Olimpijska baklja iz 1936. na aukciji

Baklja koja je korišćenja na Olimpijskim igrama 1936. godine u nacističkoj Nemačkoj prodata je na aukciji u Češkoj za 500.000 kruna (oko 20.000 evra). Aukciju je naredio sud u Kralovim Varima zato što vlasnik baklje nije mogao da isplati dugove.

Portparol suda Tomas Mar rekao je da je ekspertska komisija potvrdila da je baklja autentična i njenu vrednost procenila na 15.000 kruna (oko 610 evra). Novi vlasnik nije želeo da otkrije identitet.

U Barseloni, 1931. godine, Međunarodni olimpijski komitet doneo je odluku da se XI olimpijske igre održe u Berlinu. Ali, posle 1933. godine odnos svetskog javnog mnjenja prema Nemačkoj i njenoj politici počinje da se menja. Čak je traženo premeštanje olimpijade u neku drugu zemlju. Olimpijski komitet SAD je s malom razlikom u glasovima ipak odlučio da se učestvuje; u francuskom olimpijskom komitetu je bilo komešanja; Španci su stigli u Berlin, ali su se brzo vratili zbog rata. Sličan pokret pojavio se i u našoj zemlji. Oko stotinu najistaknutijih sportista iz Beograda potpisalo je rezoluciju u kojoj se tražio bojkot ovih igara. "Olimpijada je u opasnosti da izgubi svoje tradicionalno značenje."

I sam MOK se u nekoliko mahova sukobio sa nemačkim vlastima, posebno kada su nacisti nastojali da smene predsednika nemačkog olimpijskog komiteta Teodora Levalda. Konačno, predsednik MOK-a Baje-Latur otišao je novembra 1935. na sastanak sa Hitlerom. Posle razgovora on saopštava kolegama: "Imam čast da vas upoznam da su me razgovori sa nemačkim kancelarom i istraživanja koja sam preduzeo uverili da ništa ne stoji na putu da se XI olimpijske igre u Berlinu i Garmišpartenkirhenu sprovedu u delo. Uslovi koje olimpijski pravilnik postavlja su od strane nemačkog olimpijskog komiteta ispoštovani. 'Pokret za bojkot' ni od jednog našeg kolege neće biti podržan. On je politički pokret, zasnovan na neosnovanim tvrdnjama čiju netačnost bih lako mogao da opovrgnem."

Nemci su se potrudili da besprekorno organizuju takmičenje. Da bi što više zainteresovali građane Berlina da prate takmčenja oni su, prvi put u istoriji olimpizma, obezbedili direktne prenose takmičenja, koje su ljubitelji sporta mogli da prate na 25 ogromnih ekrana raspoređenih po gradskim trgovima.

Slavna nemačka filmska režiserka Leni Rifenštal snimila je propangandni film Olimpijada - prvi dokumentarac o Igrama. U tom filmu, koji je prvo osporavan, a kasnije slavljen kao remek delo, 34-godišnja režiserka na nov i neuobičajen umetnički način afirmisala je estetiku tela.

Nemačka javnost sa velikim interesovanjem pratila je takmičenje, o čemu svedoči skoro četiri miliona prodatih karata, a heroj Igara bio je tamnoputi američki atletičar Džesi Ovens.

Ovens je u Berlinu uspeo da osvoji zlatne medalje na 100, 200 i 4x100 metara i skoku u dalj, što je do danas ponovio samo njegov zemljak Karl Luis u Los Anđelesu 48 godina kasnije.

Sjajan nastup na Igrama u Berlinu imali su nemački gimnastičari Konrad Frej i Alfred Švarcman, koji su sovojili ukupno 11 medalja. Frej je osvojio tri zlata, jedno srebro i dve bronze, dok je Švarcman u riznicu medalja stavio jedno srebrno odličje manje.

U ženskoj konkurenciji dominirala je holandska plivačica Rie Mastenbrok, sa tri zlatne i jednom srebrnom medaljom.

Italijanska fudbalska reprezentaciju potvrdila je zlatnom olimpijskom medaljom titulu svetskog prvaka osvojenu dve godine ranije i najavila trijumf na prvenstvu sveta 1938.

Amerikanka Merdžori Gestring osvojila je zlatnu medalju u skokovima u vodu sa daske od tri metra i sa 13 godina i 268 dana postala najmlađa olimpijska pobednica svih vremena.

Sličan podvig napravila je Dankinja Inge Sorensen u plivanju. Sa 12 godina i 24 dana ona je osvojila bronzanu medalju u trci na 200 metara prsno i postala namlađi osvajač olimpijske medalje svih vremena u pojedinačnoj konkurenciji.

Na Igrama u Berlinu mađarski vaterpolista Oliver Halaši osvojio je treće olimpijsko odličje, drugo zlatno, iako mu je u detinjstvu, nakon saobraćajne nesreće, amputirana leva noga do kolena.

