Zašto je Aleksandru Karađorđeviću zasmetala srednjevekovna tvrđava, prvo pravo utvrđenje podignuto u vreme despota Stefana Lazarevića, istoričari do danas nisu otkrili. Na mestu gde je stari grad srušen do temelja, podignut je Meštrovićev spomenik Neznanom junaku
Toranj na Avali posle deset godina od rušenja ponovo stoji. Avala je dobila novo-staro lice, kao što ga je dobila podizanjem spomenika Neznanom junaku na mestu gde se nalazilo srednjovekovno utvrđenje. Žrnov ili Žrnovan je bio srednjovekovna tvrđava smeštena na
najvišem vrhu Avale (511m nmv.). Na vrhu su još Rimljani podigli utvrdu, a kasnije su Srbi tu sazidali tvrđavu, koju su potom Osmanlije proširile i ojačale za potrebe napada na Beograd. U gradu je prema legendi stolovao, u pesmama opevani, Porča od Avale. Ali, tu utvrdu nije uništio zub vremena, nije se "istopila" pod naletom vekova. Porušio ju je, ili možda odmah treba reći minama sravnio sa zemljom, kralj Aleksandar Karađorđević kako bi poravnao i pripremio teren za podizanje današnjeg mauzoleja.
Dva puta su u poslednjih sto godina detonacije potresale Avalu. Dva puta su meštani podavalskih sela mislili da se planina ruši na njih i oba puta je ovo "brdo kraj Beograda" ostajalo bez vrednih prepoznatljivih obeležja.
Prvi put kada je minama uništen srednjovekovni grad Žrnov, drugi kada je NATO alijansa bombardovala toranj.
Temelji iz antike
Polemike oko toga zašto je kralj Aleksandar porušio jedno od najvrednijih srednjovekovnih utvrđenja u Srbiji povedu se među istoričarima tek povremeno, i to više interno, u kancelarijama. Javnih rasprava nikad nije bilo. Većina istoričara i sada se ponaša po onoj narodnoj "za prosutim mlekom džaba je žaliti".
Ima i onih koji gotovo da opravdavaju taj potez, obrazlažući da je besmisleno osuđivati kralja za tako nešto, jer je teško sa današnjeg stanovišta i današnjim kriterijumima meriti nešto što se zbilo pre nešto više od sedam decenija.
- Takav stav nekih mojih kolega je nedopustiv - kaže istoričar Radovan Damjanović, koji već godinama pokušava da reši zagonetku zašto je srpski suveren srušio Žrnov. - Sravniti sa zemljom čitav grad, čiji temelji datiraju još iz antike, bedemi iz ranog srednjeg veka, utvrdu koja je u putopisima nabrojana kao jedna od šest najznačajnijih u Srbiji, skandal je svoje vrste. Tim je veći što je tako nešto uradio lično kralj, u tišini. O tome nije smelo da se priča, nije se pisalo, čak su i čaršijske priče na tu temu zaustavljane. Nije Aleksandar smeo da sebi da tolika ovlašćenja da gde god prstom upre, tamo mora da se ruši. Ne kažem da sada treba oko toga da se vode polemike, ali bi bilo dobro, zarad javnosti i zarad pokolenja kojima ostavljamo kulturnu baštinu u nasleđe, da nadležne institucije zauzmu stav, da se taj nepostojeći grad na osnovu postojećeg materijala obradi, uvede u kataloge, jednostavno da mu se da mesto koje i zaslužuje. Ovako ispade kao da je potpuno u redu što je nestao tim vandalskim činom, kao da je sasvim normalno da minama uništavamo stare gradove i da to možda može i dalje da bude praksa.
Prisustvo Kelta na Avali je dokazano, pretpostavlja se da je na vrhu postojalo utvrđenje na čijim su osnovama kasnije Rimljani podigli osmatračnicu. Bio je to, zapravo, višenamenski punkt. Za kontrolu puta, kontrolu prilaza Singidunumu i zaštitu rudnika koji su se nalazili na obroncima planine.
Nema dokaza da li je grad živeo u doba Vizantije, ali je gotovo sigurno da je prvo pravo utvrđenje podignuto u vreme despota Stefana Lazarevića. Teško je u bilo čemu biti izričit, jer, nažalost, Avala nije dovoljno istražena.Čuveni putopisac Feliks Kanic zabeležio je da je na vrhu planine bila rimska osmatračnica na čijim su temeljima srpski carevi podigli Žrnov. Kad i koji vladari, nigde nije zapisano.
