Приказивање постова са ознаком Balkanski ratovi. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Balkanski ratovi. Прикажи све постове
10. април 2013.
6. децембар 2012.
19. новембар 2012.
I balkanski rat
Mrtav turski vojnik leži na bojištu kod Bitolja, dok u pozadini prolaze konjanici srpske vojske u svom pobedonosnom pohodu ka definisanju južnih granica Kraljevine Srbije, 19. novembar 1912. godina.
Snimak našeg najpoznatijeg ratnog fotografa Riste Marjanovića.
Snimak našeg najpoznatijeg ratnog fotografa Riste Marjanovića.
14. новембар 2012.
Zlatna i srebrna medalja za hrabrost 1912.
Medalje za hrabrost su odlikovanja koja se dodeljuju hrabrim ratnicima za pokazano i osvedočeno junaštvo i za ratne podvige na bojnom polju.
Kraljevina Srbija, za ratne zasluge i pobede u Prvom balkanskom ratu, ustanovila 14. novembra 1912. godine Zlarnu i Srebrnu medalju za hrabrost. osnivač medalje bio je kralj Petar I Karađorđević, a dodeljivana je hrabrim ratnicima Prvog balkanskog rata.
Idejno rešenje medalja za hrabrost delo je akademskog vajara Đorđa Jovnovića. Proizvedene su u kovnici "Huguenin Frères of Le Locle" iz Švajcarske.
Zlatna medalja, na aversu je poprsje mlade i lepe žene u poluprofilu. Ona na glavi ima dijademu sa lovorovim vencem, a na grudima nosi državni grb Kraljevine Srbije - dvoglavi orao sa krunom. Uz ivicu se nalazi natpis Kraljevina Srbija. Lik mlade žene je personifikacija mlade Kraljevine Srbije. Rašena je po liku i sećanju na poznatu mladu srpsku herionu Milicu Stojadinović - Srpkinju.
Na reversu medalje je upisana deviza odlikovanja - za hrabrost, okružena sa poluvencem od hrastovih ilovorovih grančica koje se ukrštaju na štitu srpskog grba.
Medalja je prečnika 30mm, a kovana je od legure zlata, u malom broju primeraka. Dodeljivana je nepunih šest meseci najzaslužnijim ratnicima Prvog balkanskog rata, od boraca do generala. Nošena je na trougaonoj crvenoj traci, na levoj strani grudi.
Po lepoti idejnog rešenja i oblikovanja ova medalja se svrtava u najlepša odlikovanja Kraljevine Srbije, pa i Evrope. Zato je za faleriste redak i dragocen primerak u zbirkama.
Srebrnu medalju, takođe je izradio akademski vajar Đorđe Jovanović. Na njenom aversu nalazi se državni grb Kraljevine Srbije, dvoglavi orao sa krunom i srpskim štitom na grudima.
Na reversu medalje upisana je deviza odlikovanja - za hrabrost, okružena poluvencem od hrastove i lovorove grančice koje se ukrštaju na štitu srpskog grba. Prečnik medalje je 28mm, a kovana je od legure srebra. Dodeljivana je za pokazanu hrabrost i junaštvo u Pvom balkanskom ratu 1912. godine. Nošena je na pravougaonoj cveno-plavo-beloj traci, na levoj strani grudi. Dodeljivana je samo osam meseci, a zamenila ih je medalja za hrabrost Miloš Obilić 12. jula 1913. godine.
13. новембар 2012.
100 godina Kumanovske bitke - vanredno izdanje prigodnih maraka
Kumanovska bitka, slavna stranica u istoriji srpske vojske iz Prvog balkanskog rata, obeležena je i na poštanskim markama. Iako obeležavanje 100 godina od bitke nije bilo predviđeno godišnjim programom, Pošta Srbije ispravila je propust i 24. oktobra, pustila je u opticaj dve prigodne marke.
Ovo je bilo prvo vanredno izdanje za 2012. godinu, a predviđeno je još jedno tokom novembra meseca. Ujedno, to je izdanje na kome su dva umetnika radila po jednu marku. Umetnička obrada marke nominale 22 dinara rad je slikara Bobana Savića, a grafička obrada marke nominale 50 dinara rad je Nadežde Skočajić. Stručnu saradnju pružili su SANU, Narodna biblioteka Srbije, Istorijski muzej Srbije, Vojni muzej i Muzej grada Beograda.
