Tik uz Lepenicu, u porti Stare crkve, pokriven crepom i ciradom, čitavu deceniju truli čamac monoksil iz VII veka nove ere. Pre skoro milenijum i po njime su Moravom plovili stari Sloveni, a danas, u centru Kragujevca, stoji memljiv i bez oznake, naočigled hiljade prolaznika koji ovaj relikt ne razlikuju od drveta za ogrev.
Drevno plovilo, iz perioda doseljavanja naših predaka na Balkansko poluostrvo, otkriveno je 1954. godine u selu Crkvenac, u blizini Svilajnca. Čamac je od tada pa do danas izložen nemaru koji ga je više oštetio nego desetine vekova u moravskom blatu.
U inventaru zbirke Narodnog muzeja iz Kragujevca stoji detaljan opis kako je, te 1954. godine, izgledalo ovo nesvakidašnje arheološko otkriće: Čamac sa pet pregrada, dužine 14,5 metara, sa širinom od 1,2 metra. Očuvan je kljun čamca. Jak je u zadnjem delu. Potpuno lišen krme. Izdubljen je iz jednog debla. Težak je oko 2000 kilograma.
Danas liči na hrpu drvenog otpada, iako nosi atribut kulturnog dobra od velikog značaja.
U Narodnom muzeju kažu da u početku nisu imali uslova i mogućnosti da čamac konzerviraju, pa je stajao na otvorenom i bez zaštite, gde su ga kiša i vazduh praktično uništili.
- Depo Narodnog muzeja tada nije imao, kao što ni danas nema, kapaciteta i prostora za zbrinjavanje monoksila od 15 metara. Naša zbirka je ogromna, a prostor izuzetno skučen – kaže arheolog muzeja Igor Đurović.
Stariji Kragujevčani pamte da je čamac svojevremeno bio postavljen u dvorištu muzeja, gde je gimnazijalcima služio kao klupa za odmor. Nakon toga je sklonjen, ali opet nije adekvatno zbrinut, tako da i dalje stoji pod otvorenim nebom. Impozantna veličina monoksila, dužine skoro 15 metara, bila je njegova mana, a ne prednost, pa je čak i presečen kako ne bi zauzimao previše prostora.
Đurović kaže da od sopstvenih para kupuje ciradu, kako bi bar malo usporio propadanje ovog kulturnog blaga. On ističe da je u toku iseljavanje depoa, što je prilika da se i čamac skloni na neko drugo mesto.
- Za mesec dana ga prebacujemo u dvorište kuće prote Miloja Barjaktarovića. Do tada bi stručnjaci trebalo da odluče o konačnoj sudbini monoksila – objašnjava Đurović.
Jedno je sigurno, više se ne može ni približno povratiti u stanje iz 1954. godine.
Trula kulturna baština
Iako je monoksil bio jedno od glavnih prevoznih sredstava Praslovena, na ovim prostorima sačuvano je svega nekoliko primeraka. Svaki muzej koji u svoj zbirci ima ovo prastaro plovilo sa ponosom ga predstavlja i izlaže u okviru stalne postavke, kao što to čini Muzej grada Novog Sada.
Kragujevački muzej, usled nedostatka prikladnog prostora, ne samo da se ne diči svojim monoksilom, nego nema ni stalnu postavku.
Naučnici tvrde da bi monoksil mogao da bude jedan od ključnih dokaza u odgonetanju pitanja sa kojih područja su došli naši preci. Kažu da ima izuzetan značaj za poznavanje rane prošlosti Slovena i njihovog doseljavanja na Balkan u VI i VII veku nove ere.
U Kragujevcu je poslužio samo kao dokaz nemarnog i bahatog odnosa prema istorijskoj zaostavštini, i kulturnoj baštini.
Drevno plovilo, iz perioda doseljavanja naših predaka na Balkansko poluostrvo, otkriveno je 1954. godine u selu Crkvenac, u blizini Svilajnca. Čamac je od tada pa do danas izložen nemaru koji ga je više oštetio nego desetine vekova u moravskom blatu.
U inventaru zbirke Narodnog muzeja iz Kragujevca stoji detaljan opis kako je, te 1954. godine, izgledalo ovo nesvakidašnje arheološko otkriće: Čamac sa pet pregrada, dužine 14,5 metara, sa širinom od 1,2 metra. Očuvan je kljun čamca. Jak je u zadnjem delu. Potpuno lišen krme. Izdubljen je iz jednog debla. Težak je oko 2000 kilograma.
Danas liči na hrpu drvenog otpada, iako nosi atribut kulturnog dobra od velikog značaja.
U Narodnom muzeju kažu da u početku nisu imali uslova i mogućnosti da čamac konzerviraju, pa je stajao na otvorenom i bez zaštite, gde su ga kiša i vazduh praktično uništili.
- Depo Narodnog muzeja tada nije imao, kao što ni danas nema, kapaciteta i prostora za zbrinjavanje monoksila od 15 metara. Naša zbirka je ogromna, a prostor izuzetno skučen – kaže arheolog muzeja Igor Đurović.
Stariji Kragujevčani pamte da je čamac svojevremeno bio postavljen u dvorištu muzeja, gde je gimnazijalcima služio kao klupa za odmor. Nakon toga je sklonjen, ali opet nije adekvatno zbrinut, tako da i dalje stoji pod otvorenim nebom. Impozantna veličina monoksila, dužine skoro 15 metara, bila je njegova mana, a ne prednost, pa je čak i presečen kako ne bi zauzimao previše prostora.
Đurović kaže da od sopstvenih para kupuje ciradu, kako bi bar malo usporio propadanje ovog kulturnog blaga. On ističe da je u toku iseljavanje depoa, što je prilika da se i čamac skloni na neko drugo mesto.
- Za mesec dana ga prebacujemo u dvorište kuće prote Miloja Barjaktarovića. Do tada bi stručnjaci trebalo da odluče o konačnoj sudbini monoksila – objašnjava Đurović.
Jedno je sigurno, više se ne može ni približno povratiti u stanje iz 1954. godine.
Trula kulturna baština
Iako je monoksil bio jedno od glavnih prevoznih sredstava Praslovena, na ovim prostorima sačuvano je svega nekoliko primeraka. Svaki muzej koji u svoj zbirci ima ovo prastaro plovilo sa ponosom ga predstavlja i izlaže u okviru stalne postavke, kao što to čini Muzej grada Novog Sada.
Kragujevački muzej, usled nedostatka prikladnog prostora, ne samo da se ne diči svojim monoksilom, nego nema ni stalnu postavku.
Naučnici tvrde da bi monoksil mogao da bude jedan od ključnih dokaza u odgonetanju pitanja sa kojih područja su došli naši preci. Kažu da ima izuzetan značaj za poznavanje rane prošlosti Slovena i njihovog doseljavanja na Balkan u VI i VII veku nove ere.
U Kragujevcu je poslužio samo kao dokaz nemarnog i bahatog odnosa prema istorijskoj zaostavštini, i kulturnoj baštini.
Nekada i sada...
Нема коментара:
Постави коментар