100 godina IBM-a

Dana 16. juna 1911. godine ‚‚rođen“ je IBM tako što su se tri male firme, udružile u Computing Tabulating Recording Co. Današnje ime nosi od 1924. godine.

Google, Apple i Facebook danas su najčešće u centru pažnje, tako da često zaboravljemo koja kompanija je ‚‚izmislila“ barkod, čiji je računar koji ‚‚razmišlja“ skoro kao čovek, ko nam omogućava da čuvamo fajlove na laptopu ili da podignemo novac sa bankomata.

IBM je ‚‚rođen“ 16. juna 1911, kada su se tri male firme, koje su se bavile proizvodnjom vaga, mašina za poništavanje kartica kojima se beleži kada su radnici došli na posao, različitih pomagala i preciznih mehanizama, udružile u Computing Tabulating Recording Co.

Smeštena u Endikotu u Njujorku, nova kompanija počela je da pravi i mašine koje su sa već otkucanih kartica zaposlenih čitale podatke i skladištile ih u bazu. Do 1930, IBM-ove kartice već su pratile podatke od 26 miliona Amerikanaca, u sklopu programa socijalnog osiguranja koji je tadašnja vlada pokrenula.

Veličinu mašina iz tog vremena prosečan korisnik gedžeta iz iPod ere ne može ni da zamisli, bile su zaista ogromne, ali logika procesa bila je ista kao logika modernih računara. I tada ste imali mesto za skladištenje podataka, matematičko procesiranje informacija, i ‚‚izlaz“.

Nemački ogranak kompanije za vreme Drugog svetskog rata Deutsche Hollerith Maschinen GmbH, u jednom trenutku došao je pod kontrolu nacista, pa je kompanija sporadično bila optuživana za saradnju sa Hitlerovim režimom. Veliki broj dokumenata iz tog perioda je izgubljen, a oni koji su sačuvani stavljeni su na raspolaganje nezavisnim istraživačima sa Univerziteta u Njujorku i Univerziteta Hoenhajm iz Štutgarta.

Posle Drugog svetskog rata kompanija je ulagala značajna sredstva i resurse u održavanje svoje dominantne pozicije na tržištu mainframe kompjutera, koji su zauzimali čitave prostorije.

Do kraja '60. godina, IBM je bio jedina kompanija koja se bavila visokim tehnologijama koja je iz godine u godinu bila u top deset kompanija. Tokom te decenije pet milijardi dolara uloženo je u razvoj serije računara koji bi mogli lako da se apgrejduju, tako da prate rast kompanije koja ih koristi.

Magnetni hard disk predstavljen je 1956, a flopi disk 1971. Prvi bar kod razvila je ova kompanija 1960, čime je otvoren put kucanju računa u supermarketima na kakvo smo danas navikli. IBM stoji i iza brzih transakcija koje nam omogućavaju da uživamo u blagodetima bankomata, a ‚‚ajbiemovci“ su kreirali i tehnologiju magnetne trake za kreditne kartice.

IBM je reputaciju izgradio na pouzdanosti i prisustvu na svim tržištima, kao i na razgranatoj prodajnoj mreži. Ali, kada je birokratija počela da guši kreativnost, sreća je počela da se menja. Gigant je počeo da posrće sa usponom jeftinih mikroprocesora i gubio je korak sa kompanijama koje su mogle da isprate brze promene u industriji.

Svoj prvi personalni računar IBM je predstavio 1981. ali je menadžment kompanije napravio kobnu grešku: u tom trenutku nisu otkupljena prava na softver koji ga je pokretao. Pogađate ko je stajao iza softvera? Microsoft, naravno.

Zahvaljujući IBM-u, PC je postao mejnstrim, ali kompanija je počela da posustaje na tržištu koje je praktično stvorila. IBM je počeo da zavisi od Intelovih procesora i Microsoftovog softvera, što je ‚‚džina“ učinilo ranjivim u trenutku kada je PC industrija počela naglo da raste, a rivalske kompanije da koriste istu tehnologiju.

