75 godina piva u limenci

Zamisao da se limene konzerve, koje se od početka XIX veka uspešno koriste za čuvanje namirnica, upotrebe i za prodaju piva, pojavila se u SAD još 1909. godine. Ali, sledećih četvrt veka, koje je među ostalim obežila i prohibicija, ta ideja nije zaživela, pa se prva limenka piva na policama radnji pojavila tek 24. januara 1935. godine.

Limenka je možda i najbolji način pakovanja piva, misli Brian Glover, autor Svetske enciklopedije piva. Ali, za razliku od hrane, koja se uspešno konzervira od početka XIX veka, pivo je imalo problem zbog pritiska, koji je ambalaža morala podneti, jer bi inače pukla. Drugi je problem bio u samom materijalu, koji nije smeo menjati ukus namirnice. I treće, lim je u početku bio skuplji od stakla, pa pivare nisu bile zainteresovane za njegovu primenu.

16. aprila 1925. godine Charles Stollberg je patentirao
limenku za potrebe American Can Company

American Can Company
na zahtev pivara Anheuser-Busch i Pabst
1929. godine testira limenku za pivo

Limenka, taj sada već vremešni, 75-ogodišnji, predmet želje rođen je u Ričmondu u američkoj državi Virdžiniji. No u tu novotariju nije se htela upustiti nijedna od velikih pivara, jer se smatralo da bi to mogla biti negativna reklama, koja će naškoditi njihovoj reputaciji. Zato je pionirska uloga pripala malom poduzeću, koje je u Njuarku (Newark) u državi Nju Džerzi osnovao nemački imigrant Gottfried Krueger. Ugovor s proizvođačem limenki sklopila je firma njegovog sina u jesen 1933. godine, a već krajem decembra te godine odabrane mušterije probale su prvu količinu piva punjenog u limenke. Za probu je punjeno dve hiljade limenki s logom pivare, a u početku su se u limenke punile dve vrste piva – Krueger's Finest Beer i Cream Ale.

Prve limenke na svetu

Prva limenka proizvedena u Masačusetsu

Članak iz novina od 26. januara 1935.
i dostavno vozilo pivare Krueger

Nova ambalaža, otporna na lom naišla je na oduševljeni prijem kod pivopija, a većini je i ukus Kruegerovog piva iz limenke bio bolji od onoga u bocama. Jednak uspeh postigle su limenke i kada su se krajem januara 1935. godine pojavile u redovnoj trgovačkoj mreži. Mala regionalna pivara počela je naglo rasti, pa je čak zapretila i gigantu poput Anheuser-Buscha (najpoznatiji brend - Badvajzer). U leto 1935. godine pivara Krueger prodavala je gotovo 200.000 limenki piva dnevno, pa su se na novu ambalažu počele odlučivati i druge pivare. Do kraja te godine pivo je u limenkama prodavalo skoro četrdeset pivara po celoj SAD. Neke od njih, poput pivare Pabst koja postoji i danas, koristile su isti tip limenki kao i pivara Krueger. Ona se otvarala običnim otvaračem za konzerve, što u nekim situacijama nije bilo baš praktično. Jedna druga velika američka pivara između dva svetska rata – Schlitz – osmislila je poboljšanu verziju s konusnim nastavkom, koji se zatvarao običnim krunskim zatvaračem.

Otvarači za limenke sa ravnim vrhom

Prva "Schlitz"-ova limenka sa konusnim vrhom

"Schlitz"-ov Milwaukee Club sa konusnim vrhom

Obe verzije limenki dugo su se prodavale paralelno. Doduše još tridesetih godina pojavile su se ideje koje su omogućavale lakše otvaranje limenki s ravnim vrhom, ali nisu bile upotrebljive. Do početka Drugog svetskog rata limenke se uprkos početnom bumu, nisu naročito proširile – 1941. godine na limenke je opadalo samo 10% tržišta piva, a tokom rata proizvodnja je potpuno zaustavljena, osim vojnih kontingenata. Sličnu sudbinu doživela je pivska limenka u Europi, gde se u drugoj polovini tridesetih godina pojavila u Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji. Prva evropska pivara koja je prihvatila limenku bila je pivara Felinfoel u Llanelliju u Walesu. Bilo je to u decembru 1935. godine, a odluka o tome donesena je kao nastojanje da se spasi propadajuća industrija lima u Južnom Walesu.

