Vojnobezbednosna agencija (VBA) nedavno je javnosti predstavila stalnu istorijsku postavku, svojevrstan mini muzej razvoja vojne tajne službe u Srbiji. Nalazi se u sedištu VBA u Beogradu, u zgradi Starog generalštaba, u Ulici kneza Miloša, preko puta Vlade Republike Srbije. Sama zgrada je dragulj arhitekture, poznata po raskošnoj Velikoj ratnoj sali u kojoj se danas održavaju prijemi.
Počeci rada naših službi vojne bezbednosti, odnosno kontraobaveštajne službe, sežu do 12. novembra 1839. godine, kada je u vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića donet Vojni zakon, kao prvi pravni akt u kome je na celovit način definisano pitanje bezbednosne zaštite vojske.
Ovom zanimljivom postavkom, urađenom po svim pravilima muzeološke struke, predstavljen je niz dokumenata, fotografija, trodimenizionalnih eksponata i video zapisa koji posmatraču dočaravaju razvoj i prioritete rada vojne tajne službe u pojedinim istorijskim periodima.
Tehničke sprave poznate iz filmova i romana o špijunaži, magnetofoni i kasetofoni, razne vrste fotoaparata i kamera, od onih koje su bile skrivene u slikama na zidu ili u koricama knjiga, veći i manji prislušni uređaji, prilagođeni tako da se smeste u telefone, utičnice, slanike, olovke ili penkala, minijaturne radio-stanice i predajnici, šifrarnici i topografske karte, kompleti za otvaranje pisama, za čitanje poruka ispisanih „nevidljivim mastilom”, hemikalije koje poruke otkrivaju, priručne mašinice za izradu ključeva, „češljevi” za otvaranja brava, dokumenti koji svedoče o špijunskoj delatnosti pojedinaca i grupa koji svoj posao nisu obavili do kraja, jer su ih naši kontraobaveštajni organi otkrili, pravila službe iz različitih perioda, fotografije čelnika službe, poznata elektrotehnička mašina „Enigma” kojom je Vermaht tokom Drugog svetskog rata šifrovao radiotelegrafske poruke, kao i drugi eksponati, saopštavaju jednu vrlo uzbudljivu priču. To su istovremeno i svedočanstva o nekim od istorijskih vrhunaca u radu naše vojne kontraobaveštajne službe, recimo u vreme Informbiroa, maspoka u Hrvatskoj 1971, na Kosovu i Metohiji 1980-ih ili u vreme nastajanja OVK.
Možda je dotični zaista bio zaljubljenik u Tolstoja, ali je za kontraobaveštajnu službu JNA bilo važnije što nije reč ni o kakvom kupcu, nego o osobi koja je svoje špijunske usluge stavila na raspolaganje jednoj stranoj sili. U slučaju klasifikovanom kao „Usamljeni osvetnik”, taj nesrećnik je, eto, za komunikaciju sa svojim gazdama koristio oglasne strane „Politike”.
Posebnu zanimljivost ove muzejske postavke, u jednom njenom sloju, čini upečatljiv prikaz tehničko-tehnološkog razvoja raznih sprava koje su stajale na raspolaganju operativcima naše kontraobaveštajne službe ili njihovim protivnicima. Magnetofoni, fotoaparati, kamere, mikrofoni skriveni u pete cipele i druga sredstva, postajali su sve manji. Zato je lični komplet jednog operativca kontraobaveštajne službe bez problema mogao da se smesti čak i ispod laganog letnjeg sakoa, tako da ga ne primeti ni iskusno oko protivnika.
Još kada operativac stavi specijalne naočare sa ogledalima koja mu omogućavaju da gleda iza leđa, postaje jasnije kakva su sve sredstva stajala na raspolaganju stranim špijunima, ali i pripadnicima naše vojne kontraobaveštajne službe u njihovom zahtevnom, teškom i rizičnom poslu bezbednosne zaštite armije i vojske.
Baš zato, pažnju privlači činjenica da u ovoj postavci nema nikakvog oružja, ubojnih sredstava prilagođenih naročitim poslovima u tom svetu duboko skrivenih tajni.
„Najsnažnije oružje naših operativaca je intelekt, a ne pištolj”, kažu naši domaćini, a izloženi eksponati potkrepljuju njihove reči.
