Odsudna Kumanovska bitka srpske i turske armije koja je haotično počela u magli visova Zebrnjaka i Mladog Nagoričana okončala se na današnji dan, pre tačno jednog veka. I to herojskim jurišom srpskih i izbezumljenim begom osmanskih trupa. O haosu u koji je nastao u Skoplju, gde su turski vojnici gazili jedan preko drugog da bi se dokopali spasonosnih železničkih kompozicija, izvestio je austrijski pisac i ratni reporter Hugo Betauer.
- Uzvik "Srbi dolaze" bio je u ovom ratu jači od čuvenog povika "Alah il Alah", koji je toliko potresao i ugrožavao svet - telegrafisao je Betauer u Beč.
Izveštaj je bio utoliko važniji jer Austrija i Nemačaka nisu bile neutralne, već su svesrdno pomagale turskoj imperiji špijunažom, slanjem vojnih instruktora i oružja. Austrijske obaveštajne procene - da je potrebno najmanje mesec dana za mobilizaciju srske vojske, pokazale su se pogrešnim. Nisu računale na visok moral i odlučnost posle poziva na konačno oslobađanje Stare Srbije od turskog jarma.
- Prema savetima nemačkih vojnih instruktora, turska Vardarska armija je trebala da izvrši strateško presretanje srpske vojske na veoma povoljnim položajima iznad Ovčeg polja - kaže istoričar prof. dr Mile Bjelajac. - Istu procenu imala je i srpska komanda i glavninu snaga Prve armije, od 126.000 ljudi, pripremala je za tu bitku. Ipak, Turci su prenebregli nemačke savete i požurili su da iznenade Srbe sa svoja tri korpusa i zadaju odlučujući udarac. Zato se odsudna bitka, umesto na Ovčem polju, odigrala vojnički rečeno "u susretu" na Zebrnjaku i Novom Nagoričanu.
Srpska vojska se ulogorila u noći između 22. i 23. oktobra i odmarala se na položaju ispod Zebrnjaka, skupljajući snagu za odlučujući boj, ne sluteći da joj se pod okriljem magle i mraka približava glavina turskih snaga. Tek pred zoru, četničke izvidnice vojvode Vuka uočavaju turske konjanike i veliki broj železničkih kompozicija. Treći konjički puk ih napada misleći da je reč o turskoj komori, ali ubrzo shvataju da je reč o glavnini Vardarske armije.
- Naši su, ubeđeni da je to neka mala snaga napadali silovito. Međutim, Turci, znajući koliko su jaki, dočekaju naše vrlo jakom vatrom a potom pređu u nastupanje - beleži pukovnik Putniković. - Posle te krvave mešavine, naši budu potpuno rastrojeni.
Borbu prihvata Dunavska divizija prvog poziva. U sudaru dve vojske borba se vodi iz neposredne blizine, na nož i bombu, a topovske granate padaju u tu uskovitlanu gomilu.
- Glavni teret borbe prvog dana podnosi Dunavska divizija, u kojoj su i Beograđani i ne znajući da biju odsudnu bitku - objašnjava dr Bjelajac. - Glasovi o prvim sporadičnim turskim uspesima slave se širom Osmanskog carstva, a hrišćani u Skoplju se kriju, strepeći za živote.
Srpske snage, iako izložene uraganskoj vatri, ne odstupaju, a podvizi pojedinaca izazivaju strah u turskoj pešadiji, u kojoj je najviše albanskih dobrovoljaca, naviklih na pljačke i teror, ali ne i na pravi rat.
- Silna je sreća i za Dunavsku diviziju i za celu našu vojsku što su se naši vojnici pokazali tako junački da ni najsmelije nade nisu mogle da zahtevaju toliko - zapisuje pukovnik Putniković. - Najveća sreća bila je u onoj ludoj hrabrosti komandanta Četvrtog bataljona 18. puka majora Dušana Glišića koji svojim bataljonom silno napade Turke. Taj njegov napad uspeo je da napravi strašan lom i zabunu kod Turaka, pa više nisu smeli da idu napred. Dunavska divizija se bori s turskom glavninom bez zastoja celog dana, a tokom noći u bitku ulaze Moravska, a zatim i Drinska divizija, koja kao plima lomi turske redove. Posmatrači beleže da su strojevi Drinske divizije postavljeni prema svim pravilima i propisma, kao da je reč o manevru a ne o boju u kome kose vatra i čelik.
- Ti se strojevi nisu skoro nigde zaustavljali - beleži Putniković. - Svima se činilo da su se neprestano kretali napred kao da Turci ne biju iz pušaka i topova. Ovakav napad a uz silno dejstvo artiljerije ove divizije prosto je smrvio Turke. Kad im se Drinska divizija približila na jurišno odstojanje, oni su nagli u divlje bekstvo.
Izbezumljene bujice vojnika, oficira sudarale su se sa konjanicima i gazile ranjenike, hrleći ka skopskoj železničkoj stanici.
- Srbi su shvatili da su dobili odsudnu bitku ovog rata tek 24. oktobra popodne, kad su sagledali mase poginulih turskih vojnika, brda opreme bačene u begu i ogromne količine napuštene artiljerije - kaže dr Bjalajac. - Posle Kumanovske bitke, bilo je veoma malo velikih okršaja. Treća armija generala Bože Jankovića za svega tri dana oslobodila je Kosovo, izgubljeno pet vekova ranije.
Oko 16 časova 24. oktobra 1912. godine završena je Kumanovska bitka sjajnom pobedom srpske vojske u okviru savezničkih operacija u Prvom balkanskom ratu.
