Prvo pirgodno izdanje u 2011. godini

Prvo prigodno izdanje Pošte Srbije u ovoj godini posvećeno je zaštiti polarnih područja i glečera. Izdanje je emitovano na inicijativu Međunarodnog pooštanskog saveza u Bernu, pokretača kampanje čiji je cilj razvoj svesti o ugorženosti polarnih područja i glečera. Izdanje sadrži prigodan blok od dve markice nominala 46 i 66 dinara.

Glečer (lednjak, lednik) jeste pokretna ledena masa koja nastaje kao proizvod glacijalnog procesa. ovi procesi spadaju u tzv. klimatske procese i njihov početak i završetak uslovljeni su znatnim klimatskim promenama. Promene se dešavaju postepeno i sporo. Naučna teorija koja objašnjava klimatske promene vezana je za našeg astrofizičara Milutina Milankovića. On je poznat u svetu po teoriji ledenih doba, koja povezuje varijacije zemljine orbite i dugoročne klimatske promene. Ova teorija poznata je pod imenom Milankovićevi ciklusi.

Od sredine XX veka porast temperature je posledica povećane koncentracije gasova "staklene bašte".

Prva međunarodna polarna godina, odnosno istraživanja vezana za ledničke pokrivače bila su još davne 1882. i 1883. godine. U istraživanju polarnih oblasti učestvovalo je 11 zemalja. istraživanja su obuhvatila meteorologiju, geomagnetizam, fenomene polarne svetlosti, okeanske struje, morske mene, strukture i kretanje leda i atmosferski elektricitet.

Pedeset godina kasnije 1932. i 1933. godine obavljena su istraživanja koja se vezuju za drugu međunarodnu polarnu godinu. U istraživanju polarnih oblasti ovog puta učestvovalo je četrdesetak zemalja. Povodom treće međunarodne polarne godine, preimenovane u međunarodnu godinu geofizike, Zajednica jugoslovenskih PTT emitovala je 24. oktobra 1958. godine dve prigodne markice.

Međunarodna godina geofizike, izdanje iz 1958. godine

Međunarodni savet za nauku zajedno sa Svetskom meteorološkom organizacijom proglasio je 2007. godinu kao međunarodnu polarnu godinu. Tim povodom je 30. januara Pošta Srbije pustila matku nominale 46 dinara.

Proglašenje 2007. godine kao međunarodne polarne godine pdrazumevalo je itezivan i koordinisan poduhvat vezan za opservaciju, istraživanje i analizu polarnih oblasti. Ova istraživanja trajala su toko 2008. i 2009. godine, a rezultati do kojih se došlo su eoma uznemirujući. Predviđa se da će se već sredinom ovog veka tokom leta na Arktiku doći do otapanja svih glečera van Granlanda!

Međunarodna polarna godina, izdanje iz 2007. godine

Led iz glečera predstavlja najveći izvor sveže vode na planeti. Očekuje se da će zbog topljenja polarnih glečera i ledenih naslaga, u kojima se nalazi oko 2,5% svetskih zaliha vode, doći do porasta nivoa mora od 0,5 do 2 metara. Za poslednjih 50 godina otopilo se oko 7.000 kvadratnih kilometara leda.

Protokol iz Kjota uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime je dodatak međunarodnom sporazumu o klimatskim promenama i potpisan je s ciljem smanjenja emisije ugljen-dioksida i drugih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. protokol je stupio na snagu 16. februara 2005. godine.

Umetničku obradu bloka sa motivima polarnih područja uradila je mr Marina Kalezić, akademski slikar iz Beograda. Blok je štampan u Zavodu za izradu novčanica u Beogradu u tiražu od 25.000 numerisanih komada.

Demonstranti pljačkali muzej u Kairu

Grupa demonstranata je napala Egipatski muzej u Kairu pokušavajući da ukrade deo arheoloških eksponata neprocenjive vriednosti. Kako javlja egipatska državna televizija, policija je uspela da uhapsi 40 prestupnika. Uprkos brzoj reakciji policije, provalnici su uspeli da u opštem metežu unište 2 mumije, a najmanje desetak predmeta je odneto.

U Kairu se u petak ispred muzeja okupila i grupa mladića opremljenih policijskim pendrecima, u želji da odbrane glavni ulaz i zaštite muzejsku zbirku.

"Stojim ovde da bih odbranio i zaštitio naše nacionalno blago", rekao je 40-godišnji inženjer Farid Saad.

Među braniocima muzeja je i 26-godišnji Ahmed Ibrahim koji je rekao da je značajno štititi muzej zato što se u njemu nalazi "istorija Egipta stara 5.000 godina". "Ako je ukradu, nikada je više nećemo naći", dodao je on.

Jedan demonstrant je ispred kapije muzeja na Trgu Tahrir zamolio prisutne da ne pljačkaju muzej i uzviknuo: "Mi nismo Bagdad".