Najčešća verzija kako je grad dobio ime jeste po žrvnju, ali ne običnom, već za meljavu rude iz rudnika koji su postojali u podnožju. Avala je pre turskog imena nosila naziv Žrnov.
Mnogo pretpostavki
Najstariji deo Žrnova je bio mali grad, bez kula. Sredinom petnaestog veka Hodi paša ojačava istočni bedem, dodaje polukružnu kulu i četrvtastu kapiju. Posle samo dve godine Turci su primorani segedinskim primirjem da vrate utvrde Srbiji, pa se tako među vraćenim gradovima, kao što su Golubac, Novo Brdo i Kruševac, našao i Žrnov.
Desetak godina kasnije Osmanlije ponovo kreću na Srbiju i 1458. godine zauzaimaju Žrnov. Hodi paša dodatno obezbeđuje tvrđavu. Dve godine trajali su radovi tako da je sad grad imao dva bedema, jarak i pet kula visokih više od dvadeset metara. Bila je to sada moćna utvrda.
Ne zna se tačno kad su sve i po koliko vremena u tvrđavi boravile vojne posade, ali je izvesno da je napuštena u osamnaestom veku. Srpske vlasti su 1859. godine Avalu proglasile zaštićenim prostorom, a krajem devetnaestog veka je počelo njeno uređenje, pre svega pošumljavanje listopadnim drvećem. U Prvom svetskom ratu srpskoj vojsci grad je služio kao osmatračnica, a u njegovom podnožju kasnije je podignut spomenik dečaku, neznanom junaku.
- Zašto je kralju Aleksandru zasmetala ta celina, pitanje je na koje, evo već godinama, pokušavam da nađem odgovor - nastavlja istoričar Radovan Damjanović. - Ima tu raznih pretpostavki, mnogo toga nije lako proveriti. Pominju se čak i masonske organizacije koje su u svemu imale udela. Pitanje je zašto je tek podignuti spomenik na Avali palim junacima odjednom postao nereprezentativan. Ima li ikakvog smisla ozbiljno razmišljati o nekakvim pričama da je to bio početak realizacij plana o uništenju glavnih istorijskih tačaka u Srbiji. Možda ima, a možda i ne. Ali, ako se uzme u obzir činjenica da je samo nekoliko meseci posle rušenja Žrnova kralj ubijen u Marseju i da je time njegova uloga kao vladara stavljena pod lupu, onda možda neke priče i imaju smisla.
Knežević pritisnuo dugme
Bilo kako bilo, tek vest koja je prostrujala beogradskom čaršijom da kralj planira da sruši jedno od najstarijih utvrđenja u Srbiji, shvaćena je kao nečija neozbiljna šala. Ali, kada je sve postalo izvesno, pojavilo se njih nekoliko da zaštiti vredno kulturno nasleđe. Uzalud. Kralj je ostao gluv na sve apele. Čak je i gušio takve priče. Doduše, sve je i rađeno prilično bledo, jer svako se bojao represija. Tome u prilog ide i podatak da je arhitekta Đurđe Bošković, koji je, kada je grad miniran, uradio plan i opisao sve, to objavio tek 1942. godine u “Starinaru”.
- Dva dana trajao je taj skandalozni čin - kaže Damjanović. - Prvo miniranje obavljeno je 18. aprila 1934. godine. Kako posao nije dobro urađen, sve je nastavljeno sutradan. Tri puta su mineri postavljali eksploziv, dok od grada nije ostao ni kamen na kamenu. Inače, interesantno je da je svemu prisustvovao lično kralj Aleksandar. Čak se i fotografisao. A koliko je to bilo osiono, govori i podatak da je jednom dugme za aktiviranje mina pritisnuo tada desetogodišnji Aleksandar, sin kneza Pavla.
Ostalo je zabeleženo da se neko usudio da kralju prigovori što je srušio utvrđenje koje su podigli srpski vladari. Suveren je na to odgovorio da je mislio da su grad podigli Turci, a ne srpski vladari i da je zato naredio rušenje.
Grad je srušen, materijal prebačen u podavalsko selo Beli Potok, a na goloj steni podignut je današnji spomenik Neznanom junaku. Ali to nije bio kraj čišćenja terena. Kralju i njemu omiljenom vajaru zasmetao je stari spomenik Neznanom junaku podignut ranije nedalkeo od novog mauzoleja. Kvario im je ambijentalnu celinu, kako su rekli. I njega su srušili i tu izgradili rotondu gde se danas nalazi jarbol. Od starog spomenika ostao je samo krst koji leži u porti crkve u Belom Potoku. Od Žrnova ni kamen na kamenu. Ni trag. Kao da ga nikad i nije bilo.
