Sve je počelo takozvanom neolitskom revolucijom. Možda baš jednog vrelog avgustovskog dana, nekoliko hiljada godina pre nove ere, kada je čovek, orijentišući se na poljoprivrednu proizvodnju u prvim naseobinama, u želji da upotpuni svoju skromnu trpezu i dodvori se bogovima, premijerno napravio keramičku posudu.
Od upotrebnog predmeta, koji je služio i u kultne svrhe, pa do umetničkog dela, keramika je prevalila dug put, varirajući u izradi, obliku, ornamentici i kvalitetu.
Uvek, međutim, bivajući nezaobilazan deo svakog domaćinstva, pa posledično i deo slikovitog svedočanstva o tom domaćinstvu. „Hiperprodukcija keramičkih predmeta”, o kojoj kao jednoj od karakteristika neolita govori Nikolina Adamović, viši konzervator Muzeja grada Beograda i autor izložbe „Slikana keramika”, otvorena do 20. avgusta u Konaku kneginje Ljubice, iznedrila je jednu od najzahvalnijih oblasti primenjene umetnosti.
– Na izložbi koju čine dela iz zbirki Muzeja grada, uglavnom je predstavljena trpezna keramika iz perioda od 15. do 18. veka, sa različitim karakteristikama. Ritual sedenja za trpezom i obedovanja podrazumevao je i želju da se taj trenutak i ulepša, što je većinu ovih posuda pretvorilo u izuzetne primerke primenjene umetnosti – kaže naša sagovornica, prolazeći između vitrina, smeštenih u prijatnoj hladovini podzemnih prostorija pod svodovima Konaka, u kojima se nalaze ovi dragoceni predmeti.
Luksuzne posude zgrafito keramike, majolike i takozvane habanske keramike međusobno se prožimaju, ali i razlikuju.
– Zgrafito stil razvio se u Vizantiji od 11. veka, a posude koje su izložene, reč je o zdelama, potiču u najvećem broju sa Beogradske tvrđave, kako se pretpostavlja iz jedne lokalne radionice. Ova luksuzna tehnika je kompleksna, sastoji se od urezivanja, slikanja i glaziranja, koje vodi poreklo iz Persije. Najčešći nalazi ove vrste izrade datiraju iz perioda od 15. do 17. veka, kada govorimo o teritoriji Beograda. Majolika je možda i najekskluzivnija i najskupocenija vrsta keramike, koja pripada uglavnom periodu od 16. do 18. veka. Poreklo vodi sa Bliskog istoka, a u Evropi se posebno razvila u Italiji. U izradi se koriste uglavnom nadglazurne boje a pored ostalih boja veoma je zastupljena plava, koja se dobijala iz ređe dostupnih sirovina, konkretnije iz kobalta, što ove posude čini skupocenim. Primeri posuda iz Beograda uglavnom su u formi bokala. Habanska keramika, a reč je uglavnom o tanjirima, nazvana tako prema njenim tvorcima, pripadnicima proganjane verske komune koncentrisane na teritoriji Moravske i Slovačke, datovana je većinom u 18. vek i prepoznatljiva je po specifičnoj tehnici dekorisanja. U pitanju je takođe glazirana keramika, čiji su motivi floralni, na koju je osnovni crtež nanošen belom bojom u debelom sloju, čime je postizan efekat blage reljefnosti, da bi potom bile dodavane svetlozelena i smeđa boja – objašnjava Adamovićeva.
Poslednja grupa izloženih primeraka skromnije je izrade i dekorisanja, rađena je u tehnici koja se razvila iz kasnoantičkih tradicija i bila je u upotrebi od 14. do 18. veka. Sličan način izrade sreće se u etnološkoj građi i u savremenom grnčarstvu, sa slobodnim linijama, bez jasno koncipiranih ornamenata, sa zelenim, smeđim i žutim tonovima.
Kao poslednje ali ne najmanje važno, naprotiv, trebalo bi pomenuti još jedan „detalj” – rad restauratora, bez čijeg angažovanja mnoge od ovih posuda ne bi „preživele” do današnjih dana. Fotodokumentacija različitih etapa restauratorskog rada, koja je u ovom slučaju dostupna posetiocima, a što je retko kada su slične izložbe u pitanju, verno dočarava sve faze i izazove koji prate restauraciju jednog umetničkog predmeta, koji često u Muzej stigne značajno oštećen ili čak u fragmentima.
Нема коментара:
Постави коментар