Ko bi rekao da pegla ima tako bogatu prošlost! Po svemu sudeći, Kinezi su prvi otkrili da je toplota najbolji način da se izgužvana tkanina ispravi, pa samim tim i ulepša. U Gradskom muzeju Hongkonga nalazi se jedan predmet od bronze namenjen peglanju iz vremena dinastije Han (260. g. pre nove ere do 220. g. posle Hrista) koji se punio zapaljenim drvenim ugljem i služio za peglanje.
U Evropi su se tkanine, mnogo godina kasnije, peglale na hladno, glačalicama od teškog kamena, mermera ili teškog, masivnog drveta. Pretpostavlja se da prva evropska pegla potiče iz severne Italije, gde je u srednjem veku cvetala proizvodnja tekstila. Ova evropska regija imala je tada dobre veze sa Dalekim istokom. Peglanje na hladno razvilo se zatim u Skandinaviji i Velikoj Britaniji i takve rane pegle mogu se danas videti u njihovim muzejima.
Ipak, vremenom, ljudi su uvideli da se najbolje pegla kada se pritisak ujedini sa toplotom i dopuni sa nešto vlažnosti. U tom pravcu je i krenulo usavršavanje ovog predmeta. Zaključili su takođe da će najbolje biti ako predmet za peglanje ima slobodnu unutrašnju zapreminu u koju će se staviti ono što će peglu zagrejati. Za razliku od kineskih pegli, evropska pegla je dobila poklopac sa drškom, koja omogućava da se pegla otvara i zatvara, i da se, kada je zatvorena, njome lakše rukuje. Pegle na žar punjene su vrelim, usijanim žarom, zatim zatvarane. Donji deo zatvorenog prostora imao je perforacije radi strujanja vazduha, koji je održavao žar u usijanom stanju, da se ne ugasi.
Nedostatak ovakvih pegli ogledao se u tome što je osoba koja pegla prilikom rada bila izložena udisanju dima. Zbog toga su postajali majušni „dimnjaci”, koji su dim iz pegle usmeravali na suprotnu stranu od lica osobe koja pegla.
Bilo je i drugih oblika pegli koje nisu bile zagrevane uz pomoć drvenog uglja. U njihovu unutrašnjost udevala se zagrejana forma koja je odgovarala formi unutrašnjeg prostora pegle. Ovaj grejač bio je oblikovan tako da se zagrejan lako mogao vaditi i umetati.
Razvoj metalske industrije u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj uslovio je izgradnju velikih topionica, a jedan od proizvoda koji su polako ušli u masovnu proizvodnju bila je i pegla. Industrija je išla naruku ne samo usavršavanju tehnike proizvodnje već i oplemenjivanju oblika pegli. To je takođe i vreme razvoja velikog broja perionica po evropskim prestonicama. Bilo je poznato, na primer, da se u Parizu veš najlepše pegla!
Naravno, Evropa inspiriše Ameriku, pa ova, pored masovne izrade, ulaže u maštovite ideje za tehničko i estetsko usavršavanje ovog predmeta koji osvaja domaćinstva širom sveta. Amerikanci eksperimentišu sa peglama na alkohol, čvrsta goriva i konačno, oko 1890. godine, na struju. Ukrašavanje, koje je bilo samo sebi cilj, zamenjuje funkcionalna estetika.
Sredinom prošlog veka, proizvodnja tkanina od veštačkih vlakana nakratko je potisnula pegle u drugi plan. U modi je bilo sve ono „što se ne pegla”, od muških košulja, ženskih žipona, do posteljnog rublja i zavesa. Ipak, ta moda je brzo prošla, jer ništa nije moglo da zameni bluzu od prave svile, ili košulju od pamučnog puplina, koji su naravno zahtevali – dobru peglu!
Danas su i najmodernije pegle relativno pristupačne i stoje u – ostavi, dok se one od pre sto i više godina šepure na aukcijama, krase vitrine muzeja i stoje na otvorenim policama u dnevnoj sobi, kao ukras ili – skulptura!
Нема коментара:
Постави коментар