Arheolog Zahi Havas, predsednik Vrhovnog Saveta za zaštitu starina je izjavio da je veliki broj savesnih građana stao u odbranu muzeja. "Ovi časni ljudi pokušali su da odbrane muzej od pljačkaša pridruživši se snagama turističke policije." Muzej su za kratko vreme nakon toga okružile vojne snage i preuzele zaštitu nad ovom neprocjenjivom riznicom istorijskih predmeta. Četiri oklopna vozila raspoređena su ispred muzeja u centru Kaira. Vojnici su opkolili zgradu i neki od njih su ušli u nju kako bi zaštitili mumije, monumentalne statue, kraljevski nakit i druge faraonske artefakte.

Zbirke Egipatskog muzeja su jedinstvene u svetu, sadrže oko 120.000 predmeta koji su svedočanstvo prastare egipatske kulture kao i grčko-rimskog perioda.

Najveći deo zaostavštine čuvenog faraona Tutankamona nalazi se u ovom muzeju. Posebna prostorija sa 9 mumija koja se našla na udaru prestupnika bila je centralna turistička atrakcija.

Predmeti u Egipatskom muzeju u Kairu za sada nisu ugroženi plamenom koji se širi iz susedne zgrade, sedišta vladajuće NDP stranke koju su u petak zapalili demonstranti.

Postoji, medjutim, opasnost da se zgrada NDP-a, koja gori od sinoć, uruši na zgradu muzeja, što bi moglo da izazove veliku štetu, javlja Beta

"Ono što me plaši je da, ukoliko ova zgrada (sedište NPD-a) padne, pašće na zgradu muzeja",dodao je arheolog Zahi Havas.

Savindan bez dodele ordena

Za Savindan, mimo starog običaja, nije dodeljen nijedan orden sa njegovim imenom. U Srbiji se već decenijama dodeljuju dva ordena sv. Save. Prvi i najstariji je kraljevsko znamenje. Ustanovio ga je kralj Milan Obrenović 1883. godine i danas ga dodeljuje Kraljevski dvor dinastije Karađorđević. Drugi je crkveni orden, koji je ustanovio patrijarh German 1986. godine. Dodeljuje ga Srpska pravoslavna crkva.

- Trenutno Sinod nema listu novih kandidata. Sveštenstvo, odnosno episkopski arhijereji, koji su glavni predlagači, nisu dostavili nijedan predlog za praznik ove godine - rečeno nam je u Kancelariji Svetog arhijerejskog sinoda.

U Patrijaršiji smo, međutim, saznali da je SPC letos donela uredbu o osnivanju novih šest ordena. Radi se o znamenju cara Konstantina, sv. Simeona Mirotočivog, sv. despota Stefana, sv. Nikolaja Velimirovića, carice Milice i kralja Milutina. Oni će se dodeljivati znamenitim ličnostima i biće svojevrsni nadomestak ordenu Sveti Sava, koji je istorijski najznačajniji i najvredniji.

- I kruna i crkva su se odlučile da posle perioda nekritičke dodele visokog priznanja zaoštre kriterijume i orden sv. Save dodeljuju samo izuzetnim ličnostima za njihov doprinos srpskom narodu. Dinastija Karađorđević je poslednji put orden Sveti Sava prvog reda dodelila krajem 20. veka posthumno seljaku Stepanu Dragičeviću, iz Brankovine - kaže član Krunskog saveta prof. Dragoljub Acović.

Prema podacima dvora do Drugog svetskog rata najdragocenije srpsko priznanje primilo je desetak ličnosti, a od 1945. godine do danas Kruna ih je dodelila 45 i samo pet prvog stepena. Uz to, porodica Karađorđević više ne dodeljuje orden, već samo diplomu, pa dobitnici priznanja moraju sami da naručuju kovanje svog odličja.

Poznavaoci prilika na Kraljevskom dvoru i u Patrijaršiji tvrde da Karađorđevići nemaju sredstava da finansiraju izradu i dodelu ordenja, a da je SPC odlučila da uzdigne vrednost ovog ordena, tako što će ga sve ređe dodeljivati.

- Zabeležen je i paradoks da je jedno vreme dodeljeno više odličja prvog stepena nego svih ostalih zajedno. Zato je SPC odlučila da ga ubuduće dodeljuje vrlo retko - objašnjava Acović.

Kraljevski orden se proizvodio u Austriji, Švajcarskoj i Jugoslaviji. On pored srebrnog medaljona sa likom Svetog Save ima emajlirani malteški krst sa krakovima belo-plave boje. Između krakova postavljeni su pozlaćeni dvoglavi orlovi sa krunom. Svojevremeno je na sebi imao poludrago kamenje, koje se više ne stavlja na orden.

Crkveni orden sv. Save se proizvodi u pet radionica u Srbiji. Pravi se od punog srebra i emajla, sa pozlatom, a u nižim stepenima i bez pozlate. Njegova materijalna vrednost je oko 500 evra, a društvena nemerljiva.

