Iako su razni atentatori bar dva puta pokušali da ga ubiju, knez Milan Obrenović verovatno nikada nije bio u gadnijoj situaciji od one u kojoj se našao 6. oktobra 1871. godine, kada se u Smederevu umalo udavio u fekalijama poljskog nužnika koji se raspao pod njegovom težinom. Taj događaj je u predanju nazvan “Smederevski nameštaj” i do danas nije razjašnjeno da li je reč o atentatu ili pukoj slučajnosti.
knez Milan Obrenović
Budući kralj je, inače, spasen iz smrdljive jame zahvaljujući tome što je na “mesto gde i car ide peške” otišao naoružan – pucnjem iz pokvašenog pištolja dozvao je dvorjane, koji su isprva pomislili da je izvršio samoubistvo.
– Mada je po mišljenju Slobodana Jovanovića ovaj događaj najverovatnije bio slučajnost, Leontije Pavlović u knjizi “Smederevo u 19. veku” navodi da su nepoznati atentatori daščani pod nužnika premazali vodenim rastvorom azotne kiseline, a potporne grede prestrugali. Daske su izgledale cele, ali ih je kiselina toliko nagrizla da su popucale pod teretom gojaznog kneza. Problem je u tome što je Pavlović ove podatke preuzeo iz jedne izgubljene arhive Istorijskog instituta, pa se njihova istinitost ne može proveriti. U istorijskim izvorima postoji neslaganje čak i u vezi s tim da li je knez tada odseo u kući izvozničkog trgovca Cvetka Vidakovića ili kod vlasnika hotela “Laf” Raše Zdravkovića – kaže Snežana Cvetković, kustos Muzeja u Smederevu.
Razglednica Hotela "Laf" iz 1900. godine
Terazijska bomba
A to što je knez išao naoružan u klozet možda je i razumljivo kada se zna da je samo četiri meseca ranije, u Beogradu, izbegao eksploziju takozvane “terazijske bombe”. Tom prilikom, paklena naprava, ukopana u blizini stare terazijske česme, eksplodirala je nekoliko trenutaka po prolasku kočije kojom se Milan odvezao u pozorište. Izvršioci nisu otkriveni, a pošto se radilo o bombi male razorne moći, čaršijom su kolale priče da je čitavu stvar organizovao jedan od namesnika, Milivoje Petrović Blaznavac, kako bi zastrašio kneza koji se bližio punoletstvu i pokazao mu da je još rano da se odrekne usluga namesništva.
Milivoje Petrović Blaznavac (16. maj 1824. - 5. april 1873.), slika iz šezdesetih XIX veka
maloletni knez Milan
Prema rečima istoričara Mirka Markovića, Milan Obrenović je bio kontroverzna ličnost; plahovit, sujetan, strastven, apsolutista nepripremljen za visoki položaj, koga je privatni život (kocka, ljubavnice) u velikoj meri ometao u vođenju državnih poslova.
– Najviše mu se zameralo što se u spoljnoj politici priklonio Austrougarskoj, ali je to imalo i dobre strane. Recimo, Srbiji je, na Berlinskom kongresu, formalno priznata nezavisnost i proširena je za četiri okruga, što je iz današnje perspektive uspeh, dok je tada doživljeno kao izdaja, jer je Bosna i Hercegovina postala protektorat. Bila su to burna vremena kada su osnovane i prve političke stranke, a, uz Karađorđeviće, Milanovi najveći protivnici bili su radikali, koji ni sami nisu bili nimalo naivni – kaže Marković.
Ilkin atentat
Svojevrsni dokaz za to je i Ilkin atentat, koji se odigrao 11. oktobra 1882. godine, nekoliko meseci nakon što je Milan proglašen za kralja. Tog dana, na njega je u porti Saborne crkve pucala Jelena–Ilka Marković, udovica pukovnika i bivšeg radikalskog poslanika Jevrema Markovića (rođenog brata Svetozara Markovića), streljanog zbog Topolske bune, bez dokaza, na lični Milanov zahtev. Ispaljen sa razdaljine od svega 12 stopa, Ilkin metak je, ipak, promašio kralja, a atentatorka je razoružana pre nego što je ponovo pripucala.
Beogradska Saborna Crkva 1893. godine
Osim Ilke, uskoro je zbog ovog slučaja uhapšena i njena rođaka, Jelena–Lena Knićanin, koja je znala za plan svoje prijateljice, ali vlast, posle svega, nije uspela da dokaže političku pozadinu atentata. Međutim, 40 godina kasnije, Rade Milošević, jedan od vođa radikala, otkrio je u memoarima da mu je Ilka više puta govorila o svojoj nepokolebljivoj želji da se osveti kralju, te da mu je mesec dana pre atentata saopštila da će pokušati da ubije Milana u Sabornoj crkvi. Otuda je sasvim moguće da su za to znali i druge radikalske vođe, iako nisu učestvovali u organizaciji.
Sumnjive smrti
– Nekoliko meseci posle atentata, usledile su tri sumnjive smrti. Prvo je u februaru 1883. godine saopšteno da se Lena Knićanin obesila u zatvoru na Kalemegdanu. Zna se da je mučena glađu i žeđu, a protokol njene obdukcije nije objavljen u javnosti, pošto je radikalski poslanik i jedan od članova lekarske komisije Lazar Paču smatrao da nije izvršila samoubistvo. Ubrzo je poginuo i vojnik koji je stražario pred njenom ćelijom, navodno tako što ga je slučajno upucao drug iz čete kome se otkočila puška, a pre toga, u martu, i Ilka je pronađena u svojoj ćeliji udavljena peškirom – kaže Marković.
