Italijani su zavodnici, Španci su vatreni, Englezi su duhoviti, Skandinavci su hladni, Nemci su organizovani, Srbi su...
Ako vam nijedna reč ne pada na pamet kada razmišljate o tome u kojem stereotipu Srbiju vide stranci, onda bi vam knjiga „Crni Petar i balkanski razbojnici” profesora Milana Ristovića („Čigoja“, 2011) mogla pomoći da makar saznate kako su nas videli Nemci između 1903. i 1918. godine. U izbor ulazi nekoliko reči: prljavi, prevrtljivi, primitivni, ratoborni...
Profesor Ristović, ipak, kaže da je ta slika oblikovana pod uticajem vremena u kojem je nastala, kad su odnosi između Srbije i Nemačke (i Austrougarske) bili prilično loši, da bi kulminirali vojnim sukobom u Prvom svetskom ratu.
„Važno je reći da stereotip o Balkanu nije uvek bio negativan jer je u dobrom delu XIX veka on u Nemačkoj bio pozitivan, kada su Balkanci prikazivani kao ljudi jakog karaktera, odani borbi za samostalnost, neka vrsta plemenitog divljaka”, kaže profesor Ristović.
Međutim, ono što može da se vidi u knjizi daleko je od pozitivnog stereotipa. Srpski kralj Petar I Karađorđević je u karikaturama u nemačkim satiričnim časopisima onog doba redovno prikazivan u kožuhu, odrpan i nemoćan; glavni simboli Srbije su vaške i crne vrane; srpske žene su primitivne i često lake, a od Srba su jedino gori - Crnogorci!
Ristović ocenjuje da su ti prikazi u velikoj meri diktirani tadašnjim geopolitičkim odnosima Srbije s velikim silama, posebno sa Austrougarskom. U knjizi „Crni Petar i balkanski razbojnici” prikazane su karikature iz tadašnjih vodećih nemačkih časopisa za koje su pisali vrhunski pisci, pesnici i slikari, a ne crteži raznih opskurnih nacionalističkih časopisa.
„Sarajevski atentat je dao dovoljno dokaza za takvo viđenje Balkana, u kojem je to prostor gde se lako potežu nož i revolver i gde se to smiruje samo vojnom silom”, kaže Ristović, napominjući da su upravo neki postupci balkanskih država dodatno hranili tu sliku (ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, pa sarajevski atentat 1914. godine), ali podseća da su kraljevi ubijani i širom Evrope.
On dodaje da nisu Nemci bili izolovani u stereotipnim prikazima svojih neprijatelja. I Srbi su tu imali konja za trku.
„Bilo je zanimljivo istražiti i kako se odavde vide drugi. Tu niko nije pošteđen lakih sudova. Ja sam s kolegom Miroslavom Jovanovićem napravio istraživanje o srpskim stereotipima o Bugarima iz tog vremena, a bugarske kolege su istraživale bugarske stereotipe o Srbiji.
Tu se vidi mnogo zajedničkih elemenata kada se dva slična naroda lako međusobno optužuju, iako tu nema velikih sila... Cela ta konstrukcija veoma je zanimljiva”, kaže profesor Ristović.
On činjenicu da su balkanski narodi u većini karikatura prikazani kao prljavi, uz dominantan simbol vašaka i pacova, objašnjava vezom između higijenske i kulturne i civilizacijske čistoće, koja se raširila u to vreme zahvaljujući razvoju kozmetike i hemijske industrije.
„Kada govorite o sebi kao o čistima, onda su drugi nečisti, a to sve ima veoma jako simboličko značenje. To se vezuje za prostor divlje kulture, brutalnosti, u kojoj žive prljavi, zli i vašljivi ljudi...”, kaže profesor Ristović i ukazuje na vezu koju je između rasizma i shvatanja čistoće napravio američki istoričar Sender Gilman.
Knjigu „Crni Petar i balkanski razbojnici” zatvara citat književnika Stanislava Vinavera, koji kaže da su Balkanci prikazivani kao divlji i ratoborni, a da su ovi navodno napredniji još krvoločniji...
„On je to rekao sa iskustvom Prvog svetskog rata. Sarajevski atentat je bio samo povod na koji se čekalo. Svetski rat je pokazao kako sve to može da izgleda u velikom stilu. Vinaver je pogodio suštinu jer mali narodi ništa od toga nisu izmislili - ni moderno ratovanje, ni nacionalizam, nego su uvek imali uzor u velikima”, ističe Milan Ristović.
Isti vic na sto jezika
Ako se prikaz balkanskih naroda u nemačkoj periodici s početka XX veka čini dalekim, pogled na sličnu produkciju, recimo, tokom rata u bivšoj Jugoslaviji pokazuje da se tu nije mnogo toga promenilo. Profesor Ristović kaže da je pratio tu produkciju koliko je mogao, ali napominje da je ona preobimna. „Ono što svakako može da se kaže jeste da je ona deo istog onog korpusa kojim sam se bavio u ovoj knjizi. Postoji veoma značajna knjiga Marije Todorove ‘Reakcija’, koja razgrađuje negativnu sliku Balkana nakon sukoba u Jugoslaviji. Tu je i knjiga naše Vesne Golsvorti ‘Izmišljanje Ruritanije’, koja se bavi slikom naroda s ovog prostora u Holivudu i pop kulturi”, rekao je Ristović. On kaže da se analizom viceva može doći do zanimljivih saznanja. „Kao što mi pričamo viceve o Crnogorcima i Bosancima, tako Englezi pričaju viceve o Ircima, a Amerikanci o Poljacima itd. To sve ide ukrug, a samo se menjaju pojednostavljene slike drugoga.”