Limenke pivare "Felinfoel"

Heller Bock Lowenbrau, Nemačka, pedesetih godina

Tuborg Special Export Beer, Danska, pedesetih

Schwabenbrau Dusseldorf, Nemačka, pedesetih godina

Guinness Export Stout, Irska, pedesete

Tako je na konačnu pobedu ova ambalaža morala pričekati do preloma pedesetih i šezdesetih godina. To je vreme dva velika poboljšanja pivske limenke. Najprije se 1958. godine pojavila lakša aluminijska limenka, koju je prva počela koristiti pivara Coors u Sjedinjenim Državama. Koju godinu kasnije došla je konačno i upotrebljiva verzija limenke s ravnim vrhom koja se lako otvara. Bilo je to 1962. godine, a famozni patent nazvan Lift-tab uvela je pivara Pittsburgh. Početkom šezdesetih godina limenke su u Sjedinjenim Državama po prodaji nadmašile tradicionalne boce. Od pedesetih godina limenka polako počinje osvajati svet. Istovremeno se u limenke počinju pakovati i gazirani sokovi. Kao u Americi, tako i u nekim evropskim zemljama počinje limenka osvajati tržište – primeri u Švedskoj i Velikoj Britaniji se učešće limenke kreće oko 70%, a samo malo manji postotak beleži u Irskoj. U nekim drugim zemljama, kao na primer u Poljskoj ili Mađarskoj, limenka drži oko polovine tržišnog udela. U Češkoj su pivopije veoma konzervativni kada je reč o ambalaži. Tamo pivare od početka devedesetih godina koriste limenke, ali samo pet posto proizvodnje završava u toj vrsti ambalaže – jednostavno Česi su verni točenom pivu i staklenoj boci. Najbolju prođu limenke u Češkoj imaju tokom ljeta, kada se Česi pripremaju za odlazak na more – limenke tada preovladavaju zbog svoje praktičnosti – otpornosti na lom i lakom skladištenju u prtljažniku automobila. Popularnosti limenke značajno je doprinela i televizija. Uostalom, televizijska reklama preokrenula je navike potrošača, koji su ispijanje piva u pivnicama i nošenje točenog piva kući u kantama i drugim posudama, u prevladavajućoj meri zamenili ispijanjem flaširanog ili drugog pakovanog piva kod kuće. No, koliko god limenka bila prihvaćena, istovremeno ima i ogroman broj protivnika, koji tvrde da limena ambalaža menja ukus piva i ne prihvataju ništa osim staklene boce i bačve.

Coors Banquet, prvo pivo u aluminijskoj limenci

Primeri vrhova limenki kojima ne treba otvarač iz 1962. i 1963. godine

Iron citiy beer, prva limenka koja se otvarala na potez

Nešto kasnija varijanta sa snap-top otvaračem

S obzirom da staklena ambalaža postoji već četiri hiljade godina, sedamdeset i pet godina istorije limenke zaista izgleda patuljasto. Osim toga, uprkos povremenim bljeskovima, ovaj materijal nikada nije osvojio baš puno pravo potrošača. Za utehu, kotira se bolje nego plastika, koja kao ambalaža dominira kod većine namirnica. Pivo i vino su jedini proizvodi kod kojih staklo još nije potisnuto. Doduše, stručnjaci se slažu da je staklo za pivo najbolje, a pri tom nije važno koje je boje. Tvrdnja da se pivo bolje čuva u zelenoj boci je mit, koji se među pivopijama dugo tvrdoglavo držao, ali on nije istinit. Pivu je svejedno koje je boje boca. Glavno da nije prozirna, odnosno bezbojna. Plastika je zbog praktičnosti stalno u igri, ali limenke kod kupaca stoje bolje. Jedno vreme je bila u modi Q-pack plastična boca, ali je uprkos neospornim prednostima pred klasičnom pet-plastikom, potrošači nisu prihvatili. Ali, limenku jesu – ona je nezamenljiva na putovanju, lagana je, neslomljiva i najbrže se hladi.

