8. април 2011.
7. април 2011.
20.000. broj Večernjih novosti
Kada je tačno pre 57 godina, 6 meseci i 9 dana, iz starih rotacionih mašina izašao prvi broj "Večernjih novosti", malo je ko mogao da poveruje da će prvi "bulevarski list" biti začetnik nove ere u srpskom i jugoslovenskom novinarstvu. Još vruć od štampe, drugačijeg formata i sadržaja, prvi "večernjak" se pojavio na ulicama glavog grada, negde u sumrak 16. oktobra 1953. godine, u jeku tršćanske krize, koja je ozbiljno pretila da uzdrma zemlju.
Ideja o pokretanju lista "Večernje novosti" potekla je od poznatog novinara, publiciste i istoričara Vladimira Dedijera. U to vreme glavni urednik "Borbe", Dedijer je spontano sugerisao svojim saradnicima koji su, zbog događaja u Trstu, pripremali vanredno izdanje lista, pokretanje novog koji bi izlazio po podne i objavljivao sveže, kratke vesti sa dosta fotografija i krupnih naslova.
Rođen u jednom dahu, list je dobio ime "Večernje novosti" i svog prvog urednika, Slobodana Glumca, novinara čije slojevito delovanje nije moguće obuhvatiti jednim pogledom, ni osvetliti jednim snopom prodornih zraka. Novinarstvo je shvatao kao delovanje iz drugog plana. Tome je učio i mlađe kolege da novinarstvo bude "legura plemenitih sastojaka dara, intuicije, iskustva, postojane etike i osećanja mere".
Govorio je: "Novinar je hroničar današnjeg dana koji, pišući o ljudima i događajima, o težnjama i željama, radostima i mukama, verno izražava jednu stvarnost. Tako vernu da generacije koje dolaze mogu da razumeju i ljude prošlog vremena. To je veliki zadatak, pun rizika: to je rizik svakog sata, svakog napisanog retka, rizik koji se krije u svakoj reči koji novinar slaže u smisao, u slike, u nagoveštaje koji obuzimaju čitaoca, njegov razum i osećanja. Zbog svega toga, novinar nikad ne pomišlja da radi nešto drugo, lakše, lagodnije, što nosi manje muke, što donosi manje ožiljaka."
Tiraž prvog broja, koji je potpisao Glumac, bio je 14.501 primerak. Imao je samo osam strana. Na ulice su ga izneli kolporteri najavljujući aktuelne naslove i uzvikujući: "Večernje novosti!"
Prvi "bulevarac" koji nije imao ambiciju da se nametne ozbiljnošću karakterističnom za ondašnje državne i partijske novine, pojavio se u prelomnom, za duh izazovnom i opasnom vremenu, rizičnom za svaku slobodniju i ličniju misao. Ali, bilo je to doba stvaralačkih izazova, doba hrabrih i darovitih, odlučnih novinara i urednika. Mali format, nov prelom lista, življe stranice, senzacionalistički naslovi, kratke informacije, blaže ideološko propovedništvo i orijentacija na životne priče postali su obrazac nove žurnalističke profesije.
Od tog kasnog popodneva do danas, "Novosti" su, služeći opštem i nacionalnom interesu, čitaocu uručile gotovo 5,2 milijarde primeraka.
Prošlo je mnogo vremena, svet se izmenio, a deviza "brzo, kratko, jasno", koja je bila siže novinarskog koncepta, postala je imperativ modernog novinarstva u našoj zemlji.
Dopisnike je smatrao stubom tiraža i ugleda lista, kulturu ne manje važnom od politike. Isticao je "birokratija voli čedne novine, e, pa mi nećemo da budemo čedni, hoćemo da zavirimo pod tepih, da čujemo šta se odlučuje iza zatvorenih vrata, da otkrijemo ko je kriv za jaz između normi i prakse. To je istraživanje opasno, kao lov u prašumi".
Stalne novine
* Prvi strip - "Porodica Tarana", objavljen nekoliko dana posle smrti njegovog autora Dž. M. Mansa, 3. septemabra 1954.
* Prvi feljton od devet nastavaka o venčanju princa Monaka Renijea i filmske dive Grejs Keli, objavljen u januaru 1956.
* Prva nagradna igra "Sto nagrada" lansirana je 8. oktobra 1956.
* Prvi TRN ("Tako reći nezvanično") objavljen 16. februara 1959.
* Prve ilustrovane srednje strane sa obnaženim lepoticama, novitet u žurnalistici, pojavile se 12. oktobra 1959.
* Prvo beogradsko izdanje osvanulo marta 1964.
* Prvi "Najplemenitiji podvig" održan 26. septembra 1963.
REKORDNI TIRAŽI
Na prvu godišnjicu lista, oktobra 1954. godine, tiraž je iznosio 40.483 primerka.
Iz godine u godinu tiraž je rastao. Tako je prosečni tiraž u leto 1963. godine od oko 150.000 narastao u dane posle zemljotresa u Skoplju na 216.551 primerak. Posle ubistva predsednika SAD, Dž. F. Kenedija "Novosti" su štampane u tiražu od 356.626 primeraka.
