Još 310 retkih izdanja kulturno dobro

Skupština Srbije usvojila je odluku o utvrđivanju starih i retkih knjiga dobrom od izuzetnog značaja, kojom se još 310 srpskih rukopisnih i štampanih knjiga, iz perioda od 15. do 19. veka, proglašava za kulturno dobro.

Među knjigama koje su dobile najveću kategorizaciju u pogledu zaštite i proglašene kulturnim dobrom od izuzetnog značaja su, između ostalih, Četvorojevanđelje iz osamdesetih godina 14. veka, nekoliko knjiga Zaharija Orfelina, Jovana Rajića, kao i Arhijerejski činovnik iz 1821. godine.

Na spisku je i Školski ustav iz 1776. godine, nekoliko zbornika, Polemički spisi protiv Latina, objavljeni krajem 18. veka, Bukvar Slavenskij, kao i Bračnoje uzakonjenje iz 1786. godine.

Usvajanjem odluke biće stvoreni uslovi za potpuniju pravnu i tehničku zaštitu tih knjiga - restauraciju, konzervaciju i mikrofilmovanje, dalje proučavanje i priređivanje fototipskih izdanja knjiga od izuzetnog značaja.

Na inicijativu Narodne biblioteke Srbije, Ministarstvo kulture je do sada predložilo da se za kulturna dobra od izuzetnog značaja utvrde 1.976 starih, retkih knjiga i rukopisa koji su zbog svog sadržaja od posebne umetničke, kulturne i istorijske vrednosti.

Pri utvrđivanju donete odluke u obzir su uzeti vreme nastanka rukopisa, odnosno godina štampanja knjige, njen istorijski i kulturni značaj, kao i to da li je i koliko unikatan, odnosno originalan.

Da bi bila proglašena kulturnim dobrom od izuzetnog značaja knjiga mora imati poseban značaj za društveni, istorijski ili kulturni istorijski razvoj ili svedočiti o presudnim istorijskim događajima ili ličnostima.

Takođe, knjiga mora biti jedinstven, raritetan primerak, izuzetne umetničke ili estetske vrednosti, odnosno od velikog uticaja na razvoj društva, kulture, tehnike i nauke.

Odlukom je propisano i da se knjige, kada budu proglašene kulturnim dobrom od izuzetnog značaja, čuvaju u Narodnoj biblioteci Srbije, Biblioteci Pećke patrijaršije u Peći i u Biblioteci manastira Visoki Dečani.

Izvor: Ministarsvo kulture

75 godina piva u limenci

Zamisao da se limene konzerve, koje se od početka XIX veka uspešno koriste za čuvanje namirnica, upotrebe i za prodaju piva, pojavila se u SAD još 1909. godine. Ali, sledećih četvrt veka, koje je među ostalim obežila i prohibicija, ta ideja nije zaživela, pa se prva limenka piva na policama radnji pojavila tek 24. januara 1935. godine.

Limenka je možda i najbolji način pakovanja piva, misli Brian Glover, autor Svetske enciklopedije piva. Ali, za razliku od hrane, koja se uspešno konzervira od početka XIX veka, pivo je imalo problem zbog pritiska, koji je ambalaža morala podneti, jer bi inače pukla. Drugi je problem bio u samom materijalu, koji nije smeo menjati ukus namirnice. I treće, lim je u početku bio skuplji od stakla, pa pivare nisu bile zainteresovane za njegovu primenu.

