– Bilo je mnogo komunista koji su imali slike na zidovima i bogate biblioteke, bilo je i onih koji su to sve imali ali su knjige kupovali na metar i nijednu nisu pročitali, a na zidovima držali sopstvene fotografije. Ali sve ste to imali i kod ne-komunista. To je stvar emancipacije i želje za nekom novom spoznajom, kaže Zoran Vukmanović, sin poznatog revolucionara i komuniste Svetozara Vukmanovića Tempa, čija je umetnička kolekcija izložena u galeriji SANU.
Reč je o zbirci od oko 220 dela uglavnom savremene jugoslovenske umetnosti, ali i dela poznatih slikara sa inostrane scene.
Pre 39 godina ova umetnička zbirka bračnog para Svetozara i Milice Vukmanović poklonjena je gradu Cetinju, odnosno tamošnjem Narodnom muzeju Crne Gore. Deo zbirke je bio izložen u okviru Umetničke galerije Muzeja na Cetinju. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina deo postavke je skinut. Prema obećanju i javnim izjavama sadašnjeg direktora Muzeja na Cetinju Pavla Pejovića, prvobitna postavka dela zbirke trebalo bi da se vrati u izložbeni prostor u celini. Reprezentativan deo ove zbirke sada je pod reflektorima galerije SANU u Beogradu.
Izložba je nazvana „Temporatura 39” i izaziva veliko interesovanje javnosti, svakako zbog imena vlasnika kolekcije, ali i istorijskih okolnosti posle 1945. godine kada su komunisti došli na vlast.
Bračni par Vukmanović se, prema svedočenju njihovog sina Zorana Vukmanovića, više družio sa piscima i umetnicima nego sa političarima.
„U kuću nam je, sećam se, dolazio najčešće Đilas, ali su pisci i umetnici bili posebno dobrodošli: Tanasije Mladenović, Veljko Petrović, Sreten Stojanović, Risto Stijović... Naša kuća bila je i fizički u središtu ’topčiderskog trougla’ koji su činile Stijovićeva, Milunovićeva i Lubardina kuća”.
Umetnici su mom ocu poklanjali svoja dela, ali on je imao običaj da ako mu nešto poklone, odmah ili otkupi neku drugu sliku od njih, ili, budući da je često putovao, donese neki vredan poklon i to odmah daruje. Mnogi su tada u intelektualnim beogradskim krugovima kupovali slike i od Lubarde i od Vozarevića.
Uobičajeno je da umetnici kolekcionarima koji ih prate od početka njihove karijere, prodaju dela po znatno povoljnijim cenama.
Jednom prilikom i Tito je Tempu poklonio skulpturu Vojina Bakića ’Bik’, kaže Zoran Vukmanović.
Zbirka Vukmanovića sadrži i manji broj dela inostranih umetnika od kojih dve slike Gutuza imaju poseban značaj i vrednost.
– Pikaso i Šagal dobijeni su na poklon od prijatelja. Otac je voleo da pre ručka popije čašicu lozove rakije i nju je nabavljao od jednog starog čoveka čija je kuća bila negde između Podgorice i Rijeke Crnojevića. Taj čovek je imao sina, arhitektu koji je živeo i radio u Parizu. Arhitekta Vukčević se kretao u umetničko-intelektualnim krugovima u Parizu i posedovao je interesantnu kolekciju dela, uglavnom crteža, grafika odnosno litografija. Kada je čuo da moj otac poklanja svoju kolekciju Cetinju, došao je kod nas i doneo tih nekoliko dela. To je bio njegov izraz poštovanja prema mome ocu i njegovoj nameri da kolekciju daruje Cetinju. Ako govorimo o vrednosti tih nekoliko dela, moramo reći da se tu ne radi o nekim basnoslovnim vrednostima, budući da to nisu ulja na platnu. No, za posetioca izložbe mnogo je važnije da u tim inostranim delima traži i komparira sličnosti sa onim delima koja su nastala na našim prostorima. Crteži Rivere ili Sekeirosa dobijeni su u ličnom kontaktu sa Sekeirosom odnosno sa Fridom Kalo kada je moj otac bio u službenoj poseti Meksiku – objašnjava Zoran Vukmanović.
Tempo je, takođe, bio i lični prijatelj Renata Gutuza, člana KP Italije i veoma istaknute javne ličnosti. Prilikom jednog gostovanja u kući porodice Vukmanović poklonio im je i dve grafike (pored dve slike koje se nalaze u kolekciji): jednu Milici Vukmanović (detalj sa pijace) a drugu Svetozaru Vukmanoviću (Caffe Grecco).
Zoran Vukmanović se seća da je i bugarski slikar Dečko Uzunov darivao njegovom ocu nekoliko akvarela koje je radio dok je bio u poseti kod njih, a nekoliko dela autora iz Vijetnama i Indonezije Vukmanović je dobio na poklon od Ho Ši Mina i od Sukarna.
„Sve što je dobio kao javna ličnost, tokom obavljanja službene dužnosti, on je uključio u zbirku. Moj je otac bio izuzetno skroman čovek. Ni on ni majka nisu izlazili u kafane, živeli su doduše u velikoj kući, ali se u toj kući ranih pedesetih godina grejala samo jedna soba kaljevom peći, jer su to bile jako teške godine. Oboje su radili ali se ne može govoriti ni o kakvim visokim prihodima. U to vreme nije bilo luksuza. Otac je u kancelariji ostajao do duboko u noć. Imao je tada, tih pedesetih i dobar deo šezdesetih, čak dva šofera jer je njihov dan bio jako dug pa su jedan dan radili a drugi dan se odmarali. Kažem, to je bilo to teško vreme izgradnje zemlje posle rata a on je odgovarao za privredu.
Kasnije, od sredine šezdesetih, kada je imao više slobodnog vremena, mnogo je pisao i od tih honorara kupovao slike”, kaže Zoran Vukmanović. Izložba u SANU je deo zbirke koja se nalazi u Muzeju na Cetinju, a u porodici se takođe nalaze neka dela. Izložba Temporatura 39 u SANU zapravo podvlači ideju kulture davanja kao primarnog u sistemu vrednosti, čiji primat nažalost u današnjem društvu sve više preuzima ideja i kultura uzimanja. Ova izložba, takođe, revitalizuje ovaj problem, s obzirom na to da Zoran Vukmanović sa suprugom Ružicom nastavlja angažman svojih roditelja, ali u smeru doniranja svratišta za decu i agitovanja za doniranje organa.
Нема коментара:
Постави коментар