Prvi srpski ćirilični bukvar štampan je 20. maja 1579. godine i nije bio veći od današnjih „puškica“! Bila je to knjižica dimenzija 10,1 sa 7,8 centimetara, od svega četiri strane, na kojima je bilo otisnuto 37 slova azbuke, molitva za vežbanje čitanja i nekoliko brojeva za učenje računanja. Pet dana kasnije, 25. maja, izašlo je drugo, četvorolisno izdanje ovog bukvara na osam strana.
Ove bukvare na srpskoslovenskom sastavio je inok Sava iz manastira Gradište, uz blagoslov jeromonaha Stefana, rodom iz Paštrovića. Oba izdanja su štampana u venecijanskoj štampariji Đovanija Rampaceta, preko naših ljudi koji su tamo živeli. Jedini poznati primerak prvog izdanja svojevremeno je u Narodnoj biblioteci Srbije pronašao istraživač Đorđe Radojičić. Opisao ga je i fotografisao 1940, a već naredne godine taj bukvar je izgoreo sa ostalim knjigama tokom nemačkog bombardovanja. Ipak, u Narodnoj biblioteci se još čuva jedan primerak drugog izdanja na osam strana.
Sa četiri, na 600 strana
Kako to već biva kod Srba, odmah posle najmanjeg dobili smo najveći bukvar koji smo ikada imali. Bio je to „Bukvar“ priređivača Gavrila Stefanovića Venclovića iz 1717. godine sa preko šesto strana! Kad vidi ovu knjigu, čovek ne može a da se ne zapita da li je to bilo sredstvo za učenje ili za mučenje, a neki se to pitaju i nakon što im se objasni da pretežni deo Venclovićevog bukvara zauzimaju različite molitve. „Vežbanka“, boli glava, kako bi to rekli današnji klinci.
Sreća je, zato, da su nam tada u pomoć pritekli Rusi i bar kada je reč o bukvarima, „rasteretili“ srpske đake.
Krajem 17. i početkom 18. veka, za Srbe pod Turcima i u Austro-Ugarskoj, prosveta je sastavni deo borbe za očuvanje kulturnog identiteta. U toj borbi, glavni saveznik Srbije je Rusija. Tamo se školuju naši prvi studenti, a srpski mitropoliti traže od Petra Velikog i pomoć za otvaranje škola na teritorijama gde su živeli Srbi jer su im nedostajala sredstva, kvalifikovani učitelji i najosnovniji udžbenici. Tako u Sremske Karlovce dolaze ruski učitelji, koji 1726. godine, između ostalog, donose i 400 bukvara Teofana Prokopovića na ruskoslovenskom, veličine današnje đačke sveske. Ovaj Prokopovićev bukvar iz 1724. preštampavan je nekoliko puta u različitim mestima i poslužiće kao osnova bukvara štampanih u 18. veku, dok se 1738. pojavljuje prvo izdanje bukvara Matije Karamana, koji sadrži uporedo i glagoljičku i ćiriličnu azbuku.
Kolačić kao nagrada
Ipak, među srpskim bukvarima 18. veka, posebno mesto pripada Slovenskom bukvaru Zaharija Orfelina iz 1767. godine. I ta knjižica štampana je u Veneciji, a prodavala se po ceni od 1,05 mletačkih lira. Orfelin je razvio i poseban nastavni metod: učenicima je delio kartončiće sa slovima, a kada bi neko od slova izgovorio, trebalo je da mu đaci donesu odgovarajući kartončić, za šta ih je nagrađivao voćem ili kolačima. Tvrdio je da tim metodom svako može naučiti da čita za 15 dana. Uz to, Orfelin je priredio i Propise i Kaligrafiju za vežbanje u lepom pisanju.
Sve do 1838, kada iz državne štamparije u Beogradu izlazi bukvar Petra Radovanovića, srpski bukvari su štampani u bečkim, mletačkim i drugim štamparijama u inostranstvu. U Mlecima je štampan i Bukvar slavenski triazbučni Pavla Solarića iz 1812, koji je imao glagoljicu, crkvenu azbuku i građansku ćirilicu, kao i ugledne table za lepo pisanje. Zanimljiv je i bukvar Adama Dragosavljevića, nastao 1825, u jeku Vukove borbe za novi pravopis. To je prvi bukvar sa Vukovom pravopisom, koji je zakonom ozvaničen tek 1868, zbog čega Dragosavljevićev udžbenik nikada nije odštampan, već je ostao u rukopisu.
Ubrzan metod učenja
Godine 1846. pojavljuje se Brzouki bukvar Isidora Stanojevića, po čijoj se metodi azbuka mogla savladati za 40 časova. U ovom udžbeniku se po prvi put napušta do tada dominantni metod sricanja i uvodi glasovno-fonetski metod, koji je u potpunosti primenjen sa bukvarom Đorđa Natoševića iz sedamdesetih godina 19. veka, prvim štampanim bukvaru po Vukovom pravopisu. Takođe, novina u Natoševićevom bukvaru je napuštanje metode sricanja i primena metode normalne reči, i to tako što je uz svako slovo data ilustracija nekog predmeta (igla za „i“, levak za „l“, obruč za „o“). Na kraju, treba pomenuti i bukvar Steve Čuturila iz 1878, koji je u upotrebi bio bezmalo 50 godina. Ministar prosvete u Crnoj Gori, Čuturilo je bio autor i sedam udžbenika koji su prodati u čak 30 miliona primeraka.