16. aprila 1925. godine Charles Stollberg je patentirao
limenku za potrebe American Can Company

American Can Company
na zahtev pivara Anheuser-Busch i Pabst
1929. godine testira limenku za pivo

Limenka, taj sada već vremešni, 75-ogodišnji, predmet želje rođen je u Ričmondu u američkoj državi Virdžiniji. No u tu novotariju nije se htela upustiti nijedna od velikih pivara, jer se smatralo da bi to mogla biti negativna reklama, koja će naškoditi njihovoj reputaciji. Zato je pionirska uloga pripala malom poduzeću, koje je u Njuarku (Newark) u državi Nju Džerzi osnovao nemački imigrant Gottfried Krueger. Ugovor s proizvođačem limenki sklopila je firma njegovog sina u jesen 1933. godine, a već krajem decembra te godine odabrane mušterije probale su prvu količinu piva punjenog u limenke. Za probu je punjeno dve hiljade limenki s logom pivare, a u početku su se u limenke punile dve vrste piva – Krueger's Finest Beer i Cream Ale.

Prve limenke na svetu

Prva limenka proizvedena u Masačusetsu

Članak iz novina od 26. januara 1935.
i dostavno vozilo pivare Krueger

Nova ambalaža, otporna na lom naišla je na oduševljeni prijem kod pivopija, a većini je i ukus Kruegerovog piva iz limenke bio bolji od onoga u bocama. Jednak uspeh postigle su limenke i kada su se krajem januara 1935. godine pojavile u redovnoj trgovačkoj mreži. Mala regionalna pivara počela je naglo rasti, pa je čak zapretila i gigantu poput Anheuser-Buscha (najpoznatiji brend - Badvajzer). U leto 1935. godine pivara Krueger prodavala je gotovo 200.000 limenki piva dnevno, pa su se na novu ambalažu počele odlučivati i druge pivare. Do kraja te godine pivo je u limenkama prodavalo skoro četrdeset pivara po celoj SAD. Neke od njih, poput pivare Pabst koja postoji i danas, koristile su isti tip limenki kao i pivara Krueger. Ona se otvarala običnim otvaračem za konzerve, što u nekim situacijama nije bilo baš praktično. Jedna druga velika američka pivara između dva svetska rata – Schlitz – osmislila je poboljšanu verziju s konusnim nastavkom, koji se zatvarao običnim krunskim zatvaračem.

Otvarači za limenke sa ravnim vrhom

Prva "Schlitz"-ova limenka sa konusnim vrhom

"Schlitz"-ov Milwaukee Club sa konusnim vrhom

Obe verzije limenki dugo su se prodavale paralelno. Doduše još tridesetih godina pojavile su se ideje koje su omogućavale lakše otvaranje limenki s ravnim vrhom, ali nisu bile upotrebljive. Do početka Drugog svetskog rata limenke se uprkos početnom bumu, nisu naročito proširile – 1941. godine na limenke je opadalo samo 10% tržišta piva, a tokom rata proizvodnja je potpuno zaustavljena, osim vojnih kontingenata. Sličnu sudbinu doživela je pivska limenka u Europi, gde se u drugoj polovini tridesetih godina pojavila u Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji. Prva evropska pivara koja je prihvatila limenku bila je pivara Felinfoel u Llanelliju u Walesu. Bilo je to u decembru 1935. godine, a odluka o tome donesena je kao nastojanje da se spasi propadajuća industrija lima u Južnom Walesu.

Limenke pivare "Felinfoel"