Najčešća limenke piva ja pola litra, ali standardna je takođe i limenka od 0,33 litara. Ređe se pivo puni u limenke od 0,25 i 0,20 litara, ali i taj je standard prisutan, baš kao i limenka od jednog litra ili od pet litara, poznatija pod nazivom party keg ili na naemačkom party fass. Limenka je zbog svoje praktičnosti i jednostavnosti skladištenja i čuvanja, te praktično neuništivosti, čest i omiljen predmet skupljanja.

Britanka optužila aukcijsku kuću za prevaru

Britanka Džin Marčig tužila je američkom federalnom sudu čuvenu londonsku aukcijsku kuću Kristi zbog prevare, jer su za njenu sliku rekli da je reč o radu nepoznatog nemačkog slikara, i prodali je na aukciji za 20.000 dolara, dok danas postoje indicije da je u pitanju slika Leonarda da Vinčija vredna 150 miliona dolara.

Ona i njen muž su 1997. godine doneli sliku za koju su im u Kristiju rekli da je rad anonimnog nemačkog slikara iz 19. veka. Slika je sledeće godine prodata na licitaciji za 20.000 dolara jednom kanadskom kolekcionaru, a danas postoje ozbiljne indicije da je reč o delu Leonarda da Vinčija, vrednom 150 miliona dolara.

Prema pisanju britanskog "Gardijana", Marčigova je prikupila obimnu dokumentaciju koja potvrđuje da je crtež mlade žene, urađen mastilom i ugljenom, rad renesansnog majstora.

Bivša vlasnica slike poziva se na knjigu Martina Kempa, profesora istorije umetnosti na univerzitetu u Oksfordu i stručnjaka za Da Vinčija, koji veruje da je slika nepoznato Da Vinčijevo delo koje potiče sa početka umetnikove karijere.

Stručne analize portreta pokazale su da otisak prsta, uočen u gornjem levom uglu slike, u velikoj meri odgovara otisku na Da Vinčijevom "Svetom Jeronimu" koji se nalazi u Vatikanu.

Marčigova smatra da je Kristi obavila procenu slike na nestručan način i prodala je za "delić" njene prave vrednosti, a sada traži odštetu koja bi, prema upućenima, mogla da iznosi više od 100 miliona dolara.

Europa 2010. - Dečije knjige

Prvo do dva izdanja predviđena Programom prigodnih poštanskih maraka za 2010. godinu je EVROPA - dečija knjiga, koja je izdata 05. maja.

Izdanje se sastoji od dve markice, sa motivima iz najpoznatijih svetskih bajki. Vrednost markica je 66 i 77 dinara i štampane su u 120.000 primeraka.

Meč za titulu svetskog prvaka u šahu - Sofija 2010

U Sofiji je u subotu, 24. aprila, startovao meč za titulu svetskog prvaka u šahu, koji se igra za nagradni fond od dva miliona evra. Titulu brani Indijac Višvanatan Anand (40), a izazivač je Bugarin Veselin Topalov (35). Duel će se odvijati u 12 partija, da bi se u slučaju nerešenog rezultata igrali produžeci.

Igra nerava među rivalima uveliko je u toku, bez obzira na to što sudar za tablom tek sledi. Prvi otvoreni sukob nastao je zbog insistiranja Topalova da se igra po tzv. sofijskom pravilu, po kojem ponuda remija nije dozvoljena. Lakonskim odgovorom da se SP igra samo po pravilima Svetskog prvenstva, Anand je navukao gnev domaćina. Topalov je najavio da će jednostrano primenjivati ovo pravilo, što znači da kratkih remi partija neće biti.

I sam start duela bio je pod znakom pitanja. Zbog poznatih problema u avio-saobraćaju izazvanim vulkanskom prašinom, Anand je doputovao iz Nemačke u Sofiju sa zakašnjenjem. Interesantno je da ga drumski prevoz nije vodio kroz Srbiju. Naime, Indijac je u Segedinu saznao da mu je potrebna viza za našu zemlju, pa je izabrao alternativni pravac preko Rumunije.

Bugarska silno želi da vidi Topalova na pijedestalu šahovskog sveta. Predsednik OK je premijer ove zemlje Bojko Borisov. Anand je bio svestan da dolazi na noge motivisanom izazivaču, ali pokriće od garantovanih 800.000 evra, koji pripadaju poraženom, ubedilo ga je da proguta ovu ”gorku pilulu”.

