Ne, nije reč o trenutno popularnim tv-serijama koje se bave analizama mesta zločina. Ali je slično. Radnja ove priče odvija se u Odeljenju za restauraciju i konzervaciju Narodnog muzeja u Beogradu a mi smo uljezi, doduše pozvani. U njihovim prostorijama, u koje ne može da uđe običan posetilac, prenosni EDXRF spektrometar, instrument dizajniran i konstruisan u Institutu Vinča, koji se može koristiti za mnogobrojne forenzičke analize, trenutno detaljno „ispituje i identifikuje” pigmente na delima Katarine Ivanović, prve srpske slikarke i žene akademika. Radi stvaranja baze podataka, koja može biti od pomoći u potvrdi autentičnosti umetničkih dela. Upravo zato, šanse su velike da se slike koje su proteklih mesec dana „spavale” na carini Aerodroma „Nikola Tesla”, za koje se sumnja da su nikad evidentirana dela Save Šumanovića, već u narednim danima nađu pred „budnim okom” baš ovog instrumenta. Njegov rad je otud i zanimljiviji.
O čemu je, zapravo, reč?
Uz pomoć IAEA, međunarodne agencije za atomsku energiju, koja je oformila projekat čija je osnova analiza predmeta kulturnog nasleđa različitih vrsta, u Laboratoriji za hemijsku dinamiku i permanentno obrazovanje Instituta za nuklearne nauke Vinča konstruisan je u našoj zemlji jedini prenosni EDXRF spektrometar, kojim je moguće vršiti opsežne ali nedestruktivne hemijske analize kulturnih dobara u samim muzejskim ili galerijskim prostorijama. Isti projekat povezao je ekipu iz Vinče i ljude iz Narodnog muzeja, pa se prvo krenulo od „inspekcije” slika Paje Jovanovića i Save Šumanovića, sa ambicioznim planom da se uskoro napravi baza podataka za sve domaće autore.
– Reč je o rendgenskoj fluorescentnoj analizi, koja se sastoji u tome što se tanak snop zračenja usmerava ka predmetu i na taj način se pobuđuje karakteristično iks zračenje specifično za svaki element prisutan u ispitivanom uzorku. To se zračenje beleži u detektoru koji je sastavni deo instrumenta i na taj način dobija se elementarni sastav onoga što analizirate, odnosno identifikacija svih neorganskih elemenata težih od aluminijuma istovremeno. Konkretno, kada su slike u pitanju, na osnovu detektovanih elemenata i vizuelne identifikacije, mi preko baze podataka za hemijske sastave pigmenata identifikujemo i same pigmente. Da li je reč o olovno beloj, kobalt plavoj, hrom žutoj, objašnjavaju Velibor Andrić, fizikohemičar, šef Laboratorije u Vinči, i Maja Gajić Kvaščev, istraživač saradnik.
– Upravo na osnovu baze podataka, na čemu radi ovaj instrument, kasnije se brže i lakše može potvrditi autentičnost neke nepoznate slike za koju do sada nismo čuli a koja je možda delo nekog našeg velikana. Ono što je veoma važno jeste to da je reč o neinvazivnoj metodi, jer se dela mogu analizirati bez uzimanja uzoraka, što je veoma bitno, pošto su ona uglavnom veoma vredna, a uzimanje uzoraka često može da ih ošteti – dodaje Milica Marić Stojanović, stručni saradnik laboratorije za fizičko-hemijska ispitivanja pri Narodnom muzeju.
Instrument se, kada je rad sa umetničkim delima u pitanju, osim za pigmente, koristi i za keramiku i metal. Na osnovu sadržaja mikroelemenata glazure, boje i tela keramike određuje se poreklo same gline dok se, kada je metal u pitanju, na osnovu njegovog sadržaja može otkriti da li je bakar, recimo, iz Bora ili sa Karpata ili neke druge lokacije.
Ono što, međutim, ova pametna mašina ne može jeste utvrđivanje starosti određenog predmeta, jer spektrometar ne vidi izotope organskih elemenata, u ovom slučaju ugljenika.
– Kada je reč o utvrđivanju autentičnosti dela savremenih autora, starost tu nije presudna, pošto je granica greške za taj aspekt analize velika i kreće se u rangu od 40 do 100 godina. Za arheologiju i utvrđivanje autentičnosti starijih dela to jeste bitno, jer se operiše sa hiljadama godina. Nažalost, u Srbiji se utvrđivanje starosti preko ugljenika 14 više ne radi. Oprema postoji, ali bi metodiku rada trebalo razraditi – kaže Andrić.
