Otkriven najstariji praistorijski grad u Evropi

Arheolozi tvrde da su na istoku Bugarske, nedaleko od grada Provadija, pronašli najstariji praistorijski grad na tlu Evrope, za čiji je prosperitet u ono doba bila zaslužna obližnja solana.

Arheolozi su dosad iskopali ostatke dvospratnih kuća, kamenih bastiona i fortifikacionih zidova iz perioda između 4.700 i 4.200 godina p.n.e.

"Ovde nije reč o gradu poput grčkih gradova-država, drevnog Rima ili sređovekovnih naseobina, već o gradu iz petog milenijuma pre nove ere", kazao je Vasil Nikolov, istraživač sa bugarskog Nacionalnog arheološkog instituta.

Kako prenosi agencija AFP, Nikolov i njegov tim rade na iskopinama Provadija-Solnicata, nedaleko od crnomorskog letovališta Varne, od 2005. godine.

Ove godine su otkrili i malu nekropolu koja je pobudila veliko interesovanje istraživača zbog neobičnog načina sahranjivanja pokojnika i predmeta pronađenih u grobovima.

Grad, u kojem je živelo oko 350 ljudi, bio je izuzetno dobro utvrđen, sa visokim zidovima debljine dva metra što se objašnjava blizinom solane.

Naime, stanovnici ovog drevnog grada sakrivali su u njemu so koju su proizvodili, a koja je u to vreme bila dragocena roba i imala funkciju novca.

Grad nije bio samo verski, već i proizvodni pa i monetarni centar, objašnjava profesor Nikolov.

Čitava oblast leži na depozitima soli, jednim od najvećih u jugoistoku Evrope čija je eksploatacija počela još u šestom milenijumu pre naše ere.

Zahvaljujući trgovini solju lokalno stanovništvo je steklo ogromnu ekonomsku moć, što bi moglo da objasni blago koje je pronađeno u nekropoli nadomak Varne.

Oko 3.000 komada nakita i ritualnih artefakata koji su otkriveni u tim grobnicama, starih 4.300 godina p.n.e, smatraju se najstarijim predmetima od zlata na svetu.

Balkanski rat

Prvi balkanski rat - Kumanovska bitka

Zaječarsko pivo

Ambalaža Zaječarskog piva od 0,5 litara sa početka 80ih godina prošlog veka.

Prvi balkanski rat - Kumanovska bitka

100 godina Kumanovske bitke

Odsudna Kumanovska bitka srpske i turske armije koja je haotično počela u magli visova Zebrnjaka i Mladog Nagoričana okončala se na današnji dan, pre tačno jednog veka. I to herojskim jurišom srpskih i izbezumljenim begom osmanskih trupa. O haosu u koji je nastao u Skoplju, gde su turski vojnici gazili jedan preko drugog da bi se dokopali spasonosnih železničkih kompozicija, izvestio je austrijski pisac i ratni reporter Hugo Betauer.

- Uzvik "Srbi dolaze" bio je u ovom ratu jači od čuvenog povika "Alah il Alah", koji je toliko potresao i ugrožavao svet - telegrafisao je Betauer u Beč.

Izveštaj je bio utoliko važniji jer Austrija i Nemačaka nisu bile neutralne, već su svesrdno pomagale turskoj imperiji špijunažom, slanjem vojnih instruktora i oružja. Austrijske obaveštajne procene - da je potrebno najmanje mesec dana za mobilizaciju srske vojske, pokazale su se pogrešnim. Nisu računale na visok moral i odlučnost posle poziva na konačno oslobađanje Stare Srbije od turskog jarma.

- Prema savetima nemačkih vojnih instruktora, turska Vardarska armija je trebala da izvrši strateško presretanje srpske vojske na veoma povoljnim položajima iznad Ovčeg polja - kaže istoričar prof. dr Mile Bjelajac. - Istu procenu imala je i srpska komanda i glavninu snaga Prve armije, od 126.000 ljudi, pripremala je za tu bitku. Ipak, Turci su prenebregli nemačke savete i požurili su da iznenade Srbe sa svoja tri korpusa i zadaju odlučujući udarac. Zato se odsudna bitka, umesto na Ovčem polju, odigrala vojnički rečeno "u susretu" na Zebrnjaku i Novom Nagoričanu.

Srpska vojska se ulogorila u noći između 22. i 23. oktobra i odmarala se na položaju ispod Zebrnjaka, skupljajući snagu za odlučujući boj, ne sluteći da joj se pod okriljem magle i mraka približava glavina turskih snaga. Tek pred zoru, četničke izvidnice vojvode Vuka uočavaju turske konjanike i veliki broj železničkih kompozicija. Treći konjički puk ih napada misleći da je reč o turskoj komori, ali ubrzo shvataju da je reč o glavnini Vardarske armije.

- Naši su, ubeđeni da je to neka mala snaga napadali silovito. Međutim, Turci, znajući koliko su jaki, dočekaju naše vrlo jakom vatrom a potom pređu u nastupanje - beleži pukovnik Putniković. - Posle te krvave mešavine, naši budu potpuno rastrojeni.

Borbu prihvata Dunavska divizija prvog poziva. U sudaru dve vojske borba se vodi iz neposredne blizine, na nož i bombu, a topovske granate padaju u tu uskovitlanu gomilu.

- Glavni teret borbe prvog dana podnosi Dunavska divizija, u kojoj su i Beograđani i ne znajući da biju odsudnu bitku - objašnjava dr Bjelajac. - Glasovi o prvim sporadičnim turskim uspesima slave se širom Osmanskog carstva, a hrišćani u Skoplju se kriju, strepeći za živote.

Srpske snage, iako izložene uraganskoj vatri, ne odstupaju, a podvizi pojedinaca izazivaju strah u turskoj pešadiji, u kojoj je najviše albanskih dobrovoljaca, naviklih na pljačke i teror, ali ne i na pravi rat.