Sa godišnjim prihodom od oko 100 milijardi dolara, IBM je danas na 18. mestu Fortune 500 liste. Svake godine u istraživanja i razvoj ulaže se u proseku oko šest milijardi, a rezultat takvog pristupa je i superkompjuter IBM Watson.

Istorija logoa IMB-a :

1924. – 1946.

1947. – 1956.

1956. – 1972.

1972. do danas

logo povodom 100 godina kompanije

Povelje i diplome od XVII do XX veka

U Istorijskom muzeju Srbije na Trgu Nikole Pašića svečano je otvorena izložba „Povelje i diplome od XVII do XX veka”, autora dr Dušice Bojić.

Prezentovano je 80 originala i šest kopija povelja i diploma koje su zaslužni srpski pojedinci, gradovi i porodice dobili od domaćih i evropskih vladara.

Postavka, koju je priredila Marina Dokmanović, pruža posetiocima jedinstvenu priliku da prethodna četiri veka srpske istorije sagledaju kroz prizmu originalnog pisanog nasleđa. Tu su i darovi dodeljivani uz povelje i diplome, poput zlatne medalje popa Luke Lazarevića, zlatne sablje vojvode Milana Obrenovića i papskog ordena Pavla Beljanskog.

– Prikazan je reprezentativni arhivski materijal koji prezentuje srpsku istoriju ali i istoriju drugih naroda na prostoru sadašnje Republike Srbije. Govori se o vremenu kada su Srbi bili pod Turcima, na koji način su napredovali, kako su uspevali da dođu do određenih važnih položaja u društvu i kako su od stranih vladara dobijali povelje – kazala je autorka.

Izložba će biti otvorena do 31. avgusta, a pre nego što se posetioci suoče sa samom postavkom, u predvorju će moći da pogledaju uveličane projekcije detalja sa povelja i diploma, kako bi stekli što jasniji uvid u ove dragocene primerke heraldike i krasnopisa.

Markica "Greška u boji" prodata za 2,6 miliona $

Galerija Drajfus saopštila je da je dobro očuvana marka iz 1859. prodata u četvrtak neimenovanom licitatoru iz SAD koji se nadmetao putem interneta.

Poštanska marka na kojoj je prikazan kralj Ferdinand Drugi poznata je pod nazivom "Greška u boji" zato što je greškom štampana u plavoj umesto u narandžastoj boji.

To je druga najskuplja marka na svetu - rekord i dalje drži jedna marka iz Švedske čija je cena bila 3,3 miliona dolara.

100 godina od osnivanja Muzičke škole „Stanković”

Povodom sto godina od osnivanja jedne od najstarijih obrazovno-vaspitnih institucija Muzičke škole „Stanković”, Pošta Srbije je emitovala prigodnu marku sa nominalom 22 dinara.

Marka je puštena u opticaj 15. marta, na dan kada je u Beogradu pre tačno jednog veka pod pokroviteljstvom kralja Petra Prvog Karađorđevića počela sa radom škola. Pri osnivanju, radila je u okviru istoimenog pevačkog društva. Prvi direktor škole bio je Stanislav Binički. Na tom mestu bio je do 1921. i tada su se u školi predavali: klavir, solo pevanje, violina, solfeđo i teorija muzike. Od 1924. godine Binički se skoro isključivo posvećuje komponovanju.

Od 1921. do 1923. direktor škole bio je Hinko Maržinac, koji je uveo nove predmete. Sledeće dve godine na čelu je Petar Krstić i u tom periodu uveden je nastavnički odsek. Velike promene nastaju 1925, kada je novi direktor Petar Stojanović osnovao opersko-dramski odsek, kamernu klasu, horsku školu, zatim učenički orkestar i večernje kurseve za odrasle. Pored toga, Stojanović je specijalnu pažnju posvetio pedagoškoj literaturi za violinu, među kojom se ističe „Osnovna škola za violinu”.

