Kolekcionar: Bugatti slavi 100 godina postojanja

Bugatti je proizvođač supersportskih automobila male serije. Osnovao ju je talijan Ettore Arco Isidoro Bugatti (15. septembar 1881. godine, Milano, Italija - 21. Avgust, Neuilly-sur-Seine, Francuska 1947. godine)u francuskom gradu Molsheimu 1909. godine. Kompanija je bankrotirala 1963. godine, no ime Bugatti je 1998. godine otkupila Volkswagen Grupa i nastavila proizvodnju pod imenom Bugatti Automobiles SAS.

Mnogi greše kada misle da je Bugatti italijanska firma. Istina, Ettore Bugatti dolazi iz Italije no njegova firma bila je smeštena u Francuskoj, u pokrajini Alsace. Karijeru je započeo kao privatni proizvođač automobila za mnoge, manje - više ekscentrične barone i grofove, no već 1909. godine u starosti od 28 godina osniva svoju vlastitu fabriku. Prve kreacije nisu imale previše zajedničkoga s kasnijim superproizvodima. Zapravo i danas se sumnja da Bugatti zapravo nije zaslužan za nastanak svojih automobila, već da su se pravi genijalci nalazili u senci dok je on zahvaljujući svojem poduzetništvu, trudu i šarmu vodio firmu i sve uspehe pripisivao sebi.

Prvi Bugattijev automobil je proizveden neposredno pre Prvog svetskog rata. Tada je proizvodnja nakratko prekinuta, a prvi posleratni automobil je proizveden tek 1922. godine, model Type 30. No tada su počeli veći sportski uspesi Bugattija. Type 10 je u svojoj prvoj trci sa četiri automobila zauzeo prva četiri mesta.

Type 35 iz 1924. godine je osvojio više od dve hiljade trka te je poznat kao najuspešniji trkači automobil svih vremena. No najznačajnija pobeda je ona iz Le Mansa 1939. kada su vozači Pierre Veyron i Jean-Pierre Wimille pobedili nastupivši samo sa jednim autom i ograničenim resursima.

Nekoliko meseci nakon istorijskog uspeha na Le Mansu u saobraćajnoj nesreći je poginuo Jean Bugatti, najstariji sin osnivača Ettorea, te se firma počela raspadati. Tome je doprineo i Drugi svetski rat.

Do početka Drugog svetskog rata proizvedeno je oko 7.900 automobila sa Bugattijevim znakom, od kojih oko 2.000 još i danas postoji.

Godine 1947. je preminuo i sam osnivač, Ettore Bugatti. Posao je pokušao preuzeti Roland Bugatti, ali u tome nije uspeo u potpunosti. Bilo je još nekoliko pokušaja oživljavanja Bugattija, ali niti jedan nije uspio. Firmu je 1963. nakon godina agonije kupio tadašnji poznati proizvođač sportskih automobila Hispano-Suiza, a Bugatti je potpuno zaboravljen.

Bugatti Automobili SpA
Godine 1987. ime Bugatti je otkupio bogati italijanski investitor Romano Artioli i utemeljio firmu Bugatti Automobili SpA. On je imao velike planove za Bugatti te je izgradio novu fabriku u blizini Modene. Prvi automobil, Bugatti EB110 je proizveden dve godine posle. Tada je bio najmoderniji supersportski automobil na svetu.

Godine 1993. Bugatti je kupio i Lotus, engleskog proizvođača sportskih automobila. Firma je tada poslovala dobro, ali je 1995. godine nastupila recesija i firma zapada u finansijske probleme. Lotus je prodan Protonu, a Bugatti nemačkoj firmi Dauer Racing koji je proizveo još pet primeraka modela EB110.

Verovatno najpoznatiji vlasnik Bugattija EB110 je Michael Schumacher kojeg je dobio 1994. godine, a iste godine s njim doživio i težu saobraćajnu nesreću. No auto je popravio i prodao 2003. godine.

