Kriterijumi očuvanosti oružja

Svedoci smo da su cene kolekcionarskog oružja na tzv. "Sajmovima kolekcionara" neočekivano visoke, gak i prema evropskim merilima, a očuvanost onoga što se nudi je često vrlo niska. Zbog toga najčešće i ne dolazi do "razumevanja" kupaca i prodavaca, ali s druge strane opet vidimo koliko su baš prodavci uporni sa svojim cenama i na pomenutim sajmovima ostaju sa istim ponudama.

Prema katalozima i oglasima ponude kolekcionara zapadnoevropskih zemalja, sa kojima se često u svemu poredimo, uglavnom nailazimo na kriterijume očuvanosti starog oružja u pet klasa (označenih kao I/a, I/b, I/c, II, III, IV, V). Slede njihove najbitnije karakteristike.

KLASA I/a
Fabrički novo oružje. Svi delovi su originali sa originalnom zaštitom i površinskom obradom. Drška ili kundak, kao i spoljni i unutrašnji delovi su u perfektnom stanju.

KLASA I/b
Izvanredno stanje. Svi delovi su originalni, spoljni finiš je oko 80%, sve oznake su oštre i jasno vidljive, vrlo dobra očuvanost tzv. "unutrašnjeg života oružja", sa oštrim i žaštićenim ivičnim delovima.

KLASA I/c
Vrlo dobro stanje. Svi delovi moraju biti originalni, originalni finiš očuvan preko 30%, sve oznake dobro čitljive. Prisutni su manji tragovi eksploatacije, sa manjim oštećenjima kundaka ili rukohvata, uz dobro unutrašnje stanje mehanizma.

KLASA II
Dobro stanje očuvanosti. Svi delovi i u ovoj klasi moraju biti originalni, s tim što je spoljni finiš očuvan ispod 30%. Metalni delovi su glatki i sa oštrim ivicama, uz još jasne natpise. Kundak je sa vidnim tragovima upotrebe, s tim što je stanje "unutrašnjeg života oružja" zadovoljavajuće, ali bez tragova korozije.

KLASA III
Zadovoljavajuće stanje očuvanosti. Manji delovi moraju biti zamenjeni, metalne površine najvećim delom sjajne, ali mogu biti i sa lakim tragovima korozije. Oružja iz ove grupe mogu biti delimično prerađivana, ali sa još uvek čitljivim natpisima i prepoznatljivim pečatom. Drveni ili plastični delovi mogu biti reparirani (na prvom mestu ogrebotine i manji lomovi). Zabravljivanje treba da funkcioniše, uz manje tragove korozije u cevi.

KLASA IV
Dovoljno stanje očuvanosti. Veći broj glavnih delova je repariran ili prepravljen, a manji delovi mogu i da nedostaju. Metalni delovi su korodirali i imaju veće brazgotine i tragove repariranja. Ivice na metalu i drvetu su zaobljene usled dugotrajne upotrebe. Pečat i druge oznake delimično izbrisani. Kundak je sa izrazitim tragovima upotrebe ili pak većim repariranim lomovima. Zabravljivanje delimično funkcioniše, ali sa mogućnošću popravke. Unutrašnjost cevi u ovoj klasi je već jako korodirana.

KLASA V
Slabo stanje očuvanosti. Veći delovi naknadno dopunjeni, s tim što pojedini i nedostaju (kao npr. natezač, okidač ili neki delovi okova cevi). Površinska oštećenja korozijom su velika, tako da je potrebna obrada. Oznake su nečitke ili su sasvim nestale. Kundaci su obično lomljeni ili su u većoj meri izgriženi crvotočinom. Mehanizmi ne funkcionišu. Za ovu klasu očuvanosti oružja se obično smatra da je treba koristiti kao izvor rezervnih delova za popravke odgovoarajućih bolje očuvanih primeraka.

Prvi žig u poštanskoj istoriji Srbije - uokvireni Beograd

Na dan 25. maja 1840. godine uvodi se prvi zvanični žig u poštanskoj istoriji Srbije kojim se pečate sva pisma poslata toga dana sa pošte Beograd.

Tačan datum kada počinje javni poštanski saobraćaj u Srbiji, odnosno od kada građani mogu da šalju svoja privatana pisma, nije poznat. Smatra se da zvaničan dokument nije ni donet i jedino postoji raspis Ministarstva unutrašnjih dela o ustrojstvu pošte za prenos zvaničnih i privatnih pisama od 8. maja 1840. godine. U tom raspisu stoji: "...da će se odavde iz Beograda pošta od sada dva puta u nedelju dana za vutrenost polaziti i to sredom i subotom upravo u podne, na kojoj će se pošti i privatna pisma primati." Od Uprave grada Beograda se traži da obavesti stanovništvo o novoj lokaciji pošte i o mogućnosti predaje privatnih pisama.

Vest o otvaranju pošte u Beogradu objavile su "Novine Srpske" 1. juna.

Članak iz "Novina Srpskih" od 1. juna 1840. godine

Ako se ne zna tačan datum početka rada pošte, zna se datum upotebe prvog poštanskog žiga. Na dan 25. maja 1840. godine uvodi se prvi zvanični žig u poštanskoj istoriji Srbije, kojim se žigošu sva pisma poslata toga dana sa pošte Beograd. Ovaj žig filatelisti nazivaju "uokvireni Beograd". Zanimljivo je da je korišćen samo tog dana i neke stvari oko tog žiga do danas su ostale nejasne.

Novi žig bio je u upotrebi u Beogradskoj pošti od 29. maja 1840. godine pa sve do kraja 1843. godine i to isključivo u crnoj boji. Međutim, pošta je sasvim sigurno radila i 22. maja, odnosno pre korišćenja žiga "uokvireni Beograd", jer postoje sačuvana dva pisma, koja su na ovoj pošti tog dana zavedena i poslata. Ova prva pošta otvorena je na Kalemegdanu u Ičkovoj kući.

