Prema stručnoj definiciji (jednoj od mnogih), „novac je specifična roba koju je razvitak robne proizvodnje i razmene izdvojio iz ostalog robnog sveta da monopolski vrši ulogu opšteg ekvivalenta”. Već hiljadama godina – otkako su u VII veku pre naše ere počeli da ga kuju u maloazijskoj kraljevini Lidiji – pojam novca je metalni novac. Vredniji je bio od plemenitih metala, zlata i srebra, a u sitnijim apoenima i od bakra, bronze, nikla, aluminijuma.
Pre pojave novca – a na mnogim mestima i uporedo s njim – kao opšti ekvivalent razmene služila je neka vredna roba: stoka, školjke, krzno, oruđa, oružje, platno, žito... Ekonomisti to znaju iz istorije, a lingvisti do istog zaključka dolaze istražujući nazive za novac. O izvornoj robnoj prirodi novca svedoče reči kao na primer latinska pecunia koja je pre nego „bogatstvo, novac” značila „stoka”, ili naša blago koja znači ne samo „bogatstvo uopšte” i „novac” (na primer u narodnoj pesmi SABLjA VALjA MLOGO BILA BLAGA), već i „stoka” (naročito kao živo blago). U srednjovekovnoj Srbiji u opticaju je bilo više vrsta stranog novca, a od XIII veka u srpskim zemljama pojedini vladari i velikaši počeli su da kuju sopstveni novac (najviše po uzoru na mletačke groše). Pa ipak, novac nije bio jedino sredstvo plaćanja: u Žičkoj povelji iz 1220. godine kazne su predviđene u konjima i volovima, a čak i među tako velikim trgovcima kakvi su bili Dubrovčani, u jednom dokumentu iz 1280. godine nalazi se podatak da je jedan Dubrovčanin drugome ustupio konja u zamenu za 16 lakata čoje.
Pre pojave novca – a na mnogim mestima i uporedo s njim – kao opšti ekvivalent razmene služila je neka vredna roba: stoka, školjke, krzno, oruđa, oružje, platno, žito... Ekonomisti to znaju iz istorije, a lingvisti do istog zaključka dolaze istražujući nazive za novac. O izvornoj robnoj prirodi novca svedoče reči kao na primer latinska pecunia koja je pre nego „bogatstvo, novac” značila „stoka”, ili naša blago koja znači ne samo „bogatstvo uopšte” i „novac” (na primer u narodnoj pesmi SABLjA VALjA MLOGO BILA BLAGA), već i „stoka” (naročito kao živo blago). U srednjovekovnoj Srbiji u opticaju je bilo više vrsta stranog novca, a od XIII veka u srpskim zemljama pojedini vladari i velikaši počeli su da kuju sopstveni novac (najviše po uzoru na mletačke groše). Pa ipak, novac nije bio jedino sredstvo plaćanja: u Žičkoj povelji iz 1220. godine kazne su predviđene u konjima i volovima, a čak i među tako velikim trgovcima kakvi su bili Dubrovčani, u jednom dokumentu iz 1280. godine nalazi se podatak da je jedan Dubrovčanin drugome ustupio konja u zamenu za 16 lakata čoje.
Novac kralja Radoslava
Od prideva nov
U nekim evropskim jezicima reč koja znači „novac” stranog je porekla (englesko money francuskog, mađarsko penz slovenskog i tako dalje). U većini jezika, ipak, naziv za novac potiče od neke domaće reči. Međutim, prvobitna značenja tih reči po pravilu se razlikuju, što se stručno kaže da su nazivi novca „različito motivisani”. To znači da imena novca odražavaju neke druge – ali različite – predmete ili pojmove, koji variraju od jezika do jezika, ponekad se poklapajući u više različitih jezika ili ostajući zajednički nekoj grupi jezika. U tim terminima prepoznaje se ili roba prvobitno korišćena u funkciji novca (na primer stoka, u latinskom pecunia, srpskom blago, staroirskom dairt „jednogodac, nazime”, staroruskom kuna „koža od kune” i tako dalje) ili metal od koga se novac pravio (na primer latinsko aes „novac” od starijeg „bronza”, francusko argent „novac” od starijeg „srebro” – koje se preko latinskog argentum svodi na grčko argyrion , otud i staroslovenska prevedenica srebro „novac”), ili pak funkcija novca (nem. Geld „na(do)knada, plaćanje, porez”). I u srpskom i hrvatskom novac (kao i u slovenačkom novec „kovanica”) u pitanju je domaća reč. Ali ona po tipu motivacije nije ni nalik nekom od pomenutih naziva već je jedinstvena (i među ostalim slovenskim jezicima i u odnosu na sve druge) jer je izvedena od prideva nov.