Ovim povodom bugarska Pošta izdala je prigodnu markicu povodom meča za titulu svetskog prvaka u šahu. Datum izdavanja je 22. april, a nominalna vrednost markice je 1 lev.

Link: anand-topalov.com

Kuća Đure Jakšića ipak će biti srušena

Pomoćnica gradonačelnika Kragujevca za oblast zaštite kulturne baštine i uređivanje grada Slavica Đorđević izjavila je juče da kuća u Karađorđevoj ulici u kojoj je jedno vreme živeo pesnik Đura Jakšić nije spomenik kulture i da će biti srušena.

Ona je rekla da će na tom mestu biti sagrađen objekat koji će, u jednom delu, kroz galeriju ili klub književnika, podsećati na lik i delo Đure Jakšića.

Cilj nam je da na tom mestu imamo objekat koji će biti prilagođen nameni, ali i koristiti umetnosti, rekla je Đorđević.

Ona je podsetila da su još 1996. godine Ministarstvo kulture i Republički zavod za zaštitu spomenika kulture odbili zahtev da se taj objekat proglasi spomenikom kulture.

Pomoćnica gradonačelnika je na konferenciji za novinare rekla da je još 2001.godine predviđena rekonstrukcija koja je takođe podrazumevala rušenje tog objekta, navodeći da su to sada "svojim izveštajem potvrdili statičari i sudski veštak".

Zbog svega toga je neophodno rušenje tog objekta, a šta će se graditi biće odlučeno na osnovu predloga Direkcije za urbanizam, rekla je Slavica Đorđević.

Kuća u kojoj je nekada živeo pesnik Đura Jakšić nalazi se u centralnoj gradskoj zoni i već nekoliko godina je sklona rušenju.

Gradska uprava je ranije iselila dve porodice koje su do skora živele u njoj, a kuća je od nedavno ograđena kako ne bi ugrožavala bezbednost prolaznika.

Medalja iz doma Hadžijevih svedoči da smo bili treći na Mundijalu

Sin i unuk dr Koste Hadžija, novosadskog advokata i vizionara, čuvaju neke dragocene uspomene iz doba kada je naša reprezentacija, prema rečima Kralja Aleksandra, „uradila više nego sva diplomacija na jačanju ugleda države”.

Verovatno bi istorija bila siromašnija za jedan fudbalski period, i ne samo sportski, da nije knjige, filma i celokupnog projekta Intermedijanetvork „Montevideo – Bog te video”. Vladimir Stanković, Zvonko Šimunec i Dejan Petrović su „krivci” za sve ovo što sledi u priči o dr Kosti Hadžiju, novosadskom advokatu i vizionaru, ne samo fudbalskom, iz vremena Montevidea i učešća naše fudbalske reprezentacije na Prvom svetskom šampionatu u prestonici Urugvaja 1930. godine. Evo priče iz kuće Hadžijevih u Grčkoškolskoj broj 6, u Novom Sadu, iz koje smo saznali mnogo toga novog…

– Moj otac Kosta, možda se to i ne zna, bio je novosadski advokat, baš kao i moj deda Kosta, koji je fiškalsku slavu stekao u odbrani manastira Mesić, u dve parnice, 1908. i 1914, na neki način je projektovao granicu prema Rumuniji i omogućio da Mihajlo Pupin, prijatelj naše kuće, uz podršku tadašnjeg američkog predsednika Vudroa Vilsona, iscrta među na ovim prostorima posle raspada Austrougarske... Moj deda Kosta, advokat, službovao je od 1927. do 1970 u istoj advokatskoj kancelariji koju je nasledio moj otac dr Kosta. Naravno, tu sam i ja nastavio ovaj posao. Deda je imao desetoro dece, otac je bio najstariji (1. jun 1933), a ja sam jedinac kao i moj sin (1979) – Kosta, koji je inženjer za razliku od svih nas Hadžijevih. Otac se školovao u Francuskoj, u Kaenu, i zbog toga nije radio u vreme mađarske okupacije Vojvodine jer su oni samo diplome iz Pešte i Beča priznavali. Priča o fudbalu je drugačija. Otac je u svom životu imao tri strasti, tri osnovna angažmana: fudbal, advokaturu i humanitarni rad u Crvenom krstu. Bio je i politički aktivan u Samostalnoj demokratskoj stranci, veliki rodoljub i patriota, o čemu svedoče brojna priznanja iz onog doba. Osnovao je fudbalske podsaveze u Novom Sadu i Bečkereku (Zrenjanin), u Jugoslovenskom fudbalskom savezu je bio i potpredsednik i prvi sekretar i kao takav je i imenovan za vođu puta na Prvo svetsko prvenstvo u Montevideo.