Tog 25. maja uvode se tri zvanične poštanske linije: Beograd - Kragujevac, Beograd - Užice i Beograd - Šabac i poslato je dvadesetak pisama. Na sreću naše filatelije desetak je sačuvano do danas i služe kao dokaz o početku zvaničnog poštanskog saobraćaja u Srbiji. međutim, sva ova pisam su službena. Privatna pisma iz 1840. godine poslata sa pošte Beograd, nažalost, još uvek nisu pronađena, iako ih je prema podacima o naplaćenoj poštarini kod pošte Beograd te godine poslato između 400 i 500.

Već 4. juna 1840. godine otvorena je pošta i u Kragujevcu. U periodu od tri godine mrežom poštanskog saobraćaja obuhvaćeni su Valjevo, Loznica, Požarevac, Šabac, Brusnica, Jagodina, Smederevo, Čačak i Batočina. Osim za Beograd i Kragujevac o otvaranju poštanskih stanica u drugim mestima nema zvaničnih podataka. Međutim, nađena pisma sa poštanskim žigovima ili rukopisno označenom otpremninom dokazuju da se u vremenu do 1843. godine otvaraju pošte po čitavoj Srbiji. U početku rada srpskih pošta primaju se i otpremaju zvanična i privatna pisma, kao i paketi, novac i "Novine Srpske". Zanimljivo je napomenuti da su do kraja septembra 1840. godine usluge u unutrašnjem saobraćaju bile besplatne.

"Poštanska karta Knjaževstva Srbije" iz 1880. godine

Povodom 155 godina od uvođenja javnog poštanskog saobraćaja u Srbiji, a u okviru tradicionalnog izdanja "Dan marke" prikazana je zgrada prve pošte u Beogradu. Likovna obrada marke delo je Dimitrija Čudova, akademskog slikara iz Beograda, a nominala je 1,10 dinara. Na marki je prikazano i predfilatelističko pismo sa žigom "uokvireni Beograd" iz 1840. godine.

Izdanjem "Dan marke" iz 2005. godine obeležena je 165. godišnjica javnog poštanskog saobraćaja u Srbiji. Motiv na mraki je predfilatelističko pismo iz 1864. godine sa žigom polazne svilajnačke pote, avionsko preporučeno pismo iz 1949. godine sa markama povodom 75 godina Svetskog poštanskog saveza i avion kao savremeno sradstvo prenosa pošiljaka. Umetničku obradu marke uradila je mr Marina Klaezić, akademski slikar iz Beograda, a nominala je 16,50 dinara.

Blago iskopano u kanalizaciji

Kopajući u svom dvorištu, u prigradskom naselju Raška u Vranju, jula 2003. godine Radomir Aranđelović pronašao je "bele pločice" nepravilnog kružnog oblika sa čudnim "crtežima" sa obe strane. Ne shvatajući o čemu je reč, delio je ove "pločice" deci iz susedstva koja su mu tog letnjeg dana pravila društvo. Nešto kasnije, kao u lošem krimi romanu, ovi komadi dospevaju u ruke lokalnih "trgovaca antikvitetima" koji odmah uviđaju da je u pitanju srebrni novac nepoznatog porekla, ali izuzetno velike težine - između 30 i 40 grama. Shvativši da ima veliku vrednost, po beznačajnoj ceni (za neverovatnih 500 evra i 43.000 dinara) otkupljuju sav pronađeni novac, koji ubrzo završava u inostranstvu (bugarske "kolege" su platile 300.000 dinara za novčiće). Po rečima nekih svedoka pronađeno je preko 50 novčića, mada ima i onih koji tvrde da se čak radi o stotinu primeraka. Ceo slučaj prijavljen je policiji i tu se kriminalistička strana ovog zaista vrednog nalaza završava, a započinje ona druga - naučna.

Posle više od dva meseca, za ovaj nalaz saznaju stručnjaci Narodnog muzeja u Vranju i preduzimaju zaštitna arheološka iskopavanja u dvorištu Aranđelovića, upravo na mestu gde je novac pronađen. Iskopavanja su urodila plodom. Nađeno je 25 srebrnih novčića, težine izmedu 30 i 40 grama. Na aversu uglavnom imaju predstavu kola kojima upravlja bradati čovek sa bičem, a vuku ih dva vola. Na pojedinim primercima iznad volova se nalazi simbol u vidu točka, ali je češća predstava tzv. korintskog šlema. Na reversu svih primeraka nalazi se tzv. triskeles, simbolički prikaz tri ljudske noge u krugu, između kojih je na pojedinim primercima izveden cvet. Samo jedan novčić stilski se razlikovao od ostalih. Na aversu je imao predstavu jahača na konju i manje životinje (lisice ili psa) koja skače konju za vrat. Na reversu je kvadrat sa imenom Aleksandar.

Novac je, zbog svoje izuzetne retkosti, ne baš lako i brzo identifikovan kao novac plemena Deroni. Novčić, koji se razlikovao od ostalih, zahvaljujući natpisu na reversu mnogo je lakše opredeljen kao moneta Aleksandra I (495 - 452. p.n.e.), vladara drevne Makedonije, osnivača čuvene makedonske dinastije koja je posle nešto više od dva veka, za vreme Filipa II i Aleksandra III Velikog, pokorila gotovo sve države tadašnjeg civilizovanog sveta. Novac Derona izuzetno je redak i ovo je, bez sumnje, najveće ostava ikada otkrivena sa ovim primercima kovanog novca.

O samom plemenu zna se veoma malo. Stručnjaci koji se bave ovom problematikom imaju oprečna mišljenja o etničkoj pripadnosti i teritoriji koju su nastanjivali. U jednom se manje-više slažu - da je ovaj novac kovan krajem VI i početkom V veka p.n.e. Ako uzmemo u obzir činjenicu da se novac, uopšte, prvi put pojavio u prvoj polovini VII veka pre naše ere u Lidiji i nekim jonskim gradovima, onda ovaj deronski novac spada u najstarije monete na svetu.

Mišljenja naučnika o poreklu Derona značajno se razlikuju. Pojedini makedonski stručnjaci smatraju da su Deroni zapravo Peonci. Grčki specijalisti tvrde da je reč o drevnim Makedoncima, a bugarski naučnici zaključuju da su Deroni tračko pleme.