Heller Bock Lowenbrau, Nemačka, pedesetih godina

Tuborg Special Export Beer, Danska, pedesetih

Schwabenbrau Dusseldorf, Nemačka, pedesetih godina

Guinness Export Stout, Irska, pedesete

Tako je na konačnu pobedu ova ambalaža morala pričekati do preloma pedesetih i šezdesetih godina. To je vreme dva velika poboljšanja pivske limenke. Najprije se 1958. godine pojavila lakša aluminijska limenka, koju je prva počela koristiti pivara Coors u Sjedinjenim Državama. Koju godinu kasnije došla je konačno i upotrebljiva verzija limenke s ravnim vrhom koja se lako otvara. Bilo je to 1962. godine, a famozni patent nazvan Lift-tab uvela je pivara Pittsburgh. Početkom šezdesetih godina limenke su u Sjedinjenim Državama po prodaji nadmašile tradicionalne boce. Od pedesetih godina limenka polako počinje osvajati svet. Istovremeno se u limenke počinju pakovati i gazirani sokovi. Kao u Americi, tako i u nekim evropskim zemljama počinje limenka osvajati tržište – primeri u Švedskoj i Velikoj Britaniji se učešće limenke kreće oko 70%, a samo malo manji postotak beleži u Irskoj. U nekim drugim zemljama, kao na primer u Poljskoj ili Mađarskoj, limenka drži oko polovine tržišnog udela. U Češkoj su pivopije veoma konzervativni kada je reč o ambalaži. Tamo pivare od početka devedesetih godina koriste limenke, ali samo pet posto proizvodnje završava u toj vrsti ambalaže – jednostavno Česi su verni točenom pivu i staklenoj boci. Najbolju prođu limenke u Češkoj imaju tokom ljeta, kada se Česi pripremaju za odlazak na more – limenke tada preovladavaju zbog svoje praktičnosti – otpornosti na lom i lakom skladištenju u prtljažniku automobila. Popularnosti limenke značajno je doprinela i televizija. Uostalom, televizijska reklama preokrenula je navike potrošača, koji su ispijanje piva u pivnicama i nošenje točenog piva kući u kantama i drugim posudama, u prevladavajućoj meri zamenili ispijanjem flaširanog ili drugog pakovanog piva kod kuće. No, koliko god limenka bila prihvaćena, istovremeno ima i ogroman broj protivnika, koji tvrde da limena ambalaža menja ukus piva i ne prihvataju ništa osim staklene boce i bačve.

Coors Banquet, prvo pivo u aluminijskoj limenci

Primeri vrhova limenki kojima ne treba otvarač iz 1962. i 1963. godine

Iron citiy beer, prva limenka koja se otvarala na potez

Nešto kasnija varijanta sa snap-top otvaračem

S obzirom da staklena ambalaža postoji već četiri hiljade godina, sedamdeset i pet godina istorije limenke zaista izgleda patuljasto. Osim toga, uprkos povremenim bljeskovima, ovaj materijal nikada nije osvojio baš puno pravo potrošača. Za utehu, kotira se bolje nego plastika, koja kao ambalaža dominira kod većine namirnica. Pivo i vino su jedini proizvodi kod kojih staklo još nije potisnuto. Doduše, stručnjaci se slažu da je staklo za pivo najbolje, a pri tom nije važno koje je boje. Tvrdnja da se pivo bolje čuva u zelenoj boci je mit, koji se među pivopijama dugo tvrdoglavo držao, ali on nije istinit. Pivu je svejedno koje je boje boca. Glavno da nije prozirna, odnosno bezbojna. Plastika je zbog praktičnosti stalno u igri, ali limenke kod kupaca stoje bolje. Jedno vreme je bila u modi Q-pack plastična boca, ali je uprkos neospornim prednostima pred klasičnom pet-plastikom, potrošači nisu prihvatili. Ali, limenku jesu – ona je nezamenljiva na putovanju, lagana je, neslomljiva i najbrže se hladi.

Najčešća limenke piva ja pola litra, ali standardna je takođe i limenka od 0,33 litara. Ređe se pivo puni u limenke od 0,25 i 0,20 litara, ali i taj je standard prisutan, baš kao i limenka od jednog litra ili od pet litara, poznatija pod nazivom party keg ili na naemačkom party fass. Limenka je zbog svoje praktičnosti i jednostavnosti skladištenja i čuvanja, te praktično neuništivosti, čest i omiljen predmet skupljanja.

Britanka optužila aukcijsku kuću za prevaru

Britanka Džin Marčig tužila je američkom federalnom sudu čuvenu londonsku aukcijsku kuću Kristi zbog prevare, jer su za njenu sliku rekli da je reč o radu nepoznatog nemačkog slikara, i prodali je na aukciji za 20.000 dolara, dok danas postoje indicije da je u pitanju slika Leonarda da Vinčija vredna 150 miliona dolara.