U vreme četvrtog plenuma CK SKJ, kad je smenjen Ranković, popeo se na 412.910 primeraka. Zahvaljujući izveštajima o okupaciji Čehoslovačke 1968. godine, tiraž je dostigao rekordnih - 494.845 primeraka.
Tiražni rekordi postignuti su u broju za Novu 1971. godinu (722.477 primeraka). U danu posle smrti Josipa Broza Tita "Novosti" su štampane u 1.030.150 primeraka.
Najtiražnija godina bila je 1987. sa prosečnim tiražom od 407.000 primeraka
Ideja o pokretanju lista "Večernje novosti" potekla je od poznatog novinara, publiciste i istoričara Vladimira Dedijera. U to vreme glavni urednik "Borbe", Dedijer je spontano sugerisao svojim saradnicima koji su, zbog događaja u Trstu, pripremali vanredno izdanje lista, pokretanje novog koji bi izlazio po podne i objavljivao sveže, kratke vesti sa dosta fotografija i krupnih naslova.
Rođen u jednom dahu, list je dobio ime "Večernje novosti" i svog prvog urednika, Slobodana Glumca, novinara čije slojevito delovanje nije moguće obuhvatiti jednim pogledom, ni osvetliti jednim snopom prodornih zraka. Novinarstvo je shvatao kao delovanje iz drugog plana. Tome je učio i mlađe kolege da novinarstvo bude "legura plemenitih sastojaka dara, intuicije, iskustva, postojane etike i osećanja mere".
Govorio je: "Novinar je hroničar današnjeg dana koji, pišući o ljudima i događajima, o težnjama i željama, radostima i mukama, verno izražava jednu stvarnost. Tako vernu da generacije koje dolaze mogu da razumeju i ljude prošlog vremena. To je veliki zadatak, pun rizika: to je rizik svakog sata, svakog napisanog retka, rizik koji se krije u svakoj reči koji novinar slaže u smisao, u slike, u nagoveštaje koji obuzimaju čitaoca, njegov razum i osećanja. Zbog svega toga, novinar nikad ne pomišlja da radi nešto drugo, lakše, lagodnije, što nosi manje muke, što donosi manje ožiljaka."
Tiraž prvog broja, koji je potpisao Glumac, bio je 14.501 primerak. Imao je samo osam strana. Na ulice su ga izneli kolporteri najavljujući aktuelne naslove i uzvikujući: "Večernje novosti!"
Prvi "bulevarac" koji nije imao ambiciju da se nametne ozbiljnošću karakterističnom za ondašnje državne i partijske novine, pojavio se u prelomnom, za duh izazovnom i opasnom vremenu, rizičnom za svaku slobodniju i ličniju misao. Ali, bilo je to doba stvaralačkih izazova, doba hrabrih i darovitih, odlučnih novinara i urednika. Mali format, nov prelom lista, življe stranice, senzacionalistički naslovi, kratke informacije, blaže ideološko propovedništvo i orijentacija na životne priče postali su obrazac nove žurnalističke profesije.
Od tog kasnog popodneva do danas, "Novosti" su, služeći opštem i nacionalnom interesu, čitaocu uručile gotovo 5,2 milijarde primeraka.
Prošlo je mnogo vremena, svet se izmenio, a deviza "brzo, kratko, jasno", koja je bila siže novinarskog koncepta, postala je imperativ modernog novinarstva u našoj zemlji.
Dopisnike je smatrao stubom tiraža i ugleda lista, kulturu ne manje važnom od politike. Isticao je "birokratija voli čedne novine, e, pa mi nećemo da budemo čedni, hoćemo da zavirimo pod tepih, da čujemo šta se odlučuje iza zatvorenih vrata, da otkrijemo ko je kriv za jaz između normi i prakse. To je istraživanje opasno, kao lov u prašumi".
Stalne novine
* Prvi strip - "Porodica Tarana", objavljen nekoliko dana posle smrti njegovog autora Dž. M. Mansa, 3. septemabra 1954.
* Prvi feljton od devet nastavaka o venčanju princa Monaka Renijea i filmske dive Grejs Keli, objavljen u januaru 1956.
* Prva nagradna igra "Sto nagrada" lansirana je 8. oktobra 1956.
* Prvi TRN ("Tako reći nezvanično") objavljen 16. februara 1959.
* Prve ilustrovane srednje strane sa obnaženim lepoticama, novitet u žurnalistici, pojavile se 12. oktobra 1959.
* Prvo beogradsko izdanje osvanulo marta 1964.
* Prvi "Najplemenitiji podvig" održan 26. septembra 1963.
REKORDNI TIRAŽI
Na prvu godišnjicu lista, oktobra 1954. godine, tiraž je iznosio 40.483 primerka.
Iz godine u godinu tiraž je rastao. Tako je prosečni tiraž u leto 1963. godine od oko 150.000 narastao u dane posle zemljotresa u Skoplju na 216.551 primerak. Posle ubistva predsednika SAD, Dž. F. Kenedija "Novosti" su štampane u tiražu od 356.626 primeraka.