Prvi balkanski rat, koji je trajao od oktobra 1912. godine do maja 1913. godinespada u najznačajnije događaje novije srpske istorije. Presudna borba tokom rata bila je Kumanovska bitka, koja je vođena 23. i 24. oktobra 2012. godine. Tada je naša Prva armija pobedila tursku Vardarsku armiju pod komandom Zeki-paše. U jednom momentu izgledalo je kao da srpskoj vojsci nema spasa. Međutim, major Vojislav Nikolajević iznenada je ustao na brisanom prostoru i sa barjakom krenuo sa vojnicima u nemogući juriš. Kumanovo je osvojeno, ostvoren je put ka Skoplju i dalje u Makedoniju, a major Nikolajević je, iako ranjen na pet mesta - preživeo.
Nakon Prvog balkanskog rata Srbija je oslobodila od Turaka gusto naseljene oblasti sa srpskim stanovništvom na kojima se nalazi više od 1.300 crkava i manastira poput Pećke patrijaršije, Visokih Dečana, Gračanice, Mileševe, Sopoćana, Bogorodice Ljeviške...
U ratu je učestvovalo više od 400.000 Srba, odnosno oko 14% stanovništva. Uoči Drugog svetskog rata na Zebrnjaku kod Kumanova podignut je spomenik junacima Kumanovske bitke, rad Momira Korunovića. Spomenik je oštećen 1942. godine od strane Bugara i do danas nije obnovljen. U kripti se nalaze posmrtni ostaci srpskih vojnika.
Kao motiv na objavljenoj marki nominale 22 dinara prikazani su portreti generala Radomira Putnika i Stepe Stepanovića, pukovnika Živojina Mišića i regenta Aleksandra Karašorševića, a ispod njih srpska vojska u maršu. Na marki nominale 50 dinara je slika "Osveta Kosova" rad Paje Jovanovića. Motiv na vinjeti je crtež Paje Jovanovića "Kumanovo".
Marke su štampane tehnikom višebojnog ofseta u novosadskoj štampariji "Forum" u šalterskim tabačićima od osam maraka i sa vinjetom u sredini tabačića. Tiraž je 25.000 kompletnih serija. Na dan emitovanja marke pušten je u opticaj i prigodan koverat prvog dana.
10. новембар 2012.
6. новембар 2012.
4. новембар 2012.
Prvi balkanski rat - Oslobodjenje Djakovice
U Đakovicu su jednovremeno ušli delovi Vasojevićke i Kolašinske brigade i Drinske divizije II. Štab Drinske divizije ušao je u varoš sutradan, 5 novembra 1912. godine. Oslobođenjem Đakovice i susretom sa srpskim trupama završeno je oslobođenje Metohije. Time su ustvari prestale borbe na ovom pravcu.
31. октобар 2012.
30. октобар 2012.
26. октобар 2012.
25. октобар 2012.
100 godina Kumanovske bitke
Odsudna Kumanovska bitka srpske i turske armije koja je haotično počela u magli visova Zebrnjaka i Mladog Nagoričana okončala se na današnji dan, pre tačno jednog veka. I to herojskim jurišom srpskih i izbezumljenim begom osmanskih trupa. O haosu u koji je nastao u Skoplju, gde su turski vojnici gazili jedan preko drugog da bi se dokopali spasonosnih železničkih kompozicija, izvestio je austrijski pisac i ratni reporter Hugo Betauer.
- Uzvik "Srbi dolaze" bio je u ovom ratu jači od čuvenog povika "Alah il Alah", koji je toliko potresao i ugrožavao svet - telegrafisao je Betauer u Beč.
Izveštaj je bio utoliko važniji jer Austrija i Nemačaka nisu bile neutralne, već su svesrdno pomagale turskoj imperiji špijunažom, slanjem vojnih instruktora i oružja. Austrijske obaveštajne procene - da je potrebno najmanje mesec dana za mobilizaciju srske vojske, pokazale su se pogrešnim. Nisu računale na visok moral i odlučnost posle poziva na konačno oslobađanje Stare Srbije od turskog jarma.
- Prema savetima nemačkih vojnih instruktora, turska Vardarska armija je trebala da izvrši strateško presretanje srpske vojske na veoma povoljnim položajima iznad Ovčeg polja - kaže istoričar prof. dr Mile Bjelajac. - Istu procenu imala je i srpska komanda i glavninu snaga Prve armije, od 126.000 ljudi, pripremala je za tu bitku. Ipak, Turci su prenebregli nemačke savete i požurili su da iznenade Srbe sa svoja tri korpusa i zadaju odlučujući udarac. Zato se odsudna bitka, umesto na Ovčem polju, odigrala vojnički rečeno "u susretu" na Zebrnjaku i Novom Nagoričanu.
Srpska vojska se ulogorila u noći između 22. i 23. oktobra i odmarala se na položaju ispod Zebrnjaka, skupljajući snagu za odlučujući boj, ne sluteći da joj se pod okriljem magle i mraka približava glavina turskih snaga. Tek pred zoru, četničke izvidnice vojvode Vuka uočavaju turske konjanike i veliki broj železničkih kompozicija. Treći konjički puk ih napada misleći da je reč o turskoj komori, ali ubrzo shvataju da je reč o glavnini Vardarske armije.