Uprkos tome što imenica novac nesumnjivo potiče od prideva nov, u nauci je i dalje otvoreno pitanje njenog neposrednog porekla. Po nekima, novac je bio skraćeni naziv za novobrdski dinar – prema srednjovekovnom gradu Novom Brdu, severoistočno od današnje Prištine, gde se nalazila jedna od kovnica srpskih vladara (sve dok je od despota Đurđa Brankovića nisu preuzeli Turci). Međutim, pošto naziv novac nije posvedočen u predtursko doba, pre će biti da su u pravu oni koji računaju da je on nastao kasnije i da se ticao neke nove monete (za razliku od stare, prethodno važeće), te da je novac zapravo značio novi dinar ili novi penez (po istom tvorbenom modelu po kome je beo čovek = belac, mali dečak = malac... uostalom, i pčelarima u severnoj Dalmaciji je novi roj = novac). Kasnije je ta imenica, izvedena od prideva nov (na isti način, samo drugim sufiksima, nastale su i reči novak „pridošlica; regrut”, novač „novi put”, novina „nova lađa; nova rakija”...), nakon što se ustalila u t(akv)om obliku i značenju, otpočela sopstveni život i vremenom stvorila sopstvenu porodicu reči: deminutiv novčić, augmentativ novčina, radnu imenicu novčar, pridev novčan i od njega dalje izvedenice novčanik, novčanica i tako dalje.
Iako se novac danas koristi najčešće kao zbirna imenica, u smislu „imovina, bogatstvo”, izgleda da mu je izvorno značenje bilo „kovanica, moneta, novčana jedinica”. U prilog tome govore primeri kao u poslovici POZNAJEM GA KAO SLIJEPAC RĐAV NOVAC, ali još više oblici množine novci (kao u podnaslovu teksta ili u poslovici NIJESAM SE S KESOM SVADIO PA DA PROSIPAM NOVCE) ili čak novčine: IMA ON PUNO NOVČINA (u Srpskom rječniku). A koja je pak bila vrednost te kovanice, teško je reći – mada je jasno da se vremenom menjala. U Vukovo doba, na primer, novac je bio jednak petini groša (koji je pak vredeo dvadeset para ili petinu dinara). Nema sumnje da mu je, barem u jedno vreme, vrednost bila jako mala: DJEVOJKA JE PO DUKAT MI ZLATA, UDOVICA ZA PETNAEST PARA, PUŠTENICA ZA DESET NOVACA. Iako ne znamo kad su nastali ovi stihovi, prema redosledu nabrajanja jasno je da su tu novci najmanje vrednosti. Nije precizniji ni podatak u jednom članu statuta prema kome su krajem XVII veka poslovale srpske ćurčije (krznari) u Budimu: tamo stoji da ko god donese robu na svakih sto forinti njene vrednosti, deset novaca treba da da u zajedničku kasu ćurčijskog ceha (udruženja). Da je u pitanju bila mala vrednost, jasno je i iz načina na koji reč novac, čitav vek kasnije, koristi Jovan Rajić kad kaže: DOK NE PLATIŠ DO NOVCA SAV DUG. Uostalom, ne bi to bio jedini slučaj da upravo najmanja novčana jedinica postaje pojam novca uopšte, verovatno preko odrične, negativne fraze, kao, na primer, nemati ni (prebijene) pare ili kolokvijalno nemati ni kinte i tako dalje.
Pare i šoldi
To što se novac, osim u narodnim pesmama kojima ne može da se odredi vreme nastanka, kod nas prvi put pismeno pominje tek u XVII veku (u nekim hrvatskim izvorima i vek ranije), nikako ne znači da Srbi pre toga nisu znali za novac – već da su ga drugačije zvali. U starosrpskom je postojala reč penez (to jest pjenez, pinez), opšteslovenski germanizam (od koga je i nemačko Pfenning) koju su još stari Sloveni pozajmili od Germana, otud češko peniz, poljsko pieniaz kao osnovne reči za „novac”, a kao zastarele i rusko пен®з†, bugarsko penez, slovenačko penez...). Naš oblik jednine penez nastao je prema množini penezi, koja je od prvobitne jednine peneg. Iako te reči danas nema u književnom jeziku, ponegde je ona još živa u narodnim govorima – otud i u gradskom žargonu – u nekim izvedenicama, u prezimenu Penezić i tako dalje.