U vreme četvrtog plenuma CK SKJ, kad je smenjen Ranković, popeo se na 412.910 primeraka. Zahvaljujući izveštajima o okupaciji Čehoslovačke 1968. godine, tiraž je dostigao rekordnih - 494.845 primeraka.
Tiražni rekordi postignuti su u broju za Novu 1971. godinu (722.477 primeraka). U danu posle smrti Josipa Broza Tita "Novosti" su štampane u 1.030.150 primeraka.
Najtiražnija godina bila je 1987. sa prosečnim tiražom od 407.000 primeraka
6. април 2011.
Povez za oko Džona Vejna na aukciji
Povez za oko koji je legendarni holivudski glumac Džon Vejn nosio u filmu "Čovek zvani hrabrost" iz 1969. biće prodat u oktobru na aukciji u Los Anđelesu, javlja BBC.
Drugi lični predmeti slavnog glumca, poput Zlatnog globusa koji je osvojio za ulogu maršala Rustera Kogburna u tom klasiku vesterna (koji je nedavno doživeo rimejk u režiji braće Koen), takođe će se naći na licitaciji u organizaciji kuće Heritejdž okšns.
Na aukciju će biti stavljeni i Vejnove kaubojske čizme, šeširi, vozačka dozvola, pasoš i razni filmski scenariji, a očekuje se da budu prodati za 100 do 50.000 dolara.
Slavni glumac je snimio više od 170 filmova, uglavnom vesterna. Umro je 1979. od raka u 72 godini.
Sav prihod od prodaje biće upotrebljen za finansiranje Fondacije Džon Vejn za istraživanje raka.
Link: johnwayne.com,
Drugi lični predmeti slavnog glumca, poput Zlatnog globusa koji je osvojio za ulogu maršala Rustera Kogburna u tom klasiku vesterna (koji je nedavno doživeo rimejk u režiji braće Koen), takođe će se naći na licitaciji u organizaciji kuće Heritejdž okšns.
Na aukciju će biti stavljeni i Vejnove kaubojske čizme, šeširi, vozačka dozvola, pasoš i razni filmski scenariji, a očekuje se da budu prodati za 100 do 50.000 dolara.
Slavni glumac je snimio više od 170 filmova, uglavnom vesterna. Umro je 1979. od raka u 72 godini.
Sav prihod od prodaje biće upotrebljen za finansiranje Fondacije Džon Vejn za istraživanje raka.
Link: johnwayne.com,
70 godina bombardovanja Beograda
Na današnji dan 1941. godine avioni Luftvafea bombardovali su Beograd, a u tom napadu nacističke Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju do temelja je izgorela Narodna biblioteka Srbije na Kosančićevom vencu. Osim ljudskih žrtava i ogromne materijalne štete, taj tragični događaj naneo je i nenadoknadivu štetu srpskoj kulturi. Sedamdeset godina kasnije, Narodna biblioteka Srbije obeležava svoj dan povratkom 796 knjiga izdavačke kuće „Geca Kon“ koje su nacisti ukrali nakon okupacije Jugoslavije.
Otvaranje obnovljene biblioteke, svojevremeno najavljeno za 6. april, čija rekonstrukcija traje već tri i po godine, najzad se sasvim primakla kraju. Među vraćenim knjigama je šezdesetak naslova kojih u fondu biblioteke dosad nije bilo, ali upravnik Narodne biblioteke Sreten Ugričić kaže da je značaj gesta njegovih nemačkih kolega veći od same vrednosti knjiga koje je Srbiji vratila Univerzitetska biblioteka u Lajpcigu.
- Vrednost toga je civilizacijska, istorijska, moralna, kulturološka. To je jedan proces koji očigledno zahteva vreme i sazrevanje u svakom smislu. Potrebna je akumulacija istorijskog iskustva i svesti, tihi ali kompleksan proces koji ima više dimenzija, da bi sazrela odluka kojom se te knjige vraćaju tamo gde pripadaju. U tome treba sagledati veličinu ovog gesta vraćanja knjiga - kaže Ugričić. Na pitanje da li se ovim gestom stavlja tačka na jedan deo srpske i nemačke istorije, Ugričić kaže da je to ipak deo jednog šireg procesa.
- Ovim gestom pokazuje se razumevanje, poštovanje, saosećanje i okrenutost vrednostima koje će nam obezbediti zajedničku budućnost, saradnju, mir i prijateljstvo. Ali neće ovaj gest biti tačka. Naprotiv, on je deo procesa i on je taj dobar primer kako bi taj proces trebalo da se odvija u kontinuitetu, neprestano, na svim nivoima - u kulturi, ekonomiji, politici... - kaže Ugričić.
Ministar kulture Predrag Marković nije želeo da govori o ovom događaju pre same današnje svečanosti, ali je kratko prokomentarisao da je još tokom posete Lajpcigu na Sajmu knjiga najavio da je gest Nemačke jedan od najvažnijih događaja za kulturno nasleđe naše zemlje u ovoj godini.
Zanimljivo je da će danas obeležