Vek stripa

Vek stri­pa u Sr­bi­ji obe­le­ža­va se ove go­di­ne. Za­gor, Di­lan Dog, Teks, Ho­gar, Bet­men i Ta­lič­ni Tom odav­no su po­zna­ti sva­kom lju­bi­te­lju de­ve­te umet­no­sti, ali su u pr­voj po­lo­vi­ni pro­šlog ve­ka pa­žnju ta­da­šnje de­ce i onih sta­ri­jih za­o­ku­plja­li ra­do­vi Đor­đa Lo­ba­če­va, Kon­stan­ti­na Ku­znje­co­va ili Ser­ge­ja So­lo­vje­va, ko­ji su cr­ta­li stri­po­ve po mo­ti­vi­ma srp­skih na­rod­nih pe­sa­ma i baj­ki.

Ko­li­ko je da­nas strip, na pra­gu svog dru­gog ve­ka, pri­su­tan u Sr­bi­ji i pri­znat kao de­ve­ta umet­nost i mo­že li i sa­da­šnjoj ge­ne­ra­ci­ji mla­dih da po­slu­ži kao spo­na sa sve­tom ozbilj­ne knji­žev­no­sti, kao što je to bio slu­čaj sa ro­di­te­lji­ma da­na­šnjih ti­nej­dže­ra, po­ku­ša­li smo da sa­zna­mo od na­ših sa­go­vor­ni­ka.

Pi­sac i pre­vo­di­lac Go­ran Skro­bo­nja za naš list ka­že da je strip ne­ka­da bio pri­pre­ma mla­di­ma za ne­što što se zo­ve ozbilj­na knji­žev­nost, dok to da­nas vi­še ni­je ta­ko.

– Kra­jem 60-ih i po­čet­kom 70-ih go­di­na u ta­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji na ki­o­sci­ma ima­li smo ve­li­ki broj stri­pov­nih iz­da­nja. Prak­tič­no smo ra­sli uz ne­ke ju­na­ke ko­ji su da­nas le­gen­dar­ni, kao što su Alan Ford, ra­zni ju­na­ci „Stri­po­te­ke“. To, po me­ni, ni­je bi­la sa­mo pu­ka za­ba­va, već je, na ne­ki na­čin, tim naj­mla­đim či­ta­o­ci­ma bio pro­zor u ša­ro­li­ku žan­rov­sku po­nu­du sa­mog sve­ta knji­žev­no­sti – is­ti­če Skro­bo­nja.

Pre­ma nje­go­vim re­či­ma, ulo­ga stri­po­va u for­mi­ra­nju mla­dog či­ta­o­ca bi­la je ve­o­ma zna­čaj­na, ali da­nas to vi­še ni­je ta­ko.

– Da­nas me­di­ji od­vla­če pa­žnju mla­dih sa bi­lo če­ga što je štam­pa­no u prav­cu ono­ga što je vir­tu­al­no, te sto­ga ni­sam si­gu­ran da strip ima ulo­gu kao ne­kad. Strip je da­nas vi­še po­stao jed­na vr­sta elit­ne umet­no­sti i oli­čen je, pre­vas­hod­no, u iz­da­nji­ma ko­ja se na­zi­va­ju gra­fič­kim no­ve­la­ma, u onim luk­su­znim cr­ta­nim ro­ma­ni­ma i knji­ga­ma ko­je su te­ško do­stup­ne ši­ro­kom kru­gu omla­di­ne, jer su po pra­vi­lu ve­o­ma sku­pe – na­po­mi­nje Skro­bo­nja.

Za to što da­nas ne­ma to­li­ko stri­po­va kao ne­ka­da, ne tre­ba kri­vi­ti iz­da­va­če, jer, ka­ko ka­že Skro­bo­nja, oni se pre sve­ga ru­ko­vo­de za­ko­ni­ma tr­ži­šta.

– Za­što bi i oni gu­bi­li no­vac na iz­da­nja ko­ja ni­ko ne­će da ku­pi? Da­na­šnja la­ka do­stup­nost mno­gih stva­ri ni­je sa­mo obez­vre­di­la ulo­gu stri­pa, već i knji­žev­no­sti i dru­gih umet­no­sti uop­šte – tvr­di Skro­bo­nja, ko­ji je pre de­se­tak go­di­na do­bio pri­zna­nje za strip iz­da­nje go­di­ne u Evro­pi za strip „To­čak“, či­ji je bio sce­na­ri­sta i ko­ji je ra­đen po nje­go­voj isto­i­me­noj no­ve­li.

Knji­žev­nik De­jan Sto­jilj­ko­vić sla­že se u oce­ni da strip mo­že bi­ti od­li­čan pu­to­kaz mla­di­ma za svet knji­žev­no­sti, ali da ni u ve­ku stri­pa u Sr­bi­ji „de­ve­ta umet­nost“ ne­ma sta­tus ko­ju za­slu­žu­je.

– Mo­ja ge­ne­ra­ci­ja od­ra­sla je na stri­po­vi­ma i na­u­či­la da či­ta pre­ko Za­go­ra i Ve­li­kog Ble­ka, a ka­sni­je smo ot­kri­va­li i ozbilj­nu li­te­ra­tu­ru. Strip je va­žna kul­tur­na de­lat­nost, ali iako je već či­tav vek pri­su­tan u Sr­bi­ji, i da­lje je na ne­koj vr­sti dru­štve­ne mar­gi­ne. Ima­mo od­lič­ne cr­ta­če i sce­na­ri­ste, kao i iz­da­va­če, i ima­mo šta da po­nu­di­mo sve­tu. Pla­ni­ram usko­ro da svoj hit ro­man „Kon­stan­ti­no­vo ras­kr­šće“ pre­to­čim u tri strip al­bu­ma, ko­ji će iza­ći u iz­da­nju „Si­stem ko­mik­sa“ – ka­že Sto­jilj­ko­vić.