Istorijat
Izložbena postavka sledi hronološko-tematski pristup, a istorijat razvoja vojne kontraobaveštajne službe podeljen je na šest perioda. Prvi period odnosi se na vreme od Karađorđa i donošenja prvog Vojnog zakona 1939. godine u vreme kneza Miloša, preko razvoja službe u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevini Jugoslaviji do Drugog svetskog rata. Drugi period odnosi se na OZNU, od koje se odvojila Kontraobaveštajna služba (KOS) 1945. godine, kojoj je posvećen treći period. Četvrti period se odnosi na organe bezbednosti JNA, peti na Vojnu službu bezbednosti, a šesti na Vojnobezbednosnu agenciju koja je zvanično počela s radom 1. januara 2004. godine.
Ovom zanimljivom postavkom, urađenom po svim pravilima muzeološke struke, predstavljen je niz dokumenata, fotografija, trodimenizionalnih eksponata i video zapisa koji posmatraču dočaravaju razvoj i prioritete rada vojne tajne službe u pojedinim istorijskim periodima.
Tehničke sprave poznate iz filmova i romana o špijunaži, magnetofoni i kasetofoni, razne vrste fotoaparata i kamera, od onih koje su bile skrivene u slikama na zidu ili u koricama knjiga, veći i manji prislušni uređaji, prilagođeni tako da se smeste u telefone, utičnice, slanike, olovke ili penkala, minijaturne radio-stanice i predajnici, šifrarnici i topografske karte, kompleti za otvaranje pisama, za čitanje poruka ispisanih „nevidljivim mastilom”, hemikalije koje poruke otkrivaju, priručne mašinice za izradu ključeva, „češljevi” za otvaranja brava, dokumenti koji svedoče o špijunskoj delatnosti pojedinaca i grupa koji svoj posao nisu obavili do kraja, jer su ih naši kontraobaveštajni organi otkrili, pravila službe iz različitih perioda, fotografije čelnika službe, poznata elektrotehnička mašina „Enigma” kojom je Vermaht tokom Drugog svetskog rata šifrovao radiotelegrafske poruke, kao i drugi eksponati, saopštavaju jednu vrlo uzbudljivu priču. To su istovremeno i svedočanstva o nekim od istorijskih vrhunaca u radu naše vojne kontraobaveštajne službe, recimo u vreme Informbiroa, maspoka u Hrvatskoj 1971, na Kosovu i Metohiji 1980-ih ili u vreme nastajanja OVK.
„Enigma” je VBA dobijena od jedne druge tajne službe
Slučaj je hteo da se na ovoj muzejskoj postavci nađe i „Politika” od 13. januara 1968. godine, jer je tog dana na stranicama našeg lista objavljen oglas sledeće sadržine: „Kupujem sva dela od Tolstoja. Šifra: ’AO-1’.”Još kada operativac stavi specijalne naočare sa ogledalima koja mu omogućavaju da gleda iza leđa, postaje jasnije kakva su sve sredstva stajala na raspolaganju stranim špijunima, ali i pripadnicima naše vojne kontraobaveštajne službe u njihovom zahtevnom, teškom i rizičnom poslu bezbednosne zaštite armije i vojske.
Baš zato, pažnju privlači činjenica da u ovoj postavci nema nikakvog oružja, ubojnih sredstava prilagođenih naročitim poslovima u tom svetu duboko skrivenih tajni.
„Najsnažnije oružje naših operativaca je intelekt, a ne pištolj”, kažu naši domaćini, a izloženi eksponati potkrepljuju njihove reči.
Istorijat
Izložbena postavka sledi hronološko-tematski pristup, a istorijat razvoja vojne kontraobaveštajne službe podeljen je na šest perioda. Prvi period odnosi se na vreme od Karađorđa i donošenja prvog Vojnog zakona 1939. godine u vreme kneza Miloša, preko razvoja službe u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevini Jugoslaviji do Drugog svetskog rata. Drugi period odnosi se na OZNU, od koje se odvojila Kontraobaveštajna služba (KOS) 1945. godine, kojoj je posvećen treći period. Četvrti period se odnosi na organe bezbednosti JNA, peti na Vojnu službu bezbednosti, a šesti na Vojnobezbednosnu agenciju koja je zvanično počela s radom 1. januara 2004. godine.
Fotoaparat u knjizi i pribor za "otvaranje" koverata
Нема коментара:
Постави коментар