- Kancelarija patrijarha Pavla ga je 2009. godine dodelila protođakonu Momiru Lečiću, koji je pola veka služio u kabinetu srpskih poglavara SPC - podseća verski analitičar Živica Tucić. - Srpski fudbalski reprezentativac Ivica Dragutinović je proletos odlikovan ordenom Svetog Save drugog stepena za „delatnu ljubav prema Svetoj majci crkvi, naročito pokazanu kroz svesrdnu pomoć Eparhiji mileševskoj“. Orden mu je uručio patrijarh Irinej.

- Ja sam vernik, hrišćanin i pravoslavac i smatram da je pripadnost veri i odanost Crkvi moja privatnost. Ponosan sam zbog ovog odlikovanja, jer je Sinod SPC cenio moj doprinos veri - rekao je Dragutinović tom prilikom.

Italijanski mirovni vojnici na Kosovu, koji su čuvali pravoslavne svetinje, orden su primili 2004. godine. Isto priznanje primila je i Međunarodna dobrotvorna pravoslavna organizacija IOCC sa sedištem u Bostonu za pomoć srpskom narodu.

Orden Sv. Save I stepena pripadao vojvodi Stepi Stepanoviću

Devojka sa kanarincem

Slika Novaka Radonića "Devojka sa kanarincem" iz 1858. godine premijerno će biti predstavljena sutra u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Tu sliku je Galerija Matice srpske za svoju kolekciju pribavila prošle godine.

"Devojka sa kanarincem" ubraja se u umetnička dela obavijena onom vrstom inspirativne magije kakva pobuđuju trajnu, nepresušnu radoznalost, kako poznavalaca, tako i ljubitelja umetnosti", navodi se u pratećem materijalu.

O ovoj donedavno nepoznatoj slici, o slikaru i brojnim pitanjima koja se nameću, govoriće muzejska savetnica Milena Vrbaški.

Novak Radonić (1826-1890) bio je najpotpunije školovani srpski umetnik epohe romantizma, uz Đuru Jakšića i Stevana Todorovića. Slikarski zanat počeo je da uči sa 17 godina kod Petra Pilića, a obuku je nastavio kod Nikole Aleksića, nakon čega je pohađao i završio studije slikarstva na Akademiji u Beču (1851-1856).

Od svojih četrdesetih sve manje je slikao, posvećujući se pisanju i radu na prikupljanju narodne književnosti. Bio je saradnik Književnog odeljenja Matice srpske i bio je izabran za dopisnog člana Srpskog učenog društva.

Nekoliko poslednjih godina živeo je uglavnom u Sremskoj Kamenici, u kući svog prijatelja Jovana Jovanovića Zmaja, gde je i preminuo.

Naslikao je brojne portrete, ikone i tri ikonostasa. U njegova najvažnija dela ubrajaju se monumentalna nacionalno-istorijska kompozicija "Smrt cara Uroša", apoteozno-alegorijsko delo "Vile krunišu Branka Radičevića" i pejzaž "Hopovo".

Vile krunišu Branka Radičevića

Naslikao je i brojne portrete poznatih ličnosti sa kojima je imao i privatne kontakte, poput Jakova Ignjatovića, Svetozara Miletića, Mihaila Polita Desančića i Jovana Jovanovića Zmaja.

Devojka sa kanarincem, 1858. godina

Muzej kompjuterskih igrica u Berlinu

U novootvorenom berlinskom muzeju posvećenom istoriji kompjuterskih igrica, koji je sada smešten u mnogo većem prostoru, mogu se isprobati igrice koje su se igrale 60-tih godina.

Iako na svetu ima i većih muzeja o razvoju informatike, u berlinskom muzeju ističu da je ovde reč o jedinstvenoj zbirci posvećenoj sektoru koji je u početku bio samo razonoda retkih programera, preneo je Dojče vele.

Na stalnoj postavci "Evolucija jednog medija" igrice za kompjutere su dobile trajno mesto u Berlinu kao oblik umetnosti i proizvod današnje kulture, izjavio je povodom ponovnog otvaranja državni sekretar za kulturu Berlina Andre Šmic.

Ukazujući na to u kojoj meri ta vrsta zabave utiče na svakodnevni život on je dodao da je logično da je i grad pomogao muzeju sa 400 hiljada evra.

Jedan od vrhunaca ovog muzeja je replika kompjutera "Nimrod" čiji je original stvorila britanska firma Feranti još 1951.

Ovaj ogromni kompjuter imao je samo jedan zadatak: da se na njemu igra matematičku igrica "nim".

U muzeju koji se prostire na oko 670 kvadratnih metara je i replika popularne mašine "Pong" kojim je Atari počeo svoj pohod na tom području.

U Berlinu je još 1997. otvoren muzej za "digitalnu kulturu zabave", ali je zatvoren samo četiri godine kasnije - zbog nedostatka prostora.

Mnoge igre iz tog perioda su već sada zrele da budu eksponat u novim prostorima muzeja, a pitanje je i koliko će dugo potrajati dok i novi prostor ne bude pretrpan zanimljivim eksponatima.