U urugvajskim novinama „Imparsijal” od 15. jula 1930. godine dr Kosta Hadži, tada potpredsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije, proročanski je najavio uspeh naše reprezentacije:

– Naša šanse su, samo na prvi pogled minimalne, ali naši igrači su izuzetno tehnički potkovani i spremni za uspeh, već na meču sa Brazilom uverićete se.

I bi tako. Jugoslavija – Brazil 2:1.

Protiv Bolivije – dali smo četiri gola, a nismo primili nijedan.

– Možda je neko i iznenađen, ali ono što mogu Tirke, Moša ili Milutinac malo ko ume na svetu. Nažalost, u polufinalu protiv više nego favorizovanih domaćina, Urugvajaca, poraz je bio splet okolnosti i rezultat od 6:1 za njih ne odgovara onome što je viđeno na terenu – objašnjavao je dr Kosta Hadži u tadašnjim novinama.

Bronzana medalja, unikatna u kući, jeste ostavština dr Koste i ona svedoči o najvećem uspehu našeg fudbala. To je dokaz da smo bili treći, iako se decenijama uglavnom navodi da smo završili na deobi tog mesta, a na Fifinom sajtu i danas piše: 3. mesto SAD, 4. Jugoslavija. Dakle, ipak je – 3. Jugoslavija, 4. SAD – a jedno od objašnjenja za takav poredak jeste to što smo mi izgubili u polufinalu od svetskog prvaka i da smo zato u prednosti u odnosu na Amerikance.

– Čuvamo sve ove relikvije i valjda je ova knjiga gospodina Stankovića pokrenula i priču, nešto i aktuelizovala o vremenu Montevidea – veli Kosta Hadži mlađi.

Uspomene na dr Kostu naviru:

– Možda je zanimljivo da su moj otac i dr Mihajlo Andrejević, kao i Boško Simonović bili isto godište – 1898. Razumeli su se u svakom pogledu, a fudbal im je bio više od igre, čak i života, iako su bili uspešni u svojim profesijama – lekara, arhitekte i advokata. Boško Simonović je osnovno školovanje okončao u Novom Sadu, stanovao je tu u našem komšiluku.

Posle uspeha na Prvom svetskom prvenstvu Kralj Aleksandar je uputio telegram dr Kosti Hadžiju u kojem je suveren države naglasio da su: „Fudbaleri Jugoslavije u Montevideu uradili više nego sva diplomacija na jačanju ugleda države, i to se ne sme zaboraviti...”

O vođi puta naših fudbalera u Južnu Ameriku valja reći da je dr Kosta Hadži jedan od osnivača i novosadske Vojvodine. Bilo je to 1914. godine.

– Moj otac je služio vojsku u Pečuju, s njim su bili i Miroslav Krleža, čuveni hrvatski pisac, i Petar Dobrović, slikar i veliki prijatelj. Slika ulje na velikom platnu dr Koste Hadžija svedoči o ovom prijateljstvu, a sećanja govore i o posebnom odnosu slikara Petra i njegovog brata Nikole koji su se oženili sa dve sestre, najbolje prijateljice snaje dr Koste – gospođe Aleksandre rođene Božin – ponosno priča doktorov sin Kosta.

Kako smo već pomenuli, dr Kosta je bio osnivač FK Vojvodine, a u kući Hadžijevih se sećaju i povratka čuvenog advokata i „fudbaliste” u upravu našeg najstarijeg prvoligaša.