Bugatti Automobiles SAS
Ime Bugatti je 1998. godine otkupljuje Volkswagen Grupa i počinje sa razvojem najjačeg, najbržeg i najskupljeg automobila na svetu. Koncept tog automobila je predstavljen godinu posle na ženevskom salonu automobila. Izgrađena je i nova fabrika u Molsheimu. Auto je dobio ime Veyron i na tržištu trebao biti 2004. godine, ali je bilo mnogih problema, od pregrejavanja motora od 1001 KS, preko nestabilnosti na velikim brzinama, do nepouzdanosti. Tako je prvi model isporučen kupcu tek u proleće 2006. godine.

Do sada je napravljeno i nekoliko posebnih edicija model Veyron - Fbg par Hermes, Pur Sang i Grand Sport, a najavljen je i model bez krova. Najviše modela je prodano na Bliskom istoku.

U planu je i proizvodnja manjeg modela od Veyrona, ali i luksuzne limuzine kojom će Bugatti ući u klasu Rolls-Roycea i Maybacha.

Type 35
Godine 1924. na "Grand Prix de l'Automobile Club de France" u Lyonu Ettore je dovezao tajanstveni model oznake Type 35. Osam cilindara, 24 ventila s bregastim osovinama u glavi, 2000 cm3 obima, prelepi osmokrake felne od lakog metala i jednostavna ali aerodinamična te lagana karoserija lansirali su ovaj automobil među legende. U stvari nikako ne smemo ostati samo na ovom kada govorimo o izgledu karoserije. Dizajn karoserije Type 35 predstavljao je u ono vreme, vreme tenk automobila, nešto zaista genijalno.

Uz to Type 35 se pokazao kao izuzetno pouzdan i upravljiv automobil. Po tim kvalitetama ovaj je model znatno napredovao u odnosu na prethodnika, Type 30, namijenjenog takmičarima. Ispod lima krile su se još veće novosti. Šasija je bila nova, a pravu poslasticu predstavljale su vrhunske kočnice. One su, naime, bile deo aluminijske felne, pa su se tako kod svake proene točka (guma) u trci menjane i kočnice. Godine 1926. modeli Type 35 uzimaju 12 najvažnijih Grand Prix pobeda. Nadalje, Type 35 u rukama privatnih vlasnika učestvuje na gotovo svim trkama tog vremena. Bilans: Bugatti je "uzeo" preko 2000 pobeda samo u 1927. godini. Neponovljivo!

Automobil se nudio u različitim verzijama od kojih je najjača razvijala čak 160 KS. Maksimalna brzina je tada bila vrlo relativan pojam, no neki su primerci razvijali i preko 200 km/h, što je tada predstavljalo nezamisliv rezultat! Type 35 bio je vrhunac Bugattijevog umeća izrade automobila. Nijedan Bugatti nakon njega nije, a verovatno i neće, postići takav uspeh na trkalištima. Ukupno je proizvedeno 340 primeraka od kojih je do danas "preživelo" njih stotinak. Njihovu cenu i vrednost nije potrebno spominjati.

BUGATTI Atlantic
Da li kompleksna kombinacija šrafova, žica, cevi, limova i gume ikada može biti pravo umetničko delo dostojno divljenja i poštovanja poput simfonija koje je komponovao Ludwig van Beethoven ili slika čiji je autor Vincent van Gogh?

Moderno doba nije donelo mnogo predmeta koji bi po svojoj lepoti i uzvišenosti mogli da stanu uz umetnička dela prošlosti. Ipak, automobil kao najvažniji izum, bio je i ostao najinteresantnije polje delovanja na kome mogu da se spoje ideje estetike i mehanike, a da pri tom stvore remek delo ravno geniju jednog Leonarda Da Vincia.

