30. април 2013.

Rumunski Romeo i Julija

Stručnjaci Arheološkog instituta Kluž-Napoka trenutno istražuju lokaciju koja je, kako se pretpostavlja, služila kao groblje. Iako je na lokalitetu pronađeno više kostura uključujući i dečji, pažnju stručnjaka najviše su privukla dva kostura koja se drže za ruke, budući da je zajedničko sahranjivanje u tom periodu bilo izuzetno retko. Rumunski arheolozi pretpostavljaju da su pokopani između 1450. i 1550. godine.

- Ovo je misterija i prava retkost. Vidimo da je muškarac pretrpeo teške povrede kuka zbog kojih je verovatno preminuo. Pretpostavljamo da je reč o udarcu tupim i teškim predmetom - rekao je glavni istraživač Adrian Rusu. On je dodao i da je "mlada žena očigledno bila zdrava zbog čega neki pretpostavljaju da je umrla od tuge zbog gubitka partnera".

Rusu je objasnio i da arheolozi isključuju mogućnost samoubistva koje je u to vreme bilo greh i dodaje da čak i kada bi se radilo o samoubistvu, žena nikako ne bi mogla završiti u istom grobu i to na svetom mestu.

28. април 2013.

Bazilika iz IV veka pronađena u okolini Rače

U okolini manastrira Rača, arheolozi su pronašli baziliku iz IV veka. Stručnjaci su otkopali i konzervirali centralni i severni deo bazilike sa zidovima visine pola metra, sa očuvanim podom i živopisom.

- Možemo govoriti da se u Orašcu nalazi jedna kasno antička i rano vizantijska bazilika, čija arhitektura ukazuje da je ona bila episkopska. Utvrđeno je, da je crkva stradala u požaru, ali je uprkos tome bazilika dobro sačuvana. Po legendi, posvećena je presvetoj Bogorodici - rekla je arheolog Narodnog muzeja Užice Ljiljana Mandić.

Predanja o ovom mestu bila su vodilja za užičke arheologe, a u tome im je pomogao meštanin Blagojica Ristić, samouki istoričar bajinobaštanskog kraja.

- Sećam se da su 1953. godine, usled obilnih kiša u okolini manastira Rača, otkriveni temelji crkve. Ljudi su došli da se tu mole, da bi kasnije voda ponovo zatrpala temelje - objašnjava Ristić.

Nakon 50 godina, zahvaljujući Ristićevim predanjima iz Nacionalnog parka "Tara", obavestili su Narodni muzej u Užicu o tome, i tako su 2003. godine počela iskopavanja na ovom lokalitetu.

- Od Bajine Bašte do Kaluđerskih bara na Tari, na potezu od pet kilometara diž toka reke Rače, bilo je sedam oltara, od kojih su još tri neotkrivena - tvrdi Ristić.

Posle 2003. godine radovi su bili više godina u prekidu, zbog nedostatka sredstava, da bi nedavno bili nastavljeni.

Prema rečima Mandićeve, u ovom trenutku nalazište je konzervirano i predstoji istraživanje priprate i južnog dela crkve, koji će definisati i okruženje ovog objekta.

16. април 2013.

Dietilamid liserginska kiselina

Švajcarski naučnik Albert Hofman (11. januar 1906. – 29. april 2008.) poznat je kao otac Dietilamid liserginske kiseline, poznatije kao LSD, jedne od najmoćnijih haluciogenih droga. Tu supstancu je sintetisao još 1938, ali ju je slučajno probao tek pet godina kasnije.
16. aprila 1943. godine, ponavljajući ispitivanja sa skoro zaboravljenom supstancom, radeći u farmaceutskoj laboratoriji Sandoz, dr. Hofman je osetio “snoliko stanje” baveći se uobičajenim laboratorijskim eksperimentima, apsorbujući LSD slučajno preko vrhova prstiju.

- Odjednom sam postao čudno opijen. Spoljni svet postao je promenjen, kao u snu. Predmeti su izgledali kao da postaju živi; poprimali su neobične dimenzije; i boje su postale sjajnije. Čak se i osećaj za vreme promeio. Kada su oči bile zatvorene, šarene slike brzo su se menjale kao na kaleidoskopu. Nakon par časova, ta neugodna opijenost koju sam iskusio potpuno svestan nestala je. Što je uzrokovalo takvo stanje? - opisao je Hofman u svom dnevniku.
Kada je shvatio šta je otkrio, Hofman je posvetio ostatak života proučavajući efekte ove droge. Brojni eksperimenti su rađeni kako bi se ispitala sva svostva ove supstance i svi njeni efekti.