Glav­ni ured­nik „Ve­se­log če­tvrt­ka“, tre­nut­no vo­de­ćeg do­ma­ćeg strip iz­da­va­ča, Du­šan Mla­de­no­vić, ka­že da su sa­da­šnji če­tr­de­se­to­go­di­šnja­ci knji­žev­nost za­vo­le­li upra­vo pre­ko stri­po­va „Bo­ne­li“ pro­duk­ci­je, ko­ji od pre dve go­di­ne po­no­vo iz­la­ze u Sr­bi­ji.

Glav­ni ured­nik „Ve­se­log če­tvrt­ka“, tre­nut­no vo­de­ćeg do­ma­ćeg strip iz­da­va­ča, Du­šan Mla­de­no­vić, ka­že da su sa­da­šnji če­tr­de­se­to­go­di­šnja­ci knji­žev­nost za­vo­le­li upra­vo pre­ko stri­po­va „Bo­ne­li“ pro­duk­ci­je, ko­ji od pre dve go­di­ne po­no­vo iz­la­ze u Sr­bi­ji.

– Za­gor, Teks i Mi­ster No pred­sta­vlja­ju po­čet­nič­ki ni­vo ula­ska u svet stri­pa, a ka­sni­je slu­že i kao ma­mac za ma­lo ozbilj­ni­je stri­po­ve pa na kra­ju i za ozbilj­ni­ju li­te­ra­tu­ru. Da bi se do­šlo do či­ta­nja Do­sto­jev­skog u zre­lim go­di­na­ma mo­ra se za­po­če­ti sa či­ta­njem stri­po­va, kao što je re­ci­mo Za­gor – tvr­di Mla­de­no­vić, i do­da­je da u klu­bu či­ta­la­ca „Ve­se­log če­tvrt­ka“, ko­ji bro­ji 6.000 čla­no­va, naj­vi­še ima onih iz­me­đu 20 i 40 go­di­na sta­ro­sti.

– Tru­di­mo se da ti­nej­dže­re upo­zna­mo sa stri­pom, ali i sa li­te­ra­tu­rom, ta­ko da smo po­kre­nu­li edi­ci­ju „Strip kla­si­ci“, gde su u for­mi stri­pa ob­ja­vlje­na de­la Vik­to­ra Igoa, Fran­ca Kaf­ke, Ed­ga­ra Ala­na Poa, kao i Eg­zi­pe­ri­jev „Ma­li princ“ – ka­že Mla­de­no­vić.

Pred­stav­nik iz­da­vač­ke ku­će „Be­li put“, ko­ja se ba­vi iz­da­va­njem kva­li­tet­nih stri­po­va i knji­ga za mla­de i sta­ri­je, Vla­di­mir Ro­ga­no­vić ka­že da je jed­na od osnov­nih funk­ci­ja stri­pa upra­vo da mla­de lju­de uve­de u svet knji­žev­no­sti.

– Strip u Sr­bi­ji ima svo­je ver­ne lju­bi­te­lje, ko­ji pra­te svet­ska kre­ta­nja i sa­ma strip sce­na je vr­lo raz­vi­je­na. Strip je, za­i­sta, de­ve­ta umet­nost, ko­ja je na­šla u na­šoj ze­mlji plod­no tle, i sma­tram da će kao me­dij tra­ja­ti i da­lje, kao što tra­je već či­tav vek – sma­tra Ro­ga­nić.

Strip je, da­kle, ušao u dru­gi vek svog po­sto­ja­nja u Sr­bi­ji, a da li će us­pe­ti da se iz­bo­ri sa no­vim teh­no­lo­gi­ja­ma, stek­ne no­vu či­ta­lač­ku pu­bli­ku i usme­ri je ka pi­sa­noj re­či, osta­je da se vi­di. Ako je ve­ro­va­ti strip ju­na­ci­ma ko­ji se ni­ka­da ne pre­da­ju i na kra­ju uvek po­be­de, „de­ve­toj umet­no­sti“ u Sr­bi­ji se ipak sme­ši sta­bi­lan dru­gi vek.

Nove kovanice NBS

Narodna banka Srbije pustiće u opticaj 16. juna 2010. kovani novac apoena od 1 dinar (koji je izrađen od čeličnog jezgra), kovani novac apoena od 2 i 5 dinara koji je izrađen od legure bakra, cinka i nikla (% Cu 75, Zn 24,5, Ni 0,5) i kovani novac apoena od 10 i 20 dinara koji je izrađen od legure bakra, cinka i nikla (% Cu 70, Zn 18, Ni 12).

Kovani novac apoena od 1, 2, 5 i 10 dinara ima oznaku godine kovanja „2010“, dok su ostala obeležja neizmenjena u odnosu na ranija izdanja tih apoena kovanog novca.

Kovani novac apoena od 20 dinara takođe ima oznaku godine kovanja „2010“, ali i znatno izmenjena obeležja – na licu tog apoena kovanog novca nalazi se lik Đorđa Vajferta.

Kovani novac apoena od 1, 2, 5 i 10 dinara prvenstveno će služiti za zadovoljavanje redovnih godišnjih potreba gotovinskog platnog prometa, dok će se izdavanjem kovanog novca apoena od 20 dinara, pored navedene namene, obeležiti 160. godišnjica rođenja Đorđa Vajferta, srpskog industrijalca, dugogodišnjeg guvernera Narodne banke Srbije (ukupno 26 godina, u periodu od 1890. do 1902. i od 1912. do 1926. godine).

