Blago Hilandara na CD-u

Od kada su ga Prepodobni Simeon Mirotočiv (veliki župan Stefan Nemanja) i njegov sin Sveti Sava (Rastko Nemanjić) osnovali 1198. godine, Hilandar predstavlja jedan od glavnih centara srpske kulture i duhovnosti. Osnivanjem srpske države i crkve hilandarski uticaj i misija su sve do današnjeg vremena neraskidivo isprepletani sa njihovim daljim razvojem i bogatom istorijom.

Nasleđe Svete carske lavre Hilandara neprocenjivo je srpsko blago, a kao svetogorski vizantijski spomenik deo je svetske kulturne baštine pod zaštitom Uneska.

Imajući to u vidu, u sklopu obnove Hilandara (posle požara), krenulo se i u projekat digitalizacije hilandarske riznice, koji je upravo predstavljen u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Uz podršku Ministarstva kulture nabavljena je kvalitetna oprema za snimanje (digitalna kamera marke Canon EOS-1Ds Mark II sa pripadajućom opremom za snimanje rukopisnih knjiga, ikona, fresaka i sakralnih predmeta) i skeniranje (skener Widetek A2 formata - 40 x 60 cm - sa odgovarajućim softverom za skeniranje arhive).

Nakon instalacije celokupna oprema je kalibrisana. Kompanija Telekom, sa svoje strane, obezbedila je opremu za skladištenje digitalizovanog materijala, kao i linkove za uspostavljanje digitalne prezentacije, a upravo modernizuje telekomunikacionu mrežu.

U hilandarskim riznicama, hramovima i arhivama čuva se oko 1200 ikona, od kojih su desetine čudotvorne i spadaju u najvrednije primerke vizantijske umetnosti, 507 rukopisnih povelja srednjovekovnih vladara, 1041 unikatna rukopisna knjiga sa ukupno 312000 strana, 80 starih štampanih knjiga od 15. do 17. veka, 40.000 knjiga od 17. veka do danas.

Hilandarska riznica sadrži veliki broj dela primenjene umetnosti – sitnu kamenu plastiku, zlatarske predmete, duborez, nameštaj, tkanine, kao i bogatu etno zbirku. Graditeljsko nasleđe čine slojevi od 12. do 19. veka sa oko 25 kelija crkvi i paraklisa izvan utvrđene celine.

Vredno zidno slikarstvo zauzima površinu od oko 5.000 m2. Hilandarska baština se nalazi na oko 10.000 hektara površine koliko manastirski posedi zauzimaju, saznajemo u Zadužbini manastira Hilandara.

Digitalizacija hilandarskog nasleđa počela je odmah nakon razornog požara 2004. godine. Ovog posla su se najpre prihvatili monasi koji su sa skromnom opremom digitalizovali 809 knjiga i načinili 281.186 snimaka, ali je ubrzo njihov entuzijazam pokrenuo je druge, s krajnjim ciljem da se formira hilandarski dokumentacioni centar.

Rezultati digitalizacije bogatog hilandarskog nasleđa impresivni su. Izrađeno je elektronsko srpskoslovensko pismo „Hilandarski ustav“ po uzoru na pismo iz Četvorojevanđelja patrijarha Save IV iz XIV veka. Pismo ima 4.300 karaktera i omogućava reprodukovanje srpskoslovenskih tekstova. Uporedo sa ovim poduhvatom Ministarstvo nauke finansiralo je izradu pisma „Monah“ za naučnu obradu srpskoslovenskih tekstova. Autor oba pisma je Zoran Kostić. Godine 2005. u program „Formiranje hilandarske digitalne riznice“ u sklopu Obnove Hilandara uključuje se i Zadužbina, dok Ministarstvo nabavlja opremu. U toku projekta „Digitalizacija srpskih vladarskih povelja“ (2006-2008) kompletno su snimljene i grafički obrađene srpske vladarske i vlastelinske povelje, srednjovekovni akti i pečati. Potom su digitalizovane grčke, vlaške, ruske i bugarske vladarske povelje i snimljena manastirska arhiva. Projektom rukovodi dr Mirjana Živojinović, dopisni član SANU, a uz tim Zadužbine ključni doprinos daju prof. dr Tomislav Jovanović i mr Viktor Savić iz Instituta za srpski jezik SANU. U toku 2008. snimljeno je lica i naličja 500 ikona, a kao poseban poduhvat Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, od 2006. do 2009. uslikano je dve trećine od približno 5.000 m2 živopisa iz manastira Hilandara i paraklisa i kelija na Svetoj gori. Snimanje je obavljeno na slajdovima srednjeg formata (950) i u digitalnom formatu (oko 11.000).

