Srpsko akcionarsko rudarsko topioničarsko industrijsko društvo (SARTID) osnovano je 20. februara 1913. godine, nakon carinskog rata sa Austro-Ugarskom, kada je Srbija izborila bolji trgovinski ugovor sa ovom monarhijom, koji je uključivao i pravo na ozbiljniju carinsku zaštitu domaćeg tržišta od razarajuće industrijske konkurencije iz Evrope. To je u svetu, inače, vreme kada se industrija nije mogla zamisliti bez gvožđa i čelika, pogotovu vojna industrija, i kada su se sve evropske države spremale za rat. Koliko je tadašnja Srbija industrijski kasnila za Evropom može se lako ilustrovati navođenjem podatka da je ovo smederevsko društvo osnovano, na primer, 139 godina posle početka rada Željezare Ravne u Sloveniji ili 20 godina posle početka rada Željezare u Zenici. Pa, i kada je osnovano, ono u Smederevu nije uspelo odmah da izgradi topionicu, nego se bavilo preradom uvezenog gvožđa.
SARTID počinje ozbiljnije da se razvija tek u Kraljevini SHS, od 1921. godine, a prva topionica izgrađena je do 1926. godine. Zatim topla valjaonica tankog lima 1935. godine. Do Drugog svetskog rata u pogon je ušla prva Simens-Martinova peć – pa je ova željezara počela godišnje da proizvodi oko 18.000 tona raznovrsnih gvozdenih i čeličnih profila, a u njoj je radilo blizu 1000 radnika.
Posle rata SARTID je nacionalizovan i sve do šezdesetih godina 20 veka njegov razvoj bio je relativno spor i dostigao je godišnju proizvodnju od oko 100.000 tona – jer su u centralizovano vreme Jugoslavije komunisti obnavljali i gradili "tešku industriju" pre svega u Sloveniji i Bosni i Hercegovini (gde je bilo tradicije i "strateškog" interesa), naročito u vreme kada je ministar industrije bio stari slovenački boljševik Franc Leskošek. Srbija je u tadašnjoj raspodeli federalnih investicija prošla nešto bolje, pored obojene metalurgije i elektrana, gradila je ubrzano metaloprerađivačku industriju, koja će joj kasnije, pod visokom carinskom barijerom prema spoljnoj konkurenciji, poboljšati položaj u Jugoslaviji.
Kada je početkom šezdesetih godina proteklog veka počelo "zaokruživanje" nacionalnih ekonomskih projekata unutar FNRJ, i Srbija je, 1963. godine, nakon Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije odlučila da ovoga puta ne zaostane – i izgradi integralnu željezaru kao "bazu" svoje industrije. No, kada je ta odluka doneta, da se izgradi Metalurški kombinat Smederevo (MKS) kapaciteta proizvodnje dva miliona tona čelika godišnje, već se više nije moglo računati na bespovratna "savezna sredstva", već samo na kredite "savezne banke" (Jugoslovenske investicione banke, koja je te pare zajmila u svetu, uz garanciju Jugoslavije), pa je počela preduga izgradnja sa sve skupljim kreditima, iz godine u godinu. A MKS je novu čeličanu gradio do 1971. godine, kada je prethodna velika konjunktura na svetskom tržištu čelika već počela da opada. Prilikom posete Željezari 1970. godine, Tito je podržao ovaj srpski projekat, pa je tadašnjem direktoru Miodragu Čeperkoviću rekao: "Pazite samo da vas tržište ne pretekne."
Zapravo, srpska privreda je od Smederevske željezare dobila naizgled malo – skuplje i nekvalitetnije limove od uvoznih, uz stalno dodavanje novca iz republičke akumulacije. No, ona je doista postala infrastrukturni producent za veoma rašireni metalski kompleks. U to vreme, širom nekadašnje Jugoslavije, pa i u Srbiji, metalna i šrafciger industrija bile su omiljene u republičkim vladama, jer je "supstitucija uvoza" bila glavna tačka svakog privrednog projekta. Ona je bila fiskalno izdašna, jer je zapošljavala veliki broj ljudi na čije su plate naplaćivani veliki doprinosi u korist penzionog i zdravstvenog fonda, a hasne su imale i opštine koje su, čak i u to vreme "komunističkog centralizma", imale ono što danas nemaju (participaciju u svim porezima i doprinosima na svojoj teritoriji) itd. Svima se slivalo, a supstancijalne i tekuće ekonomske gubitke iz tih fabrika je uvek snosila neka "država", to jest oni su pokrivani inflacijom (na teret građana) i novim spoljnim zaduženjima.
