01. мај 2010.

Medalja iz doma Hadžijevih svedoči da smo bili treći na Mundijalu

Sin i unuk dr Koste Hadžija, novosadskog advokata i vizionara, čuvaju neke dragocene uspomene iz doba kada je naša reprezentacija, prema rečima Kralja Aleksandra, „uradila više nego sva diplomacija na jačanju ugleda države”.

Verovatno bi istorija bila siromašnija za jedan fudbalski period, i ne samo sportski, da nije knjige, filma i celokupnog projekta Intermedijanetvork „Montevideo – Bog te video”. Vladimir Stanković, Zvonko Šimunec i Dejan Petrović su „krivci” za sve ovo što sledi u priči o dr Kosti Hadžiju, novosadskom advokatu i vizionaru, ne samo fudbalskom, iz vremena Montevidea i učešća naše fudbalske reprezentacije na Prvom svetskom šampionatu u prestonici Urugvaja 1930. godine. Evo priče iz kuće Hadžijevih u Grčkoškolskoj broj 6, u Novom Sadu, iz koje smo saznali mnogo toga novog…

– Moj otac Kosta, možda se to i ne zna, bio je novosadski advokat, baš kao i moj deda Kosta, koji je fiškalsku slavu stekao u odbrani manastira Mesić, u dve parnice, 1908. i 1914, na neki način je projektovao granicu prema Rumuniji i omogućio da Mihajlo Pupin, prijatelj naše kuće, uz podršku tadašnjeg američkog predsednika Vudroa Vilsona, iscrta među na ovim prostorima posle raspada Austrougarske... Moj deda Kosta, advokat, službovao je od 1927. do 1970 u istoj advokatskoj kancelariji koju je nasledio moj otac dr Kosta. Naravno, tu sam i ja nastavio ovaj posao. Deda je imao desetoro dece, otac je bio najstariji (1. jun 1933), a ja sam jedinac kao i moj sin (1979) – Kosta, koji je inženjer za razliku od svih nas Hadžijevih. Otac se školovao u Francuskoj, u Kaenu, i zbog toga nije radio u vreme mađarske okupacije Vojvodine jer su oni samo diplome iz Pešte i Beča priznavali. Priča o fudbalu je drugačija. Otac je u svom životu imao tri strasti, tri osnovna angažmana: fudbal, advokaturu i humanitarni rad u Crvenom krstu. Bio je i politički aktivan u Samostalnoj demokratskoj stranci, veliki rodoljub i patriota, o čemu svedoče brojna priznanja iz onog doba. Osnovao je fudbalske podsaveze u Novom Sadu i Bečkereku (Zrenjanin), u Jugoslovenskom fudbalskom savezu je bio i potpredsednik i prvi sekretar i kao takav je i imenovan za vođu puta na Prvo svetsko prvenstvo u Montevideo.

U urugvajskim novinama „Imparsijal” od 15. jula 1930. godine dr Kosta Hadži, tada potpredsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije, proročanski je najavio uspeh naše reprezentacije:

– Naša šanse su, samo na prvi pogled minimalne, ali naši igrači su izuzetno tehnički potkovani i spremni za uspeh, već na meču sa Brazilom uverićete se.

I bi tako. Jugoslavija – Brazil 2:1.

Protiv Bolivije – dali smo četiri gola, a nismo primili nijedan.

– Možda je neko i iznenađen, ali ono što mogu Tirke, Moša ili Milutinac malo ko ume na svetu. Nažalost, u polufinalu protiv više nego favorizovanih domaćina, Urugvajaca, poraz je bio splet okolnosti i rezultat od 6:1 za njih ne odgovara onome što je viđeno na terenu – objašnjavao je dr Kosta Hadži u tadašnjim novinama.

Bronzana medalja, unikatna u kući, jeste ostavština dr Koste i ona svedoči o najvećem uspehu našeg fudbala. To je dokaz da smo bili treći, iako se decenijama uglavnom navodi da smo završili na deobi tog mesta, a na Fifinom sajtu i danas piše: 3. mesto SAD, 4. Jugoslavija. Dakle, ipak je – 3. Jugoslavija, 4. SAD – a jedno od objašnjenja za takav poredak jeste to što smo mi izgubili u polufinalu od svetskog prvaka i da smo zato u prednosti u odnosu na Amerikance.