U svetu se sa velikim interesovanjem pratio tok Balkanskog rata. Objavljeno je da je Vrhovna komanda srpske vojske sa najvećim interesovanjem pratila događaje u Kumanovskoj bici. Pošto ni Vrhovna komanda nije imala tačne izveštaje sa kakvim snagama raspolažu Turci, nije bilo ni tačnih izveštaja o toku borbe.
Drugog dana Kumanovske bitke kralj Petar prvi je u Vranju priredio ručak. Nedostatak izveštaja mučio je sve prisutne. Svako je mislio: šta li se sada tamo dešava? I, evo, dolazi u trpezariju ordonans oficir, i svakome je sinulo u pameti: šta li javlja taj telegram? Uzbuđenje i radoznalost jako su uzbudili sve prisutne. Načelnik Glavnog štaba, đeneral Radomir Putnik, uze telegram od oficira, stavi naočare, a ruka mu je primetno podrhtavala. U trpezariji nasta tajac da se moglo čuti zujanje muhe. Putnik otvori telegram i poče da čita:
- Neprijatelj je, posle uporne borbe, pod našim pritiskom počeo odstupati na celom frontu...!
Svima kao da pade težak kamen s vrata, odahnuše dušom i kao u jednom glasu viknuše: „Hvala bogu“!
Kralj Petar se osećao srećnim što je njemu palo u deo da sa svojom dičnom vojskom, kao unuk „cara u opancima“, bude osvetnik Kosova... Zar se on nije kao čovek mnogo godina borio u bosanskom ustanku protiv vekovnog neprijatelja svoga naroda? I njemu Gospod dosudi da vrati Srbiji Skoplje, stolicu cara Dušana, koju su Turci još pre 520 godina oteli od kraljevića Marka (1392. godine).
A kako je svet saznao o pobedi u Kumanovskoj bici? Čuveni profesor pariskog univerziteta Oman Emil (1859-1924) i istoričar Srpske akademije nauka, opisuje svoj razgovor sa jednim članom Francuske akademije nauka.
- Da znam dobro, vi ste srbofil i imate lepo mišljenje o srpskoj vojsci. Turski vojnik je najbolji na svetu!
I akademik pokaza prstom na poslednje vesti u poznatom časopisu „Journal des debats“, jednu službenu depešu iz Carigrada:
„Naše makedonske trupe razbile su četiri srpske divizije kod Kumanova“!
Toj depeši Oman zaista nije mogao verovati. Znao je mnogo o kralju Petru i njegovom sinu prestolonasledniku Aleksandru, znao je mnoge od slavnih vojskovođa koje su učestvovale u bici na Kumanovu: Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepu Stepanovića, kao i veliki broj srpskih oficira i vojnika, posmatrao je njihove okretne i pouzdane pukove kako defiluju pod trobojnim zastavama. Nije mogao verovati da su ih Turci „razbili“.
Ali, sati su izgledali dugi svim slovenskim prijateljima do onoga trenutka kad depeše francuskog dopisnika sa Balkana Anrija Barbija, ne obavestiše u „Journal des debats“ i drugim novinama da je „razbijanje“ Srba bila baš njihova odlučujuća pobeda na Kumanovu.
Ispred ostataka spomen-kosturnice poginulim srpskim vojnicima u Kumanovskoj bici 1912. godine, na brdu Zebrnjak na severu Makedonije, 24. oktobra održaće se komemorativna svečanost povodom obeležavanja 100. godišnjice te istorijske operacije kojom je označen presudan čin uvoda u pobedonosno okončanje Prvog balkanskog rata i konačno potiskivanje otomanskih zavojevača sa prostora juga Balkana.
U ostacima urušene kosturnice, miniranjem 1942. od strane fašističkih sledbenika bugarskih okupatora, na Zebrnjaku, brdu sa 511 metara nadmorske visine, nalaze se zemni ostaci 687 vojnika Prve srpske armije, (kojom je komandovao tadašnji prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, a na čelu štaba je bio pukovnik Petar Bojović), poginulih u operacijama slavne Kumanovske bitke.
U istorijskim zapisma i sećanjima ostala je potresna istina o toj najslavnijoj vojničkoj operaciji Prvog balaknskog rata, sa podacima da je poginulo 1207, ranjeno 5212 vojnika, dok se 603 ratnika zameo svaki trag.
Spomenik na Zebrnjaku monumentalno je delo beogradskog arhitekte Momira Korunovića. Osvećen je 30. oktobra 1937. na 25. godišnjicu bitke, kada su i sahranjene kosti izginulih boraca. Građen je od najtvrđeh bazalta i armiranog betona, bio je visok 48.5 metara. Maja 1942. bugarska okupatorska vojska je sa mesnim gavazama srušila dve trećine tog grandioznog obeležja. Pogažena je tim činom istorijska poruka činjenica da su u vojničkim operacijama Kumanovske bitke tada zajedno sa srpskom armijom, učestvovale i bugarske savezničke jedinice.
Monumentalni spomenik srpskim vojnicima poginulim na kraju Prvog balkanskog rata u operacijama Kumanovske bitke 1912. građen je četiri godine. Prema ocenama stručnjaka, to delo se svrstava među najupečatljivije memorijalne spomenike, kule i kosturnice. Podignut je u takozvanom srpskom nacionalnom stilu, ukrašen freskama slikara Živorada Nastasijevića, jednog od utemeljivača umetničke grupe Zograf.
U punom sjaju je trajao vrlo kratko. U rušilačkom pohudu bugarskih „minera“, s početka drugog svetskog rata, 1942. spomenik je teško urušen, otkidanjem kule kosturnice. Danas je na Zebrnjaku praktično ostala samo njena masivna baza...