Do 2009. godine program „Formiranje hilandarske digitalne riznice“ gotovo u celini je podržavalo Ministarstvo kulture Republike Srbije, ali zbog smanjenih sredstava projekti sada teku sporijim tempom. Zato je Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve pre neki dan uputio apel za pomoć obnovi Carske lavre manastira Hilandara o kome više možete pročitati na sajtu hilandar.org ili se uključiti prilogom za obnovu manastira slanjem poruke na broj 1198, što je godina osnivanja Hilandara.

Hilandarska arhiva
Arhiva srpska (1702–1930) - 55.581 snimaka
Arhiva grčka (1615–1930) - 20.097 snimaka
Arhiva turska (1464–1911) - 4.196 snimaka
Arhiva nesređena - 7.274 snimaka
Arhiva monaha i kelija - 10.400 snimaka
Ukupno: 97.548 snimaka

Pobednici Dejvis kupa na markicama

Pošta Srbije obeležila je osvajanje Dejvis kupa, tako što je pustila u opticaj marku sa likovima reprezentativaca, nepuna 24 sata po završetku finala u Beogradu.

Marka sa likovima Novaka Đokovića, Viktora Troickog, Nenada Zimonjića i Janka Tipsarevića štampana je u 38.000 primeraka, u tabacima od osam komada. U sredini tabaka, nalazi se vinjeta na kojoj je prikazan trofej takmičenja, popularna "salatara".

Vinjeta je ukrasno polje u sredini tabaka, koje nema nominalnu vrednost.

Osvajači Dejvis kupa dobijali su svoje marke i u Rusiji i Australiji, a Pošta Srbije navela je u saopštenju da je prva u svetu koja je tako brzo objavila takvo izdanje.

Marke pod nazivom "Dejvis kup reprezentacija Srbije šampion sveta 2010" štampan je tehnikom višebojne ofset štampe, a datum izdanja je 6. decembar 2010. godine.
Kako se navodi, marke će danas moći da se kupe na šalterima pošta.

Arheolozi otkrivaju ostatke manastira Milentija kod Brusa

Nakon višedecenijske pauze, ove godine su nastavljena arheološka istraživanja u manastiru Milentija, na obroncima Kopaonika. Manastir Milentija je srednjovekovni manastir čije se ruševine nalaze kod istoimenog sela u opštini Brus, nedaleko od tvrđave Koznik, i o njemu nema nikakvih pisanih tragova, a po kvalitetu kamene plastike spada među vrhunska dela moravske škole.

Arheološka istraživanja manastirske crkve i njena konzervacija otpočeli su 1969. godine, ali je dobar deo kompleksa ostao neistražen. U manastiru nije pronađen grob ktitora, tako da se ne zna ko je to bio niti ko je gradio manastir koji je, po oceni stručnjaka, u umetničkom smislu u rangu crkve Lazarice, manastira Kalenić i Ravanica.

- Manastir je sagrađen krajem XIV ili početkom XV veka i to je uglavnom sve što se zna. O manastiru ne postoji nijedan pisani trag niti dokument. Pre Drugog svetskog rata meštani su otkopali unutrašnjost crkve, a krajem šezdesetih godina vršena su arheološka istraživanja i nađena je velika količina dekorativne kamene plastike. Ukupno je nađeno preko 400 komada dekorativne kamene plastike koji se sada nalaze u Milentiji, Narodnom muzeju u Kruševcu, a deo u Narodnom muzeju u Beogradu - objašnjava profesor doktor Mirko Kovačević.

Gordana Tošić, direktorka Zavoda za zaštitu spomenika iz Kraljeva, ističe da su radovi na manastirskom kompleksu u Milentiji jedan od prioriteta ove ustanove u narednih nekoliko godina.