- Naši su, ubeđeni da je to neka mala snaga napadali silovito. Međutim, Turci, znajući koliko su jaki, dočekaju naše vrlo jakom vatrom a potom pređu u nastupanje - beleži pukovnik Putniković. - Posle te krvave mešavine, naši budu potpuno rastrojeni.
Borbu prihvata Dunavska divizija prvog poziva. U sudaru dve vojske borba se vodi iz neposredne blizine, na nož i bombu, a topovske granate padaju u tu uskovitlanu gomilu.
- Glavni teret borbe prvog dana podnosi Dunavska divizija, u kojoj su i Beograđani i ne znajući da biju odsudnu bitku - objašnjava dr Bjelajac. - Glasovi o prvim sporadičnim turskim uspesima slave se širom Osmanskog carstva, a hrišćani u Skoplju se kriju, strepeći za živote.
Srpske snage, iako izložene uraganskoj vatri, ne odstupaju, a podvizi pojedinaca izazivaju strah u turskoj pešadiji, u kojoj je najviše albanskih dobrovoljaca, naviklih na pljačke i teror, ali ne i na pravi rat.
- Silna je sreća i za Dunavsku diviziju i za celu našu vojsku što su se naši vojnici pokazali tako junački da ni najsmelije nade nisu mogle da zahtevaju toliko - zapisuje pukovnik Putniković. - Najveća sreća bila je u onoj ludoj hrabrosti komandanta Četvrtog bataljona 18. puka majora Dušana Glišića koji svojim bataljonom silno napade Turke. Taj njegov napad uspeo je da napravi strašan lom i zabunu kod Turaka, pa više nisu smeli da idu napred. Dunavska divizija se bori s turskom glavninom bez zastoja celog dana, a tokom noći u bitku ulaze Moravska, a zatim i Drinska divizija, koja kao plima lomi turske redove. Posmatrači beleže da su strojevi Drinske divizije postavljeni prema svim pravilima i propisma, kao da je reč o manevru a ne o boju u kome kose vatra i čelik.
- Ti se strojevi nisu skoro nigde zaustavljali - beleži Putniković. - Svima se činilo da su se neprestano kretali napred kao da Turci ne biju iz pušaka i topova. Ovakav napad a uz silno dejstvo artiljerije ove divizije prosto je smrvio Turke. Kad im se Drinska divizija približila na jurišno odstojanje, oni su nagli u divlje bekstvo.
Izbezumljene bujice vojnika, oficira sudarale su se sa konjanicima i gazile ranjenike, hrleći ka skopskoj železničkoj stanici.
- Srbi su shvatili da su dobili odsudnu bitku ovog rata tek 24. oktobra popodne, kad su sagledali mase poginulih turskih vojnika, brda opreme bačene u begu i ogromne količine napuštene artiljerije - kaže dr Bjalajac. - Posle Kumanovske bitke, bilo je veoma malo velikih okršaja. Treća armija generala Bože Jankovića za svega tri dana oslobodila je Kosovo, izgubljeno pet vekova ranije.
Oko 16 časova 24. oktobra 1912. godine završena je Kumanovska bitka sjajnom pobedom srpske vojske u okviru savezničkih operacija u Prvom balkanskom ratu.
U svetu se sa velikim interesovanjem pratio tok Balkanskog rata. Objavljeno je da je Vrhovna komanda srpske vojske sa najvećim interesovanjem pratila događaje u Kumanovskoj bici. Pošto ni Vrhovna komanda nije imala tačne izveštaje sa kakvim snagama raspolažu Turci, nije bilo ni tačnih izveštaja o toku borbe.
Drugog dana Kumanovske bitke kralj Petar prvi je u Vranju priredio ručak. Nedostatak izveštaja mučio je sve prisutne. Svako je mislio: šta li se sada tamo dešava? I, evo, dolazi u trpezariju ordonans oficir, i svakome je sinulo u pameti: šta li javlja taj telegram? Uzbuđenje i radoznalost jako su uzbudili sve prisutne. Načelnik Glavnog štaba, đeneral Radomir Putnik, uze telegram od oficira, stavi naočare, a ruka mu je primetno podrhtavala. U trpezariji nasta tajac da se moglo čuti zujanje muhe. Putnik otvori telegram i poče da čita:
- Neprijatelj je, posle uporne borbe, pod našim pritiskom počeo odstupati na celom frontu...!
Svima kao da pade težak kamen s vrata, odahnuše dušom i kao u jednom glasu viknuše: „Hvala bogu“!