Nije sasvim izvesno da li se kod Herodota u njegovoj Istoriji (V vek p.n.e.) pod imenom Dersaioi (Dersaioi) podrazumevaju Deroni. On ih locira na centralni deo Halkidikija, srednjeg prstena Sitonije, čiji je glavni grad bila Terona. Prema Reinach-u, Deroni su zauzimali teritoriju planinskog masiva Dysoron izmedu plemena Krestonaca i Odomanta, istočno od današnjeg Dojranskog jezera. On dalje smatra, zahvaljujući nalazu srebrnog novca peonskog kralja Likeiosa (359-340. p.n.e.) na kojem se nalazi natpis Deronaios (Derronaios), da su ova dva plemena poštovala istog boga i da su verovatno bili najbliži susedi. Da je ime ovog plemena u vezi sa tadašnjim božanstvima, govore podaci da se bog Apolon u Abderi, gradu u egejskoj Trakiji, nazivao Derainos, a da je makedonski bog izlečenja bio Daron. Sama činjenica da su kovali srebrni novac težine oko 40 grama, dovoljna je da neke autore navede na zaključak da su Deroni živeli u blizini čuvenih rudnika srebra na planini Pangej, koje je nešto kasnije eksploatisao i makedonski vladar Filip II i koji se smatraju jednim od glavnih izvora jačanja makedonske države. Drugi argument, koji potvrđuje ovu njihovu lokaciju, jeste variranje u monetarnom standardu koji se kolebao između tzv. eubejskog, primenjivanog na Halkidikiju, feničanskog, karakterističnog za gradove u unutrašnjosti, i vavilonskog. Treći razlog, zbog kojeg su se neki od autora opredelili za ovu lokaciju, jeste pretpostavka da su Deroni bili trgovački posrednici izmedu susednih plemena i da je to ekonomski osnov njihovog velikog bogatstva. To potkrepljuju predstavom na aversu deronskog novca koji po njima prikazuje trgovca na kolima.

Na aversu novca iz vranjske ostave nema natpisa Deronikos (Derronikos), Ored (Orred) ili Nokinored (Nokinorred), koji su karakteristični za primerke deronskog novca, ali je predstava na aversu identična, sa manjim razlikama. Na većini poznatih primeraka umesto šlema ponekad je orao koji nosi kornjaču ili štit.

Oko 430. p.n.e. pojavljuje se nekoliko varvarskih kopija ovog novca koje je kovalo susedno peonsko pleme Lai.

Po svemu sudeći posle osvajanje ove teritorije od strane mlade makedonske države na čelu sa Aleksandrom I, u prvoj polovini V veka p.n.e. Deroni se povlače prema severu i severozapadu gde ih asimiluju peonska plemena od kojih će u IV veku p.n.e. nastati snažna država Peonija na čelu sa Likpeosom i njegovim naslednicima - Patraosom i Audoleonom.

Ono što je najinteresantnije jeste činjenica da ovakvih novčića ima svega nekoliko u celom svetu. Poznato je nekoliko komada iz ostave u Pazardžiku u Bugarskoj, nekoliko se čuva u muzejima u Engleskoj, jedan se nalazi u Skoplju i nekoliko kod privatnih kolekcionara. I tako, zahvaljujući slučajnom nalazu, Narodni muzej u Vranju trenutno poseduje najveću zbirku ovog novca na svetu.

Novčić nađen u Bugarskoj

Sada se postavlja neizbežno pitanje - ako je teritorija Derona bila tako daleko na jugu, otkuda ovoliki broj novčića u Vranju?! Prilikom iskopavanja nije primećena ni najmanja indicija, niti bilo kakav dokaz o postojanju naselja ili kakvih drugih materijalnih ostataka iz tog vremena. Uz činjenicu da je nađen na jednom mestu, to je sasvim siguran dokaz da je reč o ostavi. Na pitanje kako je dospeo ovako daleko na sever, pouzdanog odgovora nema. U to vreme ovu teritoriju naseljavaju neki od starobalkanskih naroda koji su, najverovatnije, trgovinom ili pljačkom došli do ovog novca.

Svetlost dana ugledao je posle skoro 2500 hiljade godina, kada je slučajno iskopan, a trgovci starinama, umesto kolima koja vuku volovi kao što su to činili drevni trgovci Deroni, koristeći se savremenim prevoznim sredstvima brzo su ga razneli po svetu. Ako je nama čudno otkuda ovaj novac nekoliko stotina kilometara daleko od deronske teritorije, kako li će tek biti čudno budućim numizmatičarima kada ga budu pronalazili u dalekoj Americi ili Japanu gde će trgovinom možda dospeti.

Na aversu novčića Derona uglavnom se nalazi predstava kola kojima upravlja bradati čovek sa bičem, a vuku ih dva vola. Na pojedinim primercima iznad volova nalazi se simbol u vidu točka, ali je češća predstava tzv. korintskog šlema

Na reversu svih primeraka nalazi se tzv. triskeles, simbolički prikaz tri ljudske noge u krugu, između kojih je na pojedinim primercima izveden cvet

Novčić Aleksandra I, koji je "zalutao" među deronske primerke. Zahvaljujuci natpisu na reversu, novčić je opredeljen kao moneta Aleksandra I (495- 452. p.n.e.)

170 godina javnog poštanskog saobraćaja u Srbiji

Organizovanje poštanskog saobraćaja na svojoj teritoriji jedna je od osnovnih karakteristika državnosti i ekonomskog razvoja društva. Ovog meseca navršava se značajna godišnjica – 170 godina od uvođenja javnog poštanskog saobraćaja u Srbiji. U Beogradu je maja 1840. godine, tačan datum nije poznat, otvorena prva pošta u Srbiji. Pošta Srbije preduzela je niz aktivnosti da svečano i dostojanstveno obeleži ovaj jubilej. U pripremi je reprezentativna i luksuzna monografija o bogatoj istoriji srpske pošte. Dovoljno je reći da je, u okviru istorijskih okolnosti, ona funkcionisala u Temišvaru u Rumuniji i na Krfu u Grčkoj. Kako najavljuje generalni direktor Pošte Srbije Goran Ćirić, filatelistička izložba u Galeriji SANU u Beogradu biće, takođe, jedno od obeležja proslave jubileja. Tradicionalno izdanje poštanskih maraka pod nazivom „Dan marke” imaće kao motiv prvu javnu poštu u Srbiji.