- Silna je sreća i za Dunavsku diviziju i za celu našu vojsku što su se naši vojnici pokazali tako junački da ni najsmelije nade nisu mogle da zahtevaju toliko - zapisuje pukovnik Putniković. - Najveća sreća bila je u onoj ludoj hrabrosti komandanta Četvrtog bataljona 18. puka majora Dušana Glišića koji svojim bataljonom silno napade Turke. Taj njegov napad uspeo je da napravi strašan lom i zabunu kod Turaka, pa više nisu smeli da idu napred. Dunavska divizija se bori s turskom glavninom bez zastoja celog dana, a tokom noći u bitku ulaze Moravska, a zatim i Drinska divizija, koja kao plima lomi turske redove. Posmatrači beleže da su strojevi Drinske divizije postavljeni prema svim pravilima i propisma, kao da je reč o manevru a ne o boju u kome kose vatra i čelik.

- Ti se strojevi nisu skoro nigde zaustavljali - beleži Putniković. - Svima se činilo da su se neprestano kretali napred kao da Turci ne biju iz pušaka i topova. Ovakav napad a uz silno dejstvo artiljerije ove divizije prosto je smrvio Turke. Kad im se Drinska divizija približila na jurišno odstojanje, oni su nagli u divlje bekstvo.

Izbezumljene bujice vojnika, oficira sudarale su se sa konjanicima i gazile ranjenike, hrleći ka skopskoj železničkoj stanici.

- Srbi su shvatili da su dobili odsudnu bitku ovog rata tek 24. oktobra popodne, kad su sagledali mase poginulih turskih vojnika, brda opreme bačene u begu i ogromne količine napuštene artiljerije - kaže dr Bjalajac. - Posle Kumanovske bitke, bilo je veoma malo velikih okršaja. Treća armija generala Bože Jankovića za svega tri dana oslobodila je Kosovo, izgubljeno pet vekova ranije.

Oko 16 časova 24. oktobra 1912. godine završena je Kumanovska bitka sjajnom pobedom srpske vojske u okviru savezničkih operacija u Prvom balkanskom ratu.

U svetu se sa velikim interesovanjem pratio tok Balkanskog rata. Objavljeno je da je Vrhovna komanda srpske vojske sa najvećim interesovanjem pratila događaje u Kumanovskoj bici. Pošto ni Vrhovna komanda nije imala tačne izveštaje sa kakvim snagama raspolažu Turci, nije bilo ni tačnih izveštaja o toku borbe.

Drugog dana Kumanovske bitke kralj Petar prvi je u Vranju priredio ručak. Nedostatak izveštaja mučio je sve prisutne. Svako je mislio: šta li se sada tamo dešava? I, evo, dolazi u trpezariju ordonans oficir, i svakome je sinulo u pameti: šta li javlja taj telegram? Uzbuđenje i radoznalost jako su uzbudili sve prisutne. Načelnik Glavnog štaba, đeneral Radomir Putnik, uze telegram od oficira, stavi naočare, a ruka mu je primetno podrhtavala. U trpezariji nasta tajac da se moglo čuti zujanje muhe. Putnik otvori telegram i poče da čita:

- Neprijatelj je, posle uporne borbe, pod našim pritiskom počeo odstupati na celom frontu...!

Svima kao da pade težak kamen s vrata, odahnuše dušom i kao u jednom glasu viknuše: „Hvala bogu“!

Kralj Petar se osećao srećnim što je njemu palo u deo da sa svojom dičnom vojskom, kao unuk „cara u opancima“, bude osvetnik Kosova... Zar se on nije kao čovek mnogo godina borio u bosanskom ustanku protiv vekovnog neprijatelja svoga naroda? I njemu Gospod dosudi da vrati Srbiji Skoplje, stolicu cara Dušana, koju su Turci još pre 520 godina oteli od kraljevića Marka (1392. godine).

A kako je svet saznao o pobedi u Kumanovskoj bici? Čuveni profesor pariskog univerziteta Oman Emil (1859-1924) i istoričar Srpske akademije nauka, opisuje svoj razgovor sa jednim članom Francuske akademije nauka.

- Da znam dobro, vi ste srbofil i imate lepo mišljenje o srpskoj vojsci. Turski vojnik je najbolji na svetu!

I akademik pokaza prstom na poslednje vesti u poznatom časopisu „Journal des debats“, jednu službenu depešu iz Carigrada:

„Naše makedonske trupe razbile su četiri srpske divizije kod Kumanova“!

Toj depeši Oman zaista nije mogao verovati. Znao je mnogo o kralju Petru i njegovom sinu prestolonasledniku Aleksandru, znao je mnoge od slavnih vojskovođa koje su učestvovale u bici na Kumanovu: Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepu Stepanovića, kao i veliki broj srpskih oficira i vojnika, posmatrao je njihove okretne i pouzdane pukove kako defiluju pod trobojnim zastavama. Nije mogao verovati da su ih Turci „razbili“.

Ali, sati su izgledali dugi svim slovenskim prijateljima do onoga trenutka kad depeše francuskog dopisnika sa Balkana Anrija Barbija, ne obavestiše u „Journal des debats“ i drugim novinama da je „razbijanje“ Srba bila baš njihova odlučujuća pobeda na Kumanovu.

Ispred ostataka spomen-kosturnice poginulim srpskim vojnicima u Kumanovskoj bici 1912. godine, na brdu Zebrnjak na severu Makedonije, 24. oktobra održaće se komemorativna svečanost povodom obeležavanja 100. godišnjice te istorijske operacije kojom je označen presudan čin uvoda u pobedonosno okončanje Prvog balkanskog rata i konačno potiskivanje otomanskih zavojevača sa prostora juga Balkana.