Ove bukvare na srpskoslovenskom sastavio je inok Sava iz manastira Gradište, uz blagoslov jeromonaha Stefana, rodom iz Paštrovića. Oba izdanja su štampana u venecijanskoj štampariji Đovanija Rampaceta, preko naših ljudi koji su tamo živeli. Jedini poznati primerak prvog izdanja svojevremeno je u Narodnoj biblioteci Srbije pronašao istraživač Đorđe Radojičić. Opisao ga je i fotografisao 1940, a već naredne godine taj bukvar je izgoreo sa ostalim knjigama tokom nemačkog bombardovanja. Ipak, u Narodnoj biblioteci se još čuva jedan primerak drugog izdanja na osam strana.
Sa četiri, na 600 strana
Kako to već biva kod Srba, odmah posle najmanjeg dobili smo najveći bukvar koji smo ikada imali. Bio je to „Bukvar“ priređivača Gavrila Stefanovića Venclovića iz 1717. godine sa preko šesto strana! Kad vidi ovu knjigu, čovek ne može a da se ne zapita da li je to bilo sredstvo za učenje ili za mučenje, a neki se to pitaju i nakon što im se objasni da pretežni deo Venclovićevog bukvara zauzimaju različite molitve. „Vežbanka“, boli glava, kako bi to rekli današnji klinci.
Sreća je, zato, da su nam tada u pomoć pritekli Rusi i bar kada je reč o bukvarima, „rasteretili“ srpske đake.
Krajem 17. i početkom 18. veka, za Srbe pod Turcima i u Austro-Ugarskoj, prosveta je sastavni deo borbe za očuvanje kulturnog identiteta. U toj borbi, glavni saveznik Srbije je Rusija. Tamo se školuju naši prvi studenti, a srpski mitropoliti traže od Petra Velikog i pomoć za otvaranje škola na teritorijama gde su živeli Srbi jer su im nedostajala sredstva, kvalifikovani učitelji i najosnovniji udžbenici. Tako u Sremske Karlovce dolaze ruski učitelji, koji 1726. godine, između ostalog, donose i 400 bukvara Teofana Prokopovića na ruskoslovenskom, veličine današnje đačke sveske. Ovaj Prokopovićev bukvar iz 1724. preštampavan je nekoliko puta u različitim mestima i poslužiće kao osnova bukvara štampanih u 18. veku, dok se 1738. pojavljuje prvo izdanje bukvara Matije Karamana, koji sadrži uporedo i glagoljičku i ćiriličnu azbuku.
Kolačić kao nagrada
Ipak, među srpskim bukvarima 18. veka, posebno mesto pripada Slovenskom bukvaru Zaharija Orfelina iz 1767. godine. I ta knjižica štampana je u Veneciji, a prodavala se po ceni od 1,05 mletačkih lira. Orfelin je razvio i poseban nastavni metod: učenicima je delio kartončiće sa slovima, a kada bi neko od slova izgovorio, trebalo je da mu đaci donesu odgovarajući kartončić, za šta ih je nagrađivao voćem ili kolačima. Tvrdio je da tim metodom svako može naučiti da čita za 15 dana. Uz to, Orfelin je priredio i Propise i Kaligrafiju za vežbanje u lepom pisanju.
Sve do 1838, kada iz državne štamparije u Beogradu izlazi bukvar Petra Radovanovića, srpski bukvari su štampani u bečkim, mletačkim i drugim štamparijama u inostranstvu. U Mlecima je štampan i Bukvar slavenski triazbučni Pavla Solarića iz 1812, koji je imao glagoljicu, crkvenu azbuku i građansku ćirilicu, kao i ugledne table za lepo pisanje. Zanimljiv je i bukvar Adama Dragosavljevića, nastao 1825, u jeku Vukove borbe za novi pravopis. To je prvi bukvar sa Vukovom pravopisom, koji je zakonom ozvaničen tek 1868, zbog čega Dragosavljevićev udžbenik nikada nije odštampan, već je ostao u rukopisu.
Ubrzan metod učenja
Godine 1846. pojavljuje se Brzouki bukvar Isidora Stanojevića, po čijoj se metodi azbuka mogla savladati za 40 časova. U ovom udžbeniku se po prvi put napušta do tada dominantni metod sricanja i uvodi glasovno-fonetski metod, koji je u potpunosti primenjen sa bukvarom Đorđa Natoševića iz sedamdesetih godina 19. veka, prvim štampanim bukvaru po Vukovom pravopisu. Takođe, novina u Natoševićevom bukvaru je napuštanje metode sricanja i primena metode normalne reči, i to tako što je uz svako slovo data ilustracija nekog predmeta (igla za „i“, levak za „l“, obruč za „o“). Na kraju, treba pomenuti i bukvar Steve Čuturila iz 1878, koji je u upotrebi bio bezmalo 50 godina. Ministar prosvete u Crnoj Gori, Čuturilo je bio autor i sedam udžbenika koji su prodati u čak 30 miliona primeraka.
Нема коментара:
Постави коментар