08. март 2011.

Osmi mart - Dan žena

Danas je 100 godina od kada je prvi put proslavljen Dan žena, u narodu poznat kao 8. mart. A u narodu, pogotovo muškom, ovaj dan će biti obeležen troškom za cveće i smišljanjem načina da pokažeš svojoj ženi ili devojci kako je ona posebna, jedina i najlepša.

Ako zakažeš, sleduju obavezni pogledi prekora, ili u ekstremnijim slučajevima, zvocanja tipa: „Ti mene uopšte ne voliš, ni cvet mi nisi kupio, a danas je 8. mart”. Ako te voli samo za 8. mart, džabe si mu pasulj kuvala. Majka, kao punopravni član praznika, verovatno neće mnogo da se žali.

Uz dužno poštovanje prema lepšem i pametnijem polu, ovaj praznik nije baš osmišljen samo zbog toga da bi cvećarski ili odevni biznis dobro zaradio. Oni ovih dana trljaju ruke i naručuju tone ruža, haljina i gaćica. Ozbiljna se borba vodila oko tog 8. marta.

Hajde da se malo podsetimo: te 1911. godine, Klara Cetkin, poreklom iz sela Viderau u Nemačkoj, socijalista, borac za ženska prava i (gola činjenica) ljubiteljka mlađahnih muškaraca, izvela je milion ljudi na ulice Berlina u znak protesta što žene nemaju pravo glasa.

Ono što je Klara, hrabra i žestoka žena sa ultralevičarskim marksističkim uverenjima tada započela, kao lavina se prenelo čitavom Evropom: usledili su protesti vazda liberalnih Francuskinja, koje su takođe zatražile pravo glasa i pravo da budu izabrane (u političkom, ne u smislu udaje), pa su im se pridružile Šveđanke, Holanđanke i kasnije Ruskinje, a protest potonjih značio je i uvod u rusku revoluciju 1917. godine.

Borba za žensko pravo, pa makar i ono osnovno, na život dostojan čoveka, nije moglo da prođe bez krvi i treba se vratiti još malo unazad u vreme. Legenda kaže da su mnogo ranije, 8. marta 1857. u Njujorku (godina rođenja Klare Cetkin), u štrajk stupile radnice tekstilne industrije, tražeći poštenu naknadu za rad, kao i muškarci. One su zatvorene u fabrici, a zatim je izbio požar, pa je u pogonu izgorelo preko 130 žena. Sećajući se uludo izgubljenih života, godinu dana kasnije je prvi put, takoreći nezvanično, proslavljen Dan žena. Osmi mart postao je dan za pobunu, pa su tako godine 1908, na hiljade žena izašle na ulice Njujorka i zahtevale bolju platu, kraće radno vreme i pravo glasa. Dve godine kasnije, održana je prva međunarodna konferencija žena u Kopenhagenu, na kojoj je Klara Cetkin predložila da 8. mart uđe u istoriju.

Pa valja da se, na stogodišnjicu njene inicijative, podsetimo i Klarinog čudesnog života.
Veliki borac (pardon, velika borkinja) za ženska prava je u burnom životu postigla i učinila mnogo. Školovala se u Lajpcigu, gde je upoznala prvog životnog saputnika, buntovnog ruskog studenta Osipa Cetkina. Nije joj smetalo da se odrekne svog prezimena, Ajzner, a da ipak zadrži svoj integritet i dostojanstvo. Zanimljivo je da je prihvatila prezime voljenog čoveka, ali se nikad nije udala za njega, iz razloga vrlo praktičnog: da ne bi izgubila nemačko državljanstvo. U to vreme priključila se Socijalističkoj partiji Nemačke, svakako i pod uticajem muža aktiviste. Kasnije su Osipa zbog političkog angažmana proterali iz Nemačke, a Klara je otišla za njim u Pariz, gde su dobili dva sina, Maksima i Kostju. Živeli su na ivici gladi. Cetkinova je u Parizu učila za novinara i prevodioca. Osip je, teško obolevši, umro 1889. godine.

Te iste godine, Klara Cetkin počinje sve ozbiljnije da se bavi borbom za prava žena. Prilikom održavanja Druge internacionale iznela je referat kojim je „regrutovala” nove članice. I među kolegama socijalistima bilo je onih koji su i dalje tvrdili da treba ukinuti pravo ženama na rad, jer umanjuju plate muškarcima.

– Oni koji su se svojom čašću pred licem čovečanstva obavezali na oslobođenje, ne smeju dopustiti da cela jedna polovina ljudskog roda zbog ekonomske i socijalne zavisti bude osuđena na ropstvo. Onaj ko želi da dopusti tlačenje radnika od strane kapitalista, dopustiće i tlačenje žene od muškarca. A ona će ostati potlačena sve dok ekonomski ne bude nezavisna – govorila je Klara Cetkin.

Godine 1890. vraća se u Nemačku, i postaje urednica socijaldemokratskog časopisa „Jednakost”.

Kao vatreni socijalista, objašnjavala je i da devojčice i dečake treba odgajati u duhu ravnopravnosti, i da nema razlike u muškim i ženskim poslovima. Pored vatrene borbe za pravo glasa ženama, Cetkinova je propagirala slobodnu ljubav, razvod braka i prekid trudnoće. Nulte godine dvadesetog veka udala se, sa pune 43. godine, za 18 godina mlađeg Fridriha Cundela, pesnika i slikara.

Cetkinova se posvađala sa kolegama iz Socijaldemokratske partije, jer se protivila ulasku Nemačke u nadolazeći Prvi svetski rat. Hapsili su je zbog veleizdaje, pa je pod pritiskom javnosti puštali na slobodu, a kasnije se priključila partiji čuvene Roze Luksemburg, koja je 1919. godine mučena i ubijena posle neuspešne revolucije u Berlinu. Klara Cetkin je od 1920. do smrti 1933. godine bila na funkciji poslanice u nemačkoj skupštini, ispred Komunističke partije Nemačke.

Od 1924. godine, kao istaknuti član Kominterne, uglavnom vreme provodi u Moskvi i tamo ostaje do smrti. Godinu dana pre kraja burnog života, kao najstarija u parlamentu je dobila priliku da otvori sednicu Rajhstaga. Tada je pozvala narod na borbu protiv Hitlera i nacionalsocijalizma. Po pravilu, uvek je na pravoj strani i do poslednjih dana života protivila se i samovolji podivljalog Josifa Staljina.

Tako je govorila i delala Klara Cetkin, a godinama se u zapadnim zemljama Evrope nije slavio Dan žena, zbog nesumnjivog socijalističkog, a kasnije i komunističkog porekla ovog praznika. U vreme veselih šezdesetih godina prošlog veka pojavile su se ničim izazvane feministkinje, pa je 8. mart ponovo počeo nezvanično da se slavi. Od 1975. godine, Ujedinjene nacije ovaj veliki datum u borbi za ljudska prava zvanično slave kao Međunarodni dan žena.


Izdanja nekadašnjeg DDR-a

Нема коментара:

Постави коментар