Istorija nauke i tehnike

Industrijska arheologija je relativno mlada naučna disciplina. U svetu se razvija od polovine prošlog veka, a u Srbiji tek poslednjih nekoliko godina. Zahvaljujući aktuelnoj postavci i publikacijama Muzeja nauke i tehnike, postala je dostupna i takozvanoj široj javnosti

Industrijsko nasleđe se definiše kao interdisciplinarni metod proučavanja materijalnih i nematerijalnih svedočanstava, dokumenata, artefakata, objekata, naselja, i ostalog što je stvoreno radi ili delovanjem industrijskih procesa. "Čine ga zgrade i mašine, radionice, pogoni i fabrike, rudnici i mesta za preradu rude, stovarišta i skladišta, mesta gde se energija proizvodi, prenosi i koristi, saobraćaj i sva prateća infrastruktura, pa čak i mesta namenjena društvenim aktivnostima povezanim sa industrijom, poput stambenih ili obrazovanih", piše u knjizi Industrijsko nasleđe Beograda Rifata Kulenovića, jednoj od prvih knjiga ove vrste kod nas, koju je nedavno objavio Muzej nauke i tehnike. Osim što govori o istoriji tehnologije u periodu od industrijske revolucije u XVIII veku do danas i što može imati i estetsku vrednost, industrijsko nasleđe priča i o životu, o svakodnevici sredine iz koje potiče, ono ima i sociološku vrednost. Iako je naročito tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, Srbija ostala bez dela onoga što danas nazivamo industrijskom baštinom, čemu pripadaju razne parne mašine iz fabrika, termoelektrana, rudnika i železnice, i dalje se možemo pohvaliti da smo u ovom slučaju u boljoj poziciji u odnosu na Zapadnu Evropu.

TRAGOVI INDUSTRIJE: U centralnoj Srbiji materijalnih tragova industrije ima tek od polovine XIX, a u Vojvodini od XVIII veka (prehrambena industrija, melioracioni sistemi, saobraćajna mreža). U Srbiji, s obzirom da je čitav XIX vek provela u borbi za nezavisnost, početak industrije vezan je za državna preduzeća koja proizvode naoružanje i municiju – barutana u Stragarima iz 1806. godine, topolivnica u Beogradu iz 1808, livnica u Kragujevcu 1836. godine od koje je petnaestak godina kasnije nastao veliki vojni Arsenal. Čak su i male radionice za izradu kože i čoje bile u službi vojske.

Zakon o pomaganju domaće industrije iz 1873. godine, izgradnja železničke mreže, stručna radna snaga, poreske i carinske olakšice, ulaganje stranog i domaćeg kapitala i liberalnija spoljna ekonomska politika rezultirali su zamahom industrije u Srbiji tokom poslednje četvrtine XIX veka. Nekoliko je beogradskih fabrika tada uvelo savremene mašinske pogone: fabrike D.M. Đorića, K.M. Šonda, M. Munka, R. Gođevca, J. Barlovca, i dve parne strugare, navodi Rifat Kulenović u svojoj knjizi. Brži razvoj industrije je bio tokom prve decenije prošlog veka, da bi tokom Prvog svetskog rata veliki deo objekata bio oštećen i uništen: prema popisu Austrijanaca iz 1916. godine, od Drine do Velike Morave bilo je samo 112 preduzeća od kojih je polovina nesposobna za rad. Posle rata ostalo ih je samo 70.

Između dva rata, konkretno 1930. godine, u beogradsku industriju je investirano oko 500 miliona dinara, a u 170 industrijskih preduzeća bilo je zaposleno oko 14.000 ljudi. U visokotehnološku industriju ulagan je i strani kapital: u fabrici avionskih motora "Sv.Vlajković i komp." u Rakovici uložen je kapital češke firme "Walter", francuska firma "Gnome et Rhone" imala je većinsko vlasništvo u Industriji motora u Rakovici. "Popis industrijskih preduzeća iz 1938. godine pokazuje da je tokom prethodnih deset godina znatno porastao broj tekstilnih, metaloprerađivačkih i hemijskih preduzeća", navodi Kulenović i ocenjuje da je "dobar deo njih građen solidno i permanentno je u funkciji".

(NE)ZAŠTIĆNA DOBRA: Većina od 88 objekata industrijskog nasleđa Beograda navedenih u knjizi su opštepoznati toponimi: Železnička stanica Beograd, Zavod za izradu novčanica i kovanog novca, Beogradski vodovod, Garaža dvorskih kompozicija u Topčideru, Glavna pošta, IKL, Termoelektrana "Snaga i svetlost", Beogradski pamučni kombinat, Beko, BIGZ, Beton hala, Livnica "Pantelić", Državna fabrika šećera, Pivara "Bajloni", Telefonska centrala, Fabrika hartije Milana Vape, Teleoptik, Ciglana Polet, Kapetanija Beograd, Astronomska opservatorija, Meteorološka opservatorija, Republički seizmološki zavod, IMR... Pa ipak, bez obzira na njihov značaj, vrednost i prisutnost u svakodnevnom životu, malo objekata ove specifične baštine uživa pravnu zaštitu. Status kulturnog dobra imaju samo Prvi akcionarski mlin, Opservatorija na Zvezdari i Fabrika hartije Milana Vape, a kulturnog dobra od velikog značaja samo zgrade Glavne železničke stanice, Telefonske centrale u Kosovskoj ulici, Livnica "Pantelić" i Meteorološka stanica.

