Ostalo je zabeleženo da je Njegoš umro 31. oktobra, u deset sati pre podne, istog dana kada je 21 godinu pre smrti postao gospodar Crne Gore. Sačuvan je i zapis o rečima Njegoševe majke Ivane, odmah nakon smrti njenog sina. "Nije mi umro. Ne. On je meni živ", kazala je Njegoševa majka.
"Umre nam vrli i divni vladika crnogorski", javio je iz Kotora , u novembru 1851. godine, Vuk Popović Vuku Karadžiću. Petar II Petrović Njegoš sahranjen je treći dan po smrti, na Cetinju, u grob Svetog Petra Cetinjskog , Petra I Petrovića, Njegoševog strica i prethodnika na vladarskom tronu Crne Gore. Na Njegoševom pogrebu, prema zapisu Vuka Popovića, bilo je više od sto sveštenika i oko četiri hiljade ljudi.
Njegoš je želeo da bude sahranjen na Lovćenu, ali su se Crnogorci bojali da bi neko, "tamo u pustinji", "po nagovoru krvnika", mogao pesniku i gospodaru odseći glavu i odneti je. Dogovoreno je, međutim, da se Njegoševe kosti posle tri godine prenesu na Lovćen, "u kuću ograde, da u njoj stoje ljudi".
Njegoš od tada počiva na samom vrhu crnogorske svete planine, do 1976. godine u kapeli koja je nekoliko puta menjala izgled, a od tada u mermernom mauzoleju, do koga se, na velikom usponu, dolazi stepenicama.
Poslednjih šest Njegoševih dana opisao je srpski pesnik Ljubomir Nenadović. Uoči smrti Njegoš je želeo da ode u Rijeku Crnojevića, ali su mu rekli da je tamo jaka i hladna kiša.
Njegoš je pominjao i primorje, jer mu se činilo da bi tamo tuberkulozu lakše podneo. Crnogorci su bili spremni da ga nose u Kotor. Bila je pripremljena i posebna stolica za Njegoša, ali opet se isprečilo kišno vrijeme, kakvo samo zna da bude u jesen u Crnoj Gori.
Crnogorci su videli da su Njegošu zemaljski dani odbrojani, ali niko se nije usudio da ga pita za poslednju poruku. Ipak, to je učinio Njegošev prijatelj, junak Novica Cerović, jedan od onih koji su ubili Smail Agu Čengića.
"Gospodaru, tebe se život krati", rekao je Cerović, na što mu je Njegoš odgovorio: "I prekratio se". Zatim je podigao glavu i kazao: "Neka vam je sve prosto. I neka Bog vama, i svakom Crnogorcu i Srbinu, gde god koji bio, blagoslovi i umnoži svaku dobru rabotu". Onda je kratko ućutao i nastavio: "Ne zaboravite na moje reči - ljubite Crnu Goru i sirotinji činite pravdu".
Njegoš nije zaboravio da na samrti kaže da je njegov testament u Dubrovniku, kod ruskog konzula Janka Gagića. Njegoša je zatim pričestio sveštenik. Gospodar je ustao iz postelje, prošetao, pomolio se "velikom samostvoritelju" i zamolio ga da pomogne "jadnom, no junačkom, crnogorskom narodu" i da ga "održi u slozi i viteškom poštenju". Njegoš je rođen 1813. godine, a umro 1851. godine.
Novine Serbske su u broju 125 od 01. novembra 1851. godine prenele vest iz Crne Gore o smrti Petra II Petrovića Njegoša.
Njegošev "Gorski vijenac", delo koje se ne može jednoznačno okarakterisati, preveden je na gotovo sve važnije jezike u svetu. Njegoš je do dana današnjeg, u svakom pogledu, ostao glavna nacionalna ikona Crnogoraca. Njegova ličnost i delo se i dalje proučavaju. Štaviše, od Njegoša je napravljen i svojevrsni mit, a tome je pogodovalo sve kod Njegoša - njegov fizički izgled, lepota, mudrost, ceo život i sama smrt.
Njegoš je bio ne samo duhovni gorostas, već i po fizičkom izgledu. Bio je visok 193,49 centimetara. Vršena su obimna antropološka istraživanja Njegoševih zemnih ostataka. Utvrđeno je, na primer, da je Njegošev mozak bio težak blizu 2.000 grama.
Njegoša je na crnogorskom prestolu nasledio njegov sinovac knjaz Danilo Petrović. On je odvojio crkvu od države i sebe proglasio knjazom Crne Gore, njenim prvim svetovnim vladarom.
Slika sa sahrane i izgledi mauzoleja, pvobitnog i današnjeg
Нема коментара:
Постави коментар