Kustos ovog muzeja kaže da igrice za kompjutere i sama tehnika zastarevaju veoma brzo što je samo dodatni argument da se sačuvaju eksponati koji svedoče o početku razvoja za buduće generacije. Pri tome mnogi od njih mogu i da se isprobaju.

Link: computerspielemuseum.de,

Put do slike

Stručnom vođenju kroz izložbu slika Save Šumanovića - "Put do slike" u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije, koje je organizovano na 115-godišnjicu rođenja velikog srpskog slikara, juče je prisustvovalo više od 500 građana.

Prema rečima direktora Medija centra "Odbrana" Slavoljuba Markovića, posetioci su, uživajući u prikazanim delima, mogli da čuju i zanimljive detalje iz biografije velikog srpskog umetnika.

Autorke postavke - Vesna Burojević i Ljubica Jukić, direktorka i kustos galerije "Sava Šumanović" iz Šida, približiće zainteresovanim građanima i u sredu, 26. januara od 12 do 16 sati, život i rad slavnog slikara, koga su ustaše streljale 28. avgusta 1942. godine.

"Ovom izložbom nastojimo da beogradskoj publici ispričamo više, ne samo o stvaralaštvu, nego i o životu i smrti velikog umetnika kakav je bio Šumanović", rekla je Jukićeva i dodala da velika posećenost ove izložbe pokazuje da veliko interesovanje za vrhunska umetnička dela postoji, samo ih treba pokazati.

Izložba, koju je od 22. decembra posetilo više od 12.000 poštovalaca dela jednog od najvećih srpskih slikara 20. veka, predstavlja jedinstvenu priliku da Beograđani vide neka od najboljih dela iz šidske galerije na kojima se može sagledati Šumanovićev stvaralački metod - od pripreme do završenog umetničkog dela.

Postavka obuhvata 74 slike i skice, koje su nastale od 1927. do 1942. godine. Od toga su 33 slike urađene tehnikom ulje na platnu, a 41 su predlošci za sliku u raznim tehnikama.

Ulaz na izložbi je slobodan, a sredstva prikupljena prodajom pratećeg kataloga namenjena su za finansiranje restauratorsko-konzervatorskih radova i saniranje oštećenja na Šumanovićevoj slici iz serije sa motivima cveća, koja je u vlasništvu Me¬di¬ja centra "Odbrana".

Posetioci će moći da vide izložbu do 29. januara svakodnevno od 10 do 20 časova.

Devet decenija od smrti vojvode Mišića

Na beogradskom Novom groblju danas je, uz najviše vojne i državne počasti, obeleženo devet decenija od smrti vojvode Živojina Mišića, jednog od najboljih vojskovođa u Prvom svetskom ratu.

Ceremoniju odavanja državnih i vojnih počasti predvodio je načelnik Generalštaba Vojske Srbije, general-potpukovnik Miloje Miletić, koji je podsetio na životni i vojni put vojvode Mišića.

On je istakao da je Mišić zahvaljujući izvanrednim komandantskim sposobnostima i ogromnom doprinosu u pobedi saveznika u Prvom svetskom ratu uživao veliki ugled među kolegama iz Francuske, SAD, Rusije, Velike Britanije i mnogih drugih zemalja.

„Njegove zamisli ušle su u istoriju ratne veštine i izučavaju se na vojnim akademijama širom sveta”, rekao je načelnik Generalštaba Vojske Srbije.

Miletić je istakao da se pripadnici Vojske Srbije sa ponosom sećaju vojvode Mišića ističući da nas njegova dela obavezuju „da čvrstim koracima nastavimo putem izgradnje i stvaranja jake i moderne srpske vojske”.

Državnoj ceremoniji prisustvovali su i visoki zvaničnici Ministarstva rada i socijalne politike, grada Beograda, potomci vojvode Mišića, kao i predstavnici velikog broja udruženja građana.

Nakon ceremonije polaganja venaca, prisutnima se obratio i potomak vojvode Mišića Dušan Marjanović koji je podsetio na njegov životni put.

Prethodno, sveštenici Srpske pravoslavne crkve su održali pomen vojvodi Mišiću.

Vojvoda Mišić, učesnik svih ratova Srbije od 1876. do 1918, jedan je od najboljih vojskovođa Prvog svetskog rata.

Vojno obrazovanje stekao je u Artiljerijskoj školi u Beogradu i austrijskoj Streljačkoj školi, a na Vojnoj akademiji u Beogradu od 1898. do 1904. predavao je strategiju.

U Prvom balkanskom ratu iskazao se kao sjajan strateg i jedan je od najzaslužnijih za pobedu nad Turcima 1912. godine u Kumanovskoj bici. U Balkanskim ratovima i na početku Prvog svetskog rata bio je pomo
ćnik načelnika štaba Vrhovne komande.

Na sopstvenu molbu, 15. novembra 1914, tokom Kolubarske bitke, postavljen je za komandanta Prve armije koja je bila zapala u veoma tešku situaciju.