- Tokom ove godine rađena su arheološka istraživanja koja je sa 1,5 miliona dinara finansirala opština Brus, što su za tu komunu velika sredstva. Rađena su iskopavanja u široj zoni crkve i manastirskog konaka koji je takođe bio velelepno ukrašen jer su na nivou poda nađeni fragmenti fresaka. O životu manastira svedoče i fragmenti tipične moravske keramike koji se nalaze i na drugim lokalitetima iz tog perioda, kao što su Koznik i Drenča. Namera nam je da se istraživanja nastave kako bi se dobili potrebni podaci za restauraciju manastirskog konaka, ali i svi drugi podaci koji se odnose na život u manastiru - tvrdi Gordana Tošić.

Profesor Kovačević je autor projekta rekonstrukcije crkve u Milentiji koji godinama čeka na realizaciju.

- Već dugo plediram da se prvo obnovi crkva, a potom i čitav manastir. Ima puno sačuvanih komada kamene plastike koja se može vratiti približno tamo gde je stajala, i na taj način obnoviti građevinu. Umesto ruševina do dva metra, dobili bismo jedan objekat vredan istorijski, kulturni, sakralni, ali i turistički. Ideja da nakon toga manastir zaživi. Ovako razrušen, ne znači mnogo - dodaje profesor Kovačević.

Gordana Tošić i profesor Kovačević nas uveravaju da su manastir Milentija radili vrhunski majstori moravske škole. Deo avona u crkvi je bogat poput hilandarskih, a čitava dekoracija, i zidna i podna, pripada samom vrhu moravske škole.

- U umetničkom smislu sve što smo našli su velika dostignuća, bogatija od, recimo, Kalenića koji pripada istom periodu. Istraživanja su intrigantna i zbog činjenice da se manastir nigde ne pominje u dokumentima iz tog perioda niti se zna ktitor, mada se nalazi u neposrednoj blizini srednjovekovnog grada Koznika koji je pripadao vlastelinu Radiču Postupoviću. Zbog svega toga Milentija zaslužuje obnovu i ne treba da ostane ruševina - tvrde naši sagovornici.

Zeleno i crno - priča o čaju

„Zeleno i crno- priča o čaju” naziv je izložbe otvorene preksinoć u galeriji Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu, na kojoj se pored različitih vrsta ove biljke mogu videti i servisi za čaj iz Japana, Kine, Rusije, evropski porcelan iz Beča i Majsena, pa i šolja kralja Milana.

Izložbu su otvorili savetnik kineskog ambasadora za kulturu Liu Jonghong i profesor Farmaceutskog fakulteta u Beogradu dr Radiša Jančić.

- U Kini se godišnje proizvede 500.000 tona čaja. Trećina se izvozi a sve ostalo se popije u Kini. Na čaj se u Kini pozivaju dobri prijatelji. Nadam se da će se tokom ove izložbe posetioci bolje upoznati sa čajem, pa će se možda jednog dana ovde umesto kafe, koju svi mnogo vole i piju, piti čaj - rakao je Liu Jonghong.

Brojni posetioci, koje hladno decembarsko veče nije omelo da čekaju ispred muzeja, posluženi su šoljom toplog čaja i keksom. Od biljke čaj u Kini i Indiji dobija se više od 1.500 vrsta.

- U našem narodu reč čaj se uglavnom povezuje sa napicima od domaćih lekovitih biljaka kao što su nana, kamilica... Za razliku od tih “čajeva“, koji se vekovima kod nas koriste, napitak koji se pravi na isti način, ali od listova biljke čaj (Camellia sinensis) zovemo pravim čajem. Upravo način na koji se pravi čaj doveo do zablude da se reč čaj odnosi na svaki napitak napravljen prelivanjem vrele vode preko osušenih delova različitih biljaka- kaže Desa Đorđević-Milutinović, jedna od autora izložbe, primećujući da kod nas čaj najčešće budi asocijacije na prehladu ili bolest.

Pozivnica i detalj sa izložbe

Link: Zeleno i crno.pdf, nhmbeo.rs

Iskopavanja na Koridoru 10 sever

Povezujući zemlju od severa do juga, Koridor 10, pre nego u evropsku mrežu puteva, odveo nas je u – prošlost. Na severnom kraku puta koji se gradi, na području Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture (MZZSK), ovoga leta radilo se na čak četiri arheološka lokaliteta. Zvonko Nedeljković, arheolog iz subotičkog MZZSK-a, objašnjava da kada bageri zaoru zemlju u okviru nekog velikog građevinskog poduhvata, arheolozi prvi stižu na teren. Pre nego što se nalije asfaltni sloj, rade se zaštitna arheološka istraživanja, što podrazumeva da se ispita lokacija, pokupi pokretno istorijsko blago, uključujući i ostatke ljudskih kostiju radi daljeg istraživanja, i sačini precizna dokumentacija o lokalitetu.

