Lazarević se rodio pre 160 godina, 13. maja 1851, a preminuo je januara 1891. godine, a da nije imao ni punih 40 godina.
Njegovo ime upisano je krupnim slovima i u istoriju srpske medicine, pošto je odmah po povratku sa studija u Berlinu, gde je doktorirao sa najvišim ocenama, pristupio modernizaciji rada u bolnicama.
Otvorio je četiri klinička odeljenja, uveo je prijemnu ambulantu u bolnici, bio je lični lekar kralja Milana Obrenovića, a kada je postao upravnik Opšte državne bolnice oformio je "Odsek za lečenje staraca" i tako postao prvi srpskli gerijatar.
Veoma aktivan u kulturnom i političkom životu Srbije, Lazarević je stizao i da prevodi i to ne samo beletristiku (Gogolja ), već i političke spise kao što je knjiga "Šta da se radi" Nikolaja Černiševskog koja je bitno uticala na formiranje Svetozara Markovića i srpske levice.
Međutim, svi koji završe osmogodišnju školu pamte Lazarevićeve pripovetke od one prve, koju je napisao tokom studija u Berlinu "Švabice", pa preko "Prvi put s ocem na jutrenje" do "Školske ikone", "U dobri čas hajduci!", "Na bunaru", "Verter", "Sve će to narod pozlatiti" i "Vetar".
Za života, objavio je samo jednu knjigu "Šest pripovedaka", preostale tri su štampane u časopisima, dok je osam ostalo nedovršeno.
Kao naučnik je bio mnogo plodniji, objavio je 80 radova što mu je donelo i članstvo u Srpskoj kraljevskoj akademiju nauka i umetnosti.
Uspešan u svim oblastima kojima se bavio lep, šarmantan, omiljen u društvu i pametan Laza Larević, nije imao srećan lični život.
Ljubav prema Nemici Ani Gutjar ovekovečio je u "Švabici" ali je manje je poznato da se još pre odlaska u Berlin, dok je na Velikoj školi studirao prava, zaljubio u Jelicu Milinović. Ona je bila komšinica Milorada Popovića Šapačanina, oženjenog najstarijom Lazinom sestrom Milkom, kod kojih je Laza stanovao.
Da je uspomenu na Jelicu nosio do kraja života svedoče sve njegove pripovetke u kojima je slavio lepotu crnih očiju kakve je ona imala. Idila je naglo prekinuta kada je Lazarević dobio državnu stipendiju da ode u Berlin na studije medicine što mu je bila životna želja.
Ni ljubav sa Anom Gutjar, ćerkom gazdarice kod koje je stanovao, nije imala srećni kraj, ali barem je srpska književnost postala bogatija za "prvi gradski ljubavni roman" kako su njegovi savremenici označili novelu "Švabica" u kojoj je ta veza opisana kroz 13 "pisama".
Večernje sedeljke sa Anom prekida poziv da se nesvršeni medicinar vrati u Beograd da bi učestvovao 1876. u srpsko-turskom ratu.
Posle rata vraća se u Berlin, ali se veza sa Anom ne obnavlja, kao što je i prvu ljubav Jelicu zatekao udatu kada se vratio u Beograd.
Nakon postavljenja na mesto lekara Okruga beogradskog 1881. Lazarevića "uvlače" u brak, kako tu epizodu iz njegovog života opisuje Milan Jovanović Stojmirović u knjizi "Siluete starog Beograda".
Lazarević je bio pobratim Koste, sina predsednika vlade Nikole Hristića, koji je ušao u politiku kao zet Tome Vučića Perišića.
"Kosta ga je odveo svojima na večeru i tamo mu je bila 'servirana' i crnpurasta Poleksija koju je Laza iz razdraganosti od razgovora i pića poljubio, a Hristiću su onda radosno počeli galamiti i čestitati veridbu", zabeležio je Stojmirović.
Lazina majka je ovaj brak prokomentarisala "To nije brak iz ljubavi , ni brak iz račina", čime je želela da kaže da je bio nepotreban.
Na venčanju, kum mu je bio kolega i urednik casopisa "Otadžbina" dr.Vladan Đorđević.
U srpsko-bugarski rat Lazarević je otišao sa činom majora saniteta, a vratio se kao pukovnik, ali je njegovo nežno zdravlje bilo još više ugroženo. Preživeo je smrt voljene majke i dva sina, a kada je od Akademije dobio nagradu za najbolju priču koja je iznosila 150 dukata već je znao da je na samrti.
Savremenici su zabeležili da je supruzi 10. januara u podne najavio: "Putovaćemo u osam i po", a kada je izdahnuo kazaljke sata su pokazivale osam i tri četvrt.
Neosporno najbolje pero srpskog realizma, trebalo bi da ima žive potomke pošto se, pre dve decenije kada je obeležavan vek od njegove smrti, oglasio čituljom njegov praunuk inženjer Milorad Lazarević.
