Pojava prvih razglednica u Evropi vezana je za Prusko-francuski rat 1870. godine. Zasluga za nastanak ilustrovanih karata pripisuje se Avgustu Švarcu, knjižaru iz Oldenburga, koji je pravio poštanske karte sa slikom vojnika artiljerca kao simbolom ratnih dešavanja. Postale su jako popularne, a dobile su i konkurenciju u kartama koje su bile ilustrovane motivima oružja i različitim crtežima, koje je osmislio i odštampao francuski knjižar Leon Besnardo. Ipak prvim pravim razglednicama smatraju one koje su štampane povodom Pariske izložbe 1889. godine. Prikazivale su čuveni Ajfelov toranj i mogle su biti poslate sa vrha ove građevine, što je bila prava atrakcija.
U srpskoj literaturi, kao jedan od najranijih primera ilustrovane karte pominje se ona koju je na predlog geodetskog oficira Petra Manojlovića izdalo uredništvo novosadskog lista „Zmaj” i to u Beču 1871. godine. Karta je sadržala više motiva, a u sredini je bio zmaj koji nosi svitak – mesto za adresu primaoca. Štampana je tehnici bakroreza i upućena iz otmenog Beča u zeleni Sombor u maju iste godine.
Na njoj je slika Carigrada s jedne, i Moskve sa druge strane. Natkriljuje ih ogroman zmaj. Pretpostavlja se da je autor želeo da crtežom izrazi tada popularnu ideju panslavizma. Kada je Manojlovićev rođak, Dimitrije Manojlović, somborski advokat primio razglednicu nije se mnogo dvoumio šta će sa njom. Verovatno bojeći se političkih posledica, napisao je „Ja sa Zmajom nikakva posla neću da imam - ne prima se“, i vratio je u Beč.
Prvu seriju razglednica u Srbiji objavila je knjižara Velimira Valožića u Beogradu, 1895. godine. Tu prvu seriju krasio je Pogled na Kalemegdan sa Save (panorama Beograda), Pozorište (Narodno pozorište sa spomenikom knezu Mihailu) i Novi konak (današnji Stari dvor). Na jednima je pisalo Pozdrav iz Beograda, a na drugima Želi vam Srećnu novu godinu Knjižara Velimira Valožića. Zna se da je jedna od razglednica ove druge varijante, stigla na adresu čačanskog knjižara A. Petrovića. Iduće godine Velimir Valožić objavio je još jednu seriju u kojoj je, osim Beograda, bilo i 16 razglednica sa slikama gradova Srbije. Autor ovih prvih serija je Vladislav Titelbah, poznati ilustrator, a dvorski fotograf Milan Jovanović je autor fotografija. On je oko 1900. godine objavio serije razglednica tako što je na kartonsku osnovu propisanih dimenzija lepio svoje originalne fotografije beogradskih vizura.
Iako se razglednice razlikuju od „glat” kartonskih dopisnica, uvedenih inače u poštanski promet Srbije 1. jula 1873. godine, upravo po tome što imaju crteže ili fotografije, one nikako nisu puke ilustracije, interesantne samo kolekcionarima. Na njima se, osim „pozdrava od svih nas za vas”, i „mi smo zdravo što i vama od srca želimo”, može, na osnovu različitih neverbalnih informacija, „pročitati” još mnogo toga: na kojem je nivou u to vreme bila tehnologija štampe, ko su bili viđeniji izdavači, kakvi su bili arhitektura, ukus, stil, moda...
Kako su izgledali srpski gradovi, parkovi, letovališta i banje; kome su podizani spomenici, slavoluci i trijumfalne kapije; kako su izgledale institucije kulture, sudovi, palate. Ko su bili zaslužni ljudi koji su zadužili otadžbinu – naučnici, dobrotvori, junaci, „heroji mača”, ali i „heroji pera”, pisci, pesnici. Nisu preskočeni ni glumci i boemi, čiji su portreti štampani na aversima razglednica. Po temama kojima su ilustrovane može se zaključiti i čemu se u tom periodu naše istorije davala prednost, kakav je odnos bio prema vladarima, ali i na koji način su krunisane glave učvršćivale svoju moć i sprovodile elegantnu propagandu svojih ideja i interesa... Zahvaljujući slici ali i odštampanom tekstu dobijaju se i različiti podaci o ratovima u kojima smo učestvovali, stradanjima, odnosu prema herojstvu i rodoljublju, značaju vojske...
Razglednica je, zahvaljujući likovnoj i slikovnoj poruci, bila razumljiva i onima koji nisu bili pismeni, kakvih je u Srbiji tog doba bilo mnogo.
Osim standardne pravougaone forme, veličine 9x14 centimetara, štampane su i u spojenim nizovima – od dve do četiri, sa jedinstvenim motivom, najčešće pejzažom, ili su bile poput harmonike, sastavljene od više različito oslikanih delova. Bilo je i povezanih u blokove ili složenih poput mape sa naslovom na omotu – prava mala knjiga.
Rađene su u početku tehnikom crteža, akvarela i fotografije koje su po pravilu obrađivane, najčešće ručno kolorisane. crvenom i zelenom bojom. Između 1895. i 1914. godine štampane su tehnikom litografije, hromolitografije, kolotipije – svetloštampe i autotipije u jednoj ili u više boja. Jednobojne razglednice bile su najčešće crno-bele ali u tonovima smeđe, zelene, plave.