– Čuvamo sve ove relikvije i valjda je ova knjiga gospodina Stankovića pokrenula i priču, nešto i aktuelizovala o vremenu Montevidea – veli Kosta Hadži mlađi.

Uspomene na dr Kostu naviru:

– Možda je zanimljivo da su moj otac i dr Mihajlo Andrejević, kao i Boško Simonović bili isto godište – 1898. Razumeli su se u svakom pogledu, a fudbal im je bio više od igre, čak i života, iako su bili uspešni u svojim profesijama – lekara, arhitekte i advokata. Boško Simonović je osnovno školovanje okončao u Novom Sadu, stanovao je tu u našem komšiluku.

Posle uspeha na Prvom svetskom prvenstvu Kralj Aleksandar je uputio telegram dr Kosti Hadžiju u kojem je suveren države naglasio da su: „Fudbaleri Jugoslavije u Montevideu uradili više nego sva diplomacija na jačanju ugleda države, i to se ne sme zaboraviti...”

O vođi puta naših fudbalera u Južnu Ameriku valja reći da je dr Kosta Hadži jedan od osnivača i novosadske Vojvodine. Bilo je to 1914. godine.

– Moj otac je služio vojsku u Pečuju, s njim su bili i Miroslav Krleža, čuveni hrvatski pisac, i Petar Dobrović, slikar i veliki prijatelj. Slika ulje na velikom platnu dr Koste Hadžija svedoči o ovom prijateljstvu, a sećanja govore i o posebnom odnosu slikara Petra i njegovog brata Nikole koji su se oženili sa dve sestre, najbolje prijateljice snaje dr Koste – gospođe Aleksandre rođene Božin – ponosno priča doktorov sin Kosta.

Kako smo već pomenuli, dr Kosta je bio osnivač FK Vojvodine, a u kući Hadžijevih se sećaju i povratka čuvenog advokata i „fudbaliste” u upravu našeg najstarijeg prvoligaša.

– Kada se posle Drugog svetskog rata mnogo toga menjalo, pa čak imena fudbalskih klubova, Vojvodina je postala Sloga i otac nije hteo za to da čuje, prestao je da odlazi na stadion, a onda jednog letnjeg dana 1954. u našu kuću je došla delegacija u kojoj su bili Vaja Bogdanović i igrači Sima Milovanov, Vujadin Boškov i valjda Toza Veselinović da pozovu oca na zakazanu skupštinu gde treba da se vrati staro ime Vojvodina. Dabome, otac je otišao, izabran je u novu upravu i do poslednjeg dana je bio deo svoje Vojvodine. I još jedan detalj iz tog perioda. Svu vlast je tada držala Komunistička partija. Nije otac bio ni u kakvom sukobu sa njima, ali nije bio ni uz njih. Govorio je rukovodiocima, inače članovima partije u FSJ i FK Vojvodini: „Ej, drugovi, da smo mi imali 1930. godine takvu materijalnu podršku bili bismo svetski prvaci i to – više puta!”

Učešće na Prvom svetskom prvenstvu u Montevideu je značajan deo fudbalske istorije na ovim prostorima, a podsećanja na to vreme kroz sećanja učesnika i, naravno, njihovih potomaka je i obaveza nas savremenika fudbalske reprezentacije Srbije koja za mesec dana putuje na šampionat sveta u Južnu Afriku.

Kumovi dr Koste Hadžija

U kući dr Koste Hadžija sa posebnim uvažavanjem se govori o kumovima.

– Mog oca i majku venčali su Vasilije – Vasa Stanković, otac Bore Stankovića, legendarnog košarkaša i funkcionera FIBA i MOK. Drugi kum je bio Raduško Ilić, takođe advokat novosadski i čuveni šahista – podseća sin Kosta mlađi.

Sudije dovesti u red

Dr Kosta Hadži je posebnu pažnju poklanjao organizaciji fudbalskog saveza. Bio je inicijator mnogih aktivnosti, pa i kadrovanja. Kad su se sudije izdigle iznad igre i takmičenja odlučio se za kadrovske promene.

„Predsednik sudija mora biti ugledan, moralan i častan čovek, ali i kompetentan i predlažem da sudijsku organizaciju vodi Vasa Stefanović...” I posle toga, dugi niz godina, i ovaj segment fudbalskog saveza je funkcionisao kao švajcarski sat.


Po dolasku u Montevideo sa Žilom Rimeom, predsednikom FIFA (u sredini)

Нема коментара:

Постави коментар