Godina izdanja: 2010.
Godina kovanja: 2010.
Legura: 70% Cu, 12% Ni, 18% Zn
Prečnik: 28 mm
Masa: 9,00 g
Opis aversa: oznaka nominalne vrednosti, lik Đorđa Vajferta
Opis reversa: Veliki grb Republike Srbije
U opticaju: od 16. juna 2010.

115 godina Prirodnjačkog muzeja

Kada biste Beograđane nasumično zaustavili na ulici i pitali ih gde se u njihovom gradu nalazi Prirodnjački muzej, verovatno većina ne bi znala da kaže ili bi rekli da je na Kalemegdanu. Odgovor bi bio tek delimično tačan, jer se na Kalemegdanu nalazi samo mala Galerija Muzeja, dok je sama zgrada smeštena na uglu ulica Njegoševe i Kneginje Zorke. Ona, međutim, ni po izgledu, niti po bilo kakvom okolnom znamenju, ne ostavlja utisak institucije u kojoj se čuva prirodno blago. Deluje kao lepa starinska kuća dobrostojeće porodice i – ništa više.

U ovom našem jedinom Prirodnjačkom muzeju u zemlji, ako se izuzmu povremene tematske izložbe u Galeriji na Kalemegdanu, nema čak prostora ni za stalnu postavku...

Dragocene kutije
Bogat fond ovog muzeja – prirodna i kulturna baština, podeljena je u 117 prirodnjačkih zbirki sa približno 1.500.000 različitih primeraka iz Srbije, Balkanskog poluostrva, ali i celog sveta. Po broju primeraka izdvajaju se: mineraloška, petrološka, zbirke fosilnih i recentnih mekušaca, insekata, ptica, sisara, kao i generalni herbarijum Balkanskog poluostrva, koje imaju veliku naučnu i muzejsku vrednost.

Po broju prirodnjačkih rariteta, unikata i originala, ovaj muzej zauzima jedno od vodećih mesta među prirodnjačkim muzejskim institucijama u Evropi. Muzej čuva i zbirku originala koja broji oko 300 holotipova i genotipova, koja samim tim predstavlja značajnu muzejsku vrednost evropskih i svetskih razmera.

U depoima se nalaze primerci sa lokaliteta koji više ne postoje, celokupan prirodnjački materijal sakupljen na području Đerdapa pre izgradnje hidroelektrane, zatim na području Pančevačkog rita, Negotinskog blata, okoline Beograda i drugih.

Tu je smeštena i evroazijska zbirka lovačkih trofeja Evgenija Demidova, jednog od najpoznatijih lovaca na svetu, izuzetno značajna za zoologe sistematičare. Primerci su sakupljeni (ulovljeni) na području Kavkaza, Altaja, Kamčatke. Značaj ove zbirke je utoliko veći što se ona više ne može obnoviti. Sličnu, ali manju zbirku ima samo Britanski prirodnjački muzej u Londonu i Zoološki muzej u Petrogradu. A u Beogradu je sve spakovano u kutije kojima je teško prići.

Privremeno već 115 godina
Iako ostavlja utisak veselog i nasmejanog čoveka, Slavku Spasiću, baš kao ni direktorima pre njega, nije lako da bude na čelu ustanove koja nema osnovnih uslova za ispunjenje svoje namene. Uz to, Muzej je već 115 godina „privremeno“ smešten u neadekvatan prostor, o čemu priča direktor Spasić:

– Osnovan 1895. godine, Muzej je, zajedno s etnografskom zbirkom Narodnog muzeja 1899. godine privremeno smešten u zadužbinu Stevče Mihajlovića na Vračaru, dok se ne izgradi namenski objekat. Zadužbina je srušena 40 godina kasnije kako bi na istom mestu bila podignuta nova zgrada, ali se to nikada nije dogodilo, a nije nađeno ni neko drugo odgovarajuće rešenje. Ovo koje je nađeno – dve zgrade nekadašnje Prve ženske gimnazije od oko 1.200 kvadrata ukupno, niti je podesno, niti dovoljno za potrebe Muzeja sa gotovo 120 geoloških i bioloških zbirki, kao i tri naučna centra.

Sve u jednom pogledu
U prizemlju zgrade u Njegoševoj nalaze se opšte službe, na prvom i drugom spratu kancelarije kustosa i biblioteka, a u podrumu geološki depoi. Tu je negde smešten i stan baka Koviljke koja je nekada radila u Muzeju, a kako je tu ostala i da stanuje – ne zna se. U onoj drugoj zgradi, u Ulici knjeginje Zorke, na prvom i drugom spratu su i kancelarije i botaničke zbirke poređane do plafona, a između negde u dvorištu denula se neka šupica koja je „avanzovala“ u depo.

– Površine od oko 100 kvadrata, Galerija na Kalemegdanu služi samo za privremene tematske izložbe. Jako je loš utisak kada stanete na ulazna vrata i vidite sve. To ne može da se zove muzej.

Kao u filmu
Geološki depo u podrumu idealno je mesto za snimanje horor filmova. Pored nabacanih sanduka i kutija u kojima je čitav arsenal stena i minerala, iz mračnih ćoškova vrebaju razne vrste lobanja, razjapljenih čeljusti, rogova, prepariranih riba, kosti mamuta... Nema mesta čak ni da se to složi kako treba, obradi i konzervira, a kamoli da se zbirke uvećavaju, da ne govorimo o izlaganju. A kad se jave donatori, jedini odgovor koji mogu da dobiju je: „Divni ste, ali gde to da stavimo!“

Povezujući ovu temu s impozantnom prošlogodišnjom izložbom dinosaurusa iz Argentine, koju je u paviljonu „Impuls“ hotela „Kontinental“ za devet meseci posetilo oko 150.000 ljudi, direktor Spasić kaže:

– Možda sam i mogao da ih otkupim, ali gde? I skelet mamuta pronađenog u Kikindi je još u delovima, u sanduku. Znam da nismo jedini muzej s takvim problemima, ali 115 godina u neadekvatnim uslovima stvarno je previše. Mada za zbirke nije baš dobro da putuju, jer su to vrlo osetljivi eksponati, dovijamo se sa putujućim izložbama.