I pored, do sad, milionske produkcije vozila, samo se kod malog broja modela može prepoznati ovaj kvalitet. Nažalost, tendencija je da se kvalitet sve ređe i ređe sreće. Kako god, među brendovima koji u svojoj paleti modela imaju ili su imali i ovakve automobile, verovatno se na prvom mestu nalazi Bugatti. To je čuvena i skoro ezoterična francuska manufaktura vrhunskih automobila, koji fasciniraju u istoj meri kao autoportret poznatog slikara Alberta Durera.

Priča o automobilima Bugatti mora biti i priča o jednom lucidnom i nadarenom čoveku, tvorcu i kreatoru, čije je ime Ettore Bugatti. Ipak, tokom relativno kratke istorije fabrike (1909-1947), proizvedeni su i neki sasvim prosečni automobili koji su brzo zaboravljeni, jer je plejada fantastičnih vozila koja su izlazila iz pogona u Molsheimu, brojna i večna. Među tako rasnim mašinama, prilično je teško izabrati neku koja bi najbolje ilustrovala duh i karakterističnost marke Bugatti. Međutim, model Atlantic iz 1937. godine je najbolja personifikacija stila, superiornog i neponovljivog dizajna, fantastične mehanike i neprocenljive individualnosti i šarma, po kojoj su ove sklupture na točkovima i poznate.

Model Atlantic je stvoren u vreme najveće ekspanzije fabrike Bugatti, odnosno tokom tridesetih godina prošlog veka. U to vreme, Bugatti je bio apsolutno dominantan na trkama širom sveta, pogotovo sa modelom Type 35 i njegovim derivatima. Koliko su automobili karakteristično plave boje (koja se danas naziva Bugatti plava) bili suvereni pokazuje i to da su tokom 1930. godine, na raznim takmičenjima, preko 1000 puta prvi ugledali crno-belu zastavu na cilju! Sve je to doprinelo visokoj prodaji i popularnosti kod publike, koja je Bugatti smatrala za izuzetnu sportsku mašinu.

Godine 1929. Ettore Bugatti zadivljuje svet predstavljanjem modela Type 41 Royale, koji je svojim gigantskim dimenzijama i motorom od 13 litara zapremine, bukvalno, plašio posmatrače i potpuno potvrđivao maksimu svog tvorca koja glasi: "Ništa nije dovoljno lepo, ništa nije dovoljno kvalitetno, ništa nije dovoljno snažno i ništa nije dovoljno skupo..."

U svakom slučaju, početkom tridesetih počinje razvijanje serije 57, odnosno modela Type 57, u čijem je stvaranju veliku ulogu imao Jean Bugatti, sin slavnog konstruktora. Reč je o superiornoj seriji automobila kod kojih se mogu videti mnoga tehnička rešenja sa trkačkih modela, kao i luksuzni finiš karakterističan za ovu marku. Bugatti je, a to se često može sresti kod raznih modela iz ovog perioda, nudio svojim kupcima nekoliko oblika karoserije, tako da postoje kupei, limuzine i kabrioleti raznih dizajnerskih kuća koji se dosta razlikuju po izgledu. Ipak, jedna stvar im je morala biti ista, a to je karakteristični hladnjak u obliku potkovice, jedinstven za sve automobile marke Bugatti.

Bugatti Atlantic je najlepši i najčuveniji izdanak ove serije, stvoren kao dizajnerski, ali i tehnički, eksperiment koji je u potpunosti uspeo. Naime, reč je o modelu koji je u svoje vreme predstavljao apsolutni vrhunac na polju luksuznih sportskih kupea, koji niko od konkurencije nije uspeo da dostigne. Dizajn, po kome je i najviše poznat, bio je delo fabričkih dizajnera, a značajan doprinos dao je i Jean Bugatti. Zanimljivo je da su se svi tokom rada samo vodili željom da naprave najlepši automobil na svetu. Iluzorno je govoriti koliko su u tome uspeli, jer je osećaj za lepo individualna stvar, ali recimo da su došli veoma, veoma blizu tom idealu...