Prilikom povlačenja srpske vojske 1915. godine, operacije Prve armije su znatno pomogle srpskoj Vrhovnoj komandi da osujeti plan opkoljavanja srpske vojske, koji je pripremio nemački feldmaršal August fon Makenzen.

Kao načelnik štaba Vrhovne komande srpske vojske rukovodio je 1918. pripremama za proboj Solunskog fronta i potom nezadrživom ofanzivom srpske vojske.

Neolitske naseobine u Mačvi i Pocerini

U okviru projekta "Život u močvari", u Mačvi i Pocerini počelo sistematsko istraživanje obrovaca, neolitskih naselja nastalih pre šest ili sedam hiljada godina. Stanovnici tih naselja bili adaptirani na život u močvari. Uzvišenja i kanali, kojima je ravnica ispresecana, štitili od poplava i neželjenih gostiju.

Zahvaljujući arheološkoj građi iz prošlog veka i savremenoj tehnologiji za detekciju i navigaciju, u Mačvi i Pocerini pronađeno je pedesetak lokaliteta iz kamenog doba (5000-2500 p.n.e.).

Male naseobine, koje se uzdižu od močvarne ravnice, opasane su dubokim i širokim rovom po čemu su naselja i dobila ime: Obrovci. U prvoj fazi projekta "Život u močvari", naseobine su locirane i fotografisane.

"Obrovci imaju prečnik od 50 do 500 metara, na njima se nalazilo jedno ili dva domaćinstva. To su objekti iz praistorijskog perioda, odnosno završne faze mlađeg kamenog doba", objašnjava arheolog Momir Cerović.

Mala, blaga uzvišenja ili "glavice", kako ih u Mačvi nazivaju, opkopane su rovom, a centralni prostor nasut je zemljom. Do sada je registrovano pedesetak takvih naseobina u Mačvi.

Obrađujući zemlju, Radosav Renovčević je na svom imanju u Majuru pronašao kamene sekire, tegove za razboj i mreže. Deo kolekcije njegova porodica poklonila je Narodnom muzeju u Šapcu.

"Najinteresantnije što smo pronašli je ognjište prečnika jedan metar", kaže Radosav.

Mačva je ravnica površine 862 kvadratna kilometra koju okružuju Drina na zapadu, Sava na severu i planina Cer na jugozapadu. Da je nekad bila močvara, svedoče mrtve reke i bare: Bitva reka, Duga bara, Studena bara, Široka bara, Lokvanjuša, Žurava, Žabari, Mandrača...

U najplodniji deo Srbije, prvi ljudi stigli su u vreme ranog neolita, odnosno starčevačke kulture (od 5000-3800. godina p.n.e.). Neolitski čovek se, kako se pretpostavlja, zemljanim uzvišenjima i mrežom kanala štitio od poplava, močvare i neželjenih gostiju. Istraživanja će utvrditi da li su Obrovci bili stalna ili sezonska naselja stočara.

Branislav Stanković, direktor Narodnog muzeja u Šapcu, smatra da će naučnim projektom „Život u močvari" biti rešena jedna od poslednjih misterija naše arheologije.

"Obrovci se nalaze jedino na teritoriji koju pokriva Narodni muzej u Šapcu i više se nigde ne spominju. Zbog toga je ovaj projekat izuzetno značajan", kaže Stanković.

Projekat „Život u močvari" trajaće najmanje pet godina. Do kraja ove godine trebalo bi da se završi geoelektrično i geomagnetno skeniranje, a u poslednjoj fazi i sistematsko iskopavanje.

Mlađe kameno doba
U neolitu, odnosno mlađem kamenom dobu, čovek je potpuno ovladao proizvodnjom i upotrebom oružja i oruđa od glačanog kamena, izrađivao je grnčariju od pečene zemlje, počeo da pripitomljava životinje i kultiviše tlo, što je vodilo stvaranju stalnih naselja i, u skladu s tim, promeni načina života. Ljudi su živeli u zemunicama i sojenicama, prvi put počinje da se ukrašava keramika i izrađuju različiti predmeti kultnog karaktera.

Ljudske zajednice nisu istovremeno savladale tu veštinu. One koje su ranije počele da koriste bolje oruđe brže su napredovale i ušle su u neolit pre onih koje su i dalje klesale kamen. Najbrže su se razvijala društva na Bliskom istoku, gde je mlađe kameno doba počelo oko 7000 godina pre nove ere. Na centralnom Balkanu neolit je počeo tek oko 5500. godine p.n.e.

Pored novog načina obrade kamena i izrade boljeg lovačkog oružja, čovek neolita je usavršavao ribolovni alat, naučio da izrađuje glineno oruđe i napravio prvi razboj. Nosici ovih kultura bavili su se zemljoradnjom i stočarstvom, živeli su u rodovskim zajednicama, u naseljima različite veličine i trajanja.

Najpoznatija neolitska nalazišta na Balkanu su Lepenski Vir na Dunavu, između Golubca i Donjeg Milanovca, Starčevo kod Pančeva i Vinča kod Beograda. Neki od prvih rudnika u Evropi nalaze se, takođe, na teritoriji Srbije: bakar se vadio kod Majdanpeka, a živa u Šupljoj steni na Avali.