U ostacima urušene kosturnice, miniranjem 1942. od strane fašističkih sledbenika bugarskih okupatora, na Zebrnjaku, brdu sa 511 metara nadmorske visine, nalaze se zemni ostaci 687 vojnika Prve srpske armije, (kojom je komandovao tadašnji prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, a na čelu štaba je bio pukovnik Petar Bojović), poginulih u operacijama slavne Kumanovske bitke.

U istorijskim zapisma i sećanjima ostala je potresna istina o toj najslavnijoj vojničkoj operaciji Prvog balaknskog rata, sa podacima da je poginulo 1207, ranjeno 5212 vojnika, dok se 603 ratnika zameo svaki trag.

Spomenik na Zebrnjaku monumentalno je delo beogradskog arhitekte Momira Korunovića. Osvećen je 30. oktobra 1937. na 25. godišnjicu bitke, kada su i sahranjene kosti izginulih boraca. Građen je od najtvrđeh bazalta i armiranog betona, bio je visok 48.5 metara. Maja 1942. bugarska okupatorska vojska je sa mesnim gavazama srušila dve trećine tog grandioznog obeležja. Pogažena je tim činom istorijska poruka činjenica da su u vojničkim operacijama Kumanovske bitke tada zajedno sa srpskom armijom, učestvovale i bugarske savezničke jedinice.

Monumentalni spomenik srpskim vojnicima poginulim na kraju Prvog balkanskog rata u operacijama Kumanovske bitke 1912. građen je četiri godine. Prema ocenama stručnjaka, to delo se svrstava među najupečatljivije memorijalne spomenike, kule i kosturnice. Podignut je u takozvanom srpskom nacionalnom stilu, ukrašen freskama slikara Živorada Nastasijevića, jednog od utemeljivača umetničke grupe Zograf.

U punom sjaju je trajao vrlo kratko. U rušilačkom pohudu bugarskih „minera“, s početka drugog svetskog rata, 1942. spomenik je teško urušen, otkidanjem kule kosturnice. Danas je na Zebrnjaku praktično ostala samo njena masivna baza...

Oslobođenje Novog Pazara od Turaka 1912. godine

Srbija je objavila rat Turskoj 18. oktobra 1912. godine. Ibarska vojska pod komandom generala Mihaila Živkovića je dobila zadata da oslobodi Novi Pazar. Ona je to uspešno obavila od 19. do 23. oktobra 1912. godine.

Za ratna dejstva protiv turskih snaga u nekadašnjem Novopazarskom sandžaku srbska Vrhovna komanda je odredila dve vojne formacije: Ibarsku vojsku pod komandom generala Mihaila Živkovića i Javorsku brigadu pod komandom potpukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe. Ova brigada je koncentraciju svojih jedinica završila u Kušićima i na Javoru kod Ivanjice. Javorska brigada u jačini od oko 12.000 vojnika je određena da dejstvuje na operacijskom pravcu Javor- Kladnica-Sjenica odakle će svoja borbena dejstva produži do Prijepolja i Pljevalja i tako osloboditi zapadni deo Raške oblasti. Ibarska vojska je dobila zadatak da sa svojih 17500 vojnika sa pet haubičnih i jednom posadnom baterijom dejstvuje na operacijskom pravcu Raška - Novi Pazar - Mitrovica - Peć - Đakovica čime bi se završilo oslobođenje istočnog dela Raške oblasti, delova Kosova i Metohije i obezbedilo desno krilo srpske vojske koja je vodila ratne operacije u delovima Kosova i Metohije, Vardarskoj Makedoniji i severnoj Albaniji. Ibarska vojska je svoju konačnu koncentraciju i potrebne pripreme za ratna dejstva završila na prostoru od  Baljevca pa do varošice Raške. Obe ove srpske vojne formacije trebale su i da obezbede bok III srpskoj armiji za slučaj austrougarske vojne intervencije. U borbama za oslobođenje Novog Pazara učestvale su i poznate ibarske komite pod komandom vojvode Marka Čupića. Takođe, veliki broj dobrovoljaca iz novopazarskih i susednih sela je učestvovalo u borbama za oslobođenje Novog Pazara 1912. godine.

Ibarska vojska, kojom je komandovao general Mihailo Živković, iz Raške je prema Novom Pazaru krenula u tri pravca kako bi grad bio napadnut sa tri strane. Spoljna odbrana grada je bila obezbeđena nizom fortifikacija, rovova i artiljerijskih položaja. Najutvrđenija tačka odbrane bila je manastir Đurđevi Stupovi gde se nalazio i najvažniji turski artiljerijski položaj sa 7 zastarelih krupovih topova. Borbe za oslobođenje Novog Pazara trajale su od 19. do 23.oktobra 1912. godine. Prvi borbeni okršaj između jedinica srpske Ibarske vojske i turskih trupa dogodio se 19. oktobra kod Batnjika između Novog Pazara i Raške. Turci su bili poraženi i sa gubicima od dvadesetak poginulih i isto toliko ranjenih vojnika. U toj prvoj bitci poginuo je i komandant turskih trupa i predsednik opštine Novi Pazar Arif Komatina. Međutim, prema relacijama, tj. operacijskim dnevnicima Ibarske vojske, te prve veće borbe desile su se 20. oktobra.  

Drugog dana ratnih dejstava, tj. 20.oktobra, poginulo je 40 turskih vojnika i skoro toliko ranjeno, a linija fronta se približila samom gradu.