Oblik kabine, dvostruki prozori, duga hauba i karakterističan prednji deo su zapanjili tadašnju automobilsku javnost, jer se takva dizajnerska rešenja do tada nikad nisu srela, dok su detalji kao "peraje" na zadnjem delu i otvori za ventilaciju na krovu podsećali na rešenja iz avionske industrije. U unutrašnjosti su se nalazila kožna sedišta, a kontrolna tabla je obilovala raznim kontrolnim satovima čiji je broj imponovao vozaču. Kupci su mogli da dobiju kontrolnu tablu obloženu sedefom, a sve prekidače napravljene od plemenitih metala, što samo pokazuje do kojih se ekstrema išlo.

Ispod duge, najčešće plave, haube sa bočnim prorezima, ležao je redni osmocilindarski motor, zapremine 3257 ccm. Kao i kod svih pravih automobila Bugatti, motorski prostor je obložen brušenim metalom, tako da je i ovaj sklop imao artistički dodir. Snaga je zavisila od verzije i T 57 S Atlantic je imao 170 KS, dok je T 57 SC Atlantic imao ravno 200 KS. Razliku je pravio mehanički kompresor po Roots principu, po kome SC verzija ima i ime (SC - supercharger). Sam agregat je predstavljao mehaničko remek delo Ettorea i Jeana i njegovo poreklo je direktno trkačko. Naime, reč je o poslednjoj evoluciji takmičarskog motora, sa kraja dvadesetih, koji se, u izmenjenom izdanju, mogao naći i avionima, dvokrilcima iz tog perioda. Zbog svega toga on se odlikuje vrlo naprednim rešenjima koja su za to vreme unikatna. Ono što je najinteresantnije su dve bregaste osovine u glavi i suvi karter, pravi trkački detalj. Snaga se prenosila na zadnje točkove preko četvorostepenog menjača sa dvostrukim kvačilom.

U vreme kada se i 80 km/h smatralo vratolomnom brzinom, Bugatti Atlantic je mogao da dostigne 200 km/h, i to bez teškoća i opterećenja mašine, što ga je dugo držalo na mestu jednog od najbržih sportskih automobila na svetu.

Ubrzanje od 0 do 100 km/h je ostvarivano za oko 12 sekundi, što je i danas rezultat vredan poštovanja, a da bi se vozilo sigurno zaustavilo, brinula su četiri velika aluminijumska doboša koja su se videla kroz žičane točkove.

Produkcija modela Atlantic je trajala samo dve godine i to u periodu od 1937. do 1939. godine, kada je napravljeno tačno 40 komada. Razlog ovako malom broju napravljenih automobila su: visoki standardi ručnog rada prilikom izrade, veoma visoka cena, sama specifičnost i superiornost modela tako da se malo koji vozač osećao dovoljno sposobnim da ovaj automobil vozi kao što i zaslužuje. Fabrička cena Atlantica iz 1938. godine je iznosila oko 20.000 funti, što je ekvivalent današnjih milion i dvesta hiljada evra. Osim toga, u tih 40 komada se ubrajaju i par kabrioleta kao i nekoliko kupea sa nešto modifikovanom kabinom, a ne postoje dva identična automobila i svaki se razlikuje bar u detaljima karakterističnim za naručioca.

Nažalost, Bugatti Type 57 S i SC Atlantic nikad nije imao pravu priliku da, u potpunosti zaživi kao sportski kupe najviše klase. Drugi svetski rat, koji je sledio, prekinuo je tradiciju i ugasio ovu fabriku. Kada se rat završio, Atlantic je već bio zastareo mada i dalje nesumnjivo brz. Ipak, aura nesvakidašnjeg automobila, vrhunske izrade, neprikosnovenog stila i šarma stalno ga je pratila i odmah je prihvaćen i tretiran kao istinsko remek-delo automobilizma, što i jeste.

