Kuća sova i slepih miševa, čuveni Špicerov dvorac u Beočinu počeo je sam da se ruši, jer već više od deset godina stoji napušten i odoleva zubu vremena. Spomenik kulture – dvorac koji je 1898. godine sagradio jedan od vlasnika cementare Ede Špicer bio je svojevremeno biblioteka, dom kulture, iz njega se oglasio prvi radio u Beočinu, a onda je gotovo do kraja prošlog veka bio ekskluzivan restoran sa prenoćištem, u kome su odsedali strani lovci koji su pohodili Beočin, da bi posle privatizacije „Podunavlja“, u čijem je zakupu bio, ostao prazan i naglo počeo da propada.
Dvorac je sagrađen 1898. godine, po projektu Steindal Imrea, i pripadao je porodici Špicer, bogatim veleposednicima nemačkog porekla koji su imali znatan akcionarski udeo u Beočinskoj fabrici cementa, tako da je dekoraciju diktirala namena i veoma ugledan ekonomski status njegovih vlasnika. Vrednost objekta ogleda se u spoju, na jedinstven način usklađenih stilova i modernih umetničkih strujanja u arhitekturi na prelasku dva veka, od romantike, gotike, renesanse i baroka, do secesije, koji se uočavaju na triforima, terasama, arkadama, ogradama, kupolama...
Pre i posle rata
Posebnu pažnju privlači enterijer centralnog hola. Njime dominira kamin od zelene keramike, urađen po posebnim nacrtima. Zidovi hola stilizovani su biljnim ornamentima i obloženi drvenom lamperijom, kao i galerija na spratu sa balusterima urađenim u punom drvetu.
Špicerov dvorac, kako meštani nazivaju ovo impozantno zdanje, bio je okružen parkom, zasađenim u vreme njegove izgradnje. Čitava ta zelena površina služila je kao vrt u kome je uživala ova bogata nemačka porodica. Drugi svetski rat promenio je sudbinu dvorca i čitavog okruženja. Vlasnici su se odselili u Nemačku, gde i danas žive njihovi potomci, a u njihov dojučerašnji dom uselila se nemačka komanda. Posle rata je nacionalizovan i jedno vreme u njemu je bila škola, zatim biblioteka, Dom kulture, Radio Beočin, Dom za vojne invalide i, na kraju, restoran.
Nakon toga, ova oronula lepotica više nema nikakvu namenu. Ograđena je žicom i čeka neka bolja vremena da bude sređena i doterana, kako joj ipriliči. Oko dvorca raste šiblje, u parku su tereni za fudbal i košarku, a ispred je improvizovana imitacija bunara, podignuta za potrebe snimanja Kusturičinog filma „Crna mačka beli mačor”. Pomenuti filmski dekor, naravno, odudara od ambijenta koji vlada oko dvorca, ali do sada se, izgleda, nije našao niko nadležan da ga sruši.Kusturica, međutim, nije prvi i jedini reditelj koji je snimao u zamku. Stariji Beočinci sećajuse da je, krajem sedamdesetih godina 20. veka, u ovoj sremskoj varoši boravio i Klint Istvud lično, radi snimanja nekoliko scena iz jednog krimića, upravo u Špicerovom dvorcu.
Poslednji sneg je nakvasio trem na ulazu u dvorac, pa se deo srušio, a preti da se sruši i drugi deo. Zato će dvorac biti ograđen, zaključan, a izmeniće se i polupani crep, kako ne bi prokišnjavao. Namera je i da se raspiše novi konkurs, da se ovo zdanje staro 113 godina spase. Dvorac je vlasništvo države Srbije, dato opštini Beočin na upravljanje, a ona nema mogućnosti da započne njegovu obnovu, pa ako se brzo ne nađe domaćin – dvorac će se sam srušiti.
Dvorac je sagrađen 1898. godine, po projektu Steindal Imrea, i pripadao je porodici Špicer, bogatim veleposednicima nemačkog porekla koji su imali znatan akcionarski udeo u Beočinskoj fabrici cementa, tako da je dekoraciju diktirala namena i veoma ugledan ekonomski status njegovih vlasnika. Vrednost objekta ogleda se u spoju, na jedinstven način usklađenih stilova i modernih umetničkih strujanja u arhitekturi na prelasku dva veka, od romantike, gotike, renesanse i baroka, do secesije, koji se uočavaju na triforima, terasama, arkadama, ogradama, kupolama...
Pre i posle rata
Posebnu pažnju privlači enterijer centralnog hola. Njime dominira kamin od zelene keramike, urađen po posebnim nacrtima. Zidovi hola stilizovani su biljnim ornamentima i obloženi drvenom lamperijom, kao i galerija na spratu sa balusterima urađenim u punom drvetu.
Špicerov dvorac, kako meštani nazivaju ovo impozantno zdanje, bio je okružen parkom, zasađenim u vreme njegove izgradnje. Čitava ta zelena površina služila je kao vrt u kome je uživala ova bogata nemačka porodica. Drugi svetski rat promenio je sudbinu dvorca i čitavog okruženja. Vlasnici su se odselili u Nemačku, gde i danas žive njihovi potomci, a u njihov dojučerašnji dom uselila se nemačka komanda. Posle rata je nacionalizovan i jedno vreme u njemu je bila škola, zatim biblioteka, Dom kulture, Radio Beočin, Dom za vojne invalide i, na kraju, restoran.
Nakon toga, ova oronula lepotica više nema nikakvu namenu. Ograđena je žicom i čeka neka bolja vremena da bude sređena i doterana, kako joj ipriliči. Oko dvorca raste šiblje, u parku su tereni za fudbal i košarku, a ispred je improvizovana imitacija bunara, podignuta za potrebe snimanja Kusturičinog filma „Crna mačka beli mačor”. Pomenuti filmski dekor, naravno, odudara od ambijenta koji vlada oko dvorca, ali do sada se, izgleda, nije našao niko nadležan da ga sruši.Kusturica, međutim, nije prvi i jedini reditelj koji je snimao u zamku. Stariji Beočinci sećajuse da je, krajem sedamdesetih godina 20. veka, u ovoj sremskoj varoši boravio i Klint Istvud lično, radi snimanja nekoliko scena iz jednog krimića, upravo u Špicerovom dvorcu.
Poslednji sneg je nakvasio trem na ulazu u dvorac, pa se deo srušio, a preti da se sruši i drugi deo. Zato će dvorac biti ograđen, zaključan, a izmeniće se i polupani crep, kako ne bi prokišnjavao. Namera je i da se raspiše novi konkurs, da se ovo zdanje staro 113 godina spase. Dvorac je vlasništvo države Srbije, dato opštini Beočin na upravljanje, a ona nema mogućnosti da započne njegovu obnovu, pa ako se brzo ne nađe domaćin – dvorac će se sam srušiti.
Нема коментара:
Постави коментар