Kralj Petar se osećao srećnim što je njemu palo u deo da sa svojom dičnom vojskom, kao unuk „cara u opancima“, bude osvetnik Kosova... Zar se on nije kao čovek mnogo godina borio u bosanskom ustanku protiv vekovnog neprijatelja svoga naroda? I njemu Gospod dosudi da vrati Srbiji Skoplje, stolicu cara Dušana, koju su Turci još pre 520 godina oteli od kraljevića Marka (1392. godine).
A kako je svet saznao o pobedi u Kumanovskoj bici? Čuveni profesor pariskog univerziteta Oman Emil (1859-1924) i istoričar Srpske akademije nauka, opisuje svoj razgovor sa jednim članom Francuske akademije nauka.
- Da znam dobro, vi ste srbofil i imate lepo mišljenje o srpskoj vojsci. Turski vojnik je najbolji na svetu!
I akademik pokaza prstom na poslednje vesti u poznatom časopisu „Journal des debats“, jednu službenu depešu iz Carigrada:
„Naše makedonske trupe razbile su četiri srpske divizije kod Kumanova“!
Toj depeši Oman zaista nije mogao verovati. Znao je mnogo o kralju Petru i njegovom sinu prestolonasledniku Aleksandru, znao je mnoge od slavnih vojskovođa koje su učestvovale u bici na Kumanovu: Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepu Stepanovića, kao i veliki broj srpskih oficira i vojnika, posmatrao je njihove okretne i pouzdane pukove kako defiluju pod trobojnim zastavama. Nije mogao verovati da su ih Turci „razbili“.
Ali, sati su izgledali dugi svim slovenskim prijateljima do onoga trenutka kad depeše francuskog dopisnika sa Balkana Anrija Barbija, ne obavestiše u „Journal des debats“ i drugim novinama da je „razbijanje“ Srba bila baš njihova odlučujuća pobeda na Kumanovu.
Ispred ostataka spomen-kosturnice poginulim srpskim vojnicima u Kumanovskoj bici 1912. godine, na brdu Zebrnjak na severu Makedonije, 24. oktobra održaće se komemorativna svečanost povodom obeležavanja 100. godišnjice te istorijske operacije kojom je označen presudan čin uvoda u pobedonosno okončanje Prvog balkanskog rata i konačno potiskivanje otomanskih zavojevača sa prostora juga Balkana.
U ostacima urušene kosturnice, miniranjem 1942. od strane fašističkih sledbenika bugarskih okupatora, na Zebrnjaku, brdu sa 511 metara nadmorske visine, nalaze se zemni ostaci 687 vojnika Prve srpske armije, (kojom je komandovao tadašnji prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, a na čelu štaba je bio pukovnik Petar Bojović), poginulih u operacijama slavne Kumanovske bitke.
U istorijskim zapisma i sećanjima ostala je potresna istina o toj najslavnijoj vojničkoj operaciji Prvog balaknskog rata, sa podacima da je poginulo 1207, ranjeno 5212 vojnika, dok se 603 ratnika zameo svaki trag.
Spomenik na Zebrnjaku monumentalno je delo beogradskog arhitekte Momira Korunovića. Osvećen je 30. oktobra 1937. na 25. godišnjicu bitke, kada su i sahranjene kosti izginulih boraca. Građen je od najtvrđeh bazalta i armiranog betona, bio je visok 48.5 metara. Maja 1942. bugarska okupatorska vojska je sa mesnim gavazama srušila dve trećine tog grandioznog obeležja. Pogažena je tim činom istorijska poruka činjenica da su u vojničkim operacijama Kumanovske bitke tada zajedno sa srpskom armijom, učestvovale i bugarske savezničke jedinice.
Monumentalni spomenik srpskim vojnicima poginulim na kraju Prvog balkanskog rata u operacijama Kumanovske bitke 1912. građen je četiri godine. Prema ocenama stručnjaka, to delo se svrstava među najupečatljivije memorijalne spomenike, kule i kosturnice. Podignut je u takozvanom srpskom nacionalnom stilu, ukrašen freskama slikara Živorada Nastasijevića, jednog od utemeljivača umetničke grupe Zograf.
U punom sjaju je trajao vrlo kratko. U rušilačkom pohudu bugarskih „minera“, s početka drugog svetskog rata, 1942. spomenik je teško urušen, otkidanjem kule kosturnice. Danas je na Zebrnjaku praktično ostala samo njena masivna baza...
23. октобар 2012.
Oslobođenje Novog Pazara od Turaka 1912. godine
Srbija je objavila rat Turskoj 18. oktobra 1912. godine. Ibarska vojska pod komandom generala Mihaila Živkovića je dobila zadata da oslobodi Novi Pazar. Ona je to uspešno obavila od 19. do 23. oktobra 1912. godine.