Od 1929. novi direktor je Emil Hajek koji podiže muzičku školu na konzervatorijumski nivo. Ovaj vrsni pijanista i klavirski pedagog pre dolaska u Beograd bio je profesor Konzervatorijuma u Saratovu u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Nakon njega u periodu od 1937. do 1947. godine na čelu škole je Milenko Živković (Beograd, 1901–1964) sa kojim se dalje proširuje nastavni plan ove obrazovno-vaspitne institucije i osniva se odsek škole u Zemunu, koja je danas Muzička škola „Kosta Manojlović”.

Muzička škola „Stanković” se izdvajala po kvalitetu učenika i profesorskog kadra, o čemu svedoče brojne nagrade i priznanja. Kroz nju su prošli mnogi, kasnije priznati muzički umetnici, a u školi su predavali vrsni pedagozi i muzički eksperti poput Meri Žeželj, dr Vojislava Vučkovića, bračnog para Binički, Ljubice Marić, Stane Đurić-Klajn, Vladana Radovanovića, Branka Cvejića, Aleksandra Pavlovića, Zlatana Vaude, Darinke Matić-Marović, Zorislave Vasiljević, zatim akademika Stanoja Rajičića, akademika Mihajla Vukdragovića, akademika Dušana Radića…

Od 1947. škola je državna ustanova i dobija rang srednje muzičke škole. Godine 1993. uveden je odsek za džez muziku, tada jedini odsek za tu vrstu muzike u jugoistočnoj Evropi. Sedište se nalazi na početku Ulice kneza Miloša u Beogradu. Pre desetak godina porušen je deo školske zgrade, a novi objekat još nije izgrađen.

Prema rečima Obrada Nedeljkovića, sadašnjeg direktora Muzičke škole, cela ova godina će biti godina proslave i biće obeležena koncertima.

Motiv na marki je lik Kornelija Stankovića i logo Muzičke škole „Stanković”. Umetničku obradu marke uradila je Nadežda Skočajić. Marke su štampane u novosadskoj štampariji „Forum” u tehnici višebojnog ofseta u šalterskim tabacima od po 25 komada maraka. Tiraž je 65.000 komada.

Dan Jugoslovenske kinoteke

Dan Jugoslovenske kinoteke, jednog od najvećih i najvrednijih filmskih arhiva u svetu, svečano je obeležen 6. juna u zgradi u Uzun Mirkovoj, čime je označen i završetak radova na rekonstrukciji tog zdanja koje joj je dodeljeno pre 16 godina, a posle više odlaganja, trebalo bi da se useli u njega na jesen.

Jugoslovenska kinoteka slavi svoj dan 6. juna, povodom prve filmske projekcije u Beogradu i na Balkanu 1896. godine u kafani “Zlatan krst”, kojoj je prisustvovao i kralj Aleksandar Karađorđević s majkom Natalijom. Beograd je tako bio među prvim evropskim gradovima koji je video tadašnje čudo tehnike - kinematograf.

Obeležavanju Dana kinoteke prisustvovali su potpredednik Vlade Srbije Božidar Đelić, ministar kulture, informisanja i informacionog društva Predrag Marković, princ Aleksandar Karađorđević sa suprugom Katarinom, kao i predstavnici diplomatskog kora, filmske umetnosti i filmskih arhiva iz evropskih zemalja, koji učestvuju na 13. Festivalu nitratnog filma, koji počinje 7. juna.

Iako je rekonstrukcija zdanja Jugoslovenske kinoteke u Uzun Mirkovoj završena, useljenje je ponovo odloženo, najverovatnije za jesen, jer je potrebno još nabaviti svu opremu i dobiti neophodne dozvole za početak rada na novoj lokaciji, koja će praktično biti multifunkcionalni kulturni centar.

Direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović istakao je na svečanosti da završetak rekonstrukcije zgrade u Uzun Mirkovoj predstavlja svojevrsni podvig kinotečana, kojima je odao priznanje i ministar Marković.