Ubrzo po otkriću su započeli eksperimenti s primenom LSD-a u psihijatriji. U Velikoj Britaniji je "LSD terapiju" sprovodio psihijatar Hemfri Osmond, koji je verovao da bi ovaj lek mogao pomoći pacijentima s određenim psihičkim tegobama u otkrivanju prirode mentalnih poremećaja.

Ovi eksperimenti su se sastojali u tome da se ljudi dobrovoljno drogiraju, a onda ih ispituje tim stručnjaka i posmatra njihovo stanje.

Otkriće LSD-a je izazvalo veliki interes američke obavještajne službe CIA koja je već duže vreme tražila tzv. drogu istine. Dotad su isprobali kofein, alkohol, meskalin, barbiturate i marihuanu, no svi su se pokazali nedostatnima. U opsežnom istraživačkom projektu pod nazivom MK-ULTRA američka tajna služba je drogirala hiljade američkih građana LSD-om bez njihovog znanja i odobrenja. Nakon godina testiranja na vojnicima, ratnim zarobljenicima, psihijatrijskim pacijentima, sitnim kriminalcima, prostitutkama, gangsterima i vlastitim agentima, CIA odustaje jer delovanje LSD-a nije dovoljno predvidivo da bi se moglo iskoristiti u vojne i obaveštajne svrhe. 

02. април 2013.

Prvi evropski tesari

Arheolozi u Nemačkoj pronašli su četiri bunara stara više od 7.000 godina koji su sa podzemnom konstrukcijom od hrastovih greda, dokaz da su neolitski ljudi u centralnoj Evropi bili iskusne drvodelje sposobne da stabla prečnika jednog metra istešu u grede i uklope ih.

Jedan od bunara, koji je otkriven u blizini grada Altšerbic, "izvađen" je iz zemlje u bloku teškom 70 tona i prebačen u Drezden na dalja proučavanja, piše stručni list "Arheologija".
Daljim analizama utvrđeno je da su drevne drvodelje grede uklapale bez eksera, sistemom useka i žljebova, na način na koji se prave brvnare.

- Znamo da su Rimljani to umeli da rade, ali da je taj sistem bio u upotrebi 5.000 godina ranije bilo je pravo iznenađenje - rekao je arheolog Rengert Elburg.

Komadi drveta, njih 151, izvučeni iz bunara važan su izvor podataka i za dendrohronologe koji će proučavanjem godova i promena na drvetu dobiti dodatne informacije o klimatskim promenama u prošlosti.

Bunar u Altšerbicu bio je u upotrebi manje od deset godina da bi potom bio namerno zatrpan sa 26 netaknutih posuda, stotinama delova posuđa i organskog materijala od lešnika i jagoda do pečuraka za koje se zna da imaju snažno halucinogeno svojstvo.

Elburg kaže da su posude, takođe, bile iznenađenje. - Obično ne nalazimo očuvane posude iz neolita. Kada nađete 26 netaknutih, jasno vam je da je reč o ritualnom obredu. Možda je bunar bio korišćen u ritualne svrhe ili u specijalnim prilikama. 
 

01. април 2013.

Znamenite žene Srbije

OLIVERA LAZAREVIĆ (nezvanično od 1373. do 1444), žrtvovana za svoj narod. Princeza Olivera bila je najmlađa kćer kneza Lazara i kneginje Milice. Rodila se između 1373. i 1376. godine u Kruševcu, gde je na dvoru svojih roditelja živela sve do 1390. Njeno pravo ime bilo je Olivera, ali je poznata pod imenom Despina, kako su je zvali Dubrovčani i njena starija sestra Jelena Balšić. Po majci Milici, Olivera vodi poreklo od loze Nemanjića. Po već utvrđenoj tradiciji, nasleđenoj od Vizantije i Nemanjića, sve kćeri kneza Lazara, pa tako i Olivera bile su odgojene u ambiciozne, pametne, obrazovane, samosvesne i energične žene, prave vladarke, nalik svojoj majci Milici. Posle Boja na Kosovu data je sultanu Bajazitu kao zalog za mir između Turske i Srbije. Bila je jedna od četiri zvanične Bajazitove supruge, a činjenica da mu nije rodila decu i nije promenila pravoslavnu veru, očigledan je dokaz Bajazitove ogromne ljubavi. Svoje mesto u haremu i sultanovom srcu Olivera je često koristila da pomogne svom napaćenom narodu i državi. Zahvaljujući Oliverinom velikom uticaju na Bajazita, ali i Bajazitovom velikom poštovanju prema njenoj majci Milici i bratu Stefanu, Srbija je u to vreme imala mnogo povoljniji položaj nego druge balkanske vazalne države.