Borbe su sa velikom žestinom nastavljene i u ponedeljak 21.oktobra. Srpska vojska je potiskujući tursku odbranu prilazila sve bliže gradu. U samom gradu turska komanda je naredila da se u kasarnu jave svi sposobni muškarci, Turci i muslimani. To je ustvari bila poslednja rezerva. Tu su ti poslednji mobilisani dobili oružije i čekali raspored. Posle završenih borbi tog dana Turci nisu stigli da pokupe mrtve pa je među poginulima bilo i onih sa 17-18 koji nisu stigli ni da prođu najosnovniju vojnu obuku, ali i staraca sa 60 i više godina što dokazuje da više nisu imali koga da mobilišu.  

Trupe Ibarske vojske su 22.oktobra bile na prilazima gradu stežući obruč oko njega. Borbe su se vodile od rane zore do uveče. Grad je bio skoro potpuno opkoljen. Veliku prepreku bržem i efikasnijem napredovanju srpske vojske predstavljala je baterija turskih topova na Đurđevim Stupovima kao i žilav otpor domaćeg muslimanskog stanovištva. Artiljerija srpske vojske je izbegavala da tuče tursku bateriju na Đurđevim Stupovima da nebi oštetila manastir, jer tu bilo i slagalište artiljerijske municije. Vrhovna komanda srpske vojske je zamerala generalu Živkoviću na sporom napredovanju. U svojim memoarima vojvoda Živojin Mišić je o tome zapisao: „Još iste noći načelnik štaba Vrhovne komande je izdiktirao telegram komandantu Ibarske  vojske i oštro mu zamerio zbog slabog rada njegovih trupa u času kad ostale naše trupe pobedonosno prodiru prema jugu i gone neprijatelja. Načelnik Vrhovne komande naredio je komandantu Ibarske vojske; da pod ličnom odgovornošću, u toku sutrašnjeg dana, mora da zauzme Novi Pazar." Zbog toga je general Živković izdao naredbu da se ta baterija na Đurđevim Stupovima mora uništiti i da se izvrši opšti napad na turske položaje ispred samog grada. Srbska artiljerija je to i uspela da uradi, ali je tom prilikom došlo i do oštećenja velikog dela tog do tada dobro očuvanog manstirskog kompleksa. Granate iz srbskih topova su počele da padaju i po gradu. Turska vojska i deo građana počeli su da napuštaju grad u pravcu planine Rogozne, sela Lukare i Paljevo da bi preko Albanije otišli u Tursku. Dalja odbrana grada je bila uzaludna, mada su se još uvek vodile žestoke brobe oko Đurđevih Stupova, najviše sa meštanima. Prema pisanju Ejupa Mušovića u samom gradu za vreme tih borbi za oslobođenje nije bilo nikakvih sukoba između Srba pravoslavnih i muslimana, tadašnjih Turaka. 

U toku noći ostatak turskog askera je napustio grad kao i preostala  baterija brdskih brzometnih topova u pravcu Peći. Mnogi turski vojnici su se neorganizovano razbegli i grad je praktično ostao bez odbrane. Isto veče su se u zgradi novopazarske opštine sastali najugledniji muslimani i Srbi. Dogovorili su se o uslovima za predaju grada i formirali delegaciju u sastavu. Delegacija je ovlašćena da ode u Štab generala Živkovića. Kod generala Živkovića u selu Postenju oko pola noći sve članovi delegacije su potpisali predaju grada. Kapitulaciju su potpisali: Salih-beg Rasovac, Omer-beg Omerbegović, Petar Mirković, Petar Protić Šaćir-aga Hamza i Arif-beg Ejubegović, kako navodi efendijina sećanja i kazivanja Dragica Premović-Aleksić, mada ona ne pominje imena dva poslednja člana delegacije. General Živković je pročitao delegaciji proglas kralja Petra i naredio da ljudi ne napuštaju grad i da se oni koji su već izašli obavezno vrate, jer se svima garantuju život, sloboda, vera i imovina. 

Četvrtog dana izdato je naređenje da se ne nastavljaju nikakve borbene aktivnosti pošto je delegacija potpisala predaju grada. Pre ulaska glavnine srpskih trupa upućena je jedna konjička patrola u Novi Pazar i saopštila da niko više nesme napustiti grad dok ga srpska vojska ne zaposedne i dok se ne formira nova vlast. Komandant Ibarske vojske general Mihailo Živković je odmah izdao naredbu br.10 u kojoj se, između ostalog, kaže: "Naređujem: da niko ne sme dirati život, imanje i čast i svetinje mirnih građana, ma koje vere i narodnosti bili, jer se od danas imaju smatrati  kao srpski državljani."

U borbama za oslobođenje Novog Pazara Turci su imali velike gubitke u ljudstvu i materijalu. Samo za jedan dan u gradu je sahranjeno 150 turskih vojnika. Ukupni broj poginulih turskih vojnika je bio 300, a ranjenih oko 700 ljudi, najviše meštana.

Srpska vojska je ušla u grad 23. oktobra 1912. godine u 15 časova čime je završena viševekovna turska okupacija Starog Rasa.

Prvi balkanski rat - Kumanovska bitka

Kumanovska bitka odigrala se 23. i 24. oktobra 1912. godine.

Nastupajući koncentrično ka Ovčjem polju, gde se pretpostavljalo da će biti glavne turske snage srpske armije su 22. oktobra zanoćile: 3. armija (komandant general Božidar Janković) u rejonu Prištine, 2. armija (komandant general Stepan Stepanović) s prethodnicom Timočke I (pukovnik Vladimir Kondić) kod Stražina, a Prva armija (komandant prestolonaslednik Aleksandar; na položajima severno od Kumanova sa divizijama u dva ešelona – u prvom Moravska I (pukovnik Ilija Gojković) na liniji Vaksince–Tabanovce, Drinska I (pukovnik Pavle Jurišić Šturm) kod Suševa, jedan puk na predstraži na Nikuljanskom visu i Dunavska I (pukovnik Miloš Božanović), sa 9. i 18. pukom u Mladom Nagoričanu, a 7. i 8. pukom u Starom Nagoričanu.

