Prilike u srpskoj privredi bile su vrlo nepovoljne posle oslobođenja od viševekovne turske vladavine. Iako dominantne delatnosti, radinost, zanatstvo i trgovina su bile slabo razvijene. Manufakturna proizvodnja još nije bila uvedena.
Miloš Obrenović
Novčane prilike je karakterisala potpuna nesređenost. U toku osmanlijske vladavine, Srbija nije imala nacionalni, već je koristila turski novac. Posle propasti srpske države, uveden je sitan turski srebrni novac, akče, ili kako ga je narod nazivao - aspra. On je u početku (oko 1436. godine) bio težak gram, a kasnije samo 0,13 grama. Potom su puštane u opticaj i druge varijante turskog novca.
AR Aspra 1427-1456. godine, dve varijante đurađa Brankovića
Za vreme austrijske okupacije Beogradskog pašaluka (1717-1739), uveden je groš kao novčana jedinica. On je, međutim, funkcionisao samo kao mera vrednosti, a ne i kao sredstvo u prometu. Obračun svih plaćanja u cesarskom (evropskom) i turskom novcu izražavao se u groševima - od cena robe i usluga do vođenja državnih finansija, dok su u opticaju korišćene različite monete. Zato su utvrđivane "novčane tarife" koje su glasile na groševe. U njima se određivao odnos između moneta i groša, a na taj način i odnosi razmene između različitih vrsta novca. One su, praktično, predstavljale preteču današnjih kursnih lista.
Za vreme oslobodilačkih ustanaka, pa sve do 1868. godine, u Srbiji su se upotrebljavale čak 43 monete, i to 10 vrsta zlatnog, 28 srebrnog i pet vrsta bakarnog novca.
Od zlatnika su korišćeni: cesarski dukat, francuski dukat, papin dukat, mahmudija cela, meka, rušna, altalik, holandez ("bazaklija"), španski zlatnik i portugalski zlatnik.
Od srebrnog novca, u opticaju su bili: taliri - krstaš, slepak, orlaš, direklija, stara adlija, nova adlija, funduk, stambol, stari jermiluk, novi jermiluk, prišluk, grčka drahma, francuski talir, cezar (taunus) i talir misirac, kao i stara rublja, forinta od 100 krajcara, cvajcik zdrav, cvajcik bušen, urubnija, jazluk, ićiluk, bešluk, etmitluk, dokanluk, altluk stoparac i dubrovačka pulja.
Bakarni novac se pojavljivao u prometu kao: groščić, groš, srednji marjaš (petak), veliki kaurski marjaš i nizamčić.
Sve navedene monete delile su se na dve osnovne grupe: cesarsku (evropsku) i tursku. Cesarski, a naročito austrijski novac važio je kao bolji i "čistiji", pa je otuda stalno postojala težnja Porte (turska vlade) da ga "pobije", i obrnuto. Zbog toga su se novčane tarife često menjale, što je stvaralo dodatne teškoće u odvijanju privrednih delatnosti i novčanog opticaja.
Naročito je knez Miloš bio uporan u obezvređivanju turskog novca, smatrajući da na taj način slabi Portu i uopšte turski uticaj u Srbiji. U nameri da što manje takvog novca unese u državnu kasu, preporučio je oberknezovima da se porez prima u cesarskim parama. Zahvaljujući tome, od kraja 1833. godine u Srbiji su u upotrebi dva groša - "čaršijski" i "poreski". U prometu, groš je zadržao nepromenjenu vrednost, pa je nazivan i poreski.
Međutim, ako je porez plaćan turskim novcem, onda je njegova vrednost snižavana na polovinu i nazvan je čaršijskim grošem. Praktična posledica ovakve preporuke značila je da u prometu poreski groš vredi 40 para, a čaršijski (turski) 20 para, ili jedan poreski groš dva čaršijska (turska) groša. To je presudno uticalo da se turski novac izgubi iz opticaja u Srbiji, izuzev zlatnika koji su se zadržali sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka.
Pored stranog metalnog novca, u Srbiji su puštane u opticaj i papirne novčanice, uglavnom austrijske i nešto manje ruske. Narod u njih, međutim, nije imao previše poverenja. U nekim periodima, kao i za vreme Prvog srpskog ustanka, čak je bilo zabranjeno unošenje papirnog novca.
Prva banka je otvorena u Srbiji privatnim kapitalom. Bilo je predviđeno da se prikupi osnovački kapital od milion dukata,odnosno 12 miliona dinara, ali je kupovinom akcija uplaćeno samo 120.000 dukata ili 1.440.000 dinara. Počela je da radi 3. juna 1869. godine pod nazivom Prva srpska banka.
Pošto u zemlji nije bilo iskustva u bankarskom poslovanju vrlo brzo se zapalo u gubitke. Promašaji u berzanskom poslovanju zbog kojih je izgubila 70.000 dukata, a još više pri gradnji železničke pruge u inostranstvu Rijeka - Karlovac i odobravanju kredita od 187.700 dukata uglavnom svojim članovima, doveli su Prvu srpsku banku do stečaja 1871. godine. Članovi uprave, najugledniji trgovci pretrpeli su bankrot. Narednih godina, zbog ovoh kraha nije bilo interesovanja za osnivanje novih banaka ili novčanih zavoda.
Tokom 1845. godine, pokrenuta je inicijativa za osnivanje Narodne banke Srbije koja bi razrešila novčane probleme i uredila kreditiranje privrede. U maju 1858. godine je preporučeno da se osnuje privatnim kapitalom, uz veliku državnu kontrolu. Nažalost, na tome se stalo i tri godine nije bilo pomaka u realizovanju projekta koji je imao izuzetnu važnost za Srbiju. Posle toga je popečitelju finansija stiglo pismo Konstans d Boa, sa ponudom da osnuje u Srbiji francusko-srpsku banku sa kapitalom od četiri do pet miliona franaka, što je u to vreme bio veliki novac. Stav popečitelja, Trgovačkog odbora i samog kneza Mihaila, bio je, međutim, negativan.
CARINA NA NOVAC
Osnovne karakteristike novčanog sistema u Srbiji u prvoj polovini prošlog veka:
1. Odsustvo nacionalnog novca i upotreba velikog broja stranih moneta.
2. Na pojedine vrste metalnog novca plaćao se "đumruk", odnosno neka vrsta carine, i to prilikom prelaska granice u oba smera.
3. Opticaj se odvijao, gotovo u potpunosti, uz upotrebu metalnog novca.
4. Primena novčanih tarifa, kojima su regulisani odnosi različitih vrsta novca, bila je dosledna i svako narušavanje povlačilo je stroge kazne.
Нема коментара:
Постави коментар