Godine 1886. obavljen je prvi telefonski razgovor u Srbiji. U Nišu se nalazio kralj Milan Obrenović, a u Beogradu predsednik srpske vlade Milutin I. Garašanin. Veličinu trenutka ugrozile su slabe veze. Na ponovljene zahteve svog kraljevskog sagovornika da govori glasnije, Milutin je odgovorio: „Vaše veličanstvo, ja govorim tako jako da, kada bih se popeo na toranj Saborne crkve, vi biste me nesumnjivo morali čuti u Nišu i bez telefona”.
Ovaj i neke još manje poznate detalje o Srbiji u vremenu kada su gole babe pokušavale da zaustave epidemiju kuge, a u Njujorku živeo Zagrepčanin uveren da je potomak kneza Lazara i zainteresovan za srpski presto, sabrao je istoričar dr Čedomir Antić, u svojoj najnovijoj knjizi „Četrnaesti vojvoda i devet baba”, koju je objavila „Evoluta”. Antić priča 41 priču o doušnicima, dobrotvorima, korupciji, himnama, lutriji, smrtnoj kazni, razotkriva istorijske mitove i zablude, prijatelje i neprijatelje Srbije 19. i početka 20. veka, a otkriva i da je do 1914. godine u Beogradu živelo jedva nešto više od 110.000 stanovnika.
– O tome koliko je srpska prestonica bila mala, svedoči i činjenica da je Subotica u to vreme imala čak 107.000 žitelja. Beograd je rušen 40 puta, a malo je poznat podatak da u njemu danas živi samo 30.000 potomaka ljudi koji su ovde živeli pre 80 godina – kaže ovaj istraživač na Balkanološkom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti, koji je knjigu zapravo počeo da piše kao novinarski feljton.
On objašnjava da je „četrnaesti vojvoda od Sv. Save ” iz naslova zapravo Eugen de Černucki ili knez Stefan Lazar Eugen Lazarević Hrebeljanović, koji se dičio svojim navodno plemenitim poreklom što je sezalo do srednjovekovnih srpskih dinastija Hrebeljanovića i Nemanjića, dok su „babe” zapravo priča o zdravstvenoj neprosvećenosti srpskog naroda tog vremena. Naime, stvarnost Srbije krajem 19. veka bilo je 200 lekara na dva i po miliona stanovnika, a na svaku od tridesetak okružnih bolnica bilo je upućeno oko 85.000 stanovnika.
– Briga o zdravlju stanovnika bila je uglavnom oslonjena na sujeverje i magiju, od čega se teško odvikavala i elita. Tako su se prilikom jedne od poslednjih epidemija burbonske kuge 1837. godine, članovi vladarske porodice, 300 momaka i sam knez Miloš, provukli kroz košulju koju je tokom noći satkalo devet golih baba – objašnjava Antić.
Kroz knjigu je moguće saznati i da je prvi voz počeo da saobraća 1884. godine, čime se ostvarila vizija rektora Velike škole da će putnik od Beograda do Aleksinca, umesto sedam dana hoda ili tri dana jahanja, vozom putovati za svega četiri sata… da je prvi ruski car, Ivan IV Grozni bio potomak Jakšića… da je početkom 20. veka penzija policijskog činovnika iznosila 200 dinara mesečno, što je bilo znatno niže od prosečne činovničke zarade... da je pesma „Rado ide Srbin u vojnike” ispevana u Habzburškoj monarhiji, na prostoru današnje Vojvodine...
Antić podseća i da je, recimo, Knez Milan bio prvi i poslednji srpski vladar kojeg su pokušali da ubiju u toaletu, u aferi poznatoj kao „Smederevski nameštaj” – kada se nužnik u koji je ušao raspao, a on spreman na najgore, počeo da puca iz revolvera. Zabeleženo je i da je prilikom opsade Skadra, prvi put u istoriji dejstvovala srpska ratna avijacija. Ratni pilot s dozvolom broj 1, narednik Mihajlo Petrović, poginuo je 7. marta 1913. godine na borbenom zadatku, postavši tako prva žrtva u ratnom vazduhoplovstvu naše zemlje.
Zanimljiv je deo i o obaveštajnim službama, čije su aktivnosti bile prilično ograničene pre nego što je Srbija telegrafom (1885) povezana sa ostatkom Evrope. Vesti su uglavnom putovale dve sedmice, a dešavalo se da, na primer, konzul sa Zapada putuje čak osam meseci do svog odredišta u Srbiji. Kada je sa dva meseca zakašnjenja „Tajms” objavio nekrolog Karađorđu, autor teksta bio je toliko neobavešten o prilikama u Srbiji da je naveo da se Karađorđeva „pobuna” završila sporazumom.
Нема коментара:
Постави коментар