Bizonarijum u dvorištu
Pretprošlog leta na otvorenom prostoru dvorišta Muzeja, zaštićena debelom plastičnom folijom, otvorena je stalna postavka „Bizonarijum“, sa oko 250 lobanja i tridesetak drugih kostiju bizona s ovih prostora koji su živeli krajem ledenog doba.

– Jednim udarcem smo ubili dve muve: oslobodili smo prenatrpan depo i napravili izložbu uvek dostupnu javnosti. Izabrali smo fosilne ostatke stepskog bizona (Bison priscus) i tura ili divljeg goveda (Bos primigenius), česte u aluvijalnim naslagama Srbije. Veći deo tih lobanja otkupili smo pre desetak godina od nekog čoveka iz Braničeva koji ih je, opet, otkupio od bagerista što vade šljunak kod Rama na Dunavu – priča paleontolog dr Zoran Marković.

Stare i retke knjige
Prirodnjački muzej poseduje jednu od najstarijih i najbogatijih stručnih biblioteka na Balkanu.
– Osnovana je 1903. godine, a početni fond bio je legat čuvenog biologa Lazara Dokića. Poznata je po retkim i starim knjigama iz biologije i geologije, pa nam i danas mnogi naučnici poklanjaju svoje biblioteke, a fond uvećavamo i razmenom sa sličnim institucijama u svetu. Imamo oko 70.000 knjiga i više od 1.100 naslova časopisa, a izdajemo i svoj „Glasnik prirodnjačkog muzeja“ – priča mr Marina Mučalica, bibliotekar i savetnik u Prirodnjačkom muzeju.

Najstarija domaća kniga, karta i strana knjiga

Link: Prirodnjački muzej, Biblioteka muzeja,

Fauna na markama 2010 - gradske ptice

Pošta Srbije puštila je u prodaju 12. aprila izdanje prigodnih maraka u okviru "Faune na markama". Vrabac pokućar, crna crvenperka, golub visoko letač i velika senica predstavnici su gradskih ptica u ovogodišnjem izdanju. Njih je, u njihovom prirodnom ambijentu, uz prepoznatljive panoramske prikaze značajnih objekata pojedinih srpskih gradova, Beograda, Kruševca, Niša i Subotice, dočarala mr Marina Kalezić, kreator maraka.

Ovo izdanje je štampano u tabacima po 20 maraka sa petorednom središnjom vinjetom, koja se prikazom ambijenta uklapa u skladnu celinu izdanja. Opremi la ga je novosadska štamparija „Forum”, štampajući ga višebojnom ofset tehnikom u tiražu od 38 hiljada primeraka; zupčanje 13¾. Nominale maraka su 22, 33, 46 i 50 dinara.

Izdanje prate dva prigodna koverta sa odgovarajućim pratećim tekstom Daliborke Stanković, kustosa Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, koja je i pružila stručnu pomoć u realizaciji ovog izdanja.

 

Groblje gladijatora pronađeno u Jorku

Britanski arheolzi veruju da su u Jorku našli groblje gladijatora koje je najbolje očuvana takva nekropola u svetu, javile su svetske agencije.

Eksperti Arheološke fondacije Jorka su našli osamdesetak skeleta iz perioda od prvog do četvrtog veka.

Više elemenata navelo ih je na zaključak da je reč o ostacima gladijatora, profesionalnih boraca koji su se sukobljavali međusobno ili sa divljim životinjama i tako zabavljali rimsku publiku.

Većina su skeleti muškaraca snažne građe i natprosečne visine.

Velikom broju je odsečena glava, a na jednom od skeleta su tragovi ujeda.

"Jedan od najznačajnijih indikatora je veliki trag ujeda mesoždera, verovatno lava, tigra ili medveda što je povreda bez sumnje naneta u areni", ocenio je vođa arheološkog tima Kurt Hanter-Man.

Pored toga, analiza više skeleta pokazala je da su neki muškarci imali jednu ruku dužu od druge, što je čest slučaj kod boraca koji od mladosti nose teško oružje.

"Za sada je naša glavna teorija da veliki broj skeleta pripada rimskim gladijatorima. Ali, analize se nastavljaju i moramo da ostanemo otvoreni" za druge mogućnosti, kazao je Hanter-Man.

FIFA Svetsko prvenstvo u fudbalu 2010

Pošta Srbije emitovala je 06. maja dve prigodne marke sa motivima fudbalske igre i sa zvaničnim znakom XIX Svetskog prvenstva koje se održava u Južnoafričkoj republici.

Bližimo se početku Svetskog prvenstva u fudbalu, a na našim poštama već se mogu naći marke koje obeležavaju, pored olimpijade u Vankuveru, najveći sportski događaj ove godine. Prigodan blok pušten je u opticaj nešto kasnije - 02. juna.

Tridesetdve reprezentacije sa svih kontinenata raspoređene su u osam grupa i boriće se da stignu do finala Svetskog prvenstva, koje počinje 11. juna. Nacionalni tim Srbije je u grupi D, sa Nemačkom, Australijom i Ganom.

Utakmice će se igrati na deset stadiona u devet gradova JAR. Prvi Mundijal na afričkom kontinentu igraće se na pet novih i pet rekonstruisanih stadiona u čiju izgradnju i obnovu je uloženo oko dve milijarde dolara. Domaćini su uložili velika sredstva i u hotele i saobraćajnu infrastrukturu kako bi što spremnije dočekali sportiste, navijače i turiste.