Danas je Prvi akcionarski mlin vlasništvo Soravia Groupa, i dalje melje žito, ali od pre dvadesetak godina ne pomoću parne mašine "Luter" iz Braunšvajga od 150KS, dva parna kotla "bebkok-vilkoks, i dinama AEG od 100 ampera. Tih mašina i ostalih vrhunskih aparate iz prvih godina prošlog veka kad je fabrika otvorena više nema. Sadašnji vlasnik Vapove Fabrike hartije (sazidana je prvih godina druge decenije prošlog veka) jeste Kompanija Zepter. Ostali zaštićeni objekti su državno vlasništvo, i osim Livnice "Pantelić" sa starim alatima, kalupima, šablonima i ostalim spravama pomoću kojih su od druge polovine XIX veka livena zvona i pomoću kojih su pravljeni toranjski satovi, o kojoj vodi brigu Muzej grada Beograda, svi obavljaju svoje prvobitne funkcije. Rifat Kulenović predlaže da bi trebalo obratiti pažnju "ne samo na mnoštvo mašinskih mlinova u Vojvodini, već i na one u Obrenovcu, kao i na one u neposrednoj okolini Beograda – u Belom Potoku, Surčinu, Grockoj i Barajevu. Ovi mašinski mlinovi su opremljeni originalnim mašinama, neprekidno su u funkciji i imaju očuvan originalni proces proizvodnje. Stare iverzibilne sisteme sa crpnim stanicama za odvodnjavanje u okolini Beograda i u Vojvodini u odličnom stanju i u funkciji, takođe treba posebno tretirati. To su crpne stanice u Ovči i Borči, kao i starija stanica Boljevci, kao i stanice Plavna, Dubovac, Ečka, Žabalj."

''Parna mašina, koja je do 1924. radila u rudniku uglja u Vrdniku i onda preseljena u Senjski rudnik u Resavici, i danas pogoni dva lifta - besprekorno i permanentno. Stara je gotovo 140 godina i na njoj se menjaju samo drveni zupci na glavnim zupčanicima. To je raritet međunarodnih razmera - jedina parna mašina za rudarski lift koja i danas radi, i smatram da zbog svega toga pripada svetskoj kulturnoj baštini'', tvrdi Rifat Kulenović, viši kustos u Muzeju nauke i tehnike. ''S jedne strane, neke stare elektrane bile su dovoljno dobre da se održe, a na drugoj strani, nije bilo ni potrebe da se proširuju. Isto se desilo i sa mašinskim mlinovima, dok je situacija u vezi sa crpnim stanicama za irigaciju malo drugačija. Pored njih su često bile izgrađivane novije stanice sa većim kapacitetom i efikasnošću, a stare se još uvek koriste kao pomoćne i često spasavaju od nabujalih voda jer kada su u funkciji, one rade savršeno. Više takvih starih crpnih poljoprivrednih pumpnih stanica nalazi se u Dubovcu na Carskoj bari, u Boljevcima, Plavni...''

U slučajevima kad je Muzej nauke i tehnike donosio odluku o zaštiti, kada je trebalo zaštititi pokretna kulturna dobra, sve je bilo mnogo jednostavnije. Tako su zaštićeni kran u Luci Beograd, elektronski studio Radio Beograda, parna mašina za pogon lifta u Senjskim rudnicima, jedinstvena u svetu, više starih parnih brodova i železničkih lokomotiva i vagona. Iskustvo iz sveta je pokazalo da je odličan čuvar industrijskog nasleđa njegova prenamena. Naš primer i dokaz je Beton hala koja je prenamenjena u galeriju, džez klub i ekskluzivan salon nameštaja.

MAŠINE U MUZEJU: Kao i svuda u svetu, kada je reč u industrijskoj baštini, centralno mesto i kod nas zauzima Muzej nauke i tehnike, jedan od naših najmlađih muzeja. U svetu ovakvi muzeji postoje još od polovine prošlog veka. Jedan od najstarijih muzeja tehnike postoji u Bostonu, SAD, još od 1864. godine, a u Evropi su najpoznatiji su The Science Museum u Londonu i Deutsches Museum u Minhenu. Kod nas Muzej nauke tehnike osnovan je na inicijativu Srpske akademije nauka i umetnosti 1989. godine, a tek 2005. godine dobio i svoj odgovarajući prostor, zgradu Stare termoelektrane u Skenderbegovoj ulici na Dorćolu (o istorijatu zgrade vidi okvir). Godine 2007. čuveni svetski arhitekta Boris Podreka načinio je plan rekonstrukcije zapuštene zgrade elektrane i njeno pretvaranje u muzejski prostor (vidi "Vreme" broj 858), ali se od Podrekinog projekta u međuvremenu odustalo, zbog nedostatka sredstava. Ipak, nedavno je unutrašnjost zgrade renovirana i na izlagačkom prostoru većem od 2500 kvadratnih metara otvorena prva postavka Muzeja.

Čine je dva izlagačka prostora: Galerija i Otvoreni depo muzeja. U Galeriji, koja se nalazi u zgradi elektrane, predstavljeno je više od 400 predmeta iz 25 zbirki koji su organizovani u četiri celine (Točak–mašina–motor, Komunikacija, Čovek i tehnika, i Mera i broj). Otvoreni depo sa oko 300 eksponata se nalazi u pomoćnoj zgradi gde su nekada bile radionice električne centrale, a u njemu su rekonstruisani ambijenti gradskog stanovanja u Srbiji pre elektrifikacije, kao i jedne stare štamparije. U vreme otvaranja nove stalne postavke Muzeja, čulo se da će opština Stari grad pomoći da uskoro započnu radovi na sređivanju fasade ovog objekta industrijskog nasleđa. Njena rekonstrukcija je počela pre tri godine, a planirana je i dogradnja 7000 kvadratnih metara prostora za biblioteku, galeriju za tematske izložbe, kancelarije, arhiv i slične detalje koji će Muzeju omogućiti da postane savremeni kulturno-obrazovni centar u prostoru spomenika industrijskog nasleđa.