Na osnovu Hatišerifa – Sultanove povelje iz 1830. i 1833. godine Srbija je ostala u zavisnom položaju od Turske, ali je dobila izvestan stepen unutrašnje nezavisnosti i pravo uređenja poštanskog saobraćaja na svojoj teritoriji. U odredbi koja se odnosi na regulisanje pošte stoji: „Ako pomenuti narod nađe za potrebu da, u svom posebnom interesu, ustanovi poštu za pisma, vlast moje Visoke Porte neće mu u tome smetati”.

Postanska karta Kneževine Srbije iz 1880. godine

Pre 1840. godine u Srbiji još nije bilo organizovane javne poštanske službe, ali pri Kneževoj kancelariji postojala je kurirska služba, koja je preko glasnika, koji su se zvali tatari, prenosila zvanične poruke i pisma po zemlji. Radi bržeg prenosa pošte, tatari su koristili mrežu menzulana – usputnih stanica na pojedinim putnim pravcima, u kojima su mogli dobiti hranu, konak, odmorne konje ili pratioce za dalje putovanje. Najvažnije menzulane nalazile su se duž „carigradskog puta”, od Beograda do Niša. Prepiska sa inostranstvom bila je u nadležnosti Kneževe kancelarije.

Sa druge strane, poštanski saobraćaj za građane nije postojao, pa su privatna pisma stihijski prenosili razni trgovci, putnici, glasnici, a verovatno su i sami tatari preuzimali pošiljke radi dodatne zarade.

Pripreme za uvođenje javnog poštanskog saobraćaja u Srbiji počele su 1835. godine nakon donošenja Sretenjskog ustava, čijim je odredbama stavljeno u dužnost Popečiteljstvu unutrašnjih dela „da zavede i uredi pošte i upravlja njima”. U skladu sa ustavnim načelima osnovana je komisija sa nimalo lakim zadatkom da po uzoru na srednju i zapadnu Evropu predloži sistematsko organizovanje pošta i javnog poštanskog saobraćaja u Srbiji.

Ambicioznim projektom iz 1837. godine bilo je predviđeno da se u svakoj većoj varoši otvori pošta kojom bi se koristila i privatna lica. Ubrzo se, međutim, konstatovalo da će prihod od privatnih pisama biti neznatan, te se ovako široka mreža pošta još ne može ostvariti. Zato je određeno da svako okružno i sresko načelstvo odredi po jednog pisara koji će prikupljati zvanična i privatna pisma, kao i pakete, i predavati ih surdžiji koji kroz mesta prolazi.

Uporedo sa administrativnim pripremama za uvođenje javne poštanske službe i stvaranje solidne poštanske organizacije, menzulansko-glasnička služba prerasla je u javnu poštansku mrežu i bez posebnih zakonskih propisa. Najpre su počele da se formiraju postekspedicije koje su primale i privatna pisma, a isti slučaj je bio i sa menzulanama.

Naša pošta je do sada više puta prigodnim markama obeležavala godišnjice uvođenja javnog poštanskog saobraćaja u Srbiji. Prvi put je to bilo 1990. godine kada se navršavalo 150 godina. Kao motiv na marki prikazana je tatarska veza prenosa pošiljaka, rad u akvarelu austrijskog slikara Karla Gobela. U donjem desnom uglu prikazan je jedan od prvih poštanskih žigova korišćen u Beogradu 1840. godine. Nominala marke je bila 0,50 tadašnjih dinara, a grafičku obradu uradio je Dimitrije Čudov, akademski slikar iz Beograda.

Povodom 160 godina javnog poštanskog saobraćaja u Srbiji emitovana je prigodna marka 2000. godine. Motiv na marki je stara zgrada beogradske Pošte broj 2 kod Železničke stanice, srušena tokom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Likovno rešenje marke uradio je Radomir Bojanić, akademski slikar iz Beograda, a nominala je 10 dinara.

Žig – posebna oznaka

Nastao je u 17. veku iz potrebe da se precizno označi kada je pismo primljeno u pošti. Sa pojavom marke počeo je da se koristi za sprečavanje ponovne upotrebe iste marke.

Poštanski žig je uvek izazivao pažnju filatelista, ali u većini slučajeva on je vezan za pojedinu oblast, kao, na primer, kod sakupljanja poštanskih celina ili maksimafilije. Međutim, sakupljanje samih poštanskih žigova, koje se zove markofilija, manje je razvijeno, kako kod nas tako i u svetu.

Žig, kao posebna oznaka u poštanskom saobraćaju, javlja se još sredinom 17. veka u Engleskoj. Nastao je iz potrebe da se precizno označi kada je pismo primljeno u pošti. Sa pojavom poštanske marke korišćenjem žiga sprečava se ponovna upotreba iste marke za frankiranje pošiljke. Pored datuma, poštanski žig vremenom dobija i druge karakteristike kao što su mesto i broj pošte gde se koristi, tačno vreme kada je upotrebljen, kao i oznaku službenika koji ga koristi.

Kad bi žigovi označavali samo mesto i vreme kada su upotrebljivani sigurno ne bi bili toliko interesantni. Kao što se poštanske marke po svojoj nameni razlikuju tako i žigovi mogu da imaju razne funkcije na jednom pismu ili nekom sličnom objektu. Po svojoj nameni mogu se razlikovati žigovi pošte sa kojih se pisma šalju, zatim prijemni žigovi – žig pošte u koju je pismo stiglo i žigovi pošta kroz koje je pismo u svom tranzitu prošlo. Tu su i žigovi putujućih pošta sa imenom dve pošte. U predelima koji su retko naseljeni javljaju se pošte jedne oblasti, čija je funkcija sakupljanje pisama i njihova dostava većim poštama, gde se vrši dalja manipulacija. Žigovi ovakvih pošta zovu se mesni žigovi.

Pored toga, žigovi mogu da označavaju da je pošiljka oslobođena od poštarine, odnosno da je poštarina plaćena unapred. Pa ako i sam poštar olovkom napiše da je poštarina plaćena, to se može smatrati odgovarajućim žigom. Ta vrsta žigova je veoma interesantna i označava se u filateliji kao rukopisni žigovi.