Na levom armijskom krilu, na Srtevici, bio je četnički odred vojvode Vuka (Vojin Popović); u drugom ešelonu, Timočka II (pukovnik Dragutin Milutinović) kod Maminaca i Dunavska II (pukovnik Mihailo Rašić) kod Bugarinja, dok se Konjička divizija (knez Arsen Karađorđević) nalazila pozadi predstraže Dunavske I; samo dva njena eskadrona bila su ispred armijskog fronta.

Zbog pogrešne procene da su glavne turske snage na Ovčem polju, slabe izviđačke i obaveštajne službe i nepravilne upotrebe Konjičke divizije, I armija se uoči bitke našla udaljena od susednih krilnih armija, na neorganizovanom položaju i slabom organizacijom veza sa svojim divizijama. U Štabu l. armije verovalo se da slabije turske snage, uočene toga dana u rejonu Kumanova kod Novoseljana i Murgaša, imaju samo zadatak da usporavaju njeno nastupanje ka Ovčem polju...

Nasuprot neizvesnosti koja je vladala u srpskoj vojsci, zahvaljujući dobrom radu isturenih odreda na granici, Turci su imali gotovo tačne podatke o jačini i pravcima kretanja srpskih armija. Na osnovu toga se Zeki-paša komandant Vardarske armije (5. korpus – 13, 15. i 16. nizamska i Štipska redifska divizija; 6. korpus – 17. nizamska i Bitoljska redifska divizija i 7. korpus – 19. nizamska, Skopska redifska i Konjička divizija) odlučio da napadne srpsku i. armiju sa 5. i 6. korpusom s linije Novoseljane–Orašac obuhvatno u levi bok, a 7. korpusom, prikupljenim od Kumanova, da je frontalno zadržava, radi čega se solidno utvrdio na položaju Režanovce – Crno polje.

Zbog slabe izviđačke i obaveštajne službe Srbi nisu bili svesni da su u direktnom sudaru potukli Vardarsku armiju Zeki paše i dobili bitku, pa su se umesto energičnog gonjenja zadržali na osvojenim položajima, još uvek pod pretpostavkom da će se tek na Ovčem polju sudariti sa glavnim turskim snagama, što je dalo mogućnost Turcima da odstupe prema Skoplju i Velesu...

Kumanovska bitka je dobijena zahvaljujući grupisanju jakih snaga na južnomoravskom pravcu koje su bile u stanju da biju bitku s glavninom turske Vardarske armije i bez pomoći krilnih armija (2. i 3). Njome je podignuto samopouzdanje srpskog naroda i vojske, što je bila moralna podloga njenih kasnijih pobeda. Vest o srpskoj pobedi primili su s naročitim simpatijama jugoslovenski narodi u Austrougarskoj.

Srpski gubici: 723 poginula, 3441 ranjen 603 nestala. 

Turski gubici nisu poznati. 

Zarobljeno je oko 2000 vojnika, a zaplenjen 21 top, 6 mitraljeza, veća količina municije.

(vojna enciklopedija, 1972)

Obnovljen hram iz X veka

Završene su konzervacija i prezentacija sakralnog kompleksa iz 10. veka, unutar zidina Smederevske tvrđave. Burna istorija ovog lokaliteta, inače, počinje pola milenijuma pre zidanja Tvrđave. U X veku, izgrađena je vizantijska crkva koju je, u prvoj polovini XV veka, despot Đurađ obnovio.

Već 1459. godine, padom pod Turke, crkva je porušena, a umesto nje je nikla džamija, čijeg su minareta obrisi i danas vidljivi. Krajem XVII veka, islamska bogomolja pretvorena je u katoličku crkvu, ali su je Turci ubrzo srušili i nikada više nije obnovljena...

Ostaci vizantijske crkve pronađeni su 1981. godine, a dve i po decenije kasnije Ministarstvo kulture odobrilo je sredstva za konzervaciju i delimičnu restauraciju. Radovi su počeli u maju, bogosluženjem na razrušenim temeljima i to je bio prvi pravoslavni obred u Tvrđavi još od pada Smedereva pod tursku vlast.

Punih trideset godina, temelji su bili otkriveni, vreme je učinilo svoje, počeli su da se obrušavaju zidovi i temelji, a samim tim i da se gube, rekao je Ranković i dodao da je, pre tri godine, Zavod doneo odluku da se uradi projekat konzervacije i prezentacije ovog kompleksa.

„Za nepune dve godine, upornim istraživanjem i radom, urađen je projekat po svim konzervatorskim standardima, dobijejene su pozitivne ocene svih nadležnih komisija i u maju mesecu ove godine započeti su radovi bogosluženjem na razrušenim temeljima i to je bilo prvo pravoslavno bogosluženje u tvrđavi od pada Smedereva pod  tursku vlast, 1459. godine“, podsetio je Ranković.

U toku radova, izvršena su dopunska arheološka istraživanja i tada su pronađene dve zlatne minđuše.

„Konzervatorski radovi izvedeni su stručno i kvalitetno, prezentacija je urađena tako da bude prepoznatljiva svaka faza najvažnijih detalja“, naglasio je Ranković i istakao da je akcenat na prezentaciji dat srednjevekovnoj crkvi, koja je sada vidljiva i prepoznatljiva.

„Urađen je široki otkop i srušen je visoki betonski šaht bunara pored zida crkve, tako da je dobijena jedna saglediva celina i jedna nova turistička i verska ponuda Smederevske tvrđave“, naveo je Ranković.

izgled početkom i oktobra 2012. godine

Prvi balkanski rat

Senzacionalno otkriće u Viminacijumu

Otkriće preistorijske figurine ženskog božanstva na nalazištu u starom Kostolcu. Bliznakinja “Kličevačkog idola” sačuvanog na fotografiji.