I ostali sinonimi za novac stranog su porekla, ali nijedan nije tako široko rasprostranjen kao turcizam pare (odnosno para) koji se „odomaćio” ne samo kod nas već i u ostalim balkanskim jezicima. Ti drugi nazivi novca vezani su samo za poneki deo naše jezičke teritorije – koji se obično poklapa sa sferom uticaja određenog stranog jezika. Na primer, u južnoj Srbiji to je grecizam aspra ili jaspra, od grčkog aspra, što je množina od aspron, koje je i samo od latinskog asper „oštar, oštro odsečen”, zatim u Crnoj Gori se koristi italijanizam spenza, spenđe (od spensa, spense, što u osnovi znači „trošak”), u Dalmaciji se čuje i soldi, šoldi od italijanskog soldi „novac”. Ta reč pak potiče od latinskog poimeničenog prideva sol(i)dus , tvrd, čvrst” (podrazumevalo se solidus nummus „čvrst novac”) što je bilo ime novog zlatnika koji je početkom IV veka u rimski novčani sistem uveo car Konstantin Veliki. Iako je tu u pitanju naziv konkretne kovanice (kao što je slučaj i s mletačkim grošem, od italijanskog grosso „velik”), takva tvorba reči, putem poimeničenja prideva (mada ne istog), služi nam kao paralela koja „podupire” izvođenje našeg termina novac od prideva nov .
U nekim evropskim jezicima reč koja znači „novac” stranog je porekla (englesko money francuskog, mađarsko penz slovenskog i tako dalje). U većini jezika, ipak, naziv za novac potiče od neke domaće reči. Međutim, prvobitna značenja tih reči po pravilu se razlikuju, što se stručno kaže da su nazivi novca „različito motivisani”. To znači da imena novca odražavaju neke druge – ali različite – predmete ili pojmove, koji variraju od jezika do jezika, ponekad se poklapajući u više različitih jezika ili ostajući zajednički nekoj grupi jezika. U tim terminima prepoznaje se ili roba prvobitno korišćena u funkciji novca (na primer stoka, u latinskom pecunia, srpskom blago, staroirskom dairt „jednogodac, nazime”, staroruskom kuna „koža od kune” i tako dalje) ili metal od koga se novac pravio (na primer latinsko aes „novac” od starijeg „bronza”, francusko argent „novac” od starijeg „srebro” – koje se preko latinskog argentum svodi na grčko argyrion , otud i staroslovenska prevedenica srebro „novac”), ili pak funkcija novca (nem. Geld „na(do)knada, plaćanje, porez”). I u srpskom i hrvatskom novac (kao i u slovenačkom novec „kovanica”) u pitanju je domaća reč. Ali ona po tipu motivacije nije ni nalik nekom od pomenutih naziva već je jedinstvena (i među ostalim slovenskim jezicima i u odnosu na sve druge) jer je izvedena od prideva nov.
Uprkos tome što imenica novac nesumnjivo potiče od prideva nov, u nauci je i dalje otvoreno pitanje njenog neposrednog porekla. Po nekima, novac je bio skraćeni naziv za novobrdski dinar – prema srednjovekovnom gradu Novom Brdu, severoistočno od današnje Prištine, gde se nalazila jedna od kovnica srpskih vladara (sve dok je od despota Đurđa Brankovića nisu preuzeli Turci). Međutim, pošto naziv novac nije posvedočen u predtursko doba, pre će biti da su u pravu oni koji računaju da je on nastao kasnije i da se ticao neke nove monete (za razliku od stare, prethodno važeće), te da je novac zapravo značio novi dinar ili novi penez (po istom tvorbenom modelu po kome je beo čovek = belac, mali dečak = malac... uostalom, i pčelarima u severnoj Dalmaciji je novi roj = novac). Kasnije je ta imenica, izvedena od prideva nov (na isti način, samo drugim sufiksima, nastale su i reči novak „pridošlica; regrut”, novač „novi put”, novina „nova lađa; nova rakija”...), nakon što se ustalila u t(akv)om obliku i značenju, otpočela sopstveni život i vremenom stvorila sopstvenu porodicu reči: deminutiv novčić, augmentativ novčina, radnu imenicu novčar, pridev novčan i od njega dalje izvedenice novčanik, novčanica i tako dalje.
Iako se novac danas koristi najčešće kao zbirna imenica, u smislu „imovina, bogatstvo”, izgleda da mu je izvorno značenje bilo „kovanica, moneta, novčana jedinica”. U prilog tome govore primeri kao u poslovici POZNAJEM GA KAO SLIJEPAC RĐAV NOVAC, ali još više oblici množine novci (kao u podnaslovu teksta ili u poslovici NIJESAM SE S KESOM SVADIO PA DA PROSIPAM NOVCE) ili čak novčine: IMA ON PUNO NOVČINA (u Srpskom rječniku). A koja je pak bila vrednost te kovanice, teško je reći – mada je jasno da se vremenom menjala. U Vukovo doba, na primer, novac je bio jednak petini groša (koji je pak vredeo dvadeset para ili petinu dinara). Nema sumnje da mu je, barem u jedno vreme, vrednost bila jako mala: DJEVOJKA JE PO DUKAT MI ZLATA, UDOVICA ZA PETNAEST PARA, PUŠTENICA ZA DESET NOVACA. Iako ne znamo kad su nastali ovi stihovi, prema redosledu nabrajanja jasno je da su tu novci najmanje vrednosti. Nije precizniji ni podatak u jednom članu statuta prema kome su krajem XVII veka poslovale srpske ćurčije (krznari) u Budimu: tamo stoji da ko god donese robu na svakih sto forinti njene vrednosti, deset novaca treba da da u zajedničku kasu ćurčijskog ceha (udruženja). Da je u pitanju bila mala vrednost, jasno je i iz načina na koji reč novac, čitav vek kasnije, koristi Jovan Rajić kad kaže: DOK NE PLATIŠ DO NOVCA SAV DUG. Uostalom, ne bi to bio jedini slučaj da upravo najmanja novčana jedinica postaje pojam novca uopšte, verovatno preko odrične, negativne fraze, kao, na primer, nemati ni (prebijene) pare ili kolokvijalno nemati ni kinte i tako dalje.
Pare i šoldi
To što se novac, osim u narodnim pesmama kojima ne može da se odredi vreme nastanka, kod nas prvi put pismeno pominje tek u XVII veku (u nekim hrvatskim izvorima i vek ranije), nikako ne znači da Srbi pre toga nisu znali za novac – već da su ga drugačije zvali. U starosrpskom je postojala reč penez (to jest pjenez, pinez), opšteslovenski germanizam (od koga je i nemačko Pfenning) koju su još stari Sloveni pozajmili od Germana, otud češko peniz, poljsko pieniaz kao osnovne reči za „novac”, a kao zastarele i rusko пен®з†, bugarsko penez, slovenačko penez...). Naš oblik jednine penez nastao je prema množini penezi, koja je od prvobitne jednine peneg. Iako te reči danas nema u književnom jeziku, ponegde je ona još živa u narodnim govorima – otud i u gradskom žargonu – u nekim izvedenicama, u prezimenu Penezić i tako dalje.
I ostali sinonimi za novac stranog su porekla, ali nijedan nije tako široko rasprostranjen kao turcizam pare (odnosno para) koji se „odomaćio” ne samo kod nas već i u ostalim balkanskim jezicima. Ti drugi nazivi novca vezani su samo za poneki deo naše jezičke teritorije – koji se obično poklapa sa sferom uticaja određenog stranog jezika. Na primer, u južnoj Srbiji to je grecizam aspra ili jaspra, od grčkog aspra, što je množina od aspron, koje je i samo od latinskog asper „oštar, oštro odsečen”, zatim u Crnoj Gori se koristi italijanizam spenza, spenđe (od spensa, spense, što u osnovi znači „trošak”), u Dalmaciji se čuje i soldi, šoldi od italijanskog soldi „novac”. Ta reč pak potiče od latinskog poimeničenog prideva sol(i)dus , tvrd, čvrst” (podrazumevalo se solidus nummus „čvrst novac”) što je bilo ime novog zlatnika koji je početkom IV veka u rimski novčani sistem uveo car Konstantin Veliki. Iako je tu u pitanju naziv konkretne kovanice (kao što je slučaj i s mletačkim grošem, od italijanskog grosso „velik”), takva tvorba reči, putem poimeničenja prideva (mada ne istog), služi nam kao paralela koja „podupire” izvođenje našeg termina novac od prideva nov .
Нема коментара:
Постави коментар