Film “Kraljev govor”, koji je doživeo apsolutni trijumf u noći dodele “Oskara” kada je, uz onu za najbolji film, ovenčan sa još tri prestižne statue američke Akademije, kritičari nazivaju snažnom ličnom, ali i vrhunskom istorijskom dramom.
Storija o mucavom kralju, zasnovana na “neverovatnoj istinitoj priči” - kako se navodi u reklami, ipak je, ne jednom, “optužena” za poprilično krivotvorenje istorije. Optužbe se odnose prvenstveno na filmski lik Vinstona Čerčila u tumačenju Timotija Spala, kog će svet upamtiti kao “Čerčila” naklonjenog kralju iz naslova - nasuprot “pravom” Čerčilu koji je, što je istoričarima dobro poznato, podržavao kraljevog starijeg brata.
Čerčil 1908. godine (sa autogramom)
Premda priznaje da je “Kraljev govor” vrlo dobar film inteligentno kreiran po ukusu publike istančanog ukusa, Kristofer Hičens “filmskog” Vinstona Čerčila smatra vrlo krupnim istorijskim falsifikatom, u najmanju ruku, bledom imitacijom Čerčila kakvim ga prikazuju istorijska fakta, pri tom - bezočno netačnim.
Kontroverzni političar koji je sredinom veka kreirao ostrvsku istoriju i preusmeravao tokove Drugog svetskog rata, u stvarnosti nije bio odani prijatelj Džordža Šestog (koji je pružao snažnu podršku popustljivom Čemberlenu), već nesuđenog kralja Edvarda Osmog koji se pokazao kao osoba nesporno nedostojna britanske krune.
Edvard VIII i Džordž VI
Godina tri kralja - 1936. godina
“Istorijski” Čerčil je bio lojalan gramzivom, uobraženom, neodgovornom Edvardu Osmom. U trenutku kada je abdikaciona kriza u Britaniji bila na samom vrhuncu, a cela Evropa na ivici ponora, Čerčil je kompletan svoj politički kredibilitet založio pokušavajući da održi tog pronacistički orijentisanog plejboja na tronu. U pismu upućenom Edvardu, Čerčil je izrazio nadu da će “kralj blistati u istoriji kao najhrabriji i najvoljeniji od svih suverena koji su ikada poneli ostrvsku krunu”.
Čerčil i Džordž VI
Tek kada je sebičnost Edvarda Osmog (nikada nije prestao da održava neprilične odnose sa Hitlerom niti da iskazuje poštovanje ciljevima Trećeg Rajha) postala potpuno očigledna, Čerčil ga je konačno sklonio iz Evrope i dao mu sinekuru na Bahamima, gde je ovaj mogao biti lako nadgledan.
Edvard VII u Nemačkoj
“Zar ne bi istinita priča, makar delimično, bila interesantnija publici?”, pita se Hičens, koji konstatuje da izgleda nikada neće nastupiti trenutak kada će Čerčilov kult postati otvoren i dostupan za pošteno (pre)ispitivanje, navodi on.
Čedomira Antića, britanskog đaka i poznavaoca istorije Ostrva koji je magistrirao i na bristolskom i na beogradskom univerzitetu, pitali smo da li se Čerčil, i njegova uloga u britanskoj istoriji, prikazuju suviše jednostrano.
- Vinston Čerčil je za Britance nešto više od obične istorijske ličnosti - kaže Antić. - U jednom od prvih masovnih izbora za najznačajniju ličnost Britanije u istoriji (2002. godine) Čerčil je voljom većine koja je uzela učešća neprikosnoveno pobedio. Postavlja se pitanje kako gledati na jednu ličnost: da li kao na nekog ko je pola stoleća presudno uticao na politiku najveće države sveta i vodio je u najvećim ratovima u istoriji - velikog političara, govornika, istoričara, ili kao ličnost koja je donela Britaniji poraz na Galipolju 1915. a u Drugom svetskom ratu pobedila po cenu gubitka Poljske (zbog koje je rat i počeo, a koju su posle rata kontrolisali Sovjeti), prevlasti u svetu (koju su preuzele SAD i SSSR) i posleratnog gubitka kolonijalne imperije. Dakle, istorijska slika je previše složena za narodnu uspomenu ili umetnički izraz.
(ZLO)UPOTREBA PROŠLOSTI
- Mislim da je neophodno da scenaristi i režiseri budu veoma pažljivi - smatra Antić. - Možda sam naklonjen osobama koje su živele u vremenima koja proučavam (XIX i prve decenije XX veka). Romantičarski pisci imali su običaj da istorijski verno prikazuju poznate istorijske ličnosti, a svoju umetničku ideju, poruku i maštu prenose na izmišljene, često sporedne ličnosti.
