Gospodin Gradimir Glišić ima 86 godina. On je knjižar - prodaje knjige u knjižari Inicijal, koja se nalazi u prizemlju zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu.
Gospodin Glišić svakog dana prepešači četiri kilometra, koliko ima u dva smera, od njegovog stana, koji se nalazi preko puta Pravnog fakulteta u Bulevaru Kralja Aleksandra, do knjižare.
Poslednji put kad smo se sreli, gospodin Glišić mi je pričao, da se seća, kada je bio učenik nižih razreda gimnazije (krajem dvadesetih godina prošlog veka), da su mu stari ljudi pričali da su u mladosti često viđali Kneza Mihaila kako šeta ulicama Beograda. Naročito su se rado sećali njegovog trijumfalnog povratka iz Carigrada, u proleće, 4. aprila 1867. godine, kada ga je pozdravio ceo Beograd. A imao je i zbog čega; doneo je tada srpski Knez, u svoju prestonicu, svome narodu, ferman turskog sultana kojim je, posle gotovo četiri veka, data sloboda utvrđenim gradovima. I tako, na neobičan način napravismo vezu između današnjih dana i vremena u kom je živeo Knez Mihailo. U stvari, to vreme i nije bilo tako daleko; to je period od samo dva životna veka gde dopiru sećanja.
A ta 1867. gde dopiru sećanja, bila je već osma godina druge vladavine Kneza Mihaila. Godina u kojoj Kraljica Viktorija vlada britanskom imperijom, Car Napoleon III Francuskom, Car Aleksandar II Rusijom, Bizmark Prusijom, Car Franc Jozef Austrijom, a do dve godine unazad predsednik Sjedinjenih Američkih Država bio je Abraham Linkoln; sve značajna vladarska imena koja će obeležiti XIX vek.
A Srbija ima svog Kneza Mihaila Obrenovića III ili Prince Michela, kako su ga zvali na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda. Sa suprugom Julijom bio je u zvaničnoj audijenciji kod Kraljice Viktorije i Cara Napoleona III, o čemu piše i sam Knez u svom Dnevniku. Dnevnik je do pred Drugi svetski rat čuvala Katarina Jovanović, kći Anastasa Jovanovića, nasledivši ga od oca fotografa i bliskog prijatelja Kneza Mihaila. Uverena da Dnevnik treba da ostane u Beogradu i Srbiji, Katarina ga je, pred svoj konačni odlazak u Švajcarsku, ostavila na čuvanje svojoj prijateljici, a ova ga čuvala sve do svoje smrti 1992. godine. Godinu dana kasnije sadržaj Dnevnika je bio dostupan istraživačima. Ako kažemo da je Anastas Jovanović sarađivao sa bečkim fotografom Jegermanom, koji je uvećavao fotografije, između ostalih i fotografije carigradskog fotografa Paskala Sebaha, upoznali smo sve glavne aktere naše Priče o jednoj fotografiji.
I na kraju, vratimo se u današnje vreme i gospodinu Glišiću, s početka naše priče.
Ovakav isti primerak Danice koji držite u rukama, sa Sebahovom fotografijom iz Carigrada, gospodin Glišić je poneo iz knjižare svojoj kući. I opet, laganim korakom Ulicom Kneza Mihaila, Ulicom Kralja Milana, Ulicom Kneza Miloša, sve do svog stana u Bulevaru Kralja Aleksandra - poslednjeg Obrenovića.
Knez Mihailo sa delegacijom u Carigradu 1867. godine
Gospodin Glišić svakog dana prepešači četiri kilometra, koliko ima u dva smera, od njegovog stana, koji se nalazi preko puta Pravnog fakulteta u Bulevaru Kralja Aleksandra, do knjižare.
Poslednji put kad smo se sreli, gospodin Glišić mi je pričao, da se seća, kada je bio učenik nižih razreda gimnazije (krajem dvadesetih godina prošlog veka), da su mu stari ljudi pričali da su u mladosti često viđali Kneza Mihaila kako šeta ulicama Beograda. Naročito su se rado sećali njegovog trijumfalnog povratka iz Carigrada, u proleće, 4. aprila 1867. godine, kada ga je pozdravio ceo Beograd. A imao je i zbog čega; doneo je tada srpski Knez, u svoju prestonicu, svome narodu, ferman turskog sultana kojim je, posle gotovo četiri veka, data sloboda utvrđenim gradovima. I tako, na neobičan način napravismo vezu između današnjih dana i vremena u kom je živeo Knez Mihailo. U stvari, to vreme i nije bilo tako daleko; to je period od samo dva životna veka gde dopiru sećanja.
A ta 1867. gde dopiru sećanja, bila je već osma godina druge vladavine Kneza Mihaila. Godina u kojoj Kraljica Viktorija vlada britanskom imperijom, Car Napoleon III Francuskom, Car Aleksandar II Rusijom, Bizmark Prusijom, Car Franc Jozef Austrijom, a do dve godine unazad predsednik Sjedinjenih Američkih Država bio je Abraham Linkoln; sve značajna vladarska imena koja će obeležiti XIX vek.
A Srbija ima svog Kneza Mihaila Obrenovića III ili Prince Michela, kako su ga zvali na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda. Sa suprugom Julijom bio je u zvaničnoj audijenciji kod Kraljice Viktorije i Cara Napoleona III, o čemu piše i sam Knez u svom Dnevniku. Dnevnik je do pred Drugi svetski rat čuvala Katarina Jovanović, kći Anastasa Jovanovića, nasledivši ga od oca fotografa i bliskog prijatelja Kneza Mihaila. Uverena da Dnevnik treba da ostane u Beogradu i Srbiji, Katarina ga je, pred svoj konačni odlazak u Švajcarsku, ostavila na čuvanje svojoj prijateljici, a ova ga čuvala sve do svoje smrti 1992. godine. Godinu dana kasnije sadržaj Dnevnika je bio dostupan istraživačima. Ako kažemo da je Anastas Jovanović sarađivao sa bečkim fotografom Jegermanom, koji je uvećavao fotografije, između ostalih i fotografije carigradskog fotografa Paskala Sebaha, upoznali smo sve glavne aktere naše Priče o jednoj fotografiji.
I na kraju, vratimo se u današnje vreme i gospodinu Glišiću, s početka naše priče.
Ovakav isti primerak Danice koji držite u rukama, sa Sebahovom fotografijom iz Carigrada, gospodin Glišić je poneo iz knjižare svojoj kući. I opet, laganim korakom Ulicom Kneza Mihaila, Ulicom Kralja Milana, Ulicom Kneza Miloša, sve do svog stana u Bulevaru Kralja Aleksandra - poslednjeg Obrenovića.
Knez Mihailo sa delegacijom u Carigradu 1867. godine
Нема коментара:
Постави коментар