Za ratna dejstva protiv turskih snaga u nekadašnjem Novopazarskom sandžaku srbska Vrhovna komanda je odredila dve vojne formacije: Ibarsku vojsku pod komandom generala Mihaila Živkovića i Javorsku brigadu pod komandom potpukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe. Ova brigada je koncentraciju svojih jedinica završila u Kušićima i na Javoru kod Ivanjice. Javorska brigada u jačini od oko 12.000 vojnika je određena da dejstvuje na operacijskom pravcu Javor- Kladnica-Sjenica odakle će svoja borbena dejstva produži do Prijepolja i Pljevalja i tako osloboditi zapadni deo Raške oblasti. Ibarska vojska je dobila zadatak da sa svojih 17500 vojnika sa pet haubičnih i jednom posadnom baterijom dejstvuje na operacijskom pravcu Raška - Novi Pazar - Mitrovica - Peć - Đakovica čime bi se završilo oslobođenje istočnog dela Raške oblasti, delova Kosova i Metohije i obezbedilo desno krilo srpske vojske koja je vodila ratne operacije u delovima Kosova i Metohije, Vardarskoj Makedoniji i severnoj Albaniji. Ibarska vojska je svoju konačnu koncentraciju i potrebne pripreme za ratna dejstva završila na prostoru od Baljevca pa do varošice Raške. Obe ove srpske vojne formacije trebale su i da obezbede bok III srpskoj armiji za slučaj austrougarske vojne intervencije. U borbama za oslobođenje Novog Pazara učestvale su i poznate ibarske komite pod komandom vojvode Marka Čupića. Takođe, veliki broj dobrovoljaca iz novopazarskih i susednih sela je učestvovalo u borbama za oslobođenje Novog Pazara 1912. godine.
Ibarska vojska, kojom je komandovao general Mihailo Živković, iz Raške je prema Novom Pazaru krenula u tri pravca kako bi grad bio napadnut sa tri strane. Spoljna odbrana grada je bila obezbeđena nizom fortifikacija, rovova i artiljerijskih položaja. Najutvrđenija tačka odbrane bila je manastir Đurđevi Stupovi gde se nalazio i najvažniji turski artiljerijski položaj sa 7 zastarelih krupovih topova. Borbe za oslobođenje Novog Pazara trajale su od 19. do 23.oktobra 1912. godine. Prvi borbeni okršaj između jedinica srpske Ibarske vojske i turskih trupa dogodio se 19. oktobra kod Batnjika između Novog Pazara i Raške. Turci su bili poraženi i sa gubicima od dvadesetak poginulih i isto toliko ranjenih vojnika. U toj prvoj bitci poginuo je i komandant turskih trupa i predsednik opštine Novi Pazar Arif Komatina. Međutim, prema relacijama, tj. operacijskim dnevnicima Ibarske vojske, te prve veće borbe desile su se 20. oktobra.
Drugog dana ratnih dejstava, tj. 20.oktobra, poginulo je 40 turskih vojnika i skoro toliko ranjeno, a linija fronta se približila samom gradu.
Borbe su sa velikom žestinom nastavljene i u ponedeljak 21.oktobra. Srpska vojska je potiskujući tursku odbranu prilazila sve bliže gradu. U samom gradu turska komanda je naredila da se u kasarnu jave svi sposobni muškarci, Turci i muslimani. To je ustvari bila poslednja rezerva. Tu su ti poslednji mobilisani dobili oružije i čekali raspored. Posle završenih borbi tog dana Turci nisu stigli da pokupe mrtve pa je među poginulima bilo i onih sa 17-18 koji nisu stigli ni da prođu najosnovniju vojnu obuku, ali i staraca sa 60 i više godina što dokazuje da više nisu imali koga da mobilišu.
Trupe Ibarske vojske su 22.oktobra bile na prilazima gradu stežući obruč oko njega. Borbe su se vodile od rane zore do uveče. Grad je bio skoro potpuno opkoljen. Veliku prepreku bržem i efikasnijem napredovanju srpske vojske predstavljala je baterija turskih topova na Đurđevim Stupovima kao i žilav otpor domaćeg muslimanskog stanovištva. Artiljerija srpske vojske je izbegavala da tuče tursku bateriju na Đurđevim Stupovima da nebi oštetila manastir, jer tu bilo i slagalište artiljerijske municije. Vrhovna komanda srpske vojske je zamerala generalu Živkoviću na sporom napredovanju. U svojim memoarima vojvoda Živojin Mišić je o tome zapisao: „Još iste noći načelnik štaba Vrhovne komande je izdiktirao telegram komandantu Ibarske vojske i oštro mu zamerio zbog slabog rada njegovih trupa u času kad ostale naše trupe pobedonosno prodiru prema jugu i gone neprijatelja. Načelnik Vrhovne komande naredio je komandantu Ibarske vojske; da pod ličnom odgovornošću, u toku sutrašnjeg dana, mora da zauzme Novi Pazar." Zbog toga je general Živković izdao naredbu da se ta baterija na Đurđevim Stupovima mora uništiti i da se izvrši opšti napad na turske položaje ispred samog grada. Srbska artiljerija je to i uspela da uradi, ali je tom prilikom došlo i do oštećenja velikog dela tog do tada dobro očuvanog manstirskog kompleksa. Granate iz srbskih topova su počele da padaju i po gradu. Turska vojska i deo građana počeli su da napuštaju grad u pravcu planine Rogozne, sela Lukare i Paljevo da bi preko Albanije otišli u Tursku. Dalja odbrana grada je bila uzaludna, mada su se još uvek vodile žestoke brobe oko Đurđevih Stupova, najviše sa meštanima. Prema pisanju Ejupa Mušovića u samom gradu za vreme tih borbi za oslobođenje nije bilo nikakvih sukoba između Srba pravoslavnih i muslimana, tadašnjih Turaka.