Posebno ističući upornost Zelenovića i njegovog tima i izražavajući zadovoljstvo što su radovi u Uzun Mirkovoj završeni, Marković je skrenuo pažnju i na doprinos njegovih prethodnika na funkciji ministra kulture od 1995. godine, kada je zgrada u Uzun Mirkovoj dodeljena Jugoslovenskoj kinoteci (Nada Popović Perišić, Branislav Lečić, Vojislav Brajović, Nebojša Bradić...).

Rekonstrukcija zgrade u Uzun Mirkovoj, sa tri bioskopske sale, bibliotekom filmskih izdanja i izložbenim prostorima, koštala je 477,8 miliona dinara, koji su obezbeđeni iz sredstava Ministarstva kulture, Nacionalnog investicionog plana i Evropske investicione banke.

Završetak rekonstrukcije zgrade u Uzun Mirkovoj je, kako je istakao Marković, pokazatelj da je država Srbija sposobna da “ono što je započela uspešno i završi”, kao što su nedavno okončani i radovi na rekonstrukciji enterijera Narodne biblioteke Srbije.

Na svečanosti je uručena Plaketa Jugoslovenske kinoteke Evropskoj asocijaciji filmskih arhiva (ACE), čiji je član postala 1995. po pozivu.

Povodom Dana Kinoteke, i ove godine organizovan je festival nitratnih filmova - bisera iz istorije filmske umetnosti koji su snimljeni na samozapaljivim nitratnim trakama.

Program 13. Festivala nitratnog filma, pod sloganom “Nitratni mesec nad Beogradom”, biće prikazan do 14. juna u Muzeju Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj, a počinje “Poslednjim danima Pompeje” (u čijem snimanju je učestvovalo oko 2.000 statista i 30 slonova).

Tokom Festivala će biti održan i sastanak Izvršnog odbora Evropske federacije filmskih arhiva.

Jugoslovenska kinoteka osnovana je 1949. godine, nakon što je, na zahtev tadašnje protivpožarne policije, na drastičan način uništen deo filmova u protivavionskom skloništu na Tašmajdanu.

Zahvaljujuci nekolicini filmskih radnika, pre svih Milenku Karanoviću, kasnije prvom direktoru Jugoslovenske kinoteke, deo materijala je vraćen i spasen i to je bio nukleus iz koga je nastala Centralna Jugoslovenska kinoteka.

Početkom 1949. godine, u okviru Zvezda filma, obrazovano je posebno odeljenje - Kinoteka, što je ustvari nova adresa za dotadašnji Filmski arhiv. Nekoliko meseci kasnije, u maju, stvoren je fond od oko 700.000 metara filma, od čega su dve trećine činili domaći filmski materijali.

Napokon, 17. avgusta 1949. godine u Službenom listu tadašnje FNRJ objavljen je Pravilnik o osnivanju i radu centralne Jugoslovenske kinoteke, koji je 5. avgusta te godine potpisao predsednik Komiteta za kinematografiju Vladislav Ribnikar, uz saglasnost predsednika Vlade FNRJ i ministra narodne odbrane, maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita.

Od tada je Jugoslovenska kinoteka više puta menjala status.

Njenu delatnost finansirala je do 1972. godine SFRJ, potom savezna država, pa naizmenično grad Beograd i Republika Srbija. Od 29. jula 1992. godine Ministarstvo kulture Srbije preuzelo je prava i obaveze osnivača. Zakonom o kulturnim dobrima iz 1994. regulisana su prava i obaveze te ustanove od opšteg značaja koja ima status Nacionalnog filmskog arhiva Republike Srbije, ali je zadržala svoje, u svetu poznato ime, Jugoslovenska kinoteka.

Od 1952. godine Jugoslovenska kinoteka postala je 17. član FIAF-a (Međunarodne federacije filmskih arhiva), a od 1995. i član ACE.

Dan Kinoteke obeležava se na dan prve bioskopske projekcije u Beogradu, koja je održana 6. juna 1896. u kafani “Zlatni krst”, nekadašnjem Dušanovom gradu na Terazijama.

Borba kinotečana za novu lokaciju počinje još 1995. godine kada im je Grad Beograd dodelio zgradu, a tadašnja ministarka kulture Nada Popović Perišić odobrila sredstva za njeno saniranje.