– Na 37. i na 70. kilometru od državne granice pronašli smo srednjovekovna naselja, iz perioda od IX do XI veka. U prvom slučaju otkopali smo dve, a u drugom četiri poluzemunice sa kalotastim, polukružnim pećima, i materijali koje smo pronašli gotovo su identični, a reč je o keramici, kotlićima, šoljama, zdelama – objašnjava nam Nedeljković.

Arheolozi su mogli da istražuju samo u širini pojasa koji je obuhvaćen izgradnjom puta, pa ne može sa sigurnošću da se govori o veličini naselja čiji delovi su sada otkriveni. Međutim, već malo dalje, na 72. kilometru u visini naselja Feketić, na mestu koje je služilo kao majdan peska za potrebe Koridora pronađen je pravi „rudnik” arheološkog materijala.

– Ovde je otkopana crkva iz srednjeg veka sa nekropolom gde je otkriveno 435 grobova. Od crkve su pronađeni samo temelji, ona je relativno skromnih dimenzija sa polukružnom apsidom. Crkva je iz perioda od XII do XVI veka jer smo pronašli novčiće iz tog perioda. U grobovima su pronađeni delovi skeleta, ali i prilozi u vidu nakita, naušnica, prstenja, dugmadi i posebne spiralne trake od bronze kojima su verovatno žene pridržavale marame na glavi. Zanimljivo je da su dva groba na toj nekropoli iz kasnoantičkog perioda o čemu svedoče novčići Konstantina Petog iz IV veka n. e, a u drugom grobu, očigledno ženske osobe, pronašli smo tri narukvice od bronze i ogrlicu od ćilibara na osnovu čega zaključujemo da je pripadala bogatijem sloju zajednice. Inače, ceo ovaj prostor je opasan masivnim rovom koji je nesumnjivo imao odbrambenu funkciju – kaže Nedeljković.

Šetnja kroz istoriju a sve po trasi nove saobraćajnice nastavlja se na delu zvanom „ipsilon” krak, gde je otkriveno sarmatsko naselje sa radionicama, kalotastim pećima, trapovima za odlaganje žitarica i keramikom tipičnom za period između IV i V veka n. e.

Proteklih meseci arheolozi iz Subotice Zvonko Nedeljković i Agneš Sekereš, zahvaljujući novčanoj pomoći lokalne samouprave, nastavili su istraživanje na lokalitetu kod naselja Skenderovo. Ovde je urađeno preliminarno istraživanje srednjovekovne crkve i nekropole, a proučavanje ovog lokaliteta biće nastavljeno narednih godina.

– U okolini Subotice do sada su pronađene samo dve crkvice iz tog ranog perioda i zbog toga je ovaj lokalitet važan. Do sada smo otkopali temelje crkve, veličine 15 puta osam metara, od cigala i blata sa premazom od maltera. U grobovima su pronađeni novčići ugarskih kraljeva sa kraja XI do početka XIII veka – ističe Nedeljković. On dodaje da su ovi arheološki fragmenti pronađeni ovog leta značajni za upotpunjavanje slike o davnoj istoriji ovog područja. Pokretni arheološki materijal biće smešten u Gradskom muzeju u Subotici nakon što bude obrađen i ispitan.

Na 72. kilometru autoputa otkriveni su ostaci crkve i nekropole

Muzej špijunaže

Vojnobezbednosna agencija (VBA) nedavno je javnosti predstavila stalnu istorijsku postavku, svojevrstan mini muzej razvoja vojne tajne službe u Srbiji. Nalazi se u sedištu VBA u Beogradu, u zgradi Starog generalštaba, u Ulici kneza Miloša, preko puta Vlade Republike Srbije. Sama zgrada je dragulj arhitekture, poznata po raskošnoj Velikoj ratnoj sali u kojoj se danas održavaju prijemi.

