02. децембар 2010.

Jazz u Srbiji: 1927-1944

„Jolly Boys“, „SADŽO“, „Melody Boys“. The Hawaii Band“... samo su neka od egzotičnih imena orkestara koji su prethodili Mladenu Guteši, Vojislavu Simiću, Predragu Ivanoviću, Dušku Gojkoviću, Bori Rokoviću, i drugim pionirima posleratnog džeza u bivšoj Jugoslaviji. O liku i delu ovih legendi možemo se informisati kroz brojne knjige, novinske članke i intervjue, dok su prapočeci domaćeg džeza obavijeni velom tajne i maglovitim prisećanjima preživelih veterana scene i njihovih potomaka.

Mihailo Blam se, u svojoj knjizi „Jazz u Srbiji: 1927-1944“ (izdavač: Aleksandar Mihajlović), opredelio za metodološki veoma zahtevan pristup – umesto da beleži tuđa sećanja, prikupio je i objavio čitav niz fotografija, novinskih članaka, nota, službenih prepiski i koncertnih plakata, koji neumoljivo svedoče o istinitosti pisanog materijala. Od 150 štampanih strana knjige, oko trećine čine skenirane slike i dokumenta! U tome mu je sigurno pomogla činjenica da je njegov otac Rafael i sam bio jedan od članova prvih džez orkestara, ali ovaj podatak ne umanjuje značaj rudarskog posla prikupljanja i sistematizovanja šarolike dokumentacije.

Blam je i veoma dobar pripovedač, pa se kroz niz uzbudljivih i neobičnih događaja pred očima čitalaca ispreda priča o jednom potpuno drugačijem dobu – na momente romantičnom, a neretko teškom i turobnom za muzičare, posebno za vreme Drugog svetskog rata. U nastojanju da što preciznije i slikovitije dočara rađanje scene i duh vremena, Blam ne govori samo o prvim džez orkestrima u Srbiji, već i o začecima izdavačke delatnosti i publicistike, muzičkim večerima u kafanama, barovima, školama igranja, banjama u provinciji...a kao naročito pikantan podatak navodi da je u Srbiji osnovan prvi evropski džez sindikat!

Kao pionire žanra na srpskom tlu, Mihailo Blam navodi „Studentski Miki Džez“, ansambl za koji objašnjava da je svirao „fokstrote sa primesama svinga i sramežljivom improvizacijom“. O repertoaru drugih orkestara ne dobijamo previše informacija, ali saznajemo da su se mahom svirali fokstrot, tango, šansone, i drugi popularni žanrovi tog vremena. Sva je prilika da su ti bendovi, po diktatu savremenih svetskih trendova, okupljali džez instrumentarijume i davali sebi džez imena, ali teško da su bili zaista verzirani u muzici koja je tek bila počela da pušta korenje na evropskom tlu.

Poglavlja o Drugom svetskom radu mahom su posvećena logorskim danima Rafaela Blama, Mihailovim političkim prozivkama na račun Milana Nedića i njegove klike, te razmatranjima o teškom položaju jevrejskih i romskih muzičara pod okupacionim vlastima. Naravno, niko pri zdravoj pameti neće osporiti užase Hitlerove vladavine, niti Blamovo pravo da iznese detalje i mišljenja o tom turobnom vremenu. Ali ostaje pitanje da li je svemu tome mesto u knjizi koja pretenduje na iznošenje preciznih podataka o domaćoj džez sceni.

Tako je, recimo, izostala priča o Mladenu Guteši, osnivaču i prvom dirigentu Zabavnog Orkestra Radio Beograda (preteči današnjeg Big Benda RTS-a) koji se još pod okupacijom nametnuo kao jedan od najistaknutijih domaćih džezera. Nelogičnost je još veća, ako znamo da su se na propratnom CD-u sa starim džez snimcima (koji se dobija uz knjigu) našli i reprezentativni Gutešini radovi nastali pre 1944. godine.

Sve bi bilo daleko jednostavnije da su prve ovakve istorije pisane pre pola veka, a ne 70-80 godina nakon opisanih događaja. Utoliko se mora odati priznanje Mihailu Blamu na pionirskom radu, pa makar imali i određene zamerke na njegovu retoriku i selekciju istorijskih podataka. Lavina je konačno pokrenuta, pa sa pravom možemo očekivati sve kompletnija i temeljnija dela koja će se baviti enigmatičnim počecima džeza na ovim prostorima.

Нема коментара:

Постави коментар