Naši sagovornici zaključuju, na kraju, da je izrada ovakvih baza podataka za predmete našeg kulturnog blaga više nego potrebna, jer će se samo tako naš kulturni prostor uklopiti u okruženje gde je veliki broj sličnih analiza već urađen i publikovan u međunarodnim časopisima.
Uz pomoć IAEA, međunarodne agencije za atomsku energiju, koja je oformila projekat čija je osnova analiza predmeta kulturnog nasleđa različitih vrsta, u Laboratoriji za hemijsku dinamiku i permanentno obrazovanje Instituta za nuklearne nauke Vinča konstruisan je u našoj zemlji jedini prenosni EDXRF spektrometar, kojim je moguće vršiti opsežne ali nedestruktivne hemijske analize kulturnih dobara u samim muzejskim ili galerijskim prostorijama. Isti projekat povezao je ekipu iz Vinče i ljude iz Narodnog muzeja, pa se prvo krenulo od „inspekcije” slika Paje Jovanovića i Save Šumanovića, sa ambicioznim planom da se uskoro napravi baza podataka za sve domaće autore.
– Reč je o rendgenskoj fluorescentnoj analizi, koja se sastoji u tome što se tanak snop zračenja usmerava ka predmetu i na taj način se pobuđuje karakteristično iks zračenje specifično za svaki element prisutan u ispitivanom uzorku. To se zračenje beleži u detektoru koji je sastavni deo instrumenta i na taj način dobija se elementarni sastav onoga što analizirate, odnosno identifikacija svih neorganskih elemenata težih od aluminijuma istovremeno. Konkretno, kada su slike u pitanju, na osnovu detektovanih elemenata i vizuelne identifikacije, mi preko baze podataka za hemijske sastave pigmenata identifikujemo i same pigmente. Da li je reč o olovno beloj, kobalt plavoj, hrom žutoj, objašnjavaju Velibor Andrić, fizikohemičar, šef Laboratorije u Vinči, i Maja Gajić Kvaščev, istraživač saradnik.
– Upravo na osnovu baze podataka, na čemu radi ovaj instrument, kasnije se brže i lakše može potvrditi autentičnost neke nepoznate slike za koju do sada nismo čuli a koja je možda delo nekog našeg velikana. Ono što je veoma važno jeste to da je reč o neinvazivnoj metodi, jer se dela mogu analizirati bez uzimanja uzoraka, što je veoma bitno, pošto su ona uglavnom veoma vredna, a uzimanje uzoraka često može da ih ošteti – dodaje Milica Marić Stojanović, stručni saradnik laboratorije za fizičko-hemijska ispitivanja pri Narodnom muzeju.
Instrument se, kada je rad sa umetničkim delima u pitanju, osim za pigmente, koristi i za keramiku i metal. Na osnovu sadržaja mikroelemenata glazure, boje i tela keramike određuje se poreklo same gline dok se, kada je metal u pitanju, na osnovu njegovog sadržaja može otkriti da li je bakar, recimo, iz Bora ili sa Karpata ili neke druge lokacije.
Ono što, međutim, ova pametna mašina ne može jeste utvrđivanje starosti određenog predmeta, jer spektrometar ne vidi izotope organskih elemenata, u ovom slučaju ugljenika.
– Kada je reč o utvrđivanju autentičnosti dela savremenih autora, starost tu nije presudna, pošto je granica greške za taj aspekt analize velika i kreće se u rangu od 40 do 100 godina. Za arheologiju i utvrđivanje autentičnosti starijih dela to jeste bitno, jer se operiše sa hiljadama godina. Nažalost, u Srbiji se utvrđivanje starosti preko ugljenika 14 više ne radi. Oprema postoji, ali bi metodiku rada trebalo razraditi – kaže Andrić.
Naši sagovornici zaključuju, na kraju, da je izrada ovakvih baza podataka za predmete našeg kulturnog blaga više nego potrebna, jer će se samo tako naš kulturni prostor uklopiti u okruženje gde je veliki broj sličnih analiza već urađen i publikovan u međunarodnim časopisima.
Spektroskop u "akciji"
Нема коментара:
Постави коментар