ČUČUK STANA (1795-1849), ratnica. Bila je lepa, odvažna i hrabra žena, ispred svog vremena. Nju je voleo Hajduk Veljko Petrović, a ona je volela borbu i ratovanje. Bila je mala i krhka, zbog čega je i dobila nadimak "čučuk" (tur. çocuk, dečak, momak). Sa Hajduk Veljkom se upoznala u kući negotinskog prote. Sa Veljkom se tukla protiv Osmanlija, branila Negotin i u borbama zadobila četiri ljute rane. Puškom je baratala kao pravi ratnik, svaku metu pogađala je sa ogromnom preciznošću, a y sedlu bila sigurna i vešta.
KATARINA IVANOVIĆ (1811-1882), prva srpska slikarka. Slikala je portrete, mrtvu prirodu, istorijske kompozicije. Neke njene slike su među najboljim primerima srpskog klasicizma, poput "Portreta knjeginje Perside Karađorđević", "Autoportreta", "Korpe s grožđem". Slikarstvo je učila u Pešti i Beču, neko vreme živela u Parizu, potom do smrti u rodnom Stonom Beogradu (Sekešfehervar) u Mađarskoj. Svoje slike zaveštala je Narodnom muzeju u Beogradu, gde su prenete posle njene smrti. Godine 1876. izabrana je za prvu počasnu članicu Srpskog učenog društva (danas SANU). Oduševljen njenom lepotom i intelektom, pesnik Sima Milutinović joj je posvetio spev "Troje – sestarstvo". Odana umetnosti, Katarina se nije udavala, a preminula je u mestu svoga rođenja 1882. Njeni posmrtni ostaci preneti su u Beograd 1967. Naslikala je 38 slika.
VILHEMINA MINA KARADžIĆ VUKOMANOVIĆ (1828-1894) ćerka Vuka Stefanovića Karadžića, njegova mezimica i desna ruka, književnica, slikar i poliglota, prevodilac sa nemačkog na francuski, italijanski, engleski i srpski jezik. Iza nje je ostalo oko pedeset portreta u ulju, akvarela i crteža kredom. Slike nije potpisivala. Prevela je na nemački "Srpske narodne pripovjetke" i pripremila za prevod "Srpski rječnik". Vukov dom u Beču bio je stecište u koje su svraćale najumnije, a neretko i krunisane glave. Mina svedoči o privatnim i poslovnim susretima s velikanima, kakvi su braća Grim i sa istoričarom Leopoldom Rankeom, koji su toliko zadužili i srpsku kulturu. Njen život bio je nalik antičkoj drami.
ISIDORA SEKULIĆ (1877-1958), najprosvećenija i najumnija žena svog doba, bila je doktor filozofskih nauka, nastavnik, književnik, akademik. Vojvodina je njen zavičaj, Zemun grad odrastanja, a Beograd grad stvaralačke afirmacije. Ponirala je u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Dubinom svoga intelekta zadirala je u sve sfere ljudskog bića, bila izvan svih književnih pokreta, a njen izraz praznik srpske pisane reči. Prva je Srpkinja koja je primljena za redovnog člana Akademije. Bilo je to 1950, iako je za dopisnog člana primljena još 1939.

Jedan od retkih prijatelja koji je iskreno poštovao njen rukopis bio je Ivo Andrić.

Pisala je romane, pripovetke, eseje, književne kritike: "Saputnici", "Pisma iz Norveške", "đakon Bogorodičine crkve", "Hronika palanačkog groblja", "Zapisi", "Analitički trenuci", "Knjiga duboke odanosti Njegošu", "Govor i jezik, kulturna smotra naroda"...