Počeci rada naših službi vojne bezbednosti, odnosno kontraobaveštajne službe, sežu do 12. novembra 1839. godine, kada je u vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića donet Vojni zakon, kao prvi pravni akt u kome je na celovit način definisano pitanje bezbednosne zaštite vojske.

Ovom zanimljivom postavkom, urađenom po svim pravilima muzeološke struke, predstavljen je niz dokumenata, fotografija, trodimenizionalnih eksponata i video zapisa koji posmatraču dočaravaju razvoj i prioritete rada vojne tajne službe u pojedinim istorijskim periodima.

Tehničke sprave poznate iz filmova i romana o špijunaži, magnetofoni i kasetofoni, razne vrste fotoaparata i kamera, od onih koje su bile skrivene u slikama na zidu ili u koricama knjiga, veći i manji prislušni uređaji, prilagođeni tako da se smeste u telefone, utičnice, slanike, olovke ili penkala, minijaturne radio-stanice i predajnici, šifrarnici i topografske karte, kompleti za otvaranje pisama, za čitanje poruka ispisanih „nevidljivim mastilom”, hemikalije koje poruke otkrivaju, priručne mašinice za izradu ključeva, „češljevi” za otvaranja brava, dokumenti koji svedoče o špijunskoj delatnosti pojedinaca i grupa koji svoj posao nisu obavili do kraja, jer su ih naši kontraobaveštajni organi otkrili, pravila službe iz različitih perioda, fotografije čelnika službe, poznata elektrotehnička mašina „Enigma” kojom je Vermaht tokom Drugog svetskog rata šifrovao radiotelegrafske poruke, kao i drugi eksponati, saopštavaju jednu vrlo uzbudljivu priču. To su istovremeno i svedočanstva o nekim od istorijskih vrhunaca u radu naše vojne kontraobaveštajne službe, recimo u vreme Informbiroa, maspoka u Hrvatskoj 1971, na Kosovu i Metohiji 1980-ih ili u vreme nastajanja OVK.

„Enigma” je VBA dobijena od jedne druge tajne službe

Slučaj je hteo da se na ovoj muzejskoj postavci nađe i „Politika” od 13. januara 1968. godine, jer je tog dana na stranicama našeg lista objavljen oglas sledeće sadržine: „Kupujem sva dela od Tolstoja. Šifra: ’AO-1’.”

Možda je dotični zaista bio zaljubljenik u Tolstoja, ali je za kontraobaveštajnu službu JNA bilo važnije što nije reč ni o kakvom kupcu, nego o osobi koja je svoje špijunske usluge stavila na raspolaganje jednoj stranoj sili. U slučaju klasifikovanom kao „Usamljeni osvetnik”, taj nesrećnik je, eto, za komunikaciju sa svojim gazdama koristio oglasne strane „Politike”.

Posebnu zanimljivost ove muzejske postavke, u jednom njenom sloju, čini upečatljiv prikaz tehničko-tehnološkog razvoja raznih sprava koje su stajale na raspolaganju operativcima naše kontraobaveštajne službe ili njihovim protivnicima. Magnetofoni, fotoaparati, kamere, mikrofoni skriveni u pete cipele i druga sredstva, postajali su sve manji. Zato je lični komplet jednog operativca kontraobaveštajne službe bez problema mogao da se smesti čak i ispod laganog letnjeg sakoa, tako da ga ne primeti ni iskusno oko protivnika.

Još kada operativac stavi specijalne naočare sa ogledalima koja mu omogućavaju da gleda iza leđa, postaje jasnije kakva su sve sredstva stajala na raspolaganju stranim špijunima, ali i pripadnicima naše vojne kontraobaveštajne službe u njihovom zahtevnom, teškom i rizičnom poslu bezbednosne zaštite armije i vojske.

Baš zato, pažnju privlači činjenica da u ovoj postavci nema nikakvog oružja, ubojnih sredstava prilagođenih naročitim poslovima u tom svetu duboko skrivenih tajni.

„Najsnažnije oružje naših operativaca je intelekt, a ne pištolj”, kažu naši domaćini, a izloženi eksponati potkrepljuju njihove reči.