M-10 nova uniforma VS

Posle 17 godina, Vojska Srbije se presvlači u nove maskirne uniforme. Trenutno se u preduzeću „Jumko” iz Vranja realizuje proizvodnja oko 130 kilometara pamučnosintetičkih tkanina i isto toliko različitih pletenina potrebnih za šivenje gotovih odevnih predmeta potrebnih za komplet nove vojničke maskirne uniforme. Na proleće će oko 8.500 vojnika marširati u novom ruhu, dok bi do kraja godine kompletan armijski sastav trebao da izgleda potpuno drugačije u novoj uniformi model M-10. Uniforma iz 1993. godine, koju pamtimo još iz doba građanskih ratova, odlazi u istoriju.

– Završna ispitivanja kompleta „nulte” serije nove uniforme će se realizovati praćenjem u realnim terenskim uslovima, u pešadijskom bataljonu u bazi „Jug”, dok će se kombinezoni, namenjeni specijalnim jedinicama, ispitati u padobranskom bataljonu u Nišu – kaže potpukovnik Milan Kulić, rukovodilac organizacione celine koja se bavi razvojem intendantskih materijalnih sredstava.

Od vojničkog rublja do troslojne vetrovke, sa 16 funkcionalnih delova različitih odevnih predmeta, namenska i savremena, ali u duhu tradicije, uniforma je testirana na vojnicima pešadije.

– Analiziraće se funkcionalnost nove uniforme uz maksimalno dnevno angažovanje pešadinaca (što znači da vojnik dnevno može da prepešači 40 kilometara i da je njegov komplet, sa novom puškom i opremom, težak oko 43 kilograma). Izdržljivost materijala je testirana u trajanju od tri nedelje u specijalnim komorama, na temperaturama do minus 30 i plus pedeset stepeni Celzijusovih, a kvalitet izrađenih materijala se neprekidno proverava kako u pogledu fizičkomehaničkih karakteristika, tako i u pogledu ostalih parametara koji se odnose na sirovinski sastav i izvršene dorade na tkanini. Svaki bitan detalj je podvrgavan specijalnim proverama prema propisanim metodama za proveru kvaliteta, od stepena zapaljivosti pertli na čizmama do izdržljivosti dugmadi prilikom pranja, sušenja ili hemijskog čišćenja.

Novi maskirni desen već je nazvan „digitalna šara”, ali potpukovnik napominje da svaka uniforma mora da zadovolji posebno propisane maskirne karakteristike.

– Snimanjem terena naše teritorije dolazi se do nekih merljivih karakteristika sa kojima uniforma mora biti „kompatibilna”. Vojska Srbije je usvojila skup propisa koji definiše maskirne karakteristike za različite namene od uniformi do različitih tehničkih sredstava, a takve propise imaju i najveće vojske sveta. Kada se maskirna uniforma nađe na IC kameri ili IC nišanu, mora da ima smanjeni odraz i da se teže uočava. Ta uniforma mora da se sjedinjuje sa refleksijom prostora. Ona ne sme da odstupa od prirodnog ambijenta. Boje nove uniforme izgledaju kao boje teritorije Srbije. Izradom novog maskirnog desena, usvojene maskirne šare su prevedene iz makro u mikro desen određenim stepenom digitalizacije dosadašnjeg desena.

Prema rečima potpukovnika Kulića, desen nove uniforme je spoj oranica i šuma, uvelog i zelenog lišća. Kad se spoje zeleno-drap, svetlozelena, tamnozelena, braon i crna, dobija se pet boja Srbije u odgovarajućoj refleksiji, koja je snimljena iz vazduha. Naš sagovornik napominje da uniforme drugih armija ne bi mogle da zadovolje maskirne karakteristike našeg podneblja.

– Ako hoćete da kupite uniformu za vojsku Alžira, morate da snimite boju tamošnjeg peska. Laik bi mogao da pomisli da možemo da obučemo američku, nemačku, francusku ili tursku uniformu i da će ona biti savršena. Naši maskirni zahtevi za bojenje tkanina namenjenih za izradu uniforme su, na primer, stroži u jednom delu zahteva od onih koje je propisala armija SAD. Maskirni zahtevi su, takođe, tajna kod nekih armija. Zato se, zbog stepena tajnosti i strogih kriterijuma kvaliteta, došlo do zaključka da uniforme treba šiti kod svoje kuće, dakle u „Jumku”.

– Prvi put, košulja će se nositi samo leti, kao gornji odevni predmet. Ispod bluze će se nositi majica, ili rolka sa džemperom preko nje. U nijednoj varijanti nije predviđeno da se nosi bluza sa košuljom. Vojnički džemper je otmeno urađen, može da bude i gornji odevni predmet. Što se tiče kape, ona je izuzetno moderna, ali nosi i diskretna obeležja šajkače.