U toku noći ostatak turskog askera je napustio grad kao i preostala baterija brdskih brzometnih topova u pravcu Peći. Mnogi turski vojnici su se neorganizovano razbegli i grad je praktično ostao bez odbrane. Isto veče su se u zgradi novopazarske opštine sastali najugledniji muslimani i Srbi. Dogovorili su se o uslovima za predaju grada i formirali delegaciju u sastavu. Delegacija je ovlašćena da ode u Štab generala Živkovića. Kod generala Živkovića u selu Postenju oko pola noći sve članovi delegacije su potpisali predaju grada. Kapitulaciju su potpisali: Salih-beg Rasovac, Omer-beg Omerbegović, Petar Mirković, Petar Protić Šaćir-aga Hamza i Arif-beg Ejubegović, kako navodi efendijina sećanja i kazivanja Dragica Premović-Aleksić, mada ona ne pominje imena dva poslednja člana delegacije. General Živković je pročitao delegaciji proglas kralja Petra i naredio da ljudi ne napuštaju grad i da se oni koji su već izašli obavezno vrate, jer se svima garantuju život, sloboda, vera i imovina.
Četvrtog dana izdato je naređenje da se ne nastavljaju nikakve borbene aktivnosti pošto je delegacija potpisala predaju grada. Pre ulaska glavnine srpskih trupa upućena je jedna konjička patrola u Novi Pazar i saopštila da niko više nesme napustiti grad dok ga srpska vojska ne zaposedne i dok se ne formira nova vlast. Komandant Ibarske vojske general Mihailo Živković je odmah izdao naredbu br.10 u kojoj se, između ostalog, kaže: "Naređujem: da niko ne sme dirati život, imanje i čast i svetinje mirnih građana, ma koje vere i narodnosti bili, jer se od danas imaju smatrati kao srpski državljani."
U borbama za oslobođenje Novog Pazara Turci su imali velike gubitke u ljudstvu i materijalu. Samo za jedan dan u gradu je sahranjeno 150 turskih vojnika. Ukupni broj poginulih turskih vojnika je bio 300, a ranjenih oko 700 ljudi, najviše meštana.
Srpska vojska je ušla u grad 23. oktobra 1912. godine u 15 časova čime je završena viševekovna turska okupacija Starog Rasa.
Prvi balkanski rat - Kumanovska bitka
Kumanovska bitka odigrala se 23. i 24. oktobra 1912. godine.
Nastupajući koncentrično ka Ovčjem polju, gde se pretpostavljalo da će biti glavne turske snage srpske armije su 22. oktobra zanoćile: 3. armija (komandant general Božidar Janković) u rejonu Prištine, 2. armija (komandant general Stepan Stepanović) s prethodnicom Timočke I (pukovnik Vladimir Kondić) kod Stražina, a Prva armija (komandant prestolonaslednik Aleksandar; na položajima severno od Kumanova sa divizijama u dva ešelona – u prvom Moravska I (pukovnik Ilija Gojković) na liniji Vaksince–Tabanovce, Drinska I (pukovnik Pavle Jurišić Šturm) kod Suševa, jedan puk na predstraži na Nikuljanskom visu i Dunavska I (pukovnik Miloš Božanović), sa 9. i 18. pukom u Mladom Nagoričanu, a 7. i 8. pukom u Starom Nagoričanu.
Na levom armijskom krilu, na Srtevici, bio je četnički odred vojvode Vuka (Vojin Popović); u drugom ešelonu, Timočka II (pukovnik Dragutin Milutinović) kod Maminaca i Dunavska II (pukovnik Mihailo Rašić) kod Bugarinja, dok se Konjička divizija (knez Arsen Karađorđević) nalazila pozadi predstraže Dunavske I; samo dva njena eskadrona bila su ispred armijskog fronta.