Zgrada u Uzun Mirkovoj je, međutim, odlukom gradskih vlasti 2000. godine vraćena Saveznoj direkciji za imovinu nepostojeće savezne države, a naredne godine i ponuđena na prodaju. Ipak, 2006. ponovo je uvedena u posed Kinoteke, čime je zdanje iz 1847. godine, koje je podigao knez Aleksandar Karađođević, izbeglo sudbinu robne kuće firmirane robe, kakva joj je bila namena.

Prvi srpski film
Na svečanosti u novom zdanju Kinoteke biće prikazani delovi digitalno restaurisane kopije prvog srpskog igranog filma "Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa" iz 1911. godine, u režiji Čiča-Ilije Stanojevića.

Biće prikazan i osmominutni dokumentarni film o toku građevinskih radova na obnovi i preuređenju objekta u Uzun Mirkovoj, kao i prvi srpski animirani film iz 1920. godine, koji je delo nepoznatog autora, a Hor "Obilić" izvešće nekoliko filmskih numera kompozitora Zorana Simjanovića.

Rekonstrukcija zdanja u Uzun Mirkovoj ulici, spomenika kulture koji datira iz 1846. godine, počela je još 1995. godine, ali je zbog nedostatka novca posao prekinut 1997. godine.

Zgrada je, međutim, Kinoteci oduzeta 2000. godine, odlukom gradskih vlasti, koje su ga dodelile tadašnjoj Saveznoj direkciji za imovinu.

Godine 2001. zgrada je ponuđena na prodaju i bilo je predviđeno da u nju bude smeštena robna kuća, ali je pod pritiskom kulturne javnosti objekat ipak vraćen Jugoslovenskoj kinoteci, nakon čega je, zahvaljujući Nacionalnom investicionom planu i kreditu Evropske investicione banke, počela obnova zdanja.

Pre nekoliko godina, zahvaljujući donaciji francuske vlade otvoren je i novi, najsavremenijom tehnikom opremljeni depo u Arhivu Jugoslovenske kinoteke u Košutnjaku, potom je uz pomoć donacije Evropske agencije za razvoj otvoren Centar za digitalizaciju filmske građe, a Vlada Japana poklonila je Kinoteci i montažni sto.

Digitalna Srbija

Ljudi iz Medveđeg luga - priča o neolitu

U galeriji "Stara kapetanija" u Zemunu otvorena je izložba "Ljudi iz Medveđeg luga - priča o neolitu", najavio je Kabinet predsednika Gradske opštine Zemun.

Izložbu će otvoriti arheolog Milorad Stojić a prati je obimna knjiga-katalog autora postavke Branka Najholda.

U najavi je istaknuto da je izložba priča o mlađem kamenom dobu, neolitu i jednoj od najfascinantnijih i najlepših evropskih kultura toga doba-vinčanskoj, koja se razvijala na prostoru današnje Srbije.

Kroz više od 350 do sada neizlaganih i nepublikovanih eksponata ratarskog, lovačkog i ribolovačkog oruđa i oružja, kamenih i koštanih alatki, keramičkih posuda, figurina, žrtvenika i drugih predmeta, data je zaokružena slika života ljudi hipotetičkog neolitskog naselja Medveđi lug.

Izložba "Ljudi iz Medveđeg luga - priča o neolitu" biće postavljena u zemunskoj galeriji "Stara kapetanija" do 21. juna.

30 godina od otkrivanja AIDS-a

Kada se svet pre tri decenije, na današnji dan, prvi put suočio sa nepoznatom bolešću, teško da se moglo pretpostaviti koliko će ona da uzme maha i kako će biti teško pronaći joj lek.

Primer Timotija Reja Brauna (45) iz San Franciska, jedine osobe koja je do danas izlečena od side, budi tek slabašne nade desetinama miliona onih koji se bore sa ovom bolešću. Specifičan slučaj Reja Brauna, koji je oboleo ne samo od side, već i leukemije, ne može da se primeni na sve zaražene virusom HIV-a. Naučnici, ipak, ohrabruju obolele uveravanjem da bi nove metode mogle da daju željeni rezultat, ili bar da omoguće bolesnicima život bez svakodnevnog uzimanja lekova.