Sudbina mornaričkih uniformi

Na pitanje kakva je sudbina mornaričkih uniformi i činova u Vojsci Srbije, Kulić odgovara da su oficiri koji ih sada nose pripadnici rečnih jedinica u Novom Sadu.

– To su mornarički oficiri koji su završili školovanje u bivšoj JNA ili VJ, oni su po vokaciji mornari i vezani su za svoje uniforme. Ta uniforma je usklađena sa obeležjima Republike Srbije – objašnjava Kulić.

Inače, pravilo je da, ako starešina promeni vid vojske, on može maksimalno dve godine da nosi uniformu vida u kojoj je radio, osim u varijanti kada dolazi na dužnost u Ministarstvo odbrane ili Generalštab vojske, gde može da zadrži uniformu vida koju je nosio.

Još jedan film otišao u penziju

U Kanzasu razvijena poslednja rolna legendarnog filma koji je 75 godina podjednako oduševljavao i profesionalce i amatere.

Tačno u podne, 6. januara u foto-radnji Dvejna Stejla, u prerijskoj varoši Parson u Kanzasu, isključena je mašina koja je razvila poslednju rolnu „kodahroma“, legendarnog filma koji je još od 1935. podjednako oduševljavao fotografske profesionalce, amatere i one koji su uživali u dobroj fotografiji.

„Kodahrom“ je bio takozvani slajd film, ili „dijapozitiv“, sa koga su slike mogle da se gledaju samo uz pomoć projektora. Bio je jedinstven po tome što je mnogo bolje nego ijedan drugi u istoriji fotografije reprodukovao punoću i „dubinu“ svih boja ovog sveta, zbog čega je korišćen za slike za štampu, u modnoj industriji i svugde gde je bilo važno verno predstaviti svaku nijansu i svaki detalj.

„Kodahrom“ je tako postao najnovija žrtva digitalne ere: fotografije su već više od deceniju umesto slojeva boja na papiru ili celuloidnoj traci, samo „fajlovi“, veći ili manji broj digitalnih „piksela“. Prave se mnogo lakše i jeftinije.

Poslednjih dana foto-laboratorija u Kanzasu imala je mnoštvo posetilaca: mnogi nisu štedeli ni vremena ni truda da lično donesu svoje poslednje kasete sa „kodahromom“ na razvijanje. Među njima je bio i profesionalni fotograf Stiv Mekari, autor čuvene fotografije „Avganistanska devojka“ koja se 1984. pojavila na koricama magazina „Nacionalna geografija“. Mekari je imao čast da mu „Kodak“, kada je u junu 2009. zatvorio liniju za proizvodnju „kodahroma“, uruči poslednju rolnu filma sa 36 snimaka.

Naslovnica Nac. geografije iz 1985. sa slikom S. Mekarija

Pola od toga Mekari je „ispucao“ u Njujorku, a pola u Indiji. Do Parsona se odvezao automobilom, jer, kako je rekao, nije želeo da rizikuje da se poslednji proizvedeni „kodahrom“ zagubi negde u pošti.

Jedan čovek je na razvijanje doneo čak 1.580 filmova i za to platio 15.798 dolara.

„Kodahrom“ je mogao da se razvija samo u 25 laboratorija širom sveta koje su imale specijalnu licencu „Kodaka“. Razvijanje je bilo uračunato u cenu filma, koji se slao poštom, u svojoj originalnoj kaseti, da bi se nazad dobila kutijica sa 24 ili 36 slajdova, koji su onda projektovani na zid.

Ovom filmu je 1973. Pol Sajmon iz čuvenog dueta „Sajmon i Garfankl“ posvetio jednu pesmu „Mama, nemoj da mi uzimaš kodahrom“.

„Kodahrom“ mu je na kraju uzela digitalna tehnologija. Zaposleni u radnji Dvejna Stejla nosili su u četvrtak žute majice na kojima je bio ispisan epitaf: „Najbolji slajd i kinematografski film u istoriji zvanično je otišao. Kodahrom: 1935–2010”.

Link: Objava Kodak-a iz 2009. godine o prestanku proizvodnje Kodakhroma,

Letopis Šapca 1933. - 1944.

Rukopisna knjiga prote Grigorija Gliše Babovića „Letopis Šapca 1933–1944”, obogaćena dokumentarnim prilozima, zasigurno je izdavački poduhvat, kojim su se na izmaku minule 2010. godini mogli ponositi Biblioteka šabačka i Institut za noviju istoriju Srbije u Beogradu. Retko, dragoceno svedočanstvo o desetak najburnijih godina dvadesetog veka, od izuzetnog je značaja za dalje izučavanje društvene i političke istorije Srbije, koja se ne može razumeti bez predočavanja javnosti ovakvih izvora.

– Originalni rukopis čuva se u našem Zavičajnom odeljenju, a dobili smo ga sredinom osamdesetih godina prošlog veka od protinog sina Boška Babovića, nekadašnjeg urednika kulturne rubrike „Politike”. Smatrali smo da je priređivanje knjige ne samo dug prema Grigoriju Baboviću, jednoj od upečatljivijih ličnosti svoga vremena, već i sugrađanima i javnostikoji imaju pravo da saznaju šta se tada dešavalo – kaže direktorka Biblioteke šabačke mr Sonja Bokun Đinić.