Istorijat
Izložbena postavka sledi hronološko-tematski pristup, a istorijat razvoja vojne kontraobaveštajne službe podeljen je na šest perioda. Prvi period odnosi se na vreme od Karađorđa i donošenja prvog Vojnog zakona 1939. godine u vreme kneza Miloša, preko razvoja službe u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevini Jugoslaviji do Drugog svetskog rata. Drugi period odnosi se na OZNU, od koje se odvojila Kontraobaveštajna služba (KOS) 1945. godine, kojoj je posvećen treći period. Četvrti period se odnosi na organe bezbednosti JNA, peti na Vojnu službu bezbednosti, a šesti na Vojnobezbednosnu agenciju koja je zvanično počela s radom 1. januara 2004. godine.

Fotoaparat u knjizi i pribor za "otvaranje" koverata

Dve monografije vranjanskog muzeja

"Zbirkom novca Derona, Vranje je pre dve godine u Evropi odjeknulo kao prava arheološka bomba", rekao je profesor Miroslav Lazić, arheolog iz Beograda, recenzent mnografija "Novac Derona" i "Katalog metala" arheologa Gorana Mitrovića, višeg kustosa Narodnog muzeja u Vranju.

Lazić je takodje istakao da su ove monografije dva kapitalna dela, dve značajne zbirke, dve riznice namenjene generacijama koje će se biti dosta čitane i često citirane.

Govoreći o arheologu Mitroviću, Lazić je istakao da se sa zadovoljstvo prihvatio recenzije Mitrovićevog rukopisa, jer je reč o stručnjaku i odličnom poznavaoci istorije i tradicije ovoga kraja.

"Rad kolege Mitrovića pratim više od 20 godina. On je za to vreme izrastao u velikog stručnjaka svog posla i vrsnog poznavaoca ovoga kraja", kazao je Lazić.

Monografije "Novac Derona" i "Katalog metala" vranjski Narodni muzej je, pored drugih projekata, objavio u godini kada ova kulturna instituicija proslavlja 50. rođendan.

Novac plemena Deroni pronađen na Balkanu

Jazz u Srbiji: 1927-1944

„Jolly Boys“, „SADŽO“, „Melody Boys“. The Hawaii Band“... samo su neka od egzotičnih imena orkestara koji su prethodili Mladenu Guteši, Vojislavu Simiću, Predragu Ivanoviću, Dušku Gojkoviću, Bori Rokoviću, i drugim pionirima posleratnog džeza u bivšoj Jugoslaviji. O liku i delu ovih legendi možemo se informisati kroz brojne knjige, novinske članke i intervjue, dok su prapočeci domaćeg džeza obavijeni velom tajne i maglovitim prisećanjima preživelih veterana scene i njihovih potomaka.

Mihailo Blam se, u svojoj knjizi „Jazz u Srbiji: 1927-1944“ (izdavač: Aleksandar Mihajlović), opredelio za metodološki veoma zahtevan pristup – umesto da beleži tuđa sećanja, prikupio je i objavio čitav niz fotografija, novinskih članaka, nota, službenih prepiski i koncertnih plakata, koji neumoljivo svedoče o istinitosti pisanog materijala. Od 150 štampanih strana knjige, oko trećine čine skenirane slike i dokumenta! U tome mu je sigurno pomogla činjenica da je njegov otac Rafael i sam bio jedan od članova prvih džez orkestara, ali ovaj podatak ne umanjuje značaj rudarskog posla prikupljanja i sistematizovanja šarolike dokumentacije.

Blam je i veoma dobar pripovedač, pa se kroz niz uzbudljivih i neobičnih događaja pred očima čitalaca ispreda priča o jednom potpuno drugačijem dobu – na momente romantičnom, a neretko teškom i turobnom za muzičare, posebno za vreme Drugog svetskog rata. U nastojanju da što preciznije i slikovitije dočara rađanje scene i duh vremena, Blam ne govori samo o prvim džez orkestrima u Srbiji, već i o začecima izdavačke delatnosti i publicistike, muzičkim večerima u kafanama, barovima, školama igranja, banjama u provinciji...a kao naročito pikantan podatak navodi da je u Srbiji osnovan prvi evropski džez sindikat!

Kao pionire žanra na srpskom tlu, Mihailo Blam navodi „Studentski Miki Džez“, ansambl za koji objašnjava da je svirao „fokstrote sa primesama svinga i sramežljivom improvizacijom“. O repertoaru drugih orkestara ne dobijamo previše informacija, ali saznajemo da su se mahom svirali fokstrot, tango, šansone, i drugi popularni žanrovi tog vremena. Sva je prilika da su ti bendovi, po diktatu savremenih svetskih trendova, okupljali džez instrumentarijume i davali sebi džez imena, ali teško da su bili zaista verzirani u muzici koja je tek bila počela da pušta korenje na evropskom tlu.