– Kada se posle Drugog svetskog rata mnogo toga menjalo, pa čak imena fudbalskih klubova, Vojvodina je postala Sloga i otac nije hteo za to da čuje, prestao je da odlazi na stadion, a onda jednog letnjeg dana 1954. u našu kuću je došla delegacija u kojoj su bili Vaja Bogdanović i igrači Sima Milovanov, Vujadin Boškov i valjda Toza Veselinović da pozovu oca na zakazanu skupštinu gde treba da se vrati staro ime Vojvodina. Dabome, otac je otišao, izabran je u novu upravu i do poslednjeg dana je bio deo svoje Vojvodine. I još jedan detalj iz tog perioda. Svu vlast je tada držala Komunistička partija. Nije otac bio ni u kakvom sukobu sa njima, ali nije bio ni uz njih. Govorio je rukovodiocima, inače članovima partije u FSJ i FK Vojvodini: „Ej, drugovi, da smo mi imali 1930. godine takvu materijalnu podršku bili bismo svetski prvaci i to – više puta!”

Učešće na Prvom svetskom prvenstvu u Montevideu je značajan deo fudbalske istorije na ovim prostorima, a podsećanja na to vreme kroz sećanja učesnika i, naravno, njihovih potomaka je i obaveza nas savremenika fudbalske reprezentacije Srbije koja za mesec dana putuje na šampionat sveta u Južnu Afriku.

Kumovi dr Koste Hadžija

U kući dr Koste Hadžija sa posebnim uvažavanjem se govori o kumovima.

– Mog oca i majku venčali su Vasilije – Vasa Stanković, otac Bore Stankovića, legendarnog košarkaša i funkcionera FIBA i MOK. Drugi kum je bio Raduško Ilić, takođe advokat novosadski i čuveni šahista – podseća sin Kosta mlađi.

Sudije dovesti u red

Dr Kosta Hadži je posebnu pažnju poklanjao organizaciji fudbalskog saveza. Bio je inicijator mnogih aktivnosti, pa i kadrovanja. Kad su se sudije izdigle iznad igre i takmičenja odlučio se za kadrovske promene.

„Predsednik sudija mora biti ugledan, moralan i častan čovek, ali i kompetentan i predlažem da sudijsku organizaciju vodi Vasa Stefanović...” I posle toga, dugi niz godina, i ovaj segment fudbalskog saveza je funkcionisao kao švajcarski sat.

Po dolasku u Montevideo sa Žilom Rimeom, predsednikom FIFA (u sredini)

Bombarder u ribarskim mrežama

Nemački avion iz Drugog svetskog rata, tipa „junkers”, dobro očuvan, leži na dubini od 54 metra u moru kod Čanja.

Podmorje južnog Jadrana ne „naseljavaju” samo potonuli brodovi. Najnovije otkriće nadomak plaže Čanj kod Sutomora potvrđuje da ima i drugih neobičnih „stanovnika”. Ovoga puta reč je o starom avionu, nemačkom bombarderu iz Drugog svetskog rata, tipa „junkers 88”.

Stručnjaci Vazduhoplovnog muzeja iz Beograda, na osnovu nalaza ronilaca, potvrdili su o kojoj letilici se radi. „Junkers”, koji je opsluživala četvoročlana posada, dosta dobro očuvan, iako je više od pola veka u vodi, leži u pesku na dubini od 54 metra. Da li je, kako i kada oboren, ili je pak zbog nekog kvara „zaronio” i šta je bilo sa posadom, zasad su tajne koje raspaljuju maštu meštana, od kojih najveći deo ne pamti strahote Drugog svetskog rata.

Barske ronioce su na traganje kod Čanja uputile učestale žalbe ribara na to „kako im nešto u moru kači mreže”. Formirana je u Baru internacionalna ekipa koja je otkrila potonuli avion i sa svojim nalazima upoznala Vazduhoplovni muzej u Beogradu, koji je upravo potvrdio o čemu se radi.

Do sada je u moru ispred Crne Gore otkriven još jedan avion. Reč je o „spitfajeru” koji se nalazi na ulazu u Boku Kotorsku. On je, za razliku od nemačkog bombardera kod Čanja, rasturen i njegovi delovi leže u širokom krugu.

Poznati advokat i nautičar iz Bara Dragutin Durutović, u ime barskih ronilaca, ističe da su on i njegovi prijatelji spremni da stave na uvid poziciju aviona državnim organima, vojsci i policiji. Nisu, kaže, isključene ni posete turista-ronilaca, ali budući da se radi o velikoj dubini na kojoj prete razne opasnosti, ronjenje ne sme da se obavlja na svoju ruku, bez saradnje s barskim istraživačima plavih dubina. Roniocima rekreativcima se uopšte ne preporučuje silazak do „junkersa”, koji obavijen mrežama ribara „spava” na dnu.