Zbog pogrešne procene da su glavne turske snage na Ovčem polju, slabe izviđačke i obaveštajne službe i nepravilne upotrebe Konjičke divizije, I armija se uoči bitke našla udaljena od susednih krilnih armija, na neorganizovanom položaju i slabom organizacijom veza sa svojim divizijama. U Štabu l. armije verovalo se da slabije turske snage, uočene toga dana u rejonu Kumanova kod Novoseljana i Murgaša, imaju samo zadatak da usporavaju njeno nastupanje ka Ovčem polju...
Nasuprot neizvesnosti koja je vladala u srpskoj vojsci, zahvaljujući dobrom radu isturenih odreda na granici, Turci su imali gotovo tačne podatke o jačini i pravcima kretanja srpskih armija. Na osnovu toga se Zeki-paša komandant Vardarske armije (5. korpus – 13, 15. i 16. nizamska i Štipska redifska divizija; 6. korpus – 17. nizamska i Bitoljska redifska divizija i 7. korpus – 19. nizamska, Skopska redifska i Konjička divizija) odlučio da napadne srpsku i. armiju sa 5. i 6. korpusom s linije Novoseljane–Orašac obuhvatno u levi bok, a 7. korpusom, prikupljenim od Kumanova, da je frontalno zadržava, radi čega se solidno utvrdio na položaju Režanovce – Crno polje.
Zbog slabe izviđačke i obaveštajne službe Srbi nisu bili svesni da su u direktnom sudaru potukli Vardarsku armiju Zeki paše i dobili bitku, pa su se umesto energičnog gonjenja zadržali na osvojenim položajima, još uvek pod pretpostavkom da će se tek na Ovčem polju sudariti sa glavnim turskim snagama, što je dalo mogućnost Turcima da odstupe prema Skoplju i Velesu...
Kumanovska bitka je dobijena zahvaljujući grupisanju jakih snaga na južnomoravskom pravcu koje su bile u stanju da biju bitku s glavninom turske Vardarske armije i bez pomoći krilnih armija (2. i 3). Njome je podignuto samopouzdanje srpskog naroda i vojske, što je bila moralna podloga njenih kasnijih pobeda. Vest o srpskoj pobedi primili su s naročitim simpatijama jugoslovenski narodi u Austrougarskoj.
Srpski gubici: 723 poginula, 3441 ranjen 603 nestala.
Turski gubici nisu poznati.
Zarobljeno je oko 2000 vojnika, a zaplenjen 21 top, 6 mitraljeza, veća količina municije.
(vojna enciklopedija, 1972)
20. октобар 2012.
18. октобар 2012.
Objava Balkanskog rata
Kralj Petar I Karađorđević je 18. oktobra 1912. godine (04. oktobra po starom kalendaru), u Nišu objavio rat Turskoj, obraćajući se proklamacijom srpskom narodu:
Najnoviji događaji stavili su opet na dnevni red rešavanje sudbine Balkanskog Poluostrva, pa s tim i sudbinu Stare Srbije, te slavne ali tužne majke naše Kraljevine, gde je istorisko jezgro srpske države starih kraljeva i careva, gde su slavne nemanjićske prestonice: Novopazarski Ras, Priština, Skoplje, Prizren; gde žive naša braća po krvi, po jeziku, po običajima, po narodnoj svesti, željama i težnjama.
Osvajačka i netrpeljiva otomanska vladavina istrebljuje već vekovima ovu našu braću.
Od Berlinskog Kongresa na ovamo, ubijanje, odvođenje u Malu Aziju i do poslednjih dana, nasilno raseljavanje, turčenje ženskinja i muškinja, nepriznavanje naše vere, jezika, imena srpskoga, bili su osnovica tursle uprave.
Razoravanje Stare Srbije vršeno je pređe bezobzirno divljački, a nastavilo se pod novom ustavnom vladavinom, novim sredstvima, sa ciljem da se u Carevini sve narodnosti unište a ostane samo jedna, otomanska.
Ta nova ustavna vladavina je pregnula da i ekonomski satre Srbe, pa je dotadanji rđavi društveni, privredni i finansiski sistem, osnovan na usvojenju i srednjevekovnom feudalizmu, učinila još težim Srbima. Ona im je nametnula i dužnost služenja u vojsci, a zadržala je i dalje za njih sve one teške obaveze feudalnog režima, koje su im nametnute baš zato što ne služe vojsku. Ali, i bez toga Srbinu, i u tom novom dobu, nije bilo obezbeđeno ni imanje, nasleđeno ni stečeno, kao što nije bio ni sam život.