Ako vam nijedna reč ne pada na pamet kada razmišljate o tome u kojem stereotipu Srbiju vide stranci, onda bi vam knjiga „Crni Petar i balkanski razbojnici” profesora Milana Ristovića („Čigoja“, 2011) mogla pomoći da makar saznate kako su nas videli Nemci između 1903. i 1918. godine. U izbor ulazi nekoliko reči: prljavi, prevrtljivi, primitivni, ratoborni...
Profesor Ristović, ipak, kaže da je ta slika oblikovana pod uticajem vremena u kojem je nastala, kad su odnosi između Srbije i Nemačke (i Austrougarske) bili prilično loši, da bi kulminirali vojnim sukobom u Prvom svetskom ratu.
„Važno je reći da stereotip o Balkanu nije uvek bio negativan jer je u dobrom delu XIX veka on u Nemačkoj bio pozitivan, kada su Balkanci prikazivani kao ljudi jakog karaktera, odani borbi za samostalnost, neka vrsta plemenitog divljaka”, kaže profesor Ristović.
Međutim, ono što može da se vidi u knjizi daleko je od pozitivnog stereotipa. Srpski kralj Petar I Karađorđević je u karikaturama u nemačkim satiričnim časopisima onog doba redovno prikazivan u kožuhu, odrpan i nemoćan; glavni simboli Srbije su vaške i crne vrane; srpske žene su primitivne i često lake, a od Srba su jedino gori - Crnogorci!
Ristović ocenjuje da su ti prikazi u velikoj meri diktirani tadašnjim geopolitičkim odnosima Srbije s velikim silama, posebno sa Austrougarskom. U knjizi „Crni Petar i balkanski razbojnici” prikazane su karikature iz tadašnjih vodećih nemačkih časopisa za koje su pisali vrhunski pisci, pesnici i slikari, a ne crteži raznih opskurnih nacionalističkih časopisa.
„Sarajevski atentat je dao dovoljno dokaza za takvo viđenje Balkana, u kojem je to prostor gde se lako potežu nož i revolver i gde se to smiruje samo vojnom silom”, kaže Ristović, napominjući da su upravo neki postupci balkanskih država dodatno hranili tu sliku (ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, pa sarajevski atentat 1914. godine), ali podseća da su kraljevi ubijani i širom Evrope.
On dodaje da nisu Nemci bili izolovani u stereotipnim prikazima svojih neprijatelja. I Srbi su tu imali konja za trku.
„Bilo je zanimljivo istražiti i kako se odavde vide drugi. Tu niko nije pošteđen lakih sudova. Ja sam s kolegom Miroslavom Jovanovićem napravio istraživanje o srpskim stereotipima o Bugarima iz tog vremena, a bugarske kolege su istraživale bugarske stereotipe o Srbiji.
Tu se vidi mnogo zajedničkih elemenata kada se dva slična naroda lako međusobno optužuju, iako tu nema velikih sila... Cela ta konstrukcija veoma je zanimljiva”, kaže profesor Ristović.
On činjenicu da su balkanski narodi u većini karikatura prikazani kao prljavi, uz dominantan simbol vašaka i pacova, objašnjava vezom između higijenske i kulturne i civilizacijske čistoće, koja se raširila u to vreme zahvaljujući razvoju kozmetike i hemijske industrije.
„Kada govorite o sebi kao o čistima, onda su drugi nečisti, a to sve ima veoma jako simboličko značenje. To se vezuje za prostor divlje kulture, brutalnosti, u kojoj žive prljavi, zli i vašljivi ljudi...”, kaže profesor Ristović i ukazuje na vezu koju je između rasizma i shvatanja čistoće napravio američki istoričar Sender Gilman.
Knjigu „Crni Petar i balkanski razbojnici” zatvara citat književnika Stanislava Vinavera, koji kaže da su Balkanci prikazivani kao divlji i ratoborni, a da su ovi navodno napredniji još krvoločniji...
„On je to rekao sa iskustvom Prvog svetskog rata. Sarajevski atentat je bio samo povod na koji se čekalo. Svetski rat je pokazao kako sve to može da izgleda u velikom stilu. Vinaver je pogodio suštinu jer mali narodi ništa od toga nisu izmislili - ni moderno ratovanje, ni nacionalizam, nego su uvek imali uzor u velikima”, ističe Milan Ristović.
Isti vic na sto jezika
Ako se prikaz balkanskih naroda u nemačkoj periodici s početka XX veka čini dalekim, pogled na sličnu produkciju, recimo, tokom rata u bivšoj Jugoslaviji pokazuje da se tu nije mnogo toga promenilo. Profesor Ristović kaže da je pratio tu produkciju koliko je mogao, ali napominje da je ona preobimna. „Ono što svakako može da se kaže jeste da je ona deo istog onog korpusa kojim sam se bavio u ovoj knjizi. Postoji veoma značajna knjiga Marije Todorove ‘Reakcija’, koja razgrađuje negativnu sliku Balkana nakon sukoba u Jugoslaviji. Tu je i knjiga naše Vesne Golsvorti ‘Izmišljanje Ruritanije’, koja se bavi slikom naroda s ovog prostora u Holivudu i pop kulturi”, rekao je Ristović. On kaže da se analizom viceva može doći do zanimljivih saznanja. „Kao što mi pričamo viceve o Crnogorcima i Bosancima, tako Englezi pričaju viceve o Ircima, a Amerikanci o Poljacima itd. To sve ide ukrug, a samo se menjaju pojednostavljene slike drugoga.”
Нема коментара:
Постави коментар