Sjaj i beda dinara / Svaki vladar - kovač

Srpski dinar, u svojoj tradiciji dugoj skoro osam vekova, prolazio je kroz razna iskušenja, uspone i padove - od zlatne monete s kraja 19. veka, kada je stajao rame uz rame s francuskim frankom, do totalnog kolapsa 1993. godine. U ovoj godini, dinar ponovo bije bitku za svoju stabilnost. Evro iz dana u dan juriša na našu valutu i bliži se granici od 107 dinara. Zasada ima mehanizama da se skok evropske valute ne pretvori u krah naše monete.

Mnogi smatraju da bi svima bilo lakše, i privredi i građanima, da ukinemo dinar i da, pre ulaska u Evropsku uniju, pređemo na evro. Zasada od toga nema ništa, iz čisto praktičnih razloga. Tek ulaskom u EU, dinar će se utopiti u evro, a nama će ostati samo sećanje na njegovu bogatu istoriju, kojom nisu mogle da se pohvale mnoge vodeće evropske i svetske valute.

Tradicija upotrebe novca na prostorima današnje Srbije seže u daleku prošlost. Najstariji primerci potiču iz VI - V veka p.n.e. Oni pripadaju kovanju grčkih gradova i svedoče o ranim dodirima stanovništva Balkana s razvijenim antičkim svetom. Sledi kovanje novca makedonskih vladara, Filipa II i Aleksandra Velikog, zatim jadranskih gradova Apolonije i Dirahiona, kao i srebrni novac Kelta, koji su živeli u oblasti današnjeg Srema i Beograda, gde su i kovali svoju monetu.

Tetradrahma Skordiska, keltskog plemena koje je
osnovalo Beograd (Singiidunum), III/II vek st. ere

Kletski novčić iz III veka

Dugotrajna i snažna dominacija Rimskog carstva u periodu od I do V veka n.e. uslovila je otvaranje dveju značajnih kovnica rimskog novca na području današnje Srbije - Sirmijum (Sremska Mitrovica) i Viminacijum (Kostolac).

Za razliku od plejade prethodnih rimskih imperatora koji su kvarili novac i time doveli privredu carstva do rasula, car Konstantin je shvatio da je stabilnost novca osnova stabilnog carstva. Zato je Konstantin u okviru široke monetarne reforme ustanovio princip ekonomske filozofije Vizantije. Ovaj princip je podrazumevao obavezu države da ne kvari novac zbog bilo kojih političkih ili ličnih razloga, ali i obavezu poslovnog sveta da upotrebljava novac kao sredstvo, a ne kao cilj.

Naziv osnovne rimske monete - denar, preko srpskog srednjovekovnog kovanja i, nadalje, preko kovanja obnovljene Srbije u XIX veku, zadržao se do danas u nazivu dinar - osnovne novčane jedinice monetarnog sistema savremene Srbije. Period od osnivanja samostalne srpske države u srednjem veku obeležen je opticajem novca koji su kovala varvarska plemena, a zatim moćna Vizantijska imperija.

Prvi pomen "srpskih dinara" nalazi se u arhivskim dokumentima s kraja 1214. godine, u vreme Stefana Prvovenčanog. Međutim, dosadašnja istraživanja upućuju na kralja Radoslava (1227-1234), koji se smatra prvim srpskim vladarem koji je kovao sopstveni novac. Novac su sve do pada Despotovine, 1459. godine, nastavili da kuju gotovo svi srpski vladari, i to širom teritorije srpske srednjovekovne države, u kovnicama koje su se nalazile u blizini brojnih rudnika srebra kao što su Brskovo, Rudnik, Novo Brdo, Srebrnica, Trepča i drugi.

Novac kralja Radoslava

Kralj Milutin i Simonida

Novac kralja Dragutina, kralja Raške 1276-1282.

Dinari kralja Dragutina (1276-1316) i kralja Milutina (1282-1321)

Taj novac zvao se dinar i predstavlja jedno od najbitnijih obeležja samostalnosti i državnosti srpske države u srednjem veku. Brojnost, raznovrsnost i lepota tog novca, shodno vrhuncu moći srednjovekovne Srbije, dolaze do izražaja u kovanju najvećeg srpskog vladara, kralja (1331-1346), a potom cara (1346-1355) Dušana, kada srpska država obimom monetarne produkcije prevazilazi susedne zemlje toga vremena.

Novac cara Dušana

Novac kralja Dušana (1331-1345)

Usled gubitka samostalnosti srpske države, sve do polovine XIX veka u upotrebi je bio veliki broj različitih moneta stranih država. U periodu turske prevlasti, na teritoriji današnje Srbije radilo je nekoliko kovnica turskog novca, Novo Brdo, Kučajna i Beograd. Naziv poslednje vrste turskog srebrnog novca - para - prisutan je i danas kao naziv stotog dela srpskog dinara.

Ekonomisti prave razliku između novca i nacionalne valute i ona se sastoji u načinu njihovog nastanka. Novac je nastao spontano iz ekonomskih procesa, a nacionalna valuta zakonom iz suverene političke vlasti. Zbog toga su svi osvajači i vladari kada su uspostavljali vlast na određenoj teritoriji odmah uvodili i svoju monetu. Pošto zakon nacionalnoj valuti daje pravo da igra ulogu novca na određenoj državnoj teritoriji, od momenta njenog nastanka, sve što važi za novac, važi i za nacionalnu monetu i obrnuto. U početku su razne vrste robe igrale ulogu novca, pa je zato vrednost novca bila jednaka vrednosti koju je izabrana novčana roba imala u razmeni.

Država može po svom suverenom pravu da menja vrednost nacionalne valute kada to želi, ali nacionalna valuta ostaje ista pravna jedinica vrednosti bez obzira na promenu njene ekonomske vrednosti. Tako dug od 100 dinara, posle devalvacije ostaje dug od 100 dinara. Za definisanje nacionalne valute vrednost nije relevantna, jer je ona, pre svega, pravna kategorija. Ali, često se vrednost nacionalne valute određuje prema zlatu.

MUDRI CAR KONSTANTIN
Car Konstantin je 325. godine na obalama Bosfora postavio temelje novog glavnog grada Rimske imperije, Novog Rima, carskog Konstantinopolja. U pratnji svojih podanika on je kopljem obeležavao granice budućeg grada. Kada su ga pitali: "Gospodaru, koliko dugo ćete još tako da idete", on je odgovorio: "Ići ću sve dok se onaj koji ide ispred mene ne zaustavi!" Iste godine, imperator Konstantin je sa istom intuitivnom mudrošću kojom je obeležio granice buduće prestonice, ozakonio i sproveo veliku reformu rimskog monetarnog sistema, koja je bila osnova privrednog prosperiteta na kome su se zasnivali politička snaga, sjaj i veličina hiljadugodišnje Vizantije.