Prema programu izdavanja prigodnih poštanskih maraka za ovu godinu povodom Svetskog prvenstva u fudbalu bile su predviđene dve marke sa nominalom od 22 i 50 dinara. Međutim, emitovan je i prigodna blok nominale od 177 dinara, koji su filatelisti sa zadovoljstvom prihvatili.

Naime, prema preporuci Međunarodnog udruženja filatelista, samo bi poštanske uprave čije su selekcije izborile pravo učestvovanja u JAR trebalo da emituju i blokove. Ovakva preporuka je donesena sa ciljem da se uvede kakav - takav red u emitovanju maraka povodom XIX Mondijala.

Zanimljivo je da je prva marka Jugoslavije sa motivom fudbalera emitovana 1952. godine u prigonoj seriji od šest maraka povodom XV Olimpijskih igara održanih u Helsinkiju. Marka od 100 dinara ima za motiv fudbaler pri volej šutu. Naša reprezentacija osvojila je srebrnu medalju na ovom takmičenju.

Prigodna serija povodom OI u Helsinkiju 1952. godine

Motiv na markama iz ove godine je borba za fudbalsku loptu - detalj iz igre, a u pozadini je afrički kontinent. U gornjem desnom uglu je zvanični logo XIX Mondijala.

Na marki od 50 dinara, kao i na obe vinjete, prikazane su zastave zemlje domaćina i Srbije. Na vinjeti tabačića marke od 22 dinara prikazan je autentičan predstavnik jednog plamena Južnoafričke republike.

Tekst na marki od 22 dinara napisan je ćirilicom i namenjen je unutrašnjem poštanskom saobraćaju, dok je tekst na marki od 50 dinara na latinici i ova marka je za međunarodni saobraćaj.

Umetnička obrada maraka i blokova rad je Marine Kalezić, akademskog slikara iz Beograda, a stručnu saradnju pružio je Grada Branković, direktor marketinga FSS.

Marke su štampane tehnikom višebojnog ofseta u novosadskoj štampariji "Forum" u dve vrste šalterskih tabaka od po osam i od po dvadesetpet komada. Tiraž marke od 22 dinara je 528.000 komada, a marke od 50 dinara 128.000 komada. Pri tome svega 28.000 komada maraka štampano je u šalterskom tabačiću od osam maraka, dok su ostale štampane u šalterskom tabačiću od po 25 komada.

Tabačić od osam maraka predstavlja jedinstveno likovno rešenje, koje se razlikuje od svih ostalih tabačića kod nas emitovanih. Uz levu i desnu marginu prikazane su zastave svih zemalja učesnica šampionata, pri čemu počasno mseti omaju zastava Srbije i JAR-a. Ovakav tabačić može se posmatrati kao prigodan blok, što će izazvati još veću pažnju filatelista.

 

 

 

 

2011. - "Godina domaćeg filma"

Povodom stogodišnjice postojanja igranog filma u Srbiji i na Balkanu, Jugoslovenska kinoteka pokrenuće inicijativu da 2011. bude proglašena “godinom domaćeg filma”

Prvim srpskim igranim filmom smatra se "Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa” (1911) Čiča Ilije Stanojevića, koji je pronađen u Austrijskom filmskom arhivu u Beču posle gotovo 90 godina, nakon čega je restaurisan. Taj film je počeo da se prikazuje mesec dana pre nešto ranije snimljenog igranog filma "Urlih Celjski i Vladislav Hunjadi", u produkciji Svetozara Botorića, a takođe ga je režirao Stanojević, a snimio Mađar Lajoš Pitrolf, pod francuskim pseudonimom Luj de Beri.

Restaurisana kopija filma "Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa" premijerno je prikazana 2004. godine u Beogradu, u okviru centralne proslave dva veka moderne srpske države i Prvog srpskog ustanka. Međunatpisi su rađeni na osnovu drame "Karađorđe" Miloša Cvetića, i narodne pesme "Početak bune na dahije", kao i na osnovu biografskih dokumenata.

Igrani ep “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi” istorijska je drama iz 15. veka zasnovana na istinitom događaju koji se odigrao u beogradskoj tvrđavi u novembru 1456. godine, kada su u svađi oko prevlasti u ugarskom kraljevstvu ljudi zapovednika grada Vladislava (Lasla) Hunjadija ubili grofa Ulriha Celjskog, tutora i ujaka kralja Ladislava V.

Snimanje filma “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi” završeno je u prvoj polovini jula 1911. godine, nešto pre uporedo snimanog “Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa”. “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi” je premijerno prikazan kasnije od “Karađorđa”, pa se po arhivističkim pravilima vodi kao drugi srpski igrani film, mada to hronološki nije.

Prva filmska projekcija u Beogradu i na Balkanu bila je 25. maja, odnosno 6. juna 1896. godine u kafani "Zlatan krst" na Terazijama, a Jugoslovenska kinoteka taj dan proslavlja kao svoj rođendan. Prva filmska projekcija održana je kada su predstavnici kompanije braće Limijer, Andre Kar i Žil Žiren iz Liona prikazali "Prvi program Limijerovih filmova". Nepunih šest meseci kasnije, Kar ponovo dolazi u Srbiju, gde uz prikazivački program snima i prve domaće filmove(Kalemegdanska šetnja, Tramvajska stanica na Terazijama, Izlazak radnika iz fabrike duvana, Kraljev povratak iz Sofije i Proslava 22. februara).

Link: srpskifilm.com,

Kriterijumi očuvanosti oružja

Svedoci smo da su cene kolekcionarskog oružja na tzv. "Sajmovima kolekcionara" neočekivano visoke, gak i prema evropskim merilima, a očuvanost onoga što se nudi je često vrlo niska. Zbog toga najčešće i ne dolazi do "razumevanja" kupaca i prodavaca, ali s druge strane opet vidimo koliko su baš prodavci uporni sa svojim cenama i na pomenutim sajmovima ostaju sa istim ponudama.