Pored običnih žigova, koji nose naziv pošte i datum, filatelisti razlikuju čitav niz ostalih žigova kao što su: vojni, cenzurni, prigodni, ambulantni, propagandni i reklamni žigovi.

U specifičnim istorijskim okolnostima vojska može delimično ili potpuno da preuzme organizaciju i kontrolu nad poštanskim saobraćajem. Tada se javljaju žigovi koji nose oznaku vojne jedinice pa se oni zovu još i žigovi vojne pošte. U takvim vremenima javljaju se i cenzurni žigovi, koji označavaju da su pošiljke, pre nego što su upućene na datu adresu, pročitane i cenzurisane. Ovi žigovi ne sadrže oznaku mesta i datum, ali to ne umanjuje njihov značaj, tim pre ako su bili u obaveznoj upotrebi. Uz cenzurne žigove tesno su povezani i logorski žigovi, koji imaju sličnu namenu, osim što se koriste u zarobljeničkim kampovima i logorima. Posebno su interesantni oni iz Drugog svetskog rata.

U ratu mogu da se jave i propagandni žigovi, koji nose razne političke poruke. Njihova upotreba nije obavezna pa kao takvi obično ne čine izdvojenu oblast u markofiliji. Naravno, ukoliko je to moguće, uvek je lepše imati pismo sa takvim žigom. Od propagandnih treba razlikovati reklamne žigove – flamove. Pojedine firme ili organizacije dobijaju pravo, u dogovoru sa poštom, da se uz mašinski žig stavi odgovarajući dodatak žiga na kome će biti napisana reklamna ili neka druga poruka. Često sama pošta koristi flamove za svoje poruke poput: „Poštanski broj – sigurnija dostava”, „PTT Vam želi srećnu Novu godinu”... Sakupljanje flamova nema toliko pristalica danas jer su retki katalozi koji obrađuju ovo područje. I ovde važi pravilo da je lepše na pismu imati flam nego običan žig.

Nakon pojave prigodnih maraka javljaju se i prigodni žigovi sa sličnim ciljem: da obeleže značajne događaje i godišnjice. Među ovim žigovima posebno mesto zauzimaju žigovi prvog dana. Treba napomenuti da je u filateliji veoma važno da li je žig udaren ručno ili mašinski, a i boja žiga ima važnu ulogu. Sam poštanski žig je često ključan elemenat za dokazivanje autentičnosti nekog pisma.

Vožd među ordenima

Na grudima najdostojnijih ljudi Srbije opet će stajati orden Karađorđeve zvezde i medalja Miloša Obilića! Predlog izmena i dopuna Zakona o odlikovanjima Vlada je po hitnom postupku poslala Skupštini, a poslanici će već tokom sledeće nedelje raspravljati o novim odličjima.

Nije prošlo ni pola godine otkako je parlament usvojio novi propis, a dokument se vraća na doradu. Znamenja su tada ponela uopštene nazive - za hrabrost, zasluge, odbranu i bezbednost, što znači da su „izbirsana“ imena vojskovođa.

Iako su tokom rasprave gotovo svi opozicionari, deo vlasti okupljen oko socijalista, kao i stručna javnost ukazivali da je sramota ukinuti tradicionalna odličja - Vlada ih nije poslušala. To je ispravljeno, pa će usvajanjem izmena zakona na spisku odlikovanja biti dodata Karađorđeva zvezda, a medalja za hrabrost poneće ime Miloša Obilića.

Heraldičar Dragomir Acović kaže da ga ne čude promene zakona, jer je propis, kako kaže, loš od prvog do poslednjeg člana. Predlog Vlade, prema njegovim rečima, otvara niz dilema.

- Problem ponovnog uspostavljanja Karađorđeve zvezde u tome je što ovaj orden nikada nije prestao da postoji - kaže Acović i ukazuje da je ovo odlikovanje bilo državnog i dinastičkog karaktera, što znači da je dodeljivan članovima kraljevske porodice danom rođenja ili krštenja. - Između ostalih, nosilac ovog ordena je i pokojni patrijarh srpski Pavle.

Acović napominje da se odlikovanje istog naziva dodeljuje i u Republici Srpskoj, što znači da će srpska državna „zvezda“ biti treći orden istog imena. Osim toga, sporno je da li će biti sa mačevima, za ratne zasluge, imajući u vidu opredeljenje države da više ne vodi ratove. S druge strane, dodeljivanje ordena sa mačevima za mirnodopske zasluge nije dopustivo, jer bi to značilo svojevrsno poniženje za nosioce koji su ga zaradili na bojnom polju.

IMENA LIČNOSTI
Osim Ordena Karađorđeve zvezde, pojedincima i kolektivima u Republici Srpskoj za različite zasluge dodeljuje se još šest ordena i pet medalja. Na spisku odlikovanja, između ostalih, su i orden Republike Srpske, orden Njegoša, orden Miloša Obilića i orden Nemanjića. Dodeljuju se i medalje Petra Mrkonjića, za hrabrost, vojničke vrline...

BEZ OBILIĆA
U Crnoj Gori prvi put je ustanovljena medalja za hrabrost s likom Miloša Obilića 1841. godine, dok je Srbija u svoj sistem odličja uvela 1913. godine. Najviše odlikovanje u Crnoj Gori danas je orden republike, a postoji još Crnogorska velika zvijezda i ordenje: crnogorske zastave, za hrabrost i rad. Dodeljuje se i medalja za hrabrost, ali bez Obilićevog imena.

Konkurs za VIII međunarodni salon stripa

U toku je konkurs za 8. međunarodni salon stripa, koji će biti održan od 30. septembra do 3. oktobra u Studentskom kulturnom centru (SKC).

Rok za slanje radova je 31. avgust, a zainteresovani mogu da ih šalju na adresu: Studentski kulturni centar, Kralja Milana 48, Beograd.

Rad može biti delo jednog ili više autora, a kandidati mogu poslati ili doneti lično samo jedan rad u originalu ili dobroj kopiji, obima od jedne do četiri table, a najpoželjniji su A3 ili A4 formati.

Odabir teme, žanra, autorski pristup i format table za konkurs su slobodni, takođe ne isključuje se mogućnost prihvatanja rada strip tematike u drugim medijima: reljef, skulptura, instalacija, objekat.