Odsustvo bezbednosti stavarali su rđava uprava, podmitljivi sudovi, i stalna anarhija koja je u poslednje vreme dostigla vrhunac svoj.
To neizdrživo stanje gonilo je stotinama godinama Srbe da se sele iz Stare Srbije, a od poslednjega našega rata s Turskom svake godine prelaze u našu Kraljevinu hiljade očajnih i golih begunaca. Njih je danas prepuna Srbija. Njihovo prebegavanje stvaralo je Srbiji goleme novčane izdatke, i stalno uznemiravalo njeno stanovništvo.
Očekivalo se da će turska vlada ceniti ove žrtve Srbije, ali uzalud. Mira nije bilo ni na samoj granici, koju je međunarodna komisija, posle prošloga našega rata s Turskom, velikim delom neprirodno povukla. Česti oružani napadi, zbog kojih smo je i usred mira, s velikim žrtvama, morali čuvati i braniti, ometali su naše stanovništvo u pograničnim srezovima, da se bezbrižno predaje kulturnom i privrednom razvijanju. Pa, i same carinske mere turske nerazumno su sprečavale trgovinski saobraćaj tih krajeva. Nepredustretljivost otomanske pokazala se najviše u pitanju ostvarenja jednoga velikoga međunarodnoga dela, korisnoga po obe naše države, i po privredni život ostalog civilizovanog sveta. Srbija, odsečena od mora, nastojavala je odavno da se od Porte dobije odobrenje za građenje, od naše granice do Jadranskoga mora, železnice koju Srbija smatra kao svoje životno pitanje, ali bez uspeha.
Turske vlade su stalno posvedočavale i prema svojim državljanima žalosno nerazumevanje svojih dužnosti, i bile su gluhe za sve žalbe i predstavke. Došlo je dotle da već niko nije bio u Evropskoj Turskoj s tamošnjim stanjem zadovoljan. Dosadilo je i Srbima, i Bugarima, i Grcima, i Arabnasima. Bune se redom: i muslimani, i katolici, i pravoslavci. Za to su i sve susedne balkanske države, trpeći jedno i isto zlo, preduzimale bezbroj koraka u korist svoju i svoje braće, pa opet zaludu. Srpske su vlade za ovih trideset i četiri godine bezuspešno iscrple sva diplomatska sredstva i kod prijateljskih sila i kod Porte; šta više, kad se, pre nekoliko godina, pokušavalo s reformama u nekim vilajetima Evropske Turske, veći deo Stare Srbije bio je isključen iz toga pokušaja. Ja sam sa svoje strane sve učinio da mirnim putem ispravim ovo stanje teško i nenosno, i po nas i po braću našu. U tome smeru Ja sam stupio u sporazum sa Kraljevinama balkanskih država da složno pokušamo, zajedničkom predstavkom u Carigradu, popraviti ono što se više ne može trpeti. U tom spremanju bili smo iznenađeni mobilizacijom i koncentracijom turske vojske prema našim granicama. Na to se moralo odgovoriti jednakom merom, ali smo ipak jednom zajedničkom notom, ispunjenom svim obzirima umerenosti, učinili poslednji pokušaj da se mirnim putem nađe zlu leka. Na to se odgovorilo novom sečom naše braće, novim zverstvima nad njom, novim porevredama granice i na posletku opozivanjem turskih poslanika iz Beograda, Sofije i Atine.
Ja sam zato u ime Božje naredio Mojoj junačkoj vojsci da pođe u sveti boj za slobodu naše braće, za bolji život i napredak Kraljevine Srbije. Naša braća Crnogorci već kite svežim lovorima svoje pobedne zastave, a s nama danas stupaju napred i junačke savezničke vojske bugarska i grčka. Vekovne su nam patnje zajedničke bile, zajedniči nas interesi vezuju, neka nam i rad na dobru i slobodi Balkanskoga Poluostrva bude zajednički.
Moja će vojska u Staroj Srbiji pored hrišćana zateći i Srbe muslimane, koji su nama tako isto dragi, a s njima i Arabnase, hrišćane i muslimane, s kojima naš narod živi zajedno već hiljadu i tri stotine godina, obično deleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo, jednakost u svemu sa Srbima. Naša će Srbija i tamo doneti željeni mir i napredak, kao što je to donela okruzima oslobođenim 1877/8. godine: u njima žive slobodni, napredni, svesni, zadovoljni građani. Taj život imamo da zasnujemo i na obalama Laba, Sitnice, Ibra, Drima, Vardara.
Ja vas pozivam, draga braćo, svesrdno pomognite moju hrabru vojsku da ovo stvori, i svu svoju snagu za to založite.
Živeo moj mili Srpski Narod!
17. октобар 2012.
10. октобар 2012.
8. октобар 2012.
6. октобар 2012.
Пријавите се на:
Постови (Atom)