Foto priča pokazuje izgradnju spomenika Neznanom junaku, a samim tim i uništenje Žrnova.
Toranj na Avali posle deset godina od rušenja ponovo stoji. Avala je dobila novo-staro lice, kao što ga je dobila podizanjem spomenika Neznanom junaku na mestu gde se nalazilo srednjovekovno utvrđenje. Žrnov ili Žrnovan je bio srednjovekovna tvrđava smeštena na
najvišem vrhu Avale (511m nmv.). Na vrhu su još Rimljani podigli utvrdu, a kasnije su Srbi tu sazidali tvrđavu, koju su potom Osmanlije proširile i ojačale za potrebe napada na Beograd. U gradu je prema legendi stolovao, u pesmama opevani, Porča od Avale. Ali, tu utvrdu nije uništio zub vremena, nije se "istopila" pod naletom vekova. Porušio ju je, ili možda odmah treba reći minama sravnio sa zemljom, kralj Aleksandar Karađorđević kako bi poravnao i pripremio teren za podizanje današnjeg mauzoleja.Dva puta su u poslednjih sto godina detonacije potresale Avalu. Dva puta su meštani podavalskih sela mislili da se planina ruši na njih i oba puta je ovo "brdo kraj Beograda" ostajalo bez vrednih prepoznatljivih obeležja.
Prvi put kada je minama uništen srednjovekovni grad Žrnov, drugi kada je NATO alijansa bombardovala toranj.
Temelji iz antike
Polemike oko toga zašto je kralj Aleksandar porušio jedno od najvrednijih srednjovekovnih utvrđenja u Srbiji povedu se među istoričarima tek povremeno, i to više interno, u kancelarijama. Javnih rasprava nikad nije bilo. Većina istoričara i sada se ponaša po onoj narodnoj "za prosutim mlekom džaba je žaliti".
Ima i onih koji gotovo da opravdavaju taj potez, obrazlažući da je besmisleno osuđivati kralja za tako nešto, jer je teško sa današnjeg stanovišta i današnjim kriterijumima meriti nešto što se zbilo pre nešto više od sedam decenija.
- Takav stav nekih mojih kolega je nedopustiv - kaže istoričar Radovan Damjanović, koji već godinama pokušava da reši zagonetku zašto je srpski suveren srušio Žrnov. - Sravniti sa zemljom čitav grad, čiji temelji datiraju još iz antike, bedemi iz ranog srednjeg veka, utvrdu koja je u putopisima nabrojana kao jedna od šest najznačajnijih u Srbiji, skandal je svoje vrste. Tim je veći što je tako nešto uradio lično kralj, u tišini. O tome nije smelo da se priča, nije se pisalo, čak su i čaršijske priče na tu temu zaustavljane. Nije Aleksandar smeo da sebi da tolika ovlašćenja da gde god prstom upre, tamo mora da se ruši. Ne kažem da sada treba oko toga da se vode polemike, ali bi bilo dobro, zarad javnosti i zarad pokolenja kojima ostavljamo kulturnu baštinu u nasleđe, da nadležne institucije zauzmu stav, da se taj nepostojeći grad na osnovu postojećeg materijala obradi, uvede u kataloge, jednostavno da mu se da mesto koje i zaslužuje. Ovako ispade kao da je potpuno u redu što je nestao tim vandalskim činom, kao da je sasvim normalno da minama uništavamo stare gradove i da to možda može i dalje da bude praksa.
Prisustvo Kelta na Avali je dokazano, pretpostavlja se da je na vrhu postojalo utvrđenje na čijim su osnovama kasnije Rimljani podigli osmatračnicu. Bio je to, zapravo, višenamenski punkt. Za kontrolu puta, kontrolu prilaza Singidunumu i zaštitu rudnika koji su se nalazili na obroncima planine.
Nema dokaza da li je grad živeo u doba Vizantije, ali je gotovo sigurno da je prvo pravo utvrđenje podignuto u vreme despota Stefana Lazarevića. Teško je u bilo čemu biti izričit, jer, nažalost, Avala nije dovoljno istražena.Čuveni putopisac Feliks Kanic zabeležio je da je na vrhu planine bila rimska osmatračnica na čijim su temeljima srpski carevi podigli Žrnov. Kad i koji vladari, nigde nije zapisano.
Najčešća verzija kako je grad dobio ime jeste po žrvnju, ali ne običnom, već za meljavu rude iz rudnika koji su postojali u podnožju. Avala je pre turskog imena nosila naziv Žrnov.