Poglavlja o Drugom svetskom radu mahom su posvećena logorskim danima Rafaela Blama, Mihailovim političkim prozivkama na račun Milana Nedića i njegove klike, te razmatranjima o teškom položaju jevrejskih i romskih muzičara pod okupacionim vlastima. Naravno, niko pri zdravoj pameti neće osporiti užase Hitlerove vladavine, niti Blamovo pravo da iznese detalje i mišljenja o tom turobnom vremenu. Ali ostaje pitanje da li je svemu tome mesto u knjizi koja pretenduje na iznošenje preciznih podataka o domaćoj džez sceni.

Tako je, recimo, izostala priča o Mladenu Guteši, osnivaču i prvom dirigentu Zabavnog Orkestra Radio Beograda (preteči današnjeg Big Benda RTS-a) koji se još pod okupacijom nametnuo kao jedan od najistaknutijih domaćih džezera. Nelogičnost je još veća, ako znamo da su se na propratnom CD-u sa starim džez snimcima (koji se dobija uz knjigu) našli i reprezentativni Gutešini radovi nastali pre 1944. godine.

Sve bi bilo daleko jednostavnije da su prve ovakve istorije pisane pre pola veka, a ne 70-80 godina nakon opisanih događaja. Utoliko se mora odati priznanje Mihailu Blamu na pionirskom radu, pa makar imali i određene zamerke na njegovu retoriku i selekciju istorijskih podataka. Lavina je konačno pokrenuta, pa sa pravom možemo očekivati sve kompletnija i temeljnija dela koja će se baviti enigmatičnim počecima džeza na ovim prostorima.

Radost Evrope 2010.

50 godina digitalnog računarstva

Skup "50 godina digitalnog računarstva u Srbiji", povodom 50 godina od proizvodnje prvog digitalnog računara "Cer 10", organizuju sutra "Udruženje informatičke delatnosti Privredne komore Srbije (PKS), Institut “Mihajlo Pupin”, Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo i Društvo za informatiku Srbije.

Na skupu će govoriti ministarka za telekomunikacije i informaciono društvo Jasna Matić, direktor Instituta "Mihajlo Pupin" Vladan Batanović, predsednik Društva za informatiku Srbije Nikola Marković. Učesnici će razgovarati o ulozi računarstva u budućem razvoju Srbije, o proteklih pet decenija digitalnog računarstva u našoj zemlji, kao i o ulozi Instituta "Mihajlo Pupin" u pokretanju i sadašnjem razvoju računarstva u Srbiji, navedeno je u saopštenju PKS.

Prve primene automatske obrade podataka (tako se to tada zvalo) počele su 1955. godine u Saveznom, Republičkom i Gradskom zavodu za statistiku. Tada je bilo jedva desetak zemalja u svetu koje su počele da kompjuterizuju obradu statističkih podataka primenom "mehanonografskih uređaja" za obradu podataka na "bušenim karticama". Prvi registar stanovništva Beograda na sistemu bušenih kartica je uveden 1957. godine.

Vlast tadašnje Jugoslavije, tih 50ih godina, odredila je stroga uvozna pravila koja su oblikovala razvoj računara u zemlji različit od razvoja u zapadnom svetu. Međutim, SFRJ je bila nesvrstana zemlja pa nije bila pod uticajem razvoja u komunističkim zemljama sovjetskog bloka. Jedna od važnih ideja koje su upravljale razvojem tehnologija u SFRJ je bila potreba za nezavisnošću od stranih proizvođača rezervnih delova, što je doprinosilo razvoju domaćih računara.

Posle obuke u Parizu, inženjeri instituta Mihailo Pupin na čelu sa prof. dr Tihomirom Aleksićem započeli su razvoj prvog domaćeg računara krajem 1950-tih. Ovaj projekat je proizveo CER (CifarskiElektronskiRačunar) liniju računara, počev sa modelom CER-10 1960. godine.