PUTUJUĆE REKLAMNE PORUKE
Za oglašavanje kvaliteta robe ili usluga mala, jeftina ilustrovana razglednica, koja brzo putuje u sve krajeve, bila je još pogodnija od oglasa u novinama. Reklamne razglednice su po pravilu bile vizuelno veoma atraktivne, rađene kao mala umetnička dela, zbog čega su bile i predmet sakupljanja kolekcionara. U Srbiji su na ovaj način reklamirana preduzeća, hoteli, fabrike, trgovine... Pivara Đorđa Vajferta, tada jedno od najuspešnijih i najmodernijih preduzeća, reklamirana je na razglednicama, kao i hoteli „Srpski kralj”, „Pariz” na Terazijama, restoran Karla Perola, fabrika boja D. M. Đorića... Tekst za reklamu kakve knjižare ili institucije kulture bio je upotpunjen prigodnim ilustracijama – likom Vuka Karadžića, svedenom kompozicijom „Srbi oko guslara”, slikom srpskog vojnika sa zastavom...
U srpskoj literaturi, kao jedan od najranijih primera ilustrovane karte pominje se ona koju je na predlog geodetskog oficira Petra Manojlovića izdalo uredništvo novosadskog lista „Zmaj” i to u Beču 1871. godine. Karta je sadržala više motiva, a u sredini je bio zmaj koji nosi svitak – mesto za adresu primaoca. Štampana je tehnici bakroreza i upućena iz otmenog Beča u zeleni Sombor u maju iste godine.
Na njoj je slika Carigrada s jedne, i Moskve sa druge strane. Natkriljuje ih ogroman zmaj. Pretpostavlja se da je autor želeo da crtežom izrazi tada popularnu ideju panslavizma. Kada je Manojlovićev rođak, Dimitrije Manojlović, somborski advokat primio razglednicu nije se mnogo dvoumio šta će sa njom. Verovatno bojeći se političkih posledica, napisao je „Ja sa Zmajom nikakva posla neću da imam - ne prima se“, i vratio je u Beč.
Iako se razglednice razlikuju od „glat” kartonskih dopisnica, uvedenih inače u poštanski promet Srbije 1. jula 1873. godine, upravo po tome što imaju crteže ili fotografije, one nikako nisu puke ilustracije, interesantne samo kolekcionarima. Na njima se, osim „pozdrava od svih nas za vas”, i „mi smo zdravo što i vama od srca želimo”, može, na osnovu različitih neverbalnih informacija, „pročitati” još mnogo toga: na kojem je nivou u to vreme bila tehnologija štampe, ko su bili viđeniji izdavači, kakvi su bili arhitektura, ukus, stil, moda...
Kako su izgledali srpski gradovi, parkovi, letovališta i banje; kome su podizani spomenici, slavoluci i trijumfalne kapije; kako su izgledale institucije kulture, sudovi, palate. Ko su bili zaslužni ljudi koji su zadužili otadžbinu – naučnici, dobrotvori, junaci, „heroji mača”, ali i „heroji pera”, pisci, pesnici. Nisu preskočeni ni glumci i boemi, čiji su portreti štampani na aversima razglednica. Po temama kojima su ilustrovane može se zaključiti i čemu se u tom periodu naše istorije davala prednost, kakav je odnos bio prema vladarima, ali i na koji način su krunisane glave učvršćivale svoju moć i sprovodile elegantnu propagandu svojih ideja i interesa... Zahvaljujući slici ali i odštampanom tekstu dobijaju se i različiti podaci o ratovima u kojima smo učestvovali, stradanjima, odnosu prema herojstvu i rodoljublju, značaju vojske...
Razglednica je, zahvaljujući likovnoj i slikovnoj poruci, bila razumljiva i onima koji nisu bili pismeni, kakvih je u Srbiji tog doba bilo mnogo.
Osim standardne pravougaone forme, veličine 9x14 centimetara, štampane su i u spojenim nizovima – od dve do četiri, sa jedinstvenim motivom, najčešće pejzažom, ili su bile poput harmonike, sastavljene od više različito oslikanih delova. Bilo je i povezanih u blokove ili složenih poput mape sa naslovom na omotu – prava mala knjiga.
Rađene su u početku tehnikom crteža, akvarela i fotografije koje su po pravilu obrađivane, najčešće ručno kolorisane. crvenom i zelenom bojom. Između 1895. i 1914. godine štampane su tehnikom litografije, hromolitografije, kolotipije – svetloštampe i autotipije u jednoj ili u više boja. Jednobojne razglednice bile su najčešće crno-bele ali u tonovima smeđe, zelene, plave.
PUTUJUĆE REKLAMNE PORUKE
Za oglašavanje kvaliteta robe ili usluga mala, jeftina ilustrovana razglednica, koja brzo putuje u sve krajeve, bila je još pogodnija od oglasa u novinama. Reklamne razglednice su po pravilu bile vizuelno veoma atraktivne, rađene kao mala umetnička dela, zbog čega su bile i predmet sakupljanja kolekcionara. U Srbiji su na ovaj način reklamirana preduzeća, hoteli, fabrike, trgovine... Pivara Đorđa Vajferta, tada jedno od najuspešnijih i najmodernijih preduzeća, reklamirana je na razglednicama, kao i hoteli „Srpski kralj”, „Pariz” na Terazijama, restoran Karla Perola, fabrika boja D. M. Đorića... Tekst za reklamu kakve knjižare ili institucije kulture bio je upotpunjen prigodnim ilustracijama – likom Vuka Karadžića, svedenom kompozicijom „Srbi oko guslara”, slikom srpskog vojnika sa zastavom...
Нема коментара:
Постави коментар