Dok izlečenje već zaraženih i dalje ostaje teško ostvariv cilj, fokus je trenutno na pokušaju da se spreče nove infekcije. Uzimajući u obzir skorašnji napredak u razvoju vakcine protiv side, naučnici ističu da su na putu suzbijanja pandemije.

Više od 25 miliona ljudi je preminulo od side otkako je 1981. u Los Anđelesu među homoseksualcima registrovano prvih pet slučajeva. Danas više od 33 miliona ljudi boluje od side, od toga najveći broj u podsaharskoj Africi. U SAD ima milion obolelih.

Od side godišnje umre oko dva miliona ljudi, posebno u siromašnim sredinama u kojima su lekovi teško dostupni. Ali u visoko razvijenim zemljama, kao što je Amerika, lečenje daje značajne rezultate.

Zaraženi virusom HIV-a koji se redovno leče, danas žive, ako je verovati statistici, nekoliko meseci kraće nego nezaraženi. Moderni lekovi su lakši za upotrebu, i mnogi oboleli uzimaju samo jednu pilulu dnevno.

U međuvremenu, slučaj jedinog izlečenog, američkog prevodioca Reja Brauna, koji je 1995, dok je živeo u Nmečkoj, saznao da ima sidu, pruža nove nade u pronalaženje leka. Braunov slučaj je, međutim, specifičan. On je, zahvaljujući presađivanju matičnih ćelija uspeo da se oslobodi virusa HIV-a, ali ne i leukemije koju je, nezavisno od side, kasnije dobio.

Naučnici zasnivaju nade na spoznaji da postoje ljudi koji su bili izloženi virusu, a nisu se zarazili jer su imali genetske mutacije koje su im omogućile prirodni imutnitet na virus.

Transplantacija matičnih ćelija, po ugledu na Braunov slučaj, značila bi da se imuni sistem uništi hemoterapijom i zračenjem, a da se potom presade ćelije donatora, u nadi da će one zaživeti. Proces je suviše rizičan.

Stoga se radi na modifikaciji inficiranih krvnih ćelija kako bi postale imune na HIV. U teoriji, to bi trebalo da ojača imuni sistem dovoljno da pacijentu više nisu potrebni lekovi kako bi virus držao pod kontrolom. Ova istraživanja, međutim, u praksi još ne daju željene rezlutate.

Pošta Srbije je ovim povodom izdala prigodnu markicu, nominale 50 dinara.

Najskuplji fotoaparat na svetu

Mali fotoaparat marke "lajka" iz serije proizvedene 1923. godine u Lajc-in-Vaclaru, u Nemačkoj, prodat je prošle subote na aukciji u Beču za rekordnih 1,32 miliona evra, saopštila je austrijska aukcijska kuća "Vestliht".

Kupac, anonimni kolekcionar iz Azije, ponudio je duplo veću sumu od očekivanog maksimuma čime je ovaj prototip postao najskuplji fotoaparat malog formata na svetu.

Ovaj izvanredni fotoaparat potiče iz male serije proizvedene da bi se ispitalo tadašnje tržište. To je sedmi "Lajkin" prototip, a prvi namenjen izvozu.

Dve godine kasnije, čuvena nemačka firma počeće da serijski proizvodi ovaj čudesni aparat koji je izvršio revoluciju u fotografiji zahvaljujući tome što je bio lagan, diskretan i kadar da "zarobi" prirodnu svetlost.

Link: westlicht.com,

100 godina izviđaštva u Srbiji

Povodom 100 godina od osnivanja Saveza izviđača Srbije naša pošta pustila je 06. maja u opticaj prigodnu marku nominale 22 dinara.