Tekst u stripu mora biti na jednom od jezika naroda bivših jugoslovenskih republika ili na engleskom, a uz rad je obavezno poslati čitko popunjenu prijavu koja se može preuzeti na sajtu www. skc.org.rs ili dobiti u "Srećnoj galeriji" SKC, pri predavanju radova.

Potrebno je na poleđini svake table rada naznačiti autore i njihovu funkciju: scenario, crtež, kolor i za svakog od njih obavezno dostaviti u prijavi sve potrebne podatke i označiti stranice brojem.

Bez kompletnih podataka rad se neće uzimati u razmatranje, navedeno je u saopštenju SKC-a.

Stručni žiri će napraviti odabir za veliku izložbu salona, za oficijelne nagrade i za nagrade sponzora i izdavača.

Na otvaranju Salona biće dodeljene nagrade: Gran pri, koja uključuje novčani iznos od 1.000 evra, zatim nagrada za najbolje ostvarenje u domenu klasičnog strip jezika, za najbolje ostvarenje u domenu alternativnog strip jezika, za najbolji scenario (ideju), za najbolji crtež i specijalna nagrada žirija za inovaciju.

Takmičarima do 15 godina starosti biće dodeljene nagrade "Mladi lav" - najbolji rad u kategoriji, zatim specijalne nagrade žirija za najbolju ideju, za zreo i maštovit izraz i nagrada za najmlađeg učesnika.

Međunarodni salon stripa je festival koji već sedam godina organizuje i vodi "Srećna galerija" SKC-a, a predstavlja najmasovniji i najveći strip događaj u Srbiji i jedna je od najznačajnijih smotri "devete" umetnosti u regionu.

Link: skc.org.rs

Koridorom kroz istoriju

Narednih meseci veliki posao očekuje srpske arheologe. Pre početka radova na izgradnji južnog dela autoputa Koridor 10, od Niša prema Dimitrovgradu i od Leskovca do granice sa Makedonijom, biće obavljena arheološka istraživanja duž cele trase. Nosilac posla je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, a očekuje se da će u ekipi biti više od 300 arheologa. Ideja je da se konzervacija otkrivenog materijala ne ostavi za kasnije, pa će biti angažovano i dosta konzervatora. A, u ovaj posao biće uključeni i stručnjaci Arheološkog instituta, Filozofskog fakulteta, Narodnog muzeja i regionalnih zavoda za zaštitu spomenika.

Istovremeno, budući da je reč o velikom i skupom poslu, Ministarstvo kulture je nedavno formiralo komisiju koja će kontrolisati ceo projekat.

- Bilo bi dobro da istraživanja počnu što pre - kaže, predsednik komisije, dr Vujadin Ivanišević, naučni savetnik u Arheološkom institutu. - Postoji opasnost da mnogo arheologa bude angažovano na više lokaliteta u isto vreme, pa da istraživanja ne budu sprovedena do kraja. Reč je o višeslojnim lokalitetima, od srednjeg veka, preko antičkog perioda, do preistorije.

Pre nekoliko godina sprovedena su gruba arheološka istraživanja na široj teritoriji duž trase autoputa. Taj posao je vodio arheolog Marin Brmbolić, koji je sada, uz Marka Popovića, Veru Pavlović-Lončarski, Miloša Jeftića i Olivera Markovića, član komisije koju je formiralo Ministarstvo.

Za istraživanje je izdvojeno i označeno tridesetak lokaliteta.

- Trasa autoputa prolazi prostorima koje su ljudi vekovima naseljavali. Izgradnja savremenog puta pomoći će da se istraži antički put. Na nekim delovima autoput se poklapa sa starim turskim putem, a moguće je da je na nekim mestima očuvan i rimski drum. Očekuje se da trasa autoputa prelazi delom gde su ostaci mosta iz rimskog doba, i to bi bio jedini sačuvan most u Srbiji iz tog perioda. Ukoliko dođemo do tog otkrića, planiramo da ga izmestimo, kako bi bio sačuvan.

Trasa autoputa „preseca“ nekoliko sakralnih objekata, tako da je moguće da se tu pronađu crkve iz doba cara Konstantina i carice Jelene (IV vek) i ranog srednjeg veka.

- To su izuzetni objekti. Postoji mogućnost da se tu nalazi i nekoliko preistorijskih lokaliteta, čije bi otkriće upotpunilo naša saznanja o preistoriji na ovom potezu. Možda ćemo da dobijemo podatke o kulturama iz preistorije, što bi umnogome promenilo kartu tog vremena. Čitav niz lokaliteta smešten je oko Pirota. To je logično, jer su sadašnji gradski centri nastali na nukleusima nekadašnjih.
Naš sagovornik smatra da je ovo velika šansa za srpsku arheologiju. Mnogi muzeji, u Poljskoj, Nemačkoj, Sloveniji..., popunjeni su baš zahvaljujući radovima na autoputevima. Predlog budžeta je poslat investitoru, a to je Vlada Srbije. Predviđeno je da se po završetku istraživanja objave publikacije šta je urađeno za to vreme, a zatim urbanizacija lokaliteta.

Slični poslovi očekuju arheologe tokom izgradnje autoputeva ka Crnoj Gori i Rumuniji i gasovoda (Južni tok).

LOKALITETI
Na istočnom kraku autoputa od Niša do Dimitrovgrada, nalaze se 24 lokaliteta. Lokaliteti Bare I, Kod česme, Sarlah i naselje kod železničke pruge potiču iz preistorije. Bare II i Bare III, Rimski most, Slatina (Vila rustika) i Mađilka su iz rimskog perioda, a bazilika svetog Konstantina i carice Jelene su iz ranovizantijskog doba, a latinska grobišta iz kasne antike. Na ovoj trasi su i lokaliteti iz turskog doba: česma Moralija i još neke građevine, groblja i ostaci puteva. Na delu autoputa koji se zove južni krak Koridora 10, od Leskovca do makedonske granice, nalaze se lokaliteti: Golo rebro (višeslojno nalazište), preistorijska naselja Čukar, Gumnište i Suvi do i rimske nekropole sa naseljem u selima Davidovac i Gradište.