Arheolozi sa Viminacijuma iskopali su u sredu na lokalitetu “pod Klepečkom” figurinu ženskog božanstva staru oko 4.000 godina. Reč je o bliznakinji idola koji se nalazi u svim svetskim istorijama umetnosti. Pronalazak je izazvao ushićenje naučnika, jer je od “Kličevačkog idola” - prve figure boginje misteriozne kulture iz srpskog Podunavlja, ostala samo fotografija.

Slavna figurina, koja je pronađena 1881. u selu Kličevcu i izazvala svetsku senzaciju, nestala je u austrijskom bombardovanju beogradskog Narodnog muzeja u Prvom svetskom ratu.

- Pronalazak gotovo identičnog idola je pravo uskrsnuće boginje koja je između ostalog i simbol grada Požarevca - zadovoljno kaže arheolog Ilija Danković iz Arheološkog instituta SANU. On je sa kolegama Sašom Redžićem i Mladenom Jovičićem otkrio ostavu sa 25 figura i posuda kraj grobnice iz drugog milenijuma pre naše ere. - “Kličevački idol” je bio senzacija i smatralo se da je jedinstven, pa je njegov nestanak smatran nenadoknadivim gubitkom. Sad se desilo čudo, jer ne samo da smo našli gotovo identičan “Klepečki idol”, već i pravu riznicu misterioznog naselja.

Direktor arheološkog parka Viminacijum, prof dr Miomir Korać, dodaje da ravnica između brda Nosak, gde je letos otkriveno groblje mamuta, i ostataka rimske prestonice Gornje Mezije krije još jedan grad iz drugog milenijuma pre naše ere.

- Kopali smo kanal da isušimo jezero koje je napravila kiša na nalazištu i otkrili da je 2.000 godina pre nove ere ovde bilo naselje koje se prostiralo hektarima - kaže prof dr Korać. - Ovo otkriće će naterati istoričare da prepravljaju knjige, jer je reč o gradu bronzanog ili bakarnog doba, koji je izgubljena karika između Lepenskog vira, Vinče i kasnijih civilizacija.

Arheolozi naglašavaju da je grob sa drevnim figurama idola otkriven na istom posvećenom tlu gde su sahranjivani Kelti, Rimljani i Srbi sve do XIX veka.

- Ovo je dokaz naše teze o kontinuitetu života na ovom prostoru, od preistorije do danas - kaže Korać. - Ovo je prostor na kome život neprestano buja, samo se civilizacije prelivaju i transformišu iz jedne u drugu, ali čuvaju dobar genetski kod.

RAZVIJENA KULTURA

Keramičke posude i idoli nađeni na lokalitetu Klepečka izrađeni su od crne keramike bogato ukrašene belom glinom, kakva se javlja tek 1.000 godina kasnije na jonskim ostrvima. 

- Reč je o veoma razvijenoj kulturi koja je imala i umetnike i tehnologe koji su umeli da izvedu posude tankih zidova ali velike čvrstoće. Boja se nije promenila ni posle četiri milenijuma, što znači da su poznavali i tajne pigmenata. Pozvali smo u pomoć vrhunske stručnjake raznih specijalnosti, da zajedno odgonetnemo kakva je to kultura bila.

Otkrivena praistorijska bakarna minđuša

Međunarodni tim arheologa otkrio je na arheološkom lokalitetu rane metalurgije, Pločnik kod Prokuplja, praistrojsku bakarnu minđušu koja svedoči da su u praistoriji ljudi znali za izradu finih predmeta od metala, Izjavila je u četvrtak Tanjugu arheolog Julka Kuzmanović-Cvetković.

"Tokom istraživanja otkrivena je i jedna kuća iz praistorije u kojoj je pregršt ostataka keramike, nekoliko glinenih posuda, ostaci žrvnja i drvne građe koji datiraju iz perioda rane faze Vinčanske kulture", kazala je Cvetković koja je i direktor Narodnog muzeja Toplice.

Cvetković je dodala da je u toj kući pronađena i kamena sekira, kao i kameni nožići.

Prema njenim rečima, u novembru ove godine lokalitet Pločnik će posetiti i ekipa geofizičara iz Nemačke koji će obaviti geofizička ispitivanja.

Arheološka istraživanja u Pločniku obavljaju se u okviru projekta "Razvoj metalurgije u Evroaziji", a Istraživački savet Velike Britanije za umetnost i društvene nauke obezbedio je pola miliona funti za istraživanje na ukupno tri lokacije u Srbiji.

Pločnik je arheološki lokalitet Vinčanske kulture u istoimenom selu kraj obale Toplice, nedaleko od Prokuplja, a na istraživanju učestvuju srpski, britanski i nemački arheolozi.

Lokalitet Pločnik značajan je i po pronađenim ostacima keramike i primercima figuralne plastike, a početkom septembra 2009. godine započela je i izgradnja rekonstrukcije neolitskog sela, kao i neolitski arheološki park.

Objava Balkanskog rata

Kralj Petar I Karađorđević je 18. oktobra 1912. godine (04. oktobra po starom kalendaru), u Nišu objavio rat Turskoj, obraćajući se proklamacijom srpskom narodu: 

Najnoviji događaji stavili su opet na dnevni red rešavanje sudbine Balkanskog Poluostrva, pa s tim i sudbinu Stare Srbije, te slavne ali tužne majke naše Kraljevine, gde je istorisko jezgro srpske države starih kraljeva i careva, gde su slavne nemanjićske prestonice: Novopazarski Ras, Priština, Skoplje, Prizren; gde žive naša braća po krvi, po jeziku, po običajima, po narodnoj svesti, željama i težnjama.

Osvajačka i netrpeljiva otomanska vladavina istrebljuje već vekovima ovu našu braću.