Prema katalozima i oglasima ponude kolekcionara zapadnoevropskih zemalja, sa kojima se često u svemu poredimo, uglavnom nailazimo na kriterijume očuvanosti starog oružja u pet klasa (označenih kao I/a, I/b, I/c, II, III, IV, V). Slede njihove najbitnije karakteristike.

KLASA I/a
Fabrički novo oružje. Svi delovi su originali sa originalnom zaštitom i površinskom obradom. Drška ili kundak, kao i spoljni i unutrašnji delovi su u perfektnom stanju.

KLASA I/b
Izvanredno stanje. Svi delovi su originalni, spoljni finiš je oko 80%, sve oznake su oštre i jasno vidljive, vrlo dobra očuvanost tzv. "unutrašnjeg života oružja", sa oštrim i žaštićenim ivičnim delovima.

KLASA I/c
Vrlo dobro stanje. Svi delovi moraju biti originalni, originalni finiš očuvan preko 30%, sve oznake dobro čitljive. Prisutni su manji tragovi eksploatacije, sa manjim oštećenjima kundaka ili rukohvata, uz dobro unutrašnje stanje mehanizma.

KLASA II
Dobro stanje očuvanosti. Svi delovi i u ovoj klasi moraju biti originalni, s tim što je spoljni finiš očuvan ispod 30%. Metalni delovi su glatki i sa oštrim ivicama, uz još jasne natpise. Kundak je sa vidnim tragovima upotrebe, s tim što je stanje "unutrašnjeg života oružja" zadovoljavajuće, ali bez tragova korozije.

KLASA III
Zadovoljavajuće stanje očuvanosti. Manji delovi moraju biti zamenjeni, metalne površine najvećim delom sjajne, ali mogu biti i sa lakim tragovima korozije. Oružja iz ove grupe mogu biti delimično prerađivana, ali sa još uvek čitljivim natpisima i prepoznatljivim pečatom. Drveni ili plastični delovi mogu biti reparirani (na prvom mestu ogrebotine i manji lomovi). Zabravljivanje treba da funkcioniše, uz manje tragove korozije u cevi.

KLASA IV
Dovoljno stanje očuvanosti. Veći broj glavnih delova je repariran ili prepravljen, a manji delovi mogu i da nedostaju. Metalni delovi su korodirali i imaju veće brazgotine i tragove repariranja. Ivice na metalu i drvetu su zaobljene usled dugotrajne upotrebe. Pečat i druge oznake delimično izbrisani. Kundak je sa izrazitim tragovima upotrebe ili pak većim repariranim lomovima. Zabravljivanje delimično funkcioniše, ali sa mogućnošću popravke. Unutrašnjost cevi u ovoj klasi je već jako korodirana.

KLASA V
Slabo stanje očuvanosti. Veći delovi naknadno dopunjeni, s tim što pojedini i nedostaju (kao npr. natezač, okidač ili neki delovi okova cevi). Površinska oštećenja korozijom su velika, tako da je potrebna obrada. Oznake su nečitke ili su sasvim nestale. Kundaci su obično lomljeni ili su u većoj meri izgriženi crvotočinom. Mehanizmi ne funkcionišu. Za ovu klasu očuvanosti oružja se obično smatra da je treba koristiti kao izvor rezervnih delova za popravke odgovoarajućih bolje očuvanih primeraka.

Prvi žig u poštanskoj istoriji Srbije - uokvireni Beograd

Na dan 25. maja 1840. godine uvodi se prvi zvanični žig u poštanskoj istoriji Srbije kojim se pečate sva pisma poslata toga dana sa pošte Beograd.

Tačan datum kada počinje javni poštanski saobraćaj u Srbiji, odnosno od kada građani mogu da šalju svoja privatana pisma, nije poznat. Smatra se da zvaničan dokument nije ni donet i jedino postoji raspis Ministarstva unutrašnjih dela o ustrojstvu pošte za prenos zvaničnih i privatnih pisama od 8. maja 1840. godine. U tom raspisu stoji: "...da će se odavde iz Beograda pošta od sada dva puta u nedelju dana za vutrenost polaziti i to sredom i subotom upravo u podne, na kojoj će se pošti i privatna pisma primati." Od Uprave grada Beograda se traži da obavesti stanovništvo o novoj lokaciji pošte i o mogućnosti predaje privatnih pisama.

Vest o otvaranju pošte u Beogradu objavile su "Novine Srpske" 1. juna.

Članak iz "Novina Srpskih" od 1. juna 1840. godine

Ako se ne zna tačan datum početka rada pošte, zna se datum upotebe prvog poštanskog žiga. Na dan 25. maja 1840. godine uvodi se prvi zvanični žig u poštanskoj istoriji Srbije, kojim se žigošu sva pisma poslata toga dana sa pošte Beograd. Ovaj žig filatelisti nazivaju "uokvireni Beograd". Zanimljivo je da je korišćen samo tog dana i neke stvari oko tog žiga do danas su ostale nejasne.

Novi žig bio je u upotrebi u Beogradskoj pošti od 29. maja 1840. godine pa sve do kraja 1843. godine i to isključivo u crnoj boji. Međutim, pošta je sasvim sigurno radila i 22. maja, odnosno pre korišćenja žiga "uokvireni Beograd", jer postoje sačuvana dva pisma, koja su na ovoj pošti tog dana zavedena i poslata. Ova prva pošta otvorena je na Kalemegdanu u Ičkovoj kući.