Godine 1908. Dr Miloš Pavlović dobija knjigu nemačkog vojnog lekara Dr Liona, koja je ustvari bila nemački prevod knjige Roberta Bedena Pauela "Izviđaštvo za dečake", koju je u Beograd poslao Jovan Tanović, tadašnji dopisnik Politike iz Londona. Dr Miloš Popović objavljuje njene odlomke. Reč skaut prevodi kao četnik. Prevod ove reči obrazložio je ovako: "Mi u našoj istoriji nismo imali izvidnike koji se kreću po prašumama i nepoznatim prostranstvima, ali jesmo uskoke, hajduke i četnike koji su branili čast i imovinu svog naroda."

Prevod reči skautizam je glasio četništvo, pa su tako i pripadnici novostvorene organizacije nazivani malim četnicima. Po stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, radi doprinosa miru u državi, umesto četnik prihvata reč izvidnik, koja se zadržala do današnjih dana.

Na đurđevdan, 06. maja pre sto godina, po uzoru na Roberta Baden Pauela, posle zbora u dvorištu Treće muške gimnazije (koja se tada nalazila na delu Beograda zvanom Krunski venac), tridesetak dečaka sa maramama oko vrata, u koloni, prelazi razdaljinu od Fišeklijske ulice do Karađorđevog parka. Tu ih Dr Miloš Popović uz pomoć Jovana Tanovića, novinara i entuzijasta iz organizacije Trezvena mladeži podučava skautskom programu: igraju se, uče razne veštine, druže se i vesele.

Ponesen pisanjem osnivača Dr Miloša Popovića, niški student filozofije Panta Ranđelović osnovao je prvu „četicu“ četnika/izvidnika u Nišu, juna 1911. godine. Iste godine, osnovane su još četiri čete u Beogradu, po dve u Kragujevcu i Valjevu i jedna u Vranju. Već 1912. godine, na kongresu Saveza trezvene mladeži, doneta je odluka da se organizacije razdvoje, te je nastala nova organizacija nazvana Mladi četnici i planinke Kraljevine Srbije. Dr Miloš Popović je izabran za prvog starešinu.

Prvi svetski skautski skup na kome su učestvovali i srpski izviđači održavn je u Londonu. Tom prilikom održana je i prva međunarodna konferencija o skautizmu, a Robert Baden Pauel postavljen je na čelo skauta sveta.

Na Drugoj međunarodnoj konferenciji o skautizmu, održanoj u Parizu od 25. do 29. jula 1922. godine, osnovana je Svetska organizacija skautskog pokreta (WOSM). Među 30 zemalja osnivača ove svetske organizacije bio je i Savez izvidnika i planinki Kraljevine Jugoslavije.

Najveći uspon skautksa organizacija Srbije doživela je posle II svetskog rata. Obnavljanje izviđačke organizacije vezuje se 1948. godinu, kada je u Vranju, pod skrivenim nazivom "Spartak" počeo rad izvidnika, jer tada još nisu postojali zakonski okviri za rad društvene organizacije. Danas je Savez izviđača Srbije punopravan član WOSM-a i nastupa u svim njegovim aktivnostima.

Ovo je naše treće izdanje prigondih maraka vezano za izviđaštvo.

Prva je emitovana 24. februara 1999. godine povodom 50 godina obnavljanja izviđaštva u Jugoslaviji. Godine 2007. zajednička tema evropskih zemalja u okviru izdanja "Evropa" bila je posvećena skautima. Tim povodom Srbija je 3. maja emitovala seriju od dve marke i blok (karnet).

Umetničku obradu marke za ovogodišnje izdanje uradila je Marija Dokmanović, slikar - grafičar, a stručnu saradnju pružio je Ljubiša Mančić, vajar i načelnik Muzeja izviđača IDC "Dr Milan Popović".

Marke su štampane tehnikom višebojnog ofseta u numerisanim šalterskim tabacima od po 10 maraka u novosadskoj štampariji "Forum". Tiraž je 100.000 komada.

Prigodni koverat prvog dana, koji nosi žig pošte 11101 u Beogradu, poput ostalih ovogodišnjih koverata nije se pojavio na šalterima.