Kada biste Beograđane nasumično zaustavili na ulici i pitali ih gde se u njihovom gradu nalazi Prirodnjački muzej, verovatno većina ne bi znala da kaže ili bi rekli da je na Kalemegdanu. Odgovor bi bio tek delimično tačan, jer se na Kalemegdanu nalazi samo mala Galerija Muzeja, dok je sama zgrada smeštena na uglu ulica Njegoševe i Kneginje Zorke. Ona, međutim, ni po izgledu, niti po bilo kakvom okolnom znamenju, ne ostavlja utisak institucije u kojoj se čuva prirodno blago. Deluje kao lepa starinska kuća dobrostojeće porodice i – ništa više.U ovom našem jedinom Prirodnjačkom muzeju u zemlji, ako se izuzmu povremene tematske izložbe u Galeriji na Kalemegdanu, nema čak prostora ni za stalnu postavku...
Dragocene kutije
Bogat fond ovog muzeja – prirodna i kulturna baština, podeljena je u 117 prirodnjačkih zbirki sa približno 1.500.000 različitih primeraka iz Srbije, Balkanskog poluostrva, ali i celog sveta. Po broju primeraka izdvajaju se: mineraloška, petrološka, zbirke fosilnih i recentnih mekušaca, insekata, ptica, sisara, kao i generalni herbarijum Balkanskog poluostrva, koje imaju veliku naučnu i muzejsku vrednost.
Po broju prirodnjačkih rariteta, unikata i originala, ovaj muzej zauzima jedno od vodećih mesta među prirodnjačkim muzejskim institucijama u Evropi. Muzej čuva i zbirku originala koja broji oko 300 holotipova i genotipova, koja samim tim predstavlja značajnu muzejsku vrednost evropskih i svetskih razmera.
U depoima se nalaze primerci sa lokaliteta koji više ne postoje, celokupan prirodnjački materijal sakupljen na području Đerdapa pre izgradnje hidroelektrane, zatim na području Pančevačkog rita, Negotinskog blata, okoline Beograda i drugih.
Tu je smeštena i evroazijska zbirka lovačkih trofeja Evgenija Demidova, jednog od najpoznatijih lovaca na svetu, izuzetno značajna za zoologe sistematičare. Primerci su sakupljeni (ulovljeni) na području Kavkaza, Altaja, Kamčatke. Značaj ove zbirke je utoliko veći što se ona više ne može obnoviti. Sličnu, ali manju zbirku ima samo Britanski prirodnjački muzej u Londonu i Zoološki muzej u Petrogradu. A u Beogradu je sve spakovano u kutije kojima je teško prići.
Privremeno već 115 godina
Iako ostavlja utisak veselog i nasmejanog čoveka, Slavku Spasiću, baš kao ni direktorima pre njega, nije lako da bude na čelu ustanove koja nema osnovnih uslova za ispunjenje svoje namene. Uz to, Muzej je već 115 godina „privremeno“ smešten u neadekvatan prostor, o čemu priča direktor Spasić:
– Osnovan 1895. godine, Muzej je, zajedno s etnografskom zbirkom Narodnog muzeja 1899. godine privremeno smešten u zadužbinu Stevče Mihajlovića na Vračaru, dok se ne izgradi namenski objekat. Zadužbina je srušena 40 godina kasnije kako bi na istom mestu bila podignuta nova zgrada, ali se to nikada nije dogodilo, a nije nađeno ni neko drugo odgovarajuće rešenje. Ovo koje je nađeno – dve zgrade nekadašnje Prve ženske gimnazije od oko 1.200 kvadrata ukupno, niti je podesno, niti dovoljno za potrebe Muzeja sa gotovo 120 geoloških i bioloških zbirki, kao i tri naučna centra.
Sve u jednom pogledu
U prizemlju zgrade u Njegoševoj nalaze se opšte službe, na prvom i drugom spratu kancelarije kustosa i biblioteka, a u podrumu geološki depoi. Tu je negde smešten i stan baka Koviljke koja je nekada radila u Muzeju, a kako je tu ostala i da stanuje – ne zna se. U onoj drugoj zgradi, u Ulici knjeginje Zorke, na prvom i drugom spratu su i kancelarije i botaničke zbirke poređane do plafona, a između negde u dvorištu denula se neka šupica koja je „avanzovala“ u depo.
– Površine od oko 100 kvadrata, Galerija na Kalemegdanu služi samo za privremene tematske izložbe. Jako je loš utisak kada stanete na ulazna vrata i vidite sve. To ne može da se zove muzej.
Kao u filmu
Geološki depo u podrumu idealno je mesto za snimanje horor filmova. Pored nabacanih sanduka i kutija u kojima je čitav arsenal stena i minerala, iz mračnih ćoškova vrebaju razne vrste lobanja, razjapljenih čeljusti, rogova, prepariranih riba, kosti mamuta... Nema mesta čak ni da se to složi kako treba, obradi i konzervira, a kamoli da se zbirke uvećavaju, da ne govorimo o izlaganju. A kad se jave donatori, jedini odgovor koji mogu da dobiju je: „Divni ste, ali gde to da stavimo!“
Povezujući ovu temu s impozantnom prošlogodišnjom izložbom dinosaurusa iz Argentine, koju je u paviljonu „Impuls“ hotela „Kontinental“ za devet meseci posetilo oko 150.000 ljudi, direktor Spasić kaže:
– Možda sam i mogao da ih otkupim, ali gde? I skelet mamuta pronađenog u Kikindi je još u delovima, u sanduku. Znam da nismo jedini muzej s takvim problemima, ali 115 godina u neadekvatnim uslovima stvarno je previše. Mada za zbirke nije baš dobro da putuju, jer su to vrlo osetljivi eksponati, dovijamo se sa putujućim izložbama.
Pretprošlog leta na otvorenom prostoru dvorišta Muzeja, zaštićena debelom plastičnom folijom, otvorena je stalna postavka „Bizonarijum“, sa oko 250 lobanja i tridesetak drugih kostiju bizona s ovih prostora koji su živeli krajem ledenog doba.
– Jednim udarcem smo ubili dve muve: oslobodili smo prenatrpan depo i napravili izložbu uvek dostupnu javnosti. Izabrali smo fosilne ostatke stepskog bizona (Bison priscus) i tura ili divljeg goveda (Bos primigenius), česte u aluvijalnim naslagama Srbije. Veći deo tih lobanja otkupili smo pre desetak godina od nekog čoveka iz Braničeva koji ih je, opet, otkupio od bagerista što vade šljunak kod Rama na Dunavu – priča paleontolog dr Zoran Marković.
Stare i retke knjige
Prirodnjački muzej poseduje jednu od najstarijih i najbogatijih stručnih biblioteka na Balkanu.
– Osnovana je 1903. godine, a početni fond bio je legat čuvenog biologa Lazara Dokića. Poznata je po retkim i starim knjigama iz biologije i geologije, pa nam i danas mnogi naučnici poklanjaju svoje biblioteke, a fond uvećavamo i razmenom sa sličnim institucijama u svetu. Imamo oko 70.000 knjiga i više od 1.100 naslova časopisa, a izdajemo i svoj „Glasnik prirodnjačkog muzeja“ – priča mr Marina Mučalica, bibliotekar i savetnik u Prirodnjačkom muzeju.
Najstarija domaća kniga, karta i strana knjiga
Нема коментара:
Постави коментар