Magazin "Duga" je tada zabeležio da Milorad ima sina Lazu nazvanog po čukundedi.
Njegovo ime upisano je krupnim slovima i u istoriju srpske medicine, pošto je odmah po povratku sa studija u Berlinu, gde je doktorirao sa najvišim ocenama, pristupio modernizaciji rada u bolnicama.
Otvorio je četiri klinička odeljenja, uveo je prijemnu ambulantu u bolnici, bio je lični lekar kralja Milana Obrenovića, a kada je postao upravnik Opšte državne bolnice oformio je "Odsek za lečenje staraca" i tako postao prvi srpskli gerijatar.
Veoma aktivan u kulturnom i političkom životu Srbije, Lazarević je stizao i da prevodi i to ne samo beletristiku (Gogolja ), već i političke spise kao što je knjiga "Šta da se radi" Nikolaja Černiševskog koja je bitno uticala na formiranje Svetozara Markovića i srpske levice.
Međutim, svi koji završe osmogodišnju školu pamte Lazarevićeve pripovetke od one prve, koju je napisao tokom studija u Berlinu "Švabice", pa preko "Prvi put s ocem na jutrenje" do "Školske ikone", "U dobri čas hajduci!", "Na bunaru", "Verter", "Sve će to narod pozlatiti" i "Vetar".
Za života, objavio je samo jednu knjigu "Šest pripovedaka", preostale tri su štampane u časopisima, dok je osam ostalo nedovršeno.
Kao naučnik je bio mnogo plodniji, objavio je 80 radova što mu je donelo i članstvo u Srpskoj kraljevskoj akademiju nauka i umetnosti.
Uspešan u svim oblastima kojima se bavio lep, šarmantan, omiljen u društvu i pametan Laza Larević, nije imao srećan lični život.
Ljubav prema Nemici Ani Gutjar ovekovečio je u "Švabici" ali je manje je poznato da se još pre odlaska u Berlin, dok je na Velikoj školi studirao prava, zaljubio u Jelicu Milinović. Ona je bila komšinica Milorada Popovića Šapačanina, oženjenog najstarijom Lazinom sestrom Milkom, kod kojih je Laza stanovao.
Da je uspomenu na Jelicu nosio do kraja života svedoče sve njegove pripovetke u kojima je slavio lepotu crnih očiju kakve je ona imala. Idila je naglo prekinuta kada je Lazarević dobio državnu stipendiju da ode u Berlin na studije medicine što mu je bila životna želja.
Ni ljubav sa Anom Gutjar, ćerkom gazdarice kod koje je stanovao, nije imala srećni kraj, ali barem je srpska književnost postala bogatija za "prvi gradski ljubavni roman" kako su njegovi savremenici označili novelu "Švabica" u kojoj je ta veza opisana kroz 13 "pisama".
Večernje sedeljke sa Anom prekida poziv da se nesvršeni medicinar vrati u Beograd da bi učestvovao 1876. u srpsko-turskom ratu.
Posle rata vraća se u Berlin, ali se veza sa Anom ne obnavlja, kao što je i prvu ljubav Jelicu zatekao udatu kada se vratio u Beograd.
Nakon postavljenja na mesto lekara Okruga beogradskog 1881. Lazarevića "uvlače" u brak, kako tu epizodu iz njegovog života opisuje Milan Jovanović Stojmirović u knjizi "Siluete starog Beograda".
Lazarević je bio pobratim Koste, sina predsednika vlade Nikole Hristića, koji je ušao u politiku kao zet Tome Vučića Perišića.
"Kosta ga je odveo svojima na večeru i tamo mu je bila 'servirana' i crnpurasta Poleksija koju je Laza iz razdraganosti od razgovora i pića poljubio, a Hristiću su onda radosno počeli galamiti i čestitati veridbu", zabeležio je Stojmirović.
Lazina majka je ovaj brak prokomentarisala "To nije brak iz ljubavi , ni brak iz račina", čime je želela da kaže da je bio nepotreban.
Na venčanju, kum mu je bio kolega i urednik casopisa "Otadžbina" dr.Vladan Đorđević.
U srpsko-bugarski rat Lazarević je otišao sa činom majora saniteta, a vratio se kao pukovnik, ali je njegovo nežno zdravlje bilo još više ugroženo. Preživeo je smrt voljene majke i dva sina, a kada je od Akademije dobio nagradu za najbolju priču koja je iznosila 150 dukata već je znao da je na samrti.
Savremenici su zabeležili da je supruzi 10. januara u podne najavio: "Putovaćemo u osam i po", a kada je izdahnuo kazaljke sata su pokazivale osam i tri četvrt.
Neosporno najbolje pero srpskog realizma, trebalo bi da ima žive potomke pošto se, pre dve decenije kada je obeležavan vek od njegove smrti, oglasio čituljom njegov praunuk inženjer Milorad Lazarević.
Magazin "Duga" je tada zabeležio da Milorad ima sina Lazu nazvanog po čukundedi.
Нема коментара:
Постави коментар