Prva srpska „fabrika oružja“

Na kalemegdanskom donjem gradu, pre nekoliko dana, otkriveni su ostaci prve srpske „fabrike oružja“. Ispred kule Nebojša pronađeni su ostaci zidova Velikog arsenala, podignutog oko 1725. godine, u kom je za vreme Prvog srpskog ustanka radila Karađorđeva topolivnica. Otkriveni su i delovi livačke peći, gde su liveni topovi za ustaničku vojsku.

- Tokom radova na uređenju kule Nebojša naišli smo ispod slojeva šuta na relativno dobro očuvane zidove - kaže arheolog dr. Marko Popović, predsednik Velike komisije za zaštitu kulturnih dobara od izuzetnog značaja i dobara srpskog porekla u inostranstvu. - Ostaci topolivnice će moći da se prezentuju u okviru uređenja prostora ispred kule Nebojše. U toku su arheološka istraživanja, a očekujemo da ćemo dobiti i dodatna sredstva za konzervaciju. Zidovi će biti rekonstruisani do visine Donjogradskog bulevara.

U vreme Prvog srpskog ustanka u zgradi Arsenala nalazila se poznata Karađorđeva topolivnica, gde su liveni topovi za potrebe ustaničke vojske između 1810. i 1813. godine. Krajem XIXveka je srušena, a 1935. godine preko nje trasiran je Donjogradski bulevar.

- Nažalost, ostaci ove velike građevine do sada nisu bili vidljivi. Znali smo otprilike gde se nalaze, ali nismo nikada radili iskopavanja. Sada ćemo znati kako je izgledala jedna od lovačkih peći, pošto ih je bilo više, gde su liveni „ustanički“ topovi.

Od topova napravljenih u Karađorđevoj topolivnici sačuvana su tri. Jedan se nalazi u Vojnom muzeju na Kalemegdanu, drugi je u Kraljevom dvoru ispred kapele, a treći je u Topoli.

- Sad imamo i mesto gde su proizvođeni. Karađorđeva topolivnica je prvo mesto u Srbiji gde je pravljeno oružje, tek kasnije je napravljena topolivnica u Kragujevcu, koja je preteča današnje fabrike oružja „Crvena zastava“. Ustanička topolivnica je bila od izuzetnog značaja, jer je prvi put ustanička vojska dobila mogućnost da se snabdeva artiljerijom iz sopstvenih izvora. Pre toga su koristili samo zaplenjene topove. U to doba ustanici su vrlo teško nabavljali topove iz Austrije, koja nije dozvoljavala izvoz naoružanja. Topolivci koji su radili ovde poticali su iz današnje Vojvodine. Tamo su izlivali crkvena zvona, pa su znali zanat. Došli su da pomognu ustaničkoj vojsci, koja je organizovala proizvodnju sopstvenih topova.

Arheološka istraživanja livačke peći počeće u petak. Prema rečima sagovornika sačuvana je samo konstrukcija, ali ti ostaci su dovoljni da se sagleda kako je izgledala.

- Sama arhitektura livačke peći nije nešto posebno. Sačuvano je samo ložište, iznad koga se nalazila konstrukcija gde se topio metal i lili topovi.

Kompletan plan zgrade Velikog arsenala iz XVIII veka je sačuvan. Donet je iz bečkog arhiva. Sve radove na Kalemegdanu finansira grad Beograd. Zahvaljujući tim sredstvima, poslednjih sedam-osam godina restauriran je i uređen veliki deo tvrđave. Mada su najveći deo sredstava donirali Grci, grad, takođe, sufinansira i rekonstrukciju kule Nebojša .

- Očekujemo da ćemo dobiti dodatna sredstva da deo Karađorđeve topolivnice odmah restauriramo i prezentujemo, kao poslednji ostatak značajne institucije Prvog srpskog ustanka - kaže Popović.

OTVARANjE NA JESEN
Ministar kulture Nebojša Bradić u četvrtak će obići ovo nalazište. Istovremeno, to će biti prilika da isprati završetak radova na kuli Nebojša.

- Mi ćemo svoj deo posla završiti do 15. juna, ali grčka strana koja učestvuje u postavci memorijala Rige od Fere će verovatno nešto kasniti, tako da se otvaranje kule za posetioce planira tek za jesen - kaže Marko Popović.