Tog 25. maja uvode se tri zvanične poštanske linije: Beograd - Kragujevac, Beograd - Užice i Beograd - Šabac i poslato je dvadesetak pisama. Na sreću naše filatelije desetak je sačuvano do danas i služe kao dokaz o početku zvaničnog poštanskog saobraćaja u Srbiji. međutim, sva ova pisam su službena. Privatna pisma iz 1840. godine poslata sa pošte Beograd, nažalost, još uvek nisu pronađena, iako ih je prema podacima o naplaćenoj poštarini kod pošte Beograd te godine poslato između 400 i 500.

Već 4. juna 1840. godine otvorena je pošta i u Kragujevcu. U periodu od tri godine mrežom poštanskog saobraćaja obuhvaćeni su Valjevo, Loznica, Požarevac, Šabac, Brusnica, Jagodina, Smederevo, Čačak i Batočina. Osim za Beograd i Kragujevac o otvaranju poštanskih stanica u drugim mestima nema zvaničnih podataka. Međutim, nađena pisma sa poštanskim žigovima ili rukopisno označenom otpremninom dokazuju da se u vremenu do 1843. godine otvaraju pošte po čitavoj Srbiji. U početku rada srpskih pošta primaju se i otpremaju zvanična i privatna pisma, kao i paketi, novac i "Novine Srpske". Zanimljivo je napomenuti da su do kraja septembra 1840. godine usluge u unutrašnjem saobraćaju bile besplatne.

"Poštanska karta Knjaževstva Srbije" iz 1880. godine

Povodom 155 godina od uvođenja javnog poštanskog saobraćaja u Srbiji, a u okviru tradicionalnog izdanja "Dan marke" prikazana je zgrada prve pošte u Beogradu. Likovna obrada marke delo je Dimitrija Čudova, akademskog slikara iz Beograda, a nominala je 1,10 dinara. Na marki je prikazano i predfilatelističko pismo sa žigom "uokvireni Beograd" iz 1840. godine.

Izdanjem "Dan marke" iz 2005. godine obeležena je 165. godišnjica javnog poštanskog saobraćaja u Srbiji. Motiv na mraki je predfilatelističko pismo iz 1864. godine sa žigom polazne svilajnačke pote, avionsko preporučeno pismo iz 1949. godine sa markama povodom 75 godina Svetskog poštanskog saveza i avion kao savremeno sradstvo prenosa pošiljaka. Umetničku obradu marke uradila je mr Marina Klaezić, akademski slikar iz Beograda, a nominala je 16,50 dinara.

Blago iskopano u kanalizaciji

Kopajući u svom dvorištu, u prigradskom naselju Raška u Vranju, jula 2003. godine Radomir Aranđelović pronašao je "bele pločice" nepravilnog kružnog oblika sa čudnim "crtežima" sa obe strane. Ne shvatajući o čemu je reč, delio je ove "pločice" deci iz susedstva koja su mu tog letnjeg dana pravila društvo. Nešto kasnije, kao u lošem krimi romanu, ovi komadi dospevaju u ruke lokalnih "trgovaca antikvitetima" koji odmah uviđaju da je u pitanju srebrni novac nepoznatog porekla, ali izuzetno velike težine - između 30 i 40 grama. Shvativši da ima veliku vrednost, po beznačajnoj ceni (za neverovatnih 500 evra i 43.000 dinara) otkupljuju sav pronađeni novac, koji ubrzo završava u inostranstvu (bugarske "kolege" su platile 300.000 dinara za novčiće). Po rečima nekih svedoka pronađeno je preko 50 novčića, mada ima i onih koji tvrde da se čak radi o stotinu primeraka. Ceo slučaj prijavljen je policiji i tu se kriminalistička strana ovog zaista vrednog nalaza završava, a započinje ona druga - naučna.

Posle više od dva meseca, za ovaj nalaz saznaju stručnjaci Narodnog muzeja u Vranju i preduzimaju zaštitna arheološka iskopavanja u dvorištu Aranđelovića, upravo na mestu gde je novac pronađen. Iskopavanja su urodila plodom. Nađeno je 25 srebrnih novčića, težine izmedu 30 i 40 grama. Na aversu uglavnom imaju predstavu kola kojima upravlja bradati čovek sa bičem, a vuku ih dva vola. Na pojedinim primercima iznad volova se nalazi simbol u vidu točka, ali je češća predstava tzv. korintskog šlema. Na reversu svih primeraka nalazi se tzv. triskeles, simbolički prikaz tri ljudske noge u krugu, između kojih je na pojedinim primercima izveden cvet. Samo jedan novčić stilski se razlikovao od ostalih. Na aversu je imao predstavu jahača na konju i manje životinje (lisice ili psa) koja skače konju za vrat. Na reversu je kvadrat sa imenom Aleksandar.

Novac je, zbog svoje izuzetne retkosti, ne baš lako i brzo identifikovan kao novac plemena Deroni. Novčić, koji se razlikovao od ostalih, zahvaljujući natpisu na reversu mnogo je lakše opredeljen kao moneta Aleksandra I (495 - 452. p.n.e.), vladara drevne Makedonije, osnivača čuvene makedonske dinastije koja je posle nešto više od dva veka, za vreme Filipa II i Aleksandra III Velikog, pokorila gotovo sve države tadašnjeg civilizovanog sveta. Novac Derona izuzetno je redak i ovo je, bez sumnje, najveće ostava ikada otkrivena sa ovim primercima kovanog novca.

O samom plemenu zna se veoma malo. Stručnjaci koji se bave ovom problematikom imaju oprečna mišljenja o etničkoj pripadnosti i teritoriji koju su nastanjivali. U jednom se manje-više slažu - da je ovaj novac kovan krajem VI i početkom V veka p.n.e. Ako uzmemo u obzir činjenicu da se novac, uopšte, prvi put pojavio u prvoj polovini VII veka pre naše ere u Lidiji i nekim jonskim gradovima, onda ovaj deronski novac spada u najstarije monete na svetu.

