilnu upotrebu, namenjenih najviše farmerima. Već 1946. godine počinje prodaja model CJ2A koji je bio vojno vozilo ali u civilnoj odeći. Tokom par godina prodat je u čak 250 000 primeraka, kao poljoprivredno vozilo sa velikim brojem funkcija. Međutim, proizvodnja pravog Jeepa za vojsku nije prestajala i proširila se na, bukvalno ceo svet. Sve savezničke armije su imale velik broj ovih vozila u upotrebi a fabrika Zastava je sklopila određen broj za potrebe mlade i perspektivne JNA. Jeepovi su čak sklapani i u Sovjetskom Savezu gde su proivođeni u pogonima Gaz – a, kao kopija bez licence, zahvaljijući Zakonu o zajmu i najmu po kome su savezničke armije razmenjivale tehnička dostignuća.
Nova verzija vojnog Jeepa, M38 je uvedena u upotrebu 1950. godine, tačno na vreme da se dokaže u Korejskom ratu. Razlika je bila mala u odnosu na prošle modele i razlikuju se po blagom face – lifu i 24 – voltnoj instalaciji. Sledeća promena došla je 1957. godine kada je verzija M38A1 krenula da se koristi. Ovaj model se dosta razlikovao od predhodnika i bio je nešto duži, drugačijeg dizajna i imao je nov motor. Na žalost, i ova verzija je imala priliku da se pokaže u borbi i to u Vijetnamskom ratu. Do potpunog povlačenja Jeepova iz upotrebe, krajem osamdesetih godina, ova verzija se konstantno modifikovala ali nije izgubila originalni oblik, filozofiju ili karakteristike. Sa druge strane, produkcija civilnih modela je krenula drugim putem i potpuno se odvojila od koncepcije zajedničkog pretka.
Danas je Jeep Willys čest oldtajer mada se u nekim armijama i dalje koristi. Cena mu nije velika i kod nas postoji par dobro restaurirnih primeraka. Osim toga kod nas se mogu naći originalne verzije ( mada teško ), ruske kopije ili čak Zastavini primerci. Potencijalni kupci ne bi trebali da se brinu oko kvaliteta jer jedno je sigurno, možda će kamen uspeti lakše da pokvare.
Osim toga, još jedna stvar po kojoj je ovaj automobil izuzetan. Za razliku od ostalih klasičnih modela koji su važni samo u istoriji automobilizma, Jeep Willys je učesnik moderne svetske istorije i sigurno jedna od zaslužnih snaga za čovečanstvo kakvo danas poznajemo.
Нема коментара:
Постави коментар