Digitalna restaurisana kopija filma "Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa" biće prikazana 30. novembra u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, na stogodišnjicu premijere tog najstarijeg srpskog, a i balkanskog igranog filma, snimljenog 1911. godine.
"Pre tačno 100 godina po novom kalendaru, dana 30. novembra, u Grand bioskopu hotela 'Pariz', na Terazijama, producent Svetozar Botorić imao je premijeru prvog srpskog igranog filma", istakao je u intervjuu Tanjugu upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke Aleksandar Erdeljanović.
Reditelj tog pionirskog poduhvata bio je slavni srpski glumac Čiča Ilija Stanojević, koji je i igrao naslovnu ulogu Vožda, uz veliki ansambl Narodnog pozorišta i pomoć vojske i statista.
Erdeljanović je rekao da je u proteklih nešto više od godinu i po dana tim stručnjaka iz Odeljenja digitalne restauracije Arhiva Jugoslovenske kinoteke radio na projektu digitalne restauracije tog raritetnog ostvarenja.
"Cilj je bio da se postojeća kopija filma, koja je bila dosta oštećena, pre svega zbog višedecenijskog čuvanja u lošim uslovima i naročito stradala od vlage, maksimalno sredi putem digitalne restauracije, na digitalnom skeneru, zatim putem rada na radnim stanicama», objasnio je on.
U tom procesu šef projekta bio je je Dubravko Badalić, a uz njega su radili Stevan Stanić, Lazar Lisinac, Maša Badalić i Bojan Perković, dok je Erdeljanović sve kontrolisao i bio koordinator, s obzirom da je radio i na montiranju "Karađorđa" i na mutacijama na verziji filma koja je stigla u Srbiju 2004. godine.
"Pre mesec dana digitalna restauracija je završena, a zatim smo izveli novi poduhvat u želji da film što više liči na one iz perioda u kome je nastao. U Sinhro-film laboratoriji u Beču iskopirali smo film tako da je urađen proces tintiranja, odnosno viražiranja i dobijena boja koja liči na boje iz perioda kada je film nastao, slična je duhu vremena», rekao je Erdeljanović koji se upravo vratio iz Beča.
On je dodao da je Sinhro-film jedna od retkih laboratorija u svetu koja još uvek zna kako su se u periodu "nemih" ostvarenja bojili filmovi, kako su se radile scene u različitim tonalitetima i nijansama.
Povodom velikog jubileja srpske kinematografije, upravnik Arhiva kinoteke podsetio je da je nakon premijere ovaj film prikazivan i u narednim godinama pre Prvog svetskog rata.
Za vreme rata producent Botorić odveden je u logor sa mnogim drugim patriotama i tamo je i stradao.
Prema za sada poznatim podacima, u Srbiji je postojala jedna kopija "Karađorđa" i posle rata. Prikazivana je sa velikim uspehom za Božićne praznike 1925. godine. Poslednji trag u štampi je da je 1928. rezervni kapetan Živorad Pavlović prikazovao «Karađorđa» i još neke naše stare filmove iseljenicima u Americi.
"Nakon toga filmu se gubi svaki trag. Jugoslovenska kinoteka je od svog osnivanja tražila 'Karađorđa', nažalost bezuspešno, sve do 2003. kada sam imao sreće da na stručnom skupu u Budimpešti upoznam upravnika austrijskog Filmskog arhiva Nikolausa Vostrija i saznam da oni imaju neke stare srpske filmove", rekao je Erdeljanović.
"Među njima je, na svu sreću, bio i 'Karađorđe', kao i film 'Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi', koji je čak snimljen pre 'Karađorđa', ali je prikazan posle, pa se zbog toga, po arhivističkim pravilima, vodi kao drugi srpski igrani film", objasnio je on.
Kinoteka je u proteklih osam godina restaurirala sve filmovi pronađene u bečkom arhivu, gde su stigli kao zaostavština vlasnika bioskopa sa sedištem u Osijeku Ignaca Rajntalera. Među njima su i neki značajni dokumentarni filmovi, ukupno oko 20 naslova.
Prva restaurirana kopija "Karađorđa" nakon tog velikog otkrića prikazana je u Beogradu već u februaru 2004. godine, na proslavi dva veka Prvog srpskog ustanka.
"Ta kopija je bila napravljena po desmet sistemu bojenja. Rađena je u laboratoriji Chinese u Rimu i izazvala je ne samo veliko interesovanje domaće publike već i veliki odziv na najznačajnijim festivalima nemog filma u svetu. Nadamo se da će i ova nova kopija ostaviti sličan utisak», izjavio je Erdeljanović.
Činjenica da su u Beogradu još 1911. godine snimani dugometražni igrani filmovi "smešta Srbiju među zemlje koje su u Evropi relativno rano počele da se bave filmom", ocenio je on.