Mnogo pretpostavki
Najstariji deo Žrnova je bio mali grad, bez kula. Sredinom petnaestog veka Hodi paša ojačava istočni bedem, dodaje polukružnu kulu i četrvtastu kapiju. Posle samo dve godine Turci su primorani segedinskim primirjem da vrate utvrde Srbiji, pa se tako među vraćenim gradovima, kao što su Golubac, Novo Brdo i Kruševac, našao i Žrnov.
Desetak godina kasnije Osmanlije ponovo kreću na Srbiju i 1458. godine zauzaimaju Žrnov. Hodi paša dodatno obezbeđuje tvrđavu. Dve godine trajali su radovi tako da je sad grad imao dva bedema, jarak i pet kula visokih više od dvadeset metara. Bila je to sada moćna utvrda.
Ne zna se tačno kad su sve i po koliko vremena u tvrđavi boravile vojne posade, ali je izvesno da je napuštena u osamnaestom veku. Srpske vlasti su 1859. godine Avalu proglasile zaštićenim prostorom, a krajem devetnaestog veka je počelo njeno uređenje, pre svega pošumljavanje listopadnim drvećem. U Prvom svetskom ratu srpskoj vojsci grad je služio kao osmatračnica, a u njegovom podnožju kasnije je podignut spomenik dečaku, neznanom junaku.
- Zašto je kralju Aleksandru zasmetala ta celina, pitanje je na koje, evo već godinama, pokušavam da nađem odgovor - nastavlja istoričar Radovan Damjanović. - Ima tu raznih pretpostavki, mnogo toga nije lako proveriti. Pominju se čak i masonske organizacije koje su u svemu imale udela. Pitanje je zašto je tek podignuti spomenik na Avali palim junacima odjednom postao nereprezentativan. Ima li ikakvog smisla ozbiljno razmišljati o nekakvim pričama da je to bio početak realizacij plana o uništenju glavnih istorijskih tačaka u Srbiji. Možda ima, a možda i ne. Ali, ako se uzme u obzir činjenica da je samo nekoliko meseci posle rušenja Žrnova kralj ubijen u Marseju i da je time njegova uloga kao vladara stavljena pod lupu, onda možda neke priče i imaju smisla.
Knežević pritisnuo dugme
Bilo kako bilo, tek vest koja je prostrujala beogradskom čaršijom da kralj planira da sruši jedno od najstarijih utvrđenja u Srbiji, shvaćena je kao nečija neozbiljna šala. Ali, kada je sve postalo izvesno, pojavilo se njih nekoliko da zaštiti vredno kulturno nasleđe. Uzalud. Kralj je ostao gluv na sve apele. Čak je i gušio takve priče. Doduše, sve je i rađeno prilično bledo, jer svako se bojao represija. Tome u prilog ide i podatak da je arhitekta Đurđe Bošković, koji je, kada je grad miniran, uradio plan i opisao sve, to objavio tek 1942. godine u “Starinaru”.
- Dva dana trajao je taj skandalozni čin - kaže Damjanović. - Prvo miniranje obavljeno je 18. aprila 1934. godine. Kako posao nije dobro urađen, sve je nastavljeno sutradan. Tri puta su mineri postavljali eksploziv, dok od grada nije ostao ni kamen na kamenu. Inače, interesantno je da je svemu prisustvovao lično kralj Aleksandar. Čak se i fotografisao. A koliko je to bilo osiono, govori i podatak da je jednom dugme za aktiviranje mina pritisnuo tada desetogodišnji Aleksandar, sin kneza Pavla.
Ostalo je zabeleženo da se neko usudio da kralju prigovori što je srušio utvrđenje koje su podigli srpski vladari. Suveren je na to odgovorio da je mislio da su grad podigli Turci, a ne srpski vladari i da je zato naredio rušenje.
Grad je srušen, materijal prebačen u podavalsko selo Beli Potok, a na goloj steni podignut je današnji spomenik Neznanom junaku. Ali to nije bio kraj čišćenja terena. Kralju i njemu omiljenom vajaru zasmetao je stari spomenik Neznanom junaku podignut ranije nedalkeo od novog mauzoleja. Kvario im je ambijentalnu celinu, kako su rekli. I njega su srušili i tu izgradili rotondu gde se danas nalazi jarbol. Od starog spomenika ostao je samo krst koji leži u porti crkve u Belom Potoku. Od Žrnova ni kamen na kamenu. Ni trag. Kao da ga nikad i nije bilo.
Foto priča pokazuje izgradnju spomenika Neznanom junaku, a samim tim i uništenje Žrnova.
Нема коментара:
Постави коментар