Kurs dinara je na berzama pokazivao velika kolebanja, uprkos preduzetim merama, a početkom 1923. u Švajcarskoj je pao na najniži nivo - 100 dinara se razmenjivalo za 3,5 švajcarskih franaka. Međutim, njegova unutrašnja vrednost je u razdoblju 1920-1923. bila relativno stabilna, a kupovna moć znatno veća.
Nizak kurs dinara na početku 1923. pretio je da izazove porast cena u zemlji, pa je Narodna banka preduzela sve mere kako bi se zaustavilo obezvređivanje nacionalne valute. Trajno opredeljenje je bilo da se "jeftinijim kapitalima radinost i trgovina unaprede". Pribeglo se efikasnom rešenju - izvršena je oštra restrikcija kredita. Mnogobrojne prigovore je demantovala sama praksa: poboljšana je likvidnost, zaustavljen skok cena i vraćeno poverenje u dinar. Tako je otklonjena opasnost od preteće inflacije i omogućeno održavanje budžetske ravnoteže.
Jačanje dinarskog tečaja u inostranstvu je tek sledilo. Ono je spadalo u domen devizne politike, koju je određivalo Ministarstvo finansija, a sprovodila Narodna banka. Ministarstvo finansija se opredelilo za politiku "snaženja dinarskog kursa u etapama", uz značajnu podršku deviznih rezervi koje su formirane komisionom kupovinom konvertibilnih valuta.
Od početka februara 1923. do avgusta 1925. godine, vrednost dinara je rasla na svim berzama. Srednji mesečni kurs od 5,12 švajcarskih franaka iz februara 1923. se povećao na 9,17 franaka u avgustu 1925. Za to vreme franak je ojačao u odnosu na funtu i dolar za 15 odsto.
Povećanje vrednosti dinara u 1923. nije negativno uticalo na izvozne rezultate, jer je žetva bila izuzetno uspešna, a cene poljoprivrednih proizvoda na svetskom tržištu su stalno rasle. Njihov skok je kompenzovao snaženje dinara i takva situacija je potrajala sve do početka 1925. Rast kursa nacionalne valute je zapretio da ugrozi izvoz, u prvom redu drveta, pa je prvi put posle rata Narodna banka bila prinuđena da interveniše kako bi zaustavila jačanje dinara na svetskoj pijaci.
Početkom 1925. za 100 dinara se dobijalo 7,935 švajcarskih franaka, a u avgustu 9,35 franaka. Kurs nije premašio granicu od 10 franaka za 100 dinara zahvaljujući merama Narodne banke. Ona je, u saradnji sa Ministarstvom finansija, otkupljivala sve inostrane valute na Beogradskoj berzi, koje su slobodnim trgovanjem uticale na skok kursa dinara. Devizne rezerve su povećane na 1.200 miliona dinara i krajem godine Banka je bila prinuđena da proda deviza za 400 miliona dolara kako bi održala kurs od 9,15 švajcarskih franaka za 100 dinara.
U prošlosti, Narodna banka je činila sve kako bi ojačala kurs dinara i sprečila inflatorne pritiske u domaćoj privredi. Prvi put se suočila sa sasvim drugačijim problemom - kako zaustaviti prekomerno povećanje vrednosti dinara na berzama, pošto je njegov kurs već postao prepreka za izvoz mnogih proizvoda? Stoga je banka bila prinuđena da se tačno opredeli po pitanju buduće valutne politike, što je Glavni upravni odbor i učinio.
Odlukom je proklamovano odlučno opredeljenje Narodne banke za vođenje politike stalne vrednosti dinarskog kursa. Praktično, počelo je sprovođenje stvarne stabilizacije nacionalne valute i taj period je trajao sve do juna 1931. kada je proglašena zakonska stabilizacija dinara.
Za odbranu kursa bile su potrebne solidne devizne rezerve, odnosno mobilni dinarski iznosi. Prema Uredbi o regulisanju prometa devizama i valutama od 31. decembra 1922. godine, devize iz izvozničkih trećina i berzanskih viškova, otkupljivala je Narodna banka sopstvenim sredstvima, odnosno novčanicama iz slobodnog kontingenta. Pokazalo se da ova sredstva nisu dovoljna za obezbeđivanje optimalnog deviznog stoka, pa je Banka tražila mogućnosti da poveća izvore za otkup deviza.
Radi rešavanja problema koji je pretio da ugrozi rezultate ostvarene u stabilizaciji dinara, Skupština je u decembru 1925. razmatrala predlog za izmenu čl. 20. Zakona o narodnoj banci, po kome je trebalo da "novčanice izdate za kupovinu menica i čekova na strane pijace po tač. 1. čl. 11 Zakona o Narodnoj banci ne ulaze u redovan kontingent koji banka sa svoje strane može izdati ako taj posao vrši za račun državni".
Predlog je prihvaćen i Narodna banka je dobila širok manevarski prostor za otkup svih deviznih viškova koji su pretili da utiču na rast kursa ili da prodaje devizne rezerve kada je kurs dinara pokazivao tendenciju padanja. Na taj način je obezbeđena neophodna fleksibilnost Banke prilikom intervencija na stranim berzama.
U trenutku usvajanja zakonskog tumačenja iz decembra 1925. nije se do kraja shvatao značaj rešenja propisanih ovim dokumentom. Kasnije se pokazalo da je, zahvaljujući novom zakonskom tumačenju, počeo period faktičke stabilizacije dinara, koji je trajao šest godina.
INFLACIJA GUTA NOVAC
Za vreme Prvog svetskog rata, dinar je neznatno izgubio od unutrašnje vrednosti, jer je Narodna banka dosledno poštovala propise o pokriću za njegovu emisiju. Odmah posle okupacije, austrougarska vlast je nametnula krunu kao zakonski novac u Srbiji, ali je stanovništvo čuvalo dinare zbog poverenja u nacionalnu valutu.
Krajem 1918. dinar je naglo počeo da gubi vrednost u unutrašnjem opticaju, "kada se našao u prometu u zemlji sa tada najgorom evropskom valutom - krunom bivše Austro-Ugarske monarhije". Početkom 1919. je uvedena praksa inflatornog finansiranja budžetskih rashoda. Tada je novčana emisija gotovo udvostručena: na kraju 1918. u opticaju je bilo 340 miliona, a na kraju 1919. više od 660 miliona dinara.
Prava erozija unutrašnje vrednosti dinara je nastupila 1920. godine. Kada je konstituisana Narodna banka Kraljevine SHS 31. januara, u opticaju je bilo 711 miliona, a na kraju godine 3.344 miliona dinara ili 4,7 puta više!
10 dinara iz 1920. godine, specimen
Нема коментара:
Постави коментар