Tako je finansijski pokrivana i proizvodnja čelika u Smederevu, koja zapravo nikad nije bila rentabilna, jer fabrika, zbog nepovoljnih izvora investicionih sredstava, nikad i nije imala svoje obrtne fondove, pa je bila opterećena ogromnim kamatama na kratkoročne kredite – a imala je i previše zaposlenih (do 9000), previše transportnih troškova i prevelike fiskalne obaveze. Zbog toga je ona stalno bila dotirana – procene o ukupnim ulaganjima i dotacijama kreću se u širokom rasponu od tri do četiri milijarde dolara, a verovatno su bile i daleko veće.
Smederevsku željezaru ekonomski su dotukle svetske sankcije, uprkos tome što je na njenom čelu bio "Slobin i Mirin favorit", mlađahni Dušan Matković. Posle Dejtonske konferencije i ublažavanja sankcija, on je brzo Smederevsku željezaru doveo na vrh srpskih izvoznika. Naime, pošto mu je odobren uvoz težak 130 miliona dolara, on je izvezao robe za 100 miliona dolara, to jest prodavao je 130 za 100 dolara i bio slavljen kao sposoban privrednik, u kompaniji sa oko 1,7 milijardi dolara kumuliranih dugova. Jedan politikolog otkrio je u tom dugu mnogo "besmislenih kamata", a kasnije, posle demokratskih promena, to je nazvano otpisom duga kod Pariskog kluba poverilaca za 66 odsto. Potom je i Londonski klub poverilaca Srbije prepolovio svoja potraživanja (i prema SARTID-u), pa se može reći da je Smederevska željezara u stečaju državi ostavila oko 500 miliona dolara duga.
Sa takvom istorijom, oslobođenu starih finansijskih grehova, Smederevsku željezaru, krajem 2002. godine, prodao je američkoj megakompaniji US Stilu Trgovinski sud iz Beograda za 23 miliona dolara. Ovom pravnom operacijom osetili su se izigrani svi poverioci Željezare, a najviše finansijeri iz Nemačke, koji su navodno prethodno u Smederevu uložili oko 100 miliona dolara. US Stil ju je kupio u vreme fantastične konjunkture, kada su sve evropske čeličane svu svoju proizvodnju za nekoliko godina unapred prodale Kini, pa je evropsko tržište ostalo bez čelika. Ni Amerikanci, međutim, nisu uspeli da zarade u Smederevu, bez obzira što su ovu željezaru dobili gotovo džabe, jer su u nju morali da ulože oko 300 miliona dolara kako bi uopšte radila.
Niska cena koju su platili Amerikanci, inače, često je korišćena i kao propagandni malj protiv Vlade Zorana Đinđića i privatizacije u Srbiji u celini. Sada kada smo dobili Smederevsku železaru nazad za 1 dolar, taj posao bi, kad bi se šalili, ispao veoma profitabilan. Problem je što ova željezara sa svakom tonom čelika proizvodi gubitak od oko 100 dolara. To znači da će njen opstanak, dok se ne nađe novi kupac, poreske obveznike Srbije godišnje koštati, brat bratu, deset milijardi dinara godišnje (samo godišnji fond plata zaposlenih iznosi oko 5,5 milijardi dinara). A kad je reč o traganju za novim kupcem, ni tu izgledi nisu naročiti. Slovenačke željezare su uglavnom pozatvarane, ona u Sisku je propala. Zenička je prodata, ali je sada u jadnom stanju. Nikšićka je u stečaju i neki Italijani za nju nude 30 miliona dolara.
Ipak, teško je osuđivati odluku vlade Mirka Cvetkovića da preuzme Smederevsku željezaru, jer, uprkos svemu, reč je o kakvom-takvom infrastrukturnom privrednom objektu Srbije.