Mišljenja naučnika o poreklu Derona značajno se razlikuju. Pojedini makedonski stručnjaci smatraju da su Deroni zapravo Peonci. Grčki specijalisti tvrde da je reč o drevnim Makedoncima, a bugarski naučnici zaključuju da su Deroni tračko pleme.

Nije sasvim izvesno da li se kod Herodota u njegovoj Istoriji (V vek p.n.e.) pod imenom Dersaioi (Dersaioi) podrazumevaju Deroni. On ih locira na centralni deo Halkidikija, srednjeg prstena Sitonije, čiji je glavni grad bila Terona. Prema Reinach-u, Deroni su zauzimali teritoriju planinskog masiva Dysoron izmedu plemena Krestonaca i Odomanta, istočno od današnjeg Dojranskog jezera. On dalje smatra, zahvaljujući nalazu srebrnog novca peonskog kralja Likeiosa (359-340. p.n.e.) na kojem se nalazi natpis Deronaios (Derronaios), da su ova dva plemena poštovala istog boga i da su verovatno bili najbliži susedi. Da je ime ovog plemena u vezi sa tadašnjim božanstvima, govore podaci da se bog Apolon u Abderi, gradu u egejskoj Trakiji, nazivao Derainos, a da je makedonski bog izlečenja bio Daron. Sama činjenica da su kovali srebrni novac težine oko 40 grama, dovoljna je da neke autore navede na zaključak da su Deroni živeli u blizini čuvenih rudnika srebra na planini Pangej, koje je nešto kasnije eksploatisao i makedonski vladar Filip II i koji se smatraju jednim od glavnih izvora jačanja makedonske države. Drugi argument, koji potvrđuje ovu njihovu lokaciju, jeste variranje u monetarnom standardu koji se kolebao između tzv. eubejskog, primenjivanog na Halkidikiju, feničanskog, karakterističnog za gradove u unutrašnjosti, i vavilonskog. Treći razlog, zbog kojeg su se neki od autora opredelili za ovu lokaciju, jeste pretpostavka da su Deroni bili trgovački posrednici izmedu susednih plemena i da je to ekonomski osnov njihovog velikog bogatstva. To potkrepljuju predstavom na aversu deronskog novca koji po njima prikazuje trgovca na kolima.

Na aversu novca iz vranjske ostave nema natpisa Deronikos (Derronikos), Ored (Orred) ili Nokinored (Nokinorred), koji su karakteristični za primerke deronskog novca, ali je predstava na aversu identična, sa manjim razlikama. Na većini poznatih primeraka umesto šlema ponekad je orao koji nosi kornjaču ili štit.

Oko 430. p.n.e. pojavljuje se nekoliko varvarskih kopija ovog novca koje je kovalo susedno peonsko pleme Lai.

Po svemu sudeći posle osvajanje ove teritorije od strane mlade makedonske države na čelu sa Aleksandrom I, u prvoj polovini V veka p.n.e. Deroni se povlače prema severu i severozapadu gde ih asimiluju peonska plemena od kojih će u IV veku p.n.e. nastati snažna država Peonija na čelu sa Likpeosom i njegovim naslednicima - Patraosom i Audoleonom.

Ono što je najinteresantnije jeste činjenica da ovakvih novčića ima svega nekoliko u celom svetu. Poznato je nekoliko komada iz ostave u Pazardžiku u Bugarskoj, nekoliko se čuva u muzejima u Engleskoj, jedan se nalazi u Skoplju i nekoliko kod privatnih kolekcionara. I tako, zahvaljujući slučajnom nalazu, Narodni muzej u Vranju trenutno poseduje najveću zbirku ovog novca na svetu.

Novčić nađen u Bugarskoj

Sada se postavlja neizbežno pitanje - ako je teritorija Derona bila tako daleko na jugu, otkuda ovoliki broj novčića u Vranju?! Prilikom iskopavanja nije primećena ni najmanja indicija, niti bilo kakav dokaz o postojanju naselja ili kakvih drugih materijalnih ostataka iz tog vremena. Uz činjenicu da je nađen na jednom mestu, to je sasvim siguran dokaz da je reč o ostavi. Na pitanje kako je dospeo ovako daleko na sever, pouzdanog odgovora nema. U to vreme ovu teritoriju naseljavaju neki od starobalkanskih naroda koji su, najverovatnije, trgovinom ili pljačkom došli do ovog novca.

Svetlost dana ugledao je posle skoro 2500 hiljade godina, kada je slučajno iskopan, a trgovci starinama, umesto kolima koja vuku volovi kao što su to činili drevni trgovci Deroni, koristeći se savremenim prevoznim sredstvima brzo su ga razneli po svetu. Ako je nama čudno otkuda ovaj novac nekoliko stotina kilometara daleko od deronske teritorije, kako li će tek biti čudno budućim numizmatičarima kada ga budu pronalazili u dalekoj Americi ili Japanu gde će trgovinom možda dospeti.

Na aversu novčića Derona uglavnom se nalazi predstava kola kojima upravlja bradati čovek sa bičem, a vuku ih dva vola. Na pojedinim primercima iznad volova nalazi se simbol u vidu točka, ali je češća predstava tzv. korintskog šlema

Na reversu svih primeraka nalazi se tzv. triskeles, simbolički prikaz tri ljudske noge u krugu, između kojih je na pojedinim primercima izveden cvet

Novčić Aleksandra I, koji je "zalutao" među deronske primerke. Zahvaljujuci natpisu na reversu, novčić je opredeljen kao moneta Aleksandra I (495- 452. p.n.e.)