Eneolitski nalazi u Maroku

Sedam kostura i četiri grobnice stari oko pet milenujuma pronađeni u Maroku u blizini Rabata. Nuačnici očekuje da će preko njih više saznati o vremenu prelaska neolita u metalno doba.

Posmrtni ostaci ljudi stari oko 5.000 godina nađeni su u jednoj pećini oko 80 kilometara istočno od marokanske prestonice Rabata, saopštili su marakanski arheolozi.

Arheolog Jusef Bokbot rekao je za Frans pres da je to prvi put da su u Maroku nađeni ljudski kosturi iz trećeg milenijuma pre nove ere, odnosno iz perioda koji obuhvata kraj neolita i početak bronzanog doba. Taj period je u nauci poznat kao eneolit.

"Sedam kostura i četiri grobnice omogućiće nam da precizno otkrijemo pogrebne običaje iz tog perioda. To je jedinstvena prilika", rekao je Bokbot koji je na čelu arheološkog tima.

Lopte Svetskih prvenstava u fudbalu

Uz najbolje timove sveta i njihove verne pristalice, šampionat planete obeleže i specijalno dizajnirane lopte.

Čuvena priča o loptama kojima je odigrano finale prvog Mondijala 1930. godine otpočelo je eru prepucavanja da li je ona odgovorna za pobede i postignute golove ili ipak nema nikakve veze sa ostvarenim na terenu.

Dve kožne lopte korišćene su u meču za titulu između domaćeg Urugvaja i Argentine jer timovi nisu mogli da se odluče kojom će biti odigrano veliko finale. Tako je dogovoreno da se prvo poluvreme odigra argentinskom, a drugo urugvajskom loptom: gosti su iskoristili prednost poznavanja sopstvenog rekvizita da na predah odu sa prednošću od 2:1, ali su onda Urugvajci u drugom poluvremenu korišćenjem lopte koja im je daleko poznatija preokretom došli do konačnih 4:2 i titule prvaka sveta.

Lopte kojima je igrano prvo finale

Reprezentacija Urugvaja sa loptom i trenutak izjednačujućeg gola

Godine 1934. na Mondijalu čiji je domaćin bila Italija zvanična lopta se zvala Federale 102 .U Francuskoj je 1934. korišćena kožna lopta "Alen", koja je po velikom šavu po sredini prilično podsećala na dizajn jajolikih lopti koje se koriste u američkom fudbalu, a jednobojne lopte korišćene su sve do 1970, uključujući i roze varijantu "Super Duplo T" 1950. u Brazilu i narandžastu korišćenu od 1954. u Švajcarskoj do Svetskog prvenstva 1962. godine u Čileu.

Lopta Federale 102, sa SP 1934. godine, sastavljena iz 12 delova

SP 1938. - lopta "Allen" i trenutak pred meč Italija - Mađarska

"Super Duplo T" korišćena je na SP 1950. u Brazilu

Narandžasta lopta sa SP 1954. koja se sastoji od 18 delova

Nemački golman pozira na naslovnici i pred početak meča JUG - FRA u Lozani

Za SP 1958. u Švedskoj zvanična lopta je bila "Top Star", koja je sastavljena od 24 dela

Jedna od stranica "FIFA magazina" i detalj sa utakmice Nemačka - Jugoslavija

Lopta "Crack" korišćena je na SP 1962. u Čileu, napravljena od 18 delova

Isečak iz novina i detalj sa utakmice Nemačka - Švajcarska

Na SP 1966. u Engleskoj lopta se zvala "Slazenger Challenge 4-star"

i sastojala se iz 25 delova

Najava finala, lopta kojom je igrano finale i detalj pred počeak utakmice

Kompanija Adidas počela je da pravi fudbalske lopte još 1963, ali je tek 1970. potpisan ugovor sa FIFA o tome da proizvodi zvanične za šampionate planete. Crno-belli "Telstar" koristio se u Meksiku 1970. kao prva lopta na Mondijalu koja nije bila samo u jednoj od svetlih nijansi, a sve kako bi bila vidljivija gledaocima koji su po prvi put mogli da gledaju TV prenose mečeva, naravno na crno-belim televizorima.

Za SP 1970. u Meksiku korišćena je Adidasova "Telstar Durlast",

ručno sastavljena od 32 delova, 12 crnih i 20 belih

Reklamna brošura i tim Meksika

Napredna varijanta ove lopte, "Telstar Durlast" korićena je 1974. na Svetskom prvenstvu održanom u Zapadnoj Nemačkoj. Za Svetsko prvenstvo u fudbalu u Nemačkoj 1974. godine Adidas je "izbacio" i "specijalnu" varijantu svoje lopte, nazvane "Chile Durlast". To je i jedina potpuno bela lopta korišćena na Mundijalima.

U Nemačkoj 1974. oficijelna lopta bila je poboljšana Adidas "Telstar Durlast"

Reklamna brošura i detalj iz radionice

Izgled lopte, slika Brazilske repke i slika izrade lopte

"Tango Durlast" četiri godine kasnije u Argenitni po prvi put svetu predstavio izgled crno-bele lopte koja nema čuvene petougaonike ofarbane u jednoj boji, jer su trouglaste šare bile ucrtane unutar svakog segemnta. Sam naziv "Tango" aludirao je na popularni argentinski ples. U narednih pet Mundijala (računajući i 1998. godine) dizajn lopte je ostao, u suštini, ne promenjen. Otpornost na vodu, omogućila je igračima da "plešu" i po lošim vremenskim uslovima...

"Tango Durlast" oficijelna lopta SP-a u Argentini 1978. godine

Reklamna brošura i Cesar Menotti i mlađani Maradona

Po izgledu veoma slična bila je "Tango Espanja" korišćena 1982, s tim što je ona za razliku od svojih prethodnika imala gumene umetke na šavovima kako bi se sprečilo da se lopta napuni vodom ukoliko se igra po vlažnom terenu ili po kiši. Ipak, ona je morala često da se menja tokom utakmica jer se guma prilično brzo trošila od snažnih susreta sa kopačkama, ali je "Tango Espanja" ipak ostala upamćena kao poslednja prava kožna lopta na svetskim prvenstvima.