Poslednji atentat na Milana Obrenovića tadašnjeg komandanta Aktivne vojske (koji se nekoliko godina ranije formalno odrekao prestola u korist sina Aleksandra), izvršen je na Ivanjdan 1899. godine. U Knez Mihailovoj, dok se vozio kočijama, na starog kralja pucao je bivši vatrogasac Đuro Knežević iz Bosne. Milana metak nije ni okrznuo, dok je njegov ađutant lakše ranjen u ruku. Kao što je poznato, Obrenovići su iskoristili ovaj događaj za obračun s radikalima.
Na suđenju koje je usledilo, atentator je osuđen na smrt streljanjem, dok su mnogi radikalski prvaci, bez valjanih dokaza, osuđeni na zatvorske kazne u trajanju od pet do 20 godina. U toj grupi bili su Stojan Protić, Nikola Taušanović i Nikola Pašić, koji je pomilovan na dan izricanja presude, zbog insistiranja Rusije.
knez Milan Obrenović
– Mada je po mišljenju Slobodana Jovanovića ovaj događaj najverovatnije bio slučajnost, Leontije Pavlović u knjizi “Smederevo u 19. veku” navodi da su nepoznati atentatori daščani pod nužnika premazali vodenim rastvorom azotne kiseline, a potporne grede prestrugali. Daske su izgledale cele, ali ih je kiselina toliko nagrizla da su popucale pod teretom gojaznog kneza. Problem je u tome što je Pavlović ove podatke preuzeo iz jedne izgubljene arhive Istorijskog instituta, pa se njihova istinitost ne može proveriti. U istorijskim izvorima postoji neslaganje čak i u vezi s tim da li je knez tada odseo u kući izvozničkog trgovca Cvetka Vidakovića ili kod vlasnika hotela “Laf” Raše Zdravkovića – kaže Snežana Cvetković, kustos Muzeja u Smederevu.
Razglednica Hotela "Laf" iz 1900. godine
A to što je knez išao naoružan u klozet možda je i razumljivo kada se zna da je samo četiri meseca ranije, u Beogradu, izbegao eksploziju takozvane “terazijske bombe”. Tom prilikom, paklena naprava, ukopana u blizini stare terazijske česme, eksplodirala je nekoliko trenutaka po prolasku kočije kojom se Milan odvezao u pozorište. Izvršioci nisu otkriveni, a pošto se radilo o bombi male razorne moći, čaršijom su kolale priče da je čitavu stvar organizovao jedan od namesnika, Milivoje Petrović Blaznavac, kako bi zastrašio kneza koji se bližio punoletstvu i pokazao mu da je još rano da se odrekne usluga namesništva.
Milivoje Petrović Blaznavac (16. maj 1824. - 5. april 1873.), slika iz šezdesetih XIX veka
maloletni knez Milan
– Najviše mu se zameralo što se u spoljnoj politici priklonio Austrougarskoj, ali je to imalo i dobre strane. Recimo, Srbiji je, na Berlinskom kongresu, formalno priznata nezavisnost i proširena je za četiri okruga, što je iz današnje perspektive uspeh, dok je tada doživljeno kao izdaja, jer je Bosna i Hercegovina postala protektorat. Bila su to burna vremena kada su osnovane i prve političke stranke, a, uz Karađorđeviće, Milanovi najveći protivnici bili su radikali, koji ni sami nisu bili nimalo naivni – kaže Marković.
Ilkin atentat
Svojevrsni dokaz za to je i Ilkin atentat, koji se odigrao 11. oktobra 1882. godine, nekoliko meseci nakon što je Milan proglašen za kralja. Tog dana, na njega je u porti Saborne crkve pucala Jelena–Ilka Marković, udovica pukovnika i bivšeg radikalskog poslanika Jevrema Markovića (rođenog brata Svetozara Markovića), streljanog zbog Topolske bune, bez dokaza, na lični Milanov zahtev. Ispaljen sa razdaljine od svega 12 stopa, Ilkin metak je, ipak, promašio kralja, a atentatorka je razoružana pre nego što je ponovo pripucala.
Beogradska Saborna Crkva 1893. godine
Sumnjive smrti
– Nekoliko meseci posle atentata, usledile su tri sumnjive smrti. Prvo je u februaru 1883. godine saopšteno da se Lena Knićanin obesila u zatvoru na Kalemegdanu. Zna se da je mučena glađu i žeđu, a protokol njene obdukcije nije objavljen u javnosti, pošto je radikalski poslanik i jedan od članova lekarske komisije Lazar Paču smatrao da nije izvršila samoubistvo. Ubrzo je poginuo i vojnik koji je stražario pred njenom ćelijom, navodno tako što ga je slučajno upucao drug iz čete kome se otkočila puška, a pre toga, u martu, i Ilka je pronađena u svojoj ćeliji udavljena peškirom – kaže Marković.
Poslednji atentat na Milana Obrenovića tadašnjeg komandanta Aktivne vojske (koji se nekoliko godina ranije formalno odrekao prestola u korist sina Aleksandra), izvršen je na Ivanjdan 1899. godine. U Knez Mihailovoj, dok se vozio kočijama, na starog kralja pucao je bivši vatrogasac Đuro Knežević iz Bosne. Milana metak nije ni okrznuo, dok je njegov ađutant lakše ranjen u ruku. Kao što je poznato, Obrenovići su iskoristili ovaj događaj za obračun s radikalima.
Na suđenju koje je usledilo, atentator je osuđen na smrt streljanjem, dok su mnogi radikalski prvaci, bez valjanih dokaza, osuđeni na zatvorske kazne u trajanju od pet do 20 godina. U toj grupi bili su Stojan Protić, Nikola Taušanović i Nikola Pašić, koji je pomilovan na dan izricanja presude, zbog insistiranja Rusije.
Нема коментара:
Постави коментар