"Činjenica da je to bio ne samo srpski, nego i balkanski igrani film, dokazuje da je u Srbiji bilo interesovanja da se prave, pre svega, srpski narodni filmovi, kakav je bio cilj Svetozara Botorića».
Rat je uništio sve iluzije srpske kinematografije, koja se dugo i teško oporavljala. Prvi sledeći filmovi su nastali tek negde 1919, 1920. godine, podsetio je Erdeljanović.
"Cilj je bio da se postojeća kopija filma, koja je bila dosta oštećena, pre svega zbog višedecenijskog čuvanja u lošim uslovima i naročito stradala od vlage, maksimalno sredi putem digitalne restauracije, na digitalnom skeneru, zatim putem rada na radnim stanicama», objasnio je on.
U tom procesu šef projekta bio je je Dubravko Badalić, a uz njega su radili Stevan Stanić, Lazar Lisinac, Maša Badalić i Bojan Perković, dok je Erdeljanović sve kontrolisao i bio koordinator, s obzirom da je radio i na montiranju "Karađorđa" i na mutacijama na verziji filma koja je stigla u Srbiju 2004. godine.
"Pre mesec dana digitalna restauracija je završena, a zatim smo izveli novi poduhvat u želji da film što više liči na one iz perioda u kome je nastao. U Sinhro-film laboratoriji u Beču iskopirali smo film tako da je urađen proces tintiranja, odnosno viražiranja i dobijena boja koja liči na boje iz perioda kada je film nastao, slična je duhu vremena», rekao je Erdeljanović koji se upravo vratio iz Beča.
On je dodao da je Sinhro-film jedna od retkih laboratorija u svetu koja još uvek zna kako su se u periodu "nemih" ostvarenja bojili filmovi, kako su se radile scene u različitim tonalitetima i nijansama.
Povodom velikog jubileja srpske kinematografije, upravnik Arhiva kinoteke podsetio je da je nakon premijere ovaj film prikazivan i u narednim godinama pre Prvog svetskog rata.
Za vreme rata producent Botorić odveden je u logor sa mnogim drugim patriotama i tamo je i stradao.
Prema za sada poznatim podacima, u Srbiji je postojala jedna kopija "Karađorđa" i posle rata. Prikazivana je sa velikim uspehom za Božićne praznike 1925. godine. Poslednji trag u štampi je da je 1928. rezervni kapetan Živorad Pavlović prikazovao «Karađorđa» i još neke naše stare filmove iseljenicima u Americi.
"Nakon toga filmu se gubi svaki trag. Jugoslovenska kinoteka je od svog osnivanja tražila 'Karađorđa', nažalost bezuspešno, sve do 2003. kada sam imao sreće da na stručnom skupu u Budimpešti upoznam upravnika austrijskog Filmskog arhiva Nikolausa Vostrija i saznam da oni imaju neke stare srpske filmove", rekao je Erdeljanović.
"Među njima je, na svu sreću, bio i 'Karađorđe', kao i film 'Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi', koji je čak snimljen pre 'Karađorđa', ali je prikazan posle, pa se zbog toga, po arhivističkim pravilima, vodi kao drugi srpski igrani film", objasnio je on.
Kinoteka je u proteklih osam godina restaurirala sve filmovi pronađene u bečkom arhivu, gde su stigli kao zaostavština vlasnika bioskopa sa sedištem u Osijeku Ignaca Rajntalera. Među njima su i neki značajni dokumentarni filmovi, ukupno oko 20 naslova.
Prva restaurirana kopija "Karađorđa" nakon tog velikog otkrića prikazana je u Beogradu već u februaru 2004. godine, na proslavi dva veka Prvog srpskog ustanka.
"Ta kopija je bila napravljena po desmet sistemu bojenja. Rađena je u laboratoriji Chinese u Rimu i izazvala je ne samo veliko interesovanje domaće publike već i veliki odziv na najznačajnijim festivalima nemog filma u svetu. Nadamo se da će i ova nova kopija ostaviti sličan utisak», izjavio je Erdeljanović.
Činjenica da su u Beogradu još 1911. godine snimani dugometražni igrani filmovi "smešta Srbiju među zemlje koje su u Evropi relativno rano počele da se bave filmom", ocenio je on.
"Činjenica da je to bio ne samo srpski, nego i balkanski igrani film, dokazuje da je u Srbiji bilo interesovanja da se prave, pre svega, srpski narodni filmovi, kakav je bio cilj Svetozara Botorića».
Rat je uništio sve iluzije srpske kinematografije, koja se dugo i teško oporavljala. Prvi sledeći filmovi su nastali tek negde 1919, 1920. godine, podsetio je Erdeljanović.
Povezani članci: Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa
Нема коментара:
Постави коментар