U Španiji 1982. godine korišćena je "Tango Espanja"

Maradonine bravure sa loptom

Meksička publika je 1986. mogla da vidi na delu prvu poliuretansku loptu, a "Acteka" je usled svog dizajna postala i prva potpuno vodootporna lopta na Mondijalu. Četiri godine kasnije, u Italiji, "Etruscko" je predstavljena kao originalna lopta koja je, za razliku od dotadašnjih, ispod spoljašnjeg sloja imala i dodatni unutrašnji, i to od poliuretanske pene, a "Kvestra" je 1994. u SAD svojim poboljšanim dizajnom omogućila igračima da je lakše kontrolišu, a i da ona brže leti kroz vazduh.

Lopta SP-a 1986. u Meksiku i "Božija ruka" Maradone

Adidasova brošura i način pravljenja Acteke

Na SP-u 1990. u Italiji zvanična lopta bila je "Etruscko"

Prikaz pravljenja i testiranja lopte "Etrusko"

Lopta "Kvestra" sa SP-a u SAD-u 1994. i Valderama protiv Američke odbrane

Brošura uz loptu "Kvestra"

Kako su se u kompaniji koja proizvodi zvanične lopte za Mondijal potrudili da unesu novine i za šampionat održan 1998. u Francuskoj: "Trikolore" je postala prva lopta na Svetskom prvenstvu koja je imala pun kolorit, a bila je jedinstvena još po nečemu. Njeni dizajneri su po prvi put koristili tzv. "sintaktičku penu" kao jedan od slojeva ispod spoljašnjeg, a kako se radi o hemijskoj mešavini metala, polimera i keramike koja je izuzetno laka a izuzetno izdržljiva činilo se da ni jedna druga dugo neće moći da joj priđe svojim kvalitetom.

"Trikolore", zvanična lopta SP u Francuskoj 1998. godine

Adidasova brošura i trenutak kada Mihajlović postiže go protiv Irana

No, već je naredna uspela da izazove veće polemike. Za Svetsko prvenstvo održano u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine Adidas je proizveo "Fivernovu", koja se pojedinim igračima uopšte nije svidela.

"Prevelika je i previše laka", rekao je brazilski napadač Edilson o lopti koja je imala do tada najtanje unutrašnje slojeve.

Edilson na tom Mondijalu nije uspeo da postigne ni jedan pogodak, no "Fivernova" nije smetala ostatku reprezentacije Brazila koja je došla do titule, a pritom u svojim redovima imala i najboljeg golgetera šampionata: pravi Ronaldo je takmičenje završio sa osam postignutih golova i tako dospeo na treće mesto svih vremena kada se radi o strelcima na Mondijalu. Gerd Miler je 1970. šutirajući "Telstar" postigao 10 pogodaka, a Euzebio četiri godine ranije devet, koristeći narandžastu Slezindžerovu loptu.

"Fivernova" - lopta SP-a u Koreji i Japanu 2002. godine i brošura Adidasa

Kanavaro i Ronaldo u pokušajima da postignu pogodak

"Timgajst", odnosno "Timski duh", bila je lopta korišćena na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. Sastavljena od 14 segemanata pravljena je kao posebna za svaku pojedinačnu utakmicu Mondijala. Na sebi je imala ispisan datum, ime stadiona i timova koji su njome igrali. Zlatna varijanta ove lopte korišćena je u finalu u Berlinu, a Adidas je napravio samo 1.600 njenih replika koje su se kasnije našle u prodaji.

Na predstojećem šampionatu planete fudbal će se igrati "Jabulanijem", prvom savršeno okruglom loptom čiji šavovi više ne utiču na njenu sferu. Ime vodi poreklo iz jezika naroda Zulu, kojim govori 25% populacije Južne Afrike, a značenje "slaviti" u skladu je sa idejom da se na Mondijalu slavi lepota fudbalske igre. Osam tzv. "3D" segmenata sastavljenih u skladnu celinu ostavili su odličan utisak kod prvih fudbalera koji su imali prilike da je testiraju.

"Lopta je fantastična, radi baš ono što želim od nje", rekao je Mihael Balak, sa kojim se Frenk Lampard složio istakavši da je "Jabulani veoma jak i predstavlja pravi izbor za šut". Brazilac Kaka je dodao da je za njega "kontakt sa loptom najvažniji u igri, a da je novim dizajnom postignuto savršenstvo", dok je Petr Čeh naglasio da susret sa "Jabulanijem predstavlja pravi izazov za golmane, jer se oseća energija koju ova lopta nosi sa sobom na svom putu ka mreži".

Imajući u vidu da ovi fudbaleri ujedno i prometeri Adidasa, ostaje da se i ostali izjasne o Jabulaniju. Prva i prava prilika za to? Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, koje je sve bliže...

"Ja'bulani", lopta predstojećeg SP u Južnoj Africi

Adidas je danas sa ponosom predstavio zvaničnu loptu za finale Mondijala u svom sedištu u nemačkom Hercogenaurahu, a javnosti su je predstavili, naravno, Franc Bekenbauer i selektor selekcije domaćina SP Južne Afrike Karlos Pareira.

"JO'BULANI" sa svojim koji mesec starijim bratom "JABULANIJEM" deli puno stvari - takođe je savršeno okrugao, "precizniji nego ikada", razvijan je uz tehnologiju "Grip 'n' Groove", koja igračima pruža "najbolju kontrolu u svim uslovima", a sastoji se iz osam posebno oblikovanih delova.

"JO'BULANI" se razlikuje po svojoj dominantnoj zlatnoj boji, koja je zamenila crno-žuto-crveno-zelenu kombinaciju, a ime je dobila po Johanesburgu ili kako ga zovu stanovnici Jo'burgu - Zlatnom gradu, u kome će i biti igran meč za zvanje prvaka sveta.

Ovo je drugi put da je Adidas dizajnirao posebnu loptu za finale, a prvi put je to uradio u svojoj domovini - 9. jula 2006. godine se finale u Nemačkoj igralo sa takođe zlatnom loptom koja se zvala "Timgajst Berlin".

Lopta kojom će u finalu igrati Holandija i Španija - "Jo Bulani"