Kolekcionar: Poslednji Jugo

21. novembra 2008. godine poslednji primerak automobila "Jugo", numerisan brojem 794.428 izašao je sa proizvodne trake kragujevačke Zastave. Kao i poslednji poizvedeni primerci modela "Zastava 101" i "Florida" i poslednji "Jugo" biće smešten u Zastavin muzej.

Prvi jugo je sklopljen ručno 2. oktobra 1978 i bio je poklonjen predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu, a serijska proizvodnja je počela 2. oktobra 1980. Izvoz u Veliku Britaniju je počeo 1983. godine.

Zvuči patetično, ali dolazak „Fijata”, označio je i definitivan kraj „temperamentnog štediše”, kako je kragujevačka fabrika s početka osamdesetih godina prošlog veka, kada je „jugo” počeo da se proizvodi, reklamirala svoj novi model.

Biće to zasigurno i prilika da se podsetimo „posla stoleća”, kako je nazvan aranžman sa SAD u vezi sa izvozom „jugića” na tamošnje tržište. Za pet godina, od prvog transporta 23. jula 1985. godine, pa sve do 1990, „Zastava” je dilerima u SAD isporučila ukupno 141.511 ovih vozila. Ko zna šta bi bilo da kraj tog posla nije bio i kraj SFRJ, koja je počela da se cepa po republičkim šavovima!?

Iako je cela priča oko firme „Jugo Amerika” imala svoju političku pozadinu, tadašnji direktor „Zastave” Rodoljub Micić svojevremeno je za „Politiku” objasnio i finansijski krah ovog posla. Naime, niska cena od 3.990 američkih dolara bila je fiksna, a „Zastava” je repromaterijal plaćala u nemačkim markama, koja je baš u tom periodu enormno jačala u odnosu na dolar.

„Posao stoleća”, koji je iniciran na najvišem državnom nivou, svakako je bio osuđen na propast, ali se mnogi Kragujevčani još uvek sećaju euforije sa kojom je „jugić” ispraćen za SAD. Ulice su bile okićene američkim i jugoslovenskim zastavama, baš kao i brod „Erika Bolton”, kojim je prvi kontingent vozila transportovan iz luke Bar za Baltimor.

Pompezno najavljen aranžman od samog početka pratile su brojne kontroverze. „Jugo” je, naime, 1981. proglašen najboljim autom u Srbiji, a prve godine izvoza, 1985, „Njujork tajms” ga je proglasio najgorim autom u SAD, dok ga je magazin „Tajm” 2007. godine svrstao na listu 50 najgorih automobila svih vremena. Američki popartisti su ga koristili za svoje performanse, hrvatska emigracija dizala je u vazduh placeve na kojima se prodavao. Čitav posao je vodio Malkolm Briklin, sumnjivi američki biznismen, koji je upropastio više sličnih projekata i firmi, ali sam nikada nije bankrotirao. Isti čovek se u Kragujevcu pojavio i posle 2000. godine, ali je netragom nestao.

Tu tragikomičnu istoriju „jugića” Kragujevčani su s početka serijske proizvodnje, koja je pokrenuta 28. novembra 1980. godine, videli sasvim drugačije. Baš kao i većina Jugoslovena koji su u „jugu” prepoznali novog „fiću”. Mali, a dovoljno veliki za porodični bagaž, startan, a ne troši mnogo i, što je najvažnije, delovi su se mogli naći „na svakom ćošku”. Viceve o grejačima na zadnjem staklu koji su tu da bi vozač mogao da greje ruke dok gura pokvareni auto, Kragujevčani su primali blagonaklono, tvrdeći da ih „jugić nikad nije izdao”. Svi su ga, jednostavno, voleli.

Do ovog trenutka, u Kragujevcu je proizvedeno oko 800.000 ovih automobila, a trenutno se u „Zastavi” svakog meseca napravi oko 450 „jugića”. Treba, međutim, napomenuti, da gubitak po komadu najjeftinijeg auta u Evropi iznosi oko 500 evra, zbog čega država godinama subvencionira „Zastavu”.

„Jugo” je, podsetimo, sa zapreminom motora od 1.000 i 1.100 kubika, imao nekoliko varijanti (od 45, 55, 60 i 65 konjskih snaga), a bio je i jedini „Zastavin” auto koji je imao i svoju kabriolet verziju. Takvog jednog, i dan-danas, po sopstvenom priznanju, vozi ministar Božidar Đelić.

Međutim, kad se više ne bude proizvodio, „jugići” će, s obzirom na platežnu moć većine stanovništva, i dalje „gutati asfalt” po srpskim putevima. Polovan ne košta više od 1.000 evra, delova ima „u svakom dvorištu” i „ispod svake šljive”, pa će se krpiti dok limarija načisto ne propadne. Treba li išta više reći o „velikom-malom jugu”, kad je i Lorens Iglberger, ambasador SAD u Jugoslaviji, bio u Upravnom odboru firme „Jugo Amerika”.

– Članovi jugoslovenskog lobija u Vašingtonu, poput Lorensa Iglbergera (kasnije državnog sekretara u Bušovoj administraciji) projektom „Jugo Amerika” ponudili su Srbiji i Jugoslaviji poslednju veliku priliku za ekonomski oporavak – pisao je dr Predrag Simić, bivši direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu i sadašnji ambasador Srbije u Parizu.