Olimpijska vatra simbolično prvi put je upaljena u Amsterdamu na ulasku u Olimpijski stadion, a gorela je i na Stadionu “Koloseum” za vreme Igara u Los Anđelesu. Međutim, nije to bila autentična olimpijska vatra pod kojom se danas podrazumeva plamen upaljen u drevnoj Olimpiji u Grčkoj.

Tek 1936. godine za Igre u Berlinu uspostavljaju se pravila „igre s vatrom” koja traju i danas. Ideju berlinskog profesora Karla Dima o paljenju olimpijskog plamena uz pomoć sunčevih zraka u Olimpiji u kojoj su se održavale Olimpijske igre u drevnoj Grčkoj i štafetnom nošenju do Berlina MOK-u je predstavio predsednik Olimpijskog komiteta Nemačke Teodor Levald i ona je odmah prihvaćena. Prethodno, tvrdi se, odobrio ju je ministar propagande Nemačke dr Jozef Gebels.

Baklja je nošena kroz sedam zemalja (nosili su je trkači i veslači): Grčku, Tursku, Bugarsku, Jugoslaviju, Mađarsku, Austriju i Nemačku. Njen put bio je dug 3.422 kilometra (toliko je bilo i nosilaca), a poslednji nosilac baklje bio je atletičar Fric Šilgen.

Olimpijski plamen prolazio je kroz Jugoslaviju tri puta – za Igre 1936 u Berlinu, za Igre 1972. u Minhenu i, naravno, za Zimske olimpijske igre 1984. u Sarajevu.

Najdramatičniji prolazak bio je prvi, a povod je bila Rezolucija koju je potpisalo 100 uglednih sportista i javnih ličnosti da se bojkotuju Igre u Berlinu.

„Jugoslovenski sportisti, mi smo svesni značenja i uloge Olimpijade u Nemačkoj i njene organizacije. Mi smo svesni trgovačko-ratničkog značenja sporta koji će biti zastupljen na Olimpijadi u Berlinu. Zato mi pozivamo sve sportiste iz svih delova Jugoslavije, kojima nije stalo samo do sportske slave, već i do ispravnog shvatanja sportskih ideala da odbiju svoje učestvovanje na Olimpijadi u Berlinu, zajedno sa svim sportskim forumima, organizacijama i klubovima…” stajalo je u Rezoluciji koju je potpisalo stotinu sportista, sportskih radnika i građana, a među njima najviše je bilo fudbalera. Među potpisnicima Rezolucije koju je napisao Vladimir Dedijer, a odobrio Ivo Lola Ribar, bili su Aleksandar Tirnanić, Jovan Mikić, ing Milorad Arsenijević, dr Milutin Ivković, Đorđe Lojančić, Dragoš Stevanović, Gustav Lehner, Đorđe Vujadinović, Nikola Bošković, Vojin Božović, Angelina Gajić, Izolda Brezovšek i mnogi drugi…

Tekst Rezolucije sa pomenutim potpisima objavljen je u „Politici” 5. aprila 1936. godine, posle pravog poduhvata njenih novinara i urednika koji su uspeli da izigraju cenzuru. Rezultat toga su protesti u velikom broju mesta u Jugoslaviji kroz koje je pronošen olimpijski plamen. Najburniji i nikako ne mirni bili su u Banjaluci, tako da je morala da interveniše policija.

Članak iz novina od 05. aprila 1936. godine

Međutim, već 10. aprila Jugoslovenski savet sportskih saveza obnarodovao je da će Jugoslavija učestvovati na Olimpijskim igrama u Berlinu i tako je i bilo, ali u glavni grad Nemačke nisu otputovali svi. Većina članova naše fudbalske reprezentacija odbila je da putuje u Berlin i Nogometni savez Jugoslavije odustao je od učešća na Olimpijskim igrama.

Jugoslovenska olimpijska ekspedicija u Berlinu imala je 86 članova, više nego ikada ranije. Ovo je bilo petu učešće na Letnjim olimpijskim igrama. Međutim, do olimpijske medalje, svoje šeste, stigao je samo gimnastičar Leon Štukelj.

Sjajni sportista, koji je sa tri zlatne, jednom srebrnom i dve bronzane medalje najuspešniji jugoslovenski olimpijac svih vremena, u vežbanju na krugovima osvojio je vicešampionsku titulu. Jugoslavija je na 11. OI imala predstavnike u 12 sportova, ali niko osim Štukelja nije napravio značajniji rezultat.

U Berlinu u 19 sportova nastupilo 3.963 (331 žena) takmičara iz 49 zemalja.

Sportovi: vodeni sportovi (plivanje, skokovi u vodu, vaterpolo), atletika, biciklizam, boks, veslanje, gimanstika, dizanje tegova, jedrenje, kajak i kanu, konjički sport, košarka, mačevanje, moderni petoboj, polo, rukomet, rvanje, streljaštvo, fudbal, hokej na travi.

Link: Istorijat Olimpijskog plamena (pdf, eng.),