Od Berlinskog Kongresa na ovamo, ubijanje, odvođenje u Malu Aziju i do poslednjih dana, nasilno raseljavanje, turčenje ženskinja i muškinja, nepriznavanje naše vere, jezika, imena srpskoga, bili su osnovica tursle uprave.

Razoravanje Stare Srbije vršeno je pređe bezobzirno divljački, a nastavilo se pod novom ustavnom vladavinom, novim sredstvima, sa ciljem da se u Carevini sve narodnosti unište a ostane samo jedna, otomanska.

Ta nova ustavna vladavina je pregnula da i ekonomski satre Srbe, pa je dotadanji rđavi društveni, privredni i finansiski sistem, osnovan na usvojenju i srednjevekovnom feudalizmu, učinila još težim Srbima. Ona im je nametnula i dužnost služenja u vojsci, a zadržala je i dalje za njih sve one teške obaveze feudalnog režima, koje su im nametnute baš zato što ne služe vojsku. Ali, i bez toga Srbinu, i u tom novom dobu, nije bilo obezbeđeno ni imanje, nasleđeno ni stečeno, kao što nije bio ni sam život.

Odsustvo bezbednosti stavarali su rđava uprava, podmitljivi sudovi, i stalna anarhija koja je u poslednje vreme dostigla vrhunac svoj.

To neizdrživo stanje gonilo je stotinama godinama Srbe da se sele iz Stare Srbije, a od poslednjega našega rata s Turskom svake godine prelaze u našu Kraljevinu hiljade očajnih i golih begunaca. Njih je danas prepuna Srbija. Njihovo prebegavanje stvaralo je Srbiji goleme novčane izdatke, i stalno uznemiravalo njeno stanovništvo.

Očekivalo se da će turska vlada ceniti ove žrtve Srbije, ali uzalud. Mira nije bilo ni na samoj granici, koju je međunarodna komisija, posle prošloga našega rata s Turskom, velikim delom neprirodno povukla. Česti oružani napadi, zbog kojih smo je i usred mira, s velikim žrtvama, morali čuvati i braniti, ometali su naše stanovništvo u pograničnim srezovima, da se bezbrižno predaje kulturnom i privrednom razvijanju. Pa, i same carinske mere turske nerazumno su sprečavale trgovinski saobraćaj tih krajeva. Nepredustretljivost otomanske pokazala se najviše u pitanju ostvarenja jednoga velikoga međunarodnoga dela, korisnoga po obe naše države, i po privredni život ostalog civilizovanog sveta. Srbija, odsečena od mora, nastojavala je odavno da se od Porte dobije odobrenje za građenje, od naše granice do Jadranskoga mora, železnice koju Srbija smatra kao svoje životno pitanje, ali bez uspeha.

Turske vlade su stalno posvedočavale i prema svojim državljanima žalosno nerazumevanje svojih dužnosti, i bile su gluhe za sve žalbe i predstavke. Došlo je dotle da već niko nije bio u Evropskoj Turskoj s tamošnjim stanjem zadovoljan. Dosadilo je i Srbima, i Bugarima, i Grcima, i Arabnasima. Bune se redom: i muslimani, i katolici, i pravoslavci. Za to su i sve susedne balkanske države, trpeći jedno i isto zlo, preduzimale bezbroj koraka u korist svoju i svoje braće, pa opet zaludu. Srpske su vlade za ovih trideset i četiri godine bezuspešno iscrple sva diplomatska sredstva i kod prijateljskih sila i kod Porte; šta više, kad se, pre nekoliko godina, pokušavalo s reformama u nekim vilajetima Evropske Turske, veći deo Stare Srbije bio je isključen iz toga pokušaja. Ja sam sa svoje strane sve učinio da mirnim putem ispravim ovo stanje teško i nenosno, i po nas i po braću našu. U tome smeru Ja sam stupio u sporazum sa Kraljevinama balkanskih država da složno pokušamo, zajedničkom predstavkom u Carigradu, popraviti ono što se više ne može trpeti. U tom spremanju bili smo iznenađeni mobilizacijom i koncentracijom turske vojske prema našim granicama. Na to se moralo odgovoriti jednakom merom, ali smo ipak jednom zajedničkom notom, ispunjenom svim obzirima umerenosti, učinili poslednji pokušaj da se mirnim putem nađe zlu leka. Na to se odgovorilo novom sečom naše braće, novim zverstvima nad njom, novim porevredama granice i na posletku opozivanjem turskih poslanika iz Beograda, Sofije i Atine.

Ja sam zato u ime Božje naredio Mojoj junačkoj vojsci da pođe u sveti boj za slobodu naše braće, za bolji život i napredak Kraljevine Srbije. Naša braća Crnogorci već kite svežim lovorima svoje pobedne zastave, a s nama danas stupaju napred i junačke savezničke vojske bugarska i grčka. Vekovne su nam patnje zajedničke bile, zajedniči nas interesi vezuju, neka nam i rad na dobru i slobodi Balkanskoga Poluostrva bude zajednički.

Moja će vojska u Staroj Srbiji pored hrišćana zateći i Srbe muslimane, koji su nama tako isto dragi, a s njima i Arabnase, hrišćane i muslimane, s kojima naš narod živi zajedno već hiljadu i tri stotine godina, obično deleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo, jednakost u svemu sa Srbima. Naša će Srbija i tamo doneti željeni mir i napredak, kao što je to donela okruzima oslobođenim 1877/8. godine: u njima žive slobodni, napredni, svesni, zadovoljni građani. Taj život imamo da zasnujemo i na obalama Laba, Sitnice, Ibra, Drima, Vardara.

Ja vas pozivam, draga braćo, svesrdno pomognite moju hrabru vojsku da ovo stvori, i svu svoju snagu za to založite.

Živeo moj mili Srpski Narod! 