Stoga su preživeli modeli Atlantic izuzetno cenjeni i praktično mistifikovani u svetu starovremenskih vozila.

Mnogi smatraju da je primerenije da budu izloženi u galerijama ili muzejima umetnosti gde bi ravnopravno delili prostor sa ostalim priznatim umetninama, nego da budu čuvani u garažama malobrojnih i ekstremno bogatih kolekcionara.

Po skromnom mišljenju autora, prvenstveno ih treba voziti jer je davno pokojni Ettore Bugatti pravio automobile da se voze i to brzo, a sigurno ne bi želeo da vidi kako njegove najbolje kreacije nepomično stoje, bez obzira na okruženje.

Na kraju, postavlja se pitanje cene jednog Bugatti Atlantica. Recimo samo da košta koliko i poznata skulptura Davida koju je izradio Michelangelo Buonarroti. Dakle, neprocenljiv je...

Bugatti Type 57 Atalante roll-back coupe
Sve do 1934. godine za svaku vrstu karoserije je postojao Bugattijev model sa drugačijim imenom. Tako je Ettore Bugatti u cilju smanjivanja troškova odlučio dizajnirati jednu šasiju koja će biti u ponudi sa različitim vrstama karoserije. Većina tih karoserijskih verzija je dizajnirana i konstrusiana u pogonima Bugattija, a na čelu novog dizajnerskog tima koji je bio zadužen za nove modele je bio sin Ettorea, Jean Bugatti. On je imao samo 23 godine kada je 1932. godine započet projekat Type 57.

Prestižni i astronomski skupi modeli poput Type 41 Royalea ili Typea 50 su zabilježili veoma loše prodajne rezultate. Sa tom činjenicom na umu Jean Bugatti je za Type 57 dizajnirao mnogo manji agregat u odnosu na onaj koji se ugrađivao u Type 50.

Novi, prototipni, motor je imao zapreminu od 2.8 litra što je skoro 50% manje od pomenutog prethodnika. Serijski motor je ipak imao zapreminu od skoro 3.3 litra, te je obezbjeđivao 135 KS. Ovakva pogonska jedinica mu je obezbjeđivala vrhunske performanse za to vrijeme,te je tako Atalante bio u stanju razviti i 150 km/h.

Pri predstavljanju modela Type 57 bile su u opticaju četiri karoserijske verzije. Tri verzije su nazvane po planinskim vrhovima u Alpima. Tako je četverosjed sa dvoja vrata nosio ime Ventoux, karoserija sa četvero vrata je imala ime Galibier, dok je dvovratni kabriolet nosio ime Stelvio. Za razliku od drugih karoserija, Stelvio karoseriju je dizajnirao i konstruisao Francuz Gangloff.

Četvrta karoserijska verzija je nosila ime Atalante, a radilo se o atraktivnom coupeu sa dva sedišta. Atalante je bio, pored izgledom, najeksluzivniji Type 57, a koštao je skoro duplo više od najjeftinije verzije.

Dodatna oznaka Roll-Back označava modele opremljene krovom koji se može kliznuti u prtljažnik obezbjeđujući vožnju sa vjetrom u kosi. Ovakvi modeli su bili i jesu prava rijetkost, a i daje nam do znanja da je ideja CoupeCabrio mnogo starija od Peugeota 206 CC ili Mercedesovog SLK.

Bugatti Royale
Bugatti Royale Napoleon coupé je jedan od najlepših i najneobičnijih ikad napravljenih automobila. Po mišljenju mnogih to je i najlepši model prikazan na izložbi. Ujedno, to je i najskuplji automobil koji je ikada izašao iz Bugatti-jeve ¨ergele¨. Ettore Bugatti je 1920. godine odlučio da napravi najekstravagantniji automobil na svetu. Model je nosio oznaku T41.