Donji grad, kasarna, arsenal - snimak 1867. godine

140 godina industrijalizacije Srbije

Još jedna značajna godišnjica razvoja naše privrede obeležena je poštanskom markom. Javno preduzeće PTT saobraćaja „Srbija“ emitovalo je 19. aprila prigodnu poštansku marku nominalne vrednosti 22 dinara povodom 140 godina industrijalizacije Srbije. Ovo je već dvanaesto izdanje u ovoj godini, tako da se može govoriti o izvesnoj hiperprodukciji naših maraka. Prema programu izdavanja prigodnih maraka, do kraja godine ostalo je još isto toliko – dvanaest izdanja, pa možemo očekivati sporiji tempo izdavanja maraka, mada mogu da se pojave i vanredna izdanja, koja nisu predviđena ovim programom.

Rudarstvo je postojalo u Srbiji još u srednjem veku, ali prodorom turske imperije iskopavanje i obrada rude su većim delom zamrli. Organizovana eksploatacija uglja počela je 1870. godine u kostolačkom basenu, pa se ova godina smatra početkom razvoja samostalne srpske industrije, nesputane potrebom za uvođenjem ovog važnog energenta, bez obzira na to što lignit nema tako dobre energetske karakteristike kao mrki ili kameni ugalj.

Kostolac je mesto na ušću Mlave u Dunav i u njegovoj okolini je vremenom nastao veliki energetsko-industrijski centar sa rudnicima uglja – lignita, koji su danas poznati pod nazivima Kostolac, Klenovnik i Ćirkovac. Pored njih su izgrađene i termocentrale Veliki i Mali Kostolac. Inače, ovaj kraj Srbije poznat je po bogatim arheološkim nalazištima. Tu je iskopan skelet mamuta star milion i po godina. Za vreme rimske imperije tu se nalazio grad Viminacijum, koji je bio skoro do temelja uništen 440. godine upadom Huna. U srednjem veku arabljanski geograf i putopisac Idrizi spominje mesto Kostolac u svojim geografskim spisima Levanta i Balkanskog poluostrva kao veliki trgovački grad u 12. veku.

Prvi koncesionar rudnika uglja u Kostolcu, na osnovu ugovora iz 1870. godine, bio je Franjo Veštečki. Tri godine kasnije Đorđe Vajfert je dobio koncesije za istraživanje i iskopavanje ruda bakra i zlata u Boru, žive na Avali i lignita kod Kostolca i tada počinje značajno tehničko unapređenje i povećanje proizvodnje. Nekoliko godina kasnije Vajfert je prodao borski rudnik jednoj francuskoj kompaniji, ali nije i kostolački basen, koji se nalazi na 12 kilometara od dunavskog pristaništa Dubravice u požarevačkom srezu i okrugu, i koji je spadao u modernije i bolje opremljene rudnike onog vremena.

Početak intenzivne industrijske eksploatacije lignita u Kostolcu označava i početak industrijskog doba u Srbiji jer je naša privreda dobila sopstven izvor uglja. Krajem 19. i početkom 20. veka ugalj iz kostolačkih rudnika služio je kao pogonska energija za klanice, pivare, mlinove, topolivnice i brodove, a kasnije on je postao glavni energent namenjen proizvodnji struje. Već gotovo vek i po kostolački ugalj je jedan od glavnih pokretača naše privrede. Danas, uz rekordnu proizvodnju i neprestana ulaganja u osavremenjavanje i proširenje proizvodnih kapaciteta, preduzeće „Termoelektrane i kopovi Kostolac” nastavlja ovu tradiciju, kao jedan od oslonaca elektroprivrede Srbije.

Grafičku obradu marke uradila je Nadežda Skočajić, diplomirani grafički dizajner iz Beograda. Stručnu saradnju pri izboru motiva, dizajna, kao i teksta za prigodan koverat prvog dana, dao je Zoran Trišić. Marka je štampana tehnikom dvobojnog ofseta u novosadskoj štampariji „Forum” u šalterskim tabacima od po 25 komada maraka. Tiraž je 38.000 komada. Na dan emitovanja marke Pošta Srbije pustila je u opticaj i prigodan koverat prvog dana sa prigodnim tekstom i sa žigom pošte 11101 Beograd.