Ne vidim poseban problem u umetničkim doterivanjima i preterivanjima - uvek će istoričari dati svoju kritiku filma; nevolja je sa prizemnim i grubim upotrebama prošlosti sa političkim ciljem. Zanimljiv primer je film o padu Jerusalima, “Nebesko kraljevstvo”: stiče se utisak da glavni lik dolazi u Jerusalim 2005. godine kao mirovni posrednik, a ne kao krstaš krajem XII veka.
SLIKA VREMENA
- Aristotel je zaključio da pisci ne bi trebalo da prave greške u odnosu na istinu - navodi Antić. - Ipak, u umetničkoj inspiraciji i delu ne može uvek biti reč samo o činjenicama, inače bi sve to bili dokumentarni filmovi. U čovekovoj prirodi je da uspomenom uprošćava složene događaje iz prošlosti i dodaje im simboliku. Umetnici predstavljaju sliku, viđenje jednog vremena i često u prošlost prenose duh svog doba, teškoće, frustracije i težnje koje su im savremene.
Storija o mucavom kralju, zasnovana na “neverovatnoj istinitoj priči” - kako se navodi u reklami, ipak je, ne jednom, “optužena” za poprilično krivotvorenje istorije. Optužbe se odnose prvenstveno na filmski lik Vinstona Čerčila u tumačenju Timotija Spala, kog će svet upamtiti kao “Čerčila” naklonjenog kralju iz naslova - nasuprot “pravom” Čerčilu koji je, što je istoričarima dobro poznato, podržavao kraljevog starijeg brata.
Čerčil 1908. godine (sa autogramom)
Kontroverzni političar koji je sredinom veka kreirao ostrvsku istoriju i preusmeravao tokove Drugog svetskog rata, u stvarnosti nije bio odani prijatelj Džordža Šestog (koji je pružao snažnu podršku popustljivom Čemberlenu), već nesuđenog kralja Edvarda Osmog koji se pokazao kao osoba nesporno nedostojna britanske krune.
Edvard VIII i Džordž VI
Godina tri kralja - 1936. godina
Čerčil i Džordž VI
Edvard VII u Nemačkoj
Čedomira Antića, britanskog đaka i poznavaoca istorije Ostrva koji je magistrirao i na bristolskom i na beogradskom univerzitetu, pitali smo da li se Čerčil, i njegova uloga u britanskoj istoriji, prikazuju suviše jednostrano.
- Vinston Čerčil je za Britance nešto više od obične istorijske ličnosti - kaže Antić. - U jednom od prvih masovnih izbora za najznačajniju ličnost Britanije u istoriji (2002. godine) Čerčil je voljom većine koja je uzela učešća neprikosnoveno pobedio. Postavlja se pitanje kako gledati na jednu ličnost: da li kao na nekog ko je pola stoleća presudno uticao na politiku najveće države sveta i vodio je u najvećim ratovima u istoriji - velikog političara, govornika, istoričara, ili kao ličnost koja je donela Britaniji poraz na Galipolju 1915. a u Drugom svetskom ratu pobedila po cenu gubitka Poljske (zbog koje je rat i počeo, a koju su posle rata kontrolisali Sovjeti), prevlasti u svetu (koju su preuzele SAD i SSSR) i posleratnog gubitka kolonijalne imperije. Dakle, istorijska slika je previše složena za narodnu uspomenu ili umetnički izraz.
(ZLO)UPOTREBA PROŠLOSTI
- Mislim da je neophodno da scenaristi i režiseri budu veoma pažljivi - smatra Antić. - Možda sam naklonjen osobama koje su živele u vremenima koja proučavam (XIX i prve decenije XX veka). Romantičarski pisci imali su običaj da istorijski verno prikazuju poznate istorijske ličnosti, a svoju umetničku ideju, poruku i maštu prenose na izmišljene, često sporedne ličnosti.
Ne vidim poseban problem u umetničkim doterivanjima i preterivanjima - uvek će istoričari dati svoju kritiku filma; nevolja je sa prizemnim i grubim upotrebama prošlosti sa političkim ciljem. Zanimljiv primer je film o padu Jerusalima, “Nebesko kraljevstvo”: stiče se utisak da glavni lik dolazi u Jerusalim 2005. godine kao mirovni posrednik, a ne kao krstaš krajem XII veka.
SLIKA VREMENA
- Aristotel je zaključio da pisci ne bi trebalo da prave greške u odnosu na istinu - navodi Antić. - Ipak, u umetničkoj inspiraciji i delu ne može uvek biti reč samo o činjenicama, inače bi sve to bili dokumentarni filmovi. U čovekovoj prirodi je da uspomenom uprošćava složene događaje iz prošlosti i dodaje im simboliku. Umetnici predstavljaju sliku, viđenje jednog vremena i često u prošlost prenose duh svog doba, teškoće, frustracije i težnje koje su im savremene.
Нема коментара:
Постави коментар