Grigorije Babović (1886–1961) rođen je Orioliku u Hrvatskoj. Posle niže gimnazije u Vinkovcima, svoje klasično obrazovanje nastavio je u Srpskoj velikoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima. Želeo je da studira muziku, ali se upisao u Karlovačku bogosloviju, koju je završio u leto 1911. godine. Početkom 1933. godine, posle službovanja u Bosutu, Vukovaru i Negoslavcima, premešten je u Šabac. Od te godine uredno je pisao i letopis, koji se završava 23. oktobra 1944. godine, ulaskom partizana u grad.

– Poseban značaj Babovićevom rukopisu daju prilozi koje autor vrlo vešto kombinuje sa autentičnim tekstom. Njih čine brojni članci, kako iz lokalnih štampanih glasila, poput „Šabačkog glasnika” i „Podrinskog vesnika”, tako i „Politike”, „Vremena”, „Pravde”, ali i okupacionog „Novog vremena”. Tu su i novčanice, poštanske marke, cenovnici, najave događaja i vremenskih prilika, plakate, objave iz predratnog i ratnog perioda, nemačke naredbe i obaveštenja o streljanjima – objašnjava Sonja Bokun Đinić.

Priređivač knjige mr Sanja Petrović Todosijević, istraživač-saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije, kaže da letopis predstavlja značajan izvor iz osetljivijeg ugla malog srbijanskog grada u predvečerje najvećeg sukoba u istoriji čovečanstva. Babović pruža uvid u događaje kao što su ubistvo kralja Aleksandra u Marseju (1934), Konkordatska kriza (1937), izmirenje episkopata s vladom Milana Stojadinovića (1938), izbor patrijarha Gavrila Dožića (1938), pad vlade Milana Stojadinovića i izbor vlade Dragiše Cvetkovića (1939), napad Nemačke na Poljsku (1939), uspostavljanje diplomatskih odnosa između Kraljevine Jugoslavije i SSSR-a (1940)...

– Interpretacija perioda od bombardovanja Beograda 6. aprila 1941, preko četvorogodišnje okupacije do oslobođenja Šapca 23. oktobra 1944. predstavlja, u metodološkom i istoriografskom smislu, najznačajniji deo rukopisa. Osvrt na ratnu zbilju šabačke čaršije posebno je važan jer pruža izdiferenciraniji uvid u okupaciju, kolaboraciju, otpor, stradanje, istrebljenje preko hiljadu Jevreja iz takozvanog Kladovskog transporta, pojedinačna i masovna ubistva, borbe za oslobođenje grada – kaže Sanja Petrović Teodosijević.

Letopis prote Grigorija Babovića završava se spiskom 36 Šapčana, streljanih na polustrušenom železničkom mostu preko Save na dan Svete Petke 27. oktobra 1944. godine. Do proleća 1945. godine reka je postala neobeležena grobnica više stotina, a po nekim tvrdnjama i do dve hiljade građana, koje je novi režim bez sprovedenog sudskog postupka nemilosrdno likvidirao kao svoje ideološke protivnike.

Link: podrinske.com,

Gligorije Gliša Babović

Sirmivm posetilo 12.500 ljudi

Turistički centar Carska palata u 2010. godini obišlo je 12.500 posetilaca. Među njima bilo je i dosta gostiju iz inostranstva, posebno iz Italije, Nemačke, Slovenije, Hrvatske i drugih zemalja.

- Oni su bili u mogućnosti da obiđu i ranohrišćansku baziliku svetog Dimitrija, kao i Lapidarijum Muzeja Srema - izjavio je direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Sremskoj Mitrovici Ljubiša Šulaja, kome je povereno održavanje "Carske palete".

U ovoj godini očekuje se još veći broj posetilaca, a već je potvrđen dolazak gostiju iz zemlje i inostranstva. Reč je uglavnom, o posetama 50 do 100 gostiju u organizaciji domaćih i inostranih turističkih agencija.

Ove godine planira se i rekonstrukcija 250 kvadratnih metara mozaika, koji su krasili Carsku palatu, a koju će izvesti stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu kulture. U Carskoj palati su prošle godine prvi put organizovane kulturne i druge manifestacije. S time će se nastaviti i 2011. godini.

Trajnu zaštitu Carske palate, najvrednijeg lokaliteta antičkog Sirmijuma, jedne od prestonica Rimskog carstva u vreme tetrarhije, na čijim ostacima je podignut najveći sremski grad, zajednički su realizovali republička ministarstva za kulturu i ekonomiju i regionalni razvoj u vrednosti oko dva miliona evra.

Zaštita Carske palate i njena prezentacija su deo šireg projekta "Putevima rimskih imperatora".

Idealna rekonstrukcija i plan istraživanja lokaliteta