Ona i njen muž su 1997. godine doneli sliku za koju su im u Kristiju rekli da je rad anonimnog nemačkog slikara iz 19. veka. Slika je sledeće godine prodata na licitaciji za 20.000 dolara jednom kanadskom kolekcionaru, a danas postoje ozbiljne indicije da je reč o delu Leonarda da Vinčija, vrednom 150 miliona dolara.

Prema pisanju britanskog "Gardijana", Marčigova je prikupila obimnu dokumentaciju koja potvrđuje da je crtež mlade žene, urađen mastilom i ugljenom, rad renesansnog majstora.

Bivša vlasnica slike poziva se na knjigu Martina Kempa, profesora istorije umetnosti na univerzitetu u Oksfordu i stručnjaka za Da Vinčija, koji veruje da je slika nepoznato Da Vinčijevo delo koje potiče sa početka umetnikove karijere.

Stručne analize portreta pokazale su da otisak prsta, uočen u gornjem levom uglu slike, u velikoj meri odgovara otisku na Da Vinčijevom "Svetom Jeronimu" koji se nalazi u Vatikanu.

Marčigova smatra da je Kristi obavila procenu slike na nestručan način i prodala je za "delić" njene prave vrednosti, a sada traži odštetu koja bi, prema upućenima, mogla da iznosi više od 100 miliona dolara.

Europa 2010. - Dečije knjige

Prvo do dva izdanja predviđena Programom prigodnih poštanskih maraka za 2010. godinu je EVROPA - dečija knjiga, koja je izdata 05. maja.

Izdanje se sastoji od dve markice, sa motivima iz najpoznatijih svetskih bajki. Vrednost markica je 66 i 77 dinara i štampane su u 120.000 primeraka.

Meč za titulu svetskog prvaka u šahu - Sofija 2010

U Sofiji je u subotu, 24. aprila, startovao meč za titulu svetskog prvaka u šahu, koji se igra za nagradni fond od dva miliona evra. Titulu brani Indijac Višvanatan Anand (40), a izazivač je Bugarin Veselin Topalov (35). Duel će se odvijati u 12 partija, da bi se u slučaju nerešenog rezultata igrali produžeci.

Igra nerava među rivalima uveliko je u toku, bez obzira na to što sudar za tablom tek sledi. Prvi otvoreni sukob nastao je zbog insistiranja Topalova da se igra po tzv. sofijskom pravilu, po kojem ponuda remija nije dozvoljena. Lakonskim odgovorom da se SP igra samo po pravilima Svetskog prvenstva, Anand je navukao gnev domaćina. Topalov je najavio da će jednostrano primenjivati ovo pravilo, što znači da kratkih remi partija neće biti.

I sam start duela bio je pod znakom pitanja. Zbog poznatih problema u avio-saobraćaju izazvanim vulkanskom prašinom, Anand je doputovao iz Nemačke u Sofiju sa zakašnjenjem. Interesantno je da ga drumski prevoz nije vodio kroz Srbiju. Naime, Indijac je u Segedinu saznao da mu je potrebna viza za našu zemlju, pa je izabrao alternativni pravac preko Rumunije.

Bugarska silno želi da vidi Topalova na pijedestalu šahovskog sveta. Predsednik OK je premijer ove zemlje Bojko Borisov. Anand je bio svestan da dolazi na noge motivisanom izazivaču, ali pokriće od garantovanih 800.000 evra, koji pripadaju poraženom, ubedilo ga je da proguta ovu ”gorku pilulu”.

Ovim povodom bugarska Pošta izdala je prigodnu markicu povodom meča za titulu svetskog prvaka u šahu. Datum izdavanja je 22. april, a nominalna vrednost markice je 1 lev.

Link: anand-topalov.com