CER-10 je dizajnirao prof. dr. Tihomir Aleksić, a tokom četiri godine projektovala ga je i izgradila autorska ekipa : dr R. Tomović, A. Mandžić, V. Masnikosa, P. Vrbavac, D. Hristović, M. Marić, desetak tehničara i brojnog ostalog osoblja. Posle višemesečnih proba pušten je u rad 1960. godine.

Prvi CER-10 se nalazio u zgradi SKNE, koju je kasnije nastanio Tanjug. Marta 2006. godine institut je poklonio kućište i sastavne delove računara CER-10 Muzeju nauke i tehnike u Beogradu, u Skenderbegovoj ulici 51, s planom da računar bude izložen.

Specifikacija modela CER10:
1750 elektronskih cevi
1500 tranzistora i 14.000 germanijumskih dioda
Primarna memorija: 4096 tridesetobitnih reči
Sekundarna memorija: bušena papirna traka
Brzina: min. 1600 sabiranja u sekundi

CER10, dizajnerski tim i centralna jedinica računara

Do 1964. godine, razvijen je računar CER-20 sa namenom da bude "elektronska knjigovodstvena mašina", kao rezultat rastuće potrebe knjigovodstvenog tržišta. Trend izrade računara posebne namene se nastavlja i izradom CER-22 1967. godine, koji je bio namenjen bankama. Serija od tri računara, koji su korišćeni za bankarske on-lajn operacije i poslovne obrade podataka u preduzećima. Zasnovani su na tehnologiji tranzistora, MSI kola, feritnih memorija, bušenih kartica i papirnih traka, izmenljivih paketa magnetnih diskova CDC-854, brzog linijskog štampača itd. Bilo je još CER modela, kao što su CER-12, CER-2, i CER-200, ali o njima nema mnogo podataka.

CER 20 iz 1964. godine i CER 22 iz 1967. godine

S vremenom, dozvoljen je uvoz stranih računara pod odgovarajućim uslovima i posebnim dozvolama. Ovo je dovelo do povećane dominacije stranih proizvoda i smanjenja relativnog tržišnog udjela domaćih računara. Nasuprot ovome, a usled opšteg povećanja zainteresovanosti tržišta, sistemi koje su pravile domaće kompanije kao Institut Mihailo Pupin (prvo CER a zatim TIM serije) i Iskra Delta (npr. model 800, baziran na PDP-11/34) su nastavile razvoj tokom 1970-tih i čak 1980-tih godina.

TIM011 iz 1987. godine

Više kompanija je pokušalo da naprave mikroračunare slične kućnim računarima iz 1980-tih, kao npr. Institut Ivo Lola Ribar Lola 8, EI Pecom 32 i 64, PEL Varaždin Galeb i Orao, Ivel Ultra i Z3 itd. Mnogi faktori su uticali na njihov neuspeh ili pozicioniranje van tržišta kućnih računara: bili su preskupi za pojedinačne kupce (posebno u poređenju sa popularnim stranim računarima ZX Spectrum, Commodore 64, itd.), imali su mali izbor zabavnih i ostalih programa je učinio da nisu bili privlačni savremenim računarskim entuzijastima i verovatno najbitniji faktor - nije ih bilo moguće kupiti u prodavnicama.

Rezultat je bio da su se domaći računari ove generacije uglavnom koristili u vladinim institucijama kojima nije bilo dozvoljeno da kupuju stranu opremu. Oni računari koje je bilo moguće povezati na postojeće centralne računare kao terminale su postigli veći uspeh u poslovnim kompanijama, a ostali su se koristili za obrazovne svrhe u školama. Vlada je pokušala da kontroliše priliv stranih kućnih računara uvodeći uvozna ograničenja cena i veličine memorije. Međutim, narod je nastavio da uvozi računare bilo ilegalno ili rastavljajući ih na delove koji su prolazili kroz zadata ograničenja. Takva „siva ekonomija“ je ubrzala raspad domaće industrije kućnih računara.

Jedan računar je uspeo da se izbori – Galaksija. Kreator Voja Antonić je objavio potpune dijagrame i upustva za samogradnju računara u specijalnom izdanju naučnog časopisa Galaksija pod imenom Računari u vašoj kući u decembru 1983. godine. Računar je samostalno sagradilo više od 8.000 entuzijasta a još ih je mnogo proizvedeno za upotrebu u školama.

Kućni računar Galaksija, kompletan i u fazi montaže delova