„Jugo” je, definitivno, bio jedan od poslednjih pokušaja okretanja Jugoslavije ka Zapadu. Možda će „Zastava” sa „Fijatom” ovoga puta imati više sreće.

„Jugić” u Holivudu
U filmu „Umri muški 3” iz 1995. Brus Vilis i Semjuel L. Džekson jure žutim „jugićem” zle momke i ne uspevaju da ih stignu, da bi Vilis opsovao na račun stranih kola. Ideja da se koristi „jugo” pozajmljena je iz trilera „Vrana” iz 1994. godine sa Brendonom Lijem, u kojem se jedan od junaka filma „zakucava” u policijska kola zbog loših tehničkih karakteristika vozila, uz psovke na račun „jugića”. Zaplet kriminalističke komedije „Ko je ubio Monu” iz 2000. sa Denijem de Vitom baziran je na misterioznoj pogibiji glavne junakinje (Bet Midler) koja, vozeći „jugo”, sleće u provaliju. U filmu "Dragnet" se pojavljuje Jugo, takođe, uz objašnjenje porekla automobila...

Sto dolara za nepredviđeno održavanje
Bez obzira na titulu „Mona Lize loših automobila” koju je „Tajm” dodelio „jugu”, vlasnici tog vozila u Americi, u brojnim komentarima na Internetu, imaju i drugačija mišljenje. O tome svedoče mnogobrojna pozitivna iskustva, poput jednog vozača „jugića” koji je prošle godine došao do zaključka da je za četiri godine prešao 148.000 milja i da je za to vreme potrošio samo sto dolara za nepredviđeno održavanje. Verovatno na osnovu sličnog iskustva, jedan Amerikanac je poručio da će u svojoj garaži uvek imati jedan „jugo”. On se, naime, ne seća kada je rezervni deo platio više od 20 dolara.

- Uz redovnu promenu ulja i kaiševa, nikada nisam imao problem. Ovo je odličan mali automobil - glasi komentar iz decembra 2001. godine.

O kvalitetu „juga” za američko tržište, koji je bio znatno kvalitetniji i moderniji od vozila koje je „Zastava” prodavala na domaćem tržištu - ondašnjoj velikoj Jugoslaviji, svedoči i iskustvo jednog vozača sa Malte. On tvrdi da je „jugo” najbolji automobil koji je ikada imao. Posebno zbog loših puteva na Malti i činjenice da na svom „jugu 45-A” nikada nije menjao amortizere.
„Jugo me nikada nije razočarao. Voleo bih da su i ljudi tako pouzdani.”

Vicevi o jugu
Došao Amerikanac u „Zastavu“ i kaže radnicima da bi želeo da kupi „jugo“, ali da mu ugrade dodatnu opremu, i poče da nabraja: niklovane alu-felne, pomerajući volan, erbegove, ABS i tako dalje. Kad je završio, pita direktora kad može da dođe po automobil.
- Biće za jedno pola sata - reče direktor, na šta Amer ponovo upita: „A, da vi to mene ne zaj...vate?“
- Nemoj da se ljutiš - reče direktor - prvi si počeo.

Zašto svi vozači „juga“ idu u raj?
- U paklu su već bili.

Zašto „jugo“ ima grejače zadnjeg stakla?
- Da se onima koji guraju ne smrznu ruke.

Koja je najveća želja vlasnika „juga“?
- Da kupe automobil.

Kako prete očevi sinovima u Americi?
- Ako ne budeš dobar, kupiću ti „jugo“, pa će ti se cela ulica smejati.

Zašto vozači „juga“ nikad ne nose karte?
- Nikad neće otići toliko daleko da bi zalutali.

Kako da udvostručite cenu „jugu“?
- Napunite mu rezervoar.

Oglas za prodaju Yuga u USA
Prodajem gomilu đubreta pod nazivom “jugo”. Dizajnirao ga je retardirani inženjer, a sklopila grupa pijanih radnika.

Ovako glasi početak oglasa za prodaju "juga" na poznatom američkom sajtu "Craigslist", namenjenom malim oglasima.

Nastavlja se: "Njegove performanse i upravljanje odgovaraju karakteristikama kolica za samoposlugu od 99 centi. Možete da računate da će se motor upaliti svako jutro isto kao što možete da se oslonite na Bernija Medofa" (koji je prevario na hiljade Amerikanaca i oštetio ih za ukupno 65 milijardi dolara - prim. aut.).

Nepoznati oglašivač kaže da je vrednost "Juga" "trajna kao i vrednost kuća u predgrađima Alabame":na

- Konzerva “koka-kole” je izdržljivija od ovog automobila. Vek trajanja 38.000 milja. Jedan vlasnik, sva originalna dokumenta, prvi put registrovan 1988, regulisani vlasnički odnosi u Kaliforniji, bez saobraćajnih nezgoda.

Reklamu završava ovako: "Najgori automobil koji biste mogli da posedujete. Ne očekujte da će se kupci otimati o njega. Donesite 2.200 dolara (ili najviše što možete da ponudite) i nabavite parče.... istorije".

Bolid koji je dao oglas, verovatno, nije obratio pažnju da za kola koja su stara preko 20 godina traži 50% od cene koju je platio... Elem, ne verujem da bilo koja kola koštaju 50% posto od cene 20 godina kasnije, pa makar bila...