Vozilo je dugačko preko sedam metara, međuosovinsko rastojanje iznosi 4.57 m, dok je težina vozila oko 3 tone, zbog čega je opremljeno kamionskim gumama. U njega je bio ugrađen osmocilindrični motor zapremine 12.726 l koji je razvijao 300 KS. Ovaj ogromni automobil dostizao je brzinu od 200 km/h. Najluksuzniji model T41 bilo je namenjen ¨krunisanim glavama¨ pa je dobio oznaku ¨Royale¨. I pored izuzetnog dizajna i za ono doba dobrih tehničkih karakteristika, model nije postigao planirani uspeh na tržištu. Šta više, ni jedna krunisana glava nije se vozila u njemu. Ukupno je proizvedeno šest sličnih vozila, a prodato je samo tri. Na kraju je Ettore Bugatti odlučio da motor iz ovoga automobila koristi kao lokomotivski.

Prvi prototip ovog modela T41 proizveden je 1926. godine i njegova šasija nosila je broj 41100. Prvobitna karoserija je pruzeta od firme Packard Torpedo. Ova karoserija je kasnije modifikovana u karoseriu sa dvoja vrata, a potom i u karoseriju sa četvoro vrata. Prototip je 1929. godine učestvovovao na jednoj trci, ali je vozač doživeo nesreću i vozilo je potpuno uništeno. Posle ove nesreće Ettore-ov sin Jean je rekonstruisao šasiju i na nju smestio karoseriju novog coupé-a. Kao rezultat nastalo je vozilo izuzetne lepote. Ovaj primerek je dobio naziv Bugatti Royale Napoleon coupé i ostao je vlasništvo porodice Bugatti sve dok ga Fritz Schlumpf 1958. godine nije otkupio za svoju kolekciju. Interesantno je da je vozilo koje se nalazi u muzeju bilo ozbiljno oštećeno u nesreći koju je Ettore Bugatti doživeo u njemu, jer je umoran zaspao za volanom. 1964. godine braća Schlumpf su otkupila još jedan Bugatti T41, sa šasijom broj 41131. Ovo vozilo je sedan i bilo je naprevljeno 1933. godine za Engleza Cuthbert Foster-a. Drugi primerak Bugatti Royale koji se nalazi u zbirci proizveden je 1932. godine za industrijalca Armand-a Eseders-a. Njega je takođe konstruisao Jean Bugatti. To je veličanstven roadster i po mišljenju mnogih najlepši automobil u zbirci. Interesantno je da na ovom vozilu na izričit zahtev naručioca nisu ugrađeni farovi. Vlasnik je nameravao da ga vozi samo danju. Neposredno pred drugi svetski rat vozilo je vraćeno u Bugatti-jevu agenciju i rekonstruisano u coupé. Ipak, rekonstrukcija nije značajno izmenila originalni dizajn. Zato su restauratori muzeja odlučili da vozilo rekonstruišu prema originalnom modelu. Za to su im na raspolaganju stajali originalni delovi i dokumentacija.

Proslava jubileja

Povodom jubileja u Parizu je održan defile uglavnom starih, ali dobro očuvanih vozila. Jelisejska polja bila su poligon za vožnju automobila marke "Bugati" povodom proslave veka postojanja. Svi modeli, od onih veoma starih, "tipa 44" iz 1929. godine, pa do najnovijeg modela "vejron", plenila su pažnju ljubitelja automobila. Jubilarnu vožnju počeli su u mestu Molšajmu, a završili u Parizu.

Proslava je bila prilika da vlasnici oldtajmera demonstriraju njihovu snagu i brzinu pred brojnim turistima, fotoreporterima i zaljubljenicima u "Bugati".

Posebnu pažnju prisutnih privukao je "vejron", jedan od poslednjih modela "Bugatija". Napravljeno je samo 200 ovih "munja" i sve su prodate. Zadovoljstvo je bilo videti na jednom mestu, jednog pored drugog - "vejrona", kojeg je vozio direktor "Bugatija", i "model 49" iz 1934. godine.

Reportaža: RTS