100 godina od Balkanskih ratova

Na Uralu linije kao u Peruu

Kamena struktura životinje otkrivena u blizini jezera Zjuratkul na Uralu mogla bi da bude starija od čuvenih crteža na peruanskoj visoravni Naski.

Radi se o geoglifu, odnosno crtežu na zemlji dugačkom 275 metara, koji je 2007. godine otkriven putem Google Earth-a, za koji se smatra da predstavlja losa jer ima izduženu njušku i velike rogove.

Stanislav Grigoriev sa Instituta za istoriju i arheologiju pri Ruskoj akademiji nauka izjavio je sajt “Live Science” da je nakon nedavnih proučavanja geoglifa zaključio da je on nastao negde u periodu od 6.000 do 3.000 godina pre nove ere.

Grigoriev je proučavao kamenje i glinu od kojeg je načinjen geoglif i alatke za obrađivanje kamena i zemlje koje su otkrivene na površini strukture. Prema njegovim rečima, stil obrade kamenja datira iz neolitskog perioda.

Ukoliko se njegove tvrdnje ispostave kao tačne, to će značiti da je ovaj geoglif mnogo stariji od onih u Peruu, od kojih je najstariji crtež nastao oko 500 godina pre nove ere.

Crtež je ranijih godina bio vidljiviji iz vazduha jer je kamenje geoglifa danas prekriveno zemljom.

Arheološko blago nemaju gde da smeste

Džinovski rudarski bageri - glodari proždiru tamnavske livade, dvorišta i kuće u potrazi za ugljem, uništavajući tragove civilizacije koja je ovde u kontinuitetu trajala od šestog milenijuma pre nove ere. Arheolozi i rudarsko preduzeće "Kolubara", koje finansira zaštitna iskopavanja, vode trku s vremenom. Pokušavaju da spasu šta se spasti može, ali se pojavio novi problem - šta činiti s iskopinama.

- Sakupili smo tone dragocenog arheološkog materijala koji nijedan muzej neće da preuzme - kaže rukovodilac istraživanja, arheolog Mirjana Blagojević iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije. - Za nas je teritorijalno nadležan muzej u Valjevu, ali smo ga već dupke napunili. Još od 1998. vode se pregovori o otvaranju novog muzeja u Lazarevcu, ali oni još nisu okončani.

U istraživanjima učestvuju i stručnjaci Narodnog muzeja i Muzeja grada Beograda, ali ni oni ne mogu da pomognu jer prvi ne radi, a drugi nema prostorije. Zato, u hiljadama kutija, u napuštenim kućama sela na rubu kopa, stoje dragoceni nalazi za čiju sudbinu strepe arheolozi.

- Letos je opljačkana kuća u kojoj se nalazi naša baza - otkriva Mirjana Blagojević. - Na svu sreću nisu našli objekte u kojima su pohranjeni arheološki nalazi.

Već su mnoga tamnavska sela nestala u ponoru ugljenokopa, a takva sudbina čeka i Mali Borak, gde je trenutno baza arheologa. Oni užurbano ispiraju poslednje nalaze, jer voda sve češće nestaje, a treperi i sijalica u garaži punoj praistorijskih posuda iz perioda starčevačke i vinčanske kulture, rimskog nakita i alata.

 Dugo se verovalo da je ovaj teren bio slabo naseljen u prošlosti i arheološki neperspektivan, a onda se desilo čudo - kaže Mirjana Blagojević. - Kad je bager zagrebao tlo izronile su zemunice stare osam milenijuma. sa očuvanim upotrebnim predmetima, a zatim hiljadu godina mlađe nadzemne vinčanske kuće sa nekoliko prostorija, ćumuranama, topionicama i hlebnim pećima, nalazi iz bronzanog i gvozdenog doba, rimske vile iz kasne antike, srpska srednjovekovna groblja.

Arheolozi ističu da je površinski kop "Tamnava istok" postao ne samo najveće nego i najzagonetnije praistorijsko nalazište Balkana. Naučnike sa Bostonskog univerziteta, London juniverziti koledža i Oksforda, koji takođe učestvuju u istraživanju Tamnave, naročito su zainteresovali ostaci praistorijskog rudarstva i metalurgije, koje ovde niko nije očekivao.

- Praistorijski Tamnavci su još 4.000 godina pre nove ere poznavali složene metalurške tehnologije - kaže dr Dragana Antonović, predsednik Srpskog arheološkog društva, koja je član arheološkog tima na Tamnavi. - Međutim, poseban kuriozitet su rezultati antropoloških istraživanja obavljenih u Americi. Ispitivani su skeleti od neolita do XIX veka koji su pronađeni na ovom prostoru i utvrđeno je da je sve vreme reč o autohtonom stanovništvu koje se mešalo sa dolazećim ljudskim zajednicama. 

TAMNAVSKE TAJNE 

Tamnavski kop već je progutao selo Cvetovac i nekropolu iz druge polovine 18. veka, kao i Crkvine u Malom Borku, gde je bilo vinčansko naselje i srednjovekovno groblje koje se koristilo od XI do XIX veka. U Skobalju su pronađeni ostaci rimske vile rustike s kraja 3. veka kao i krstasta grobnica-memorija sa nekropolom. U Kaleniću su iskopani ostaci velikog stambenog objekta starog 6.000 godina, a u Skobalju pronađeno naselje koje je u kontinuitetu živelo od neolita, preko bronzanog i gvozdenog doba, do srednjeg veka. Svetska senzacija bilo je otkriće u Malom Borku, gde je proizvodno-zanatski centar iz bakarnog doba, koji je radio punom parom od četvrtog milenijuma pre nove ere.

Prvi balkanski rat - uniforme

Prvi balkanski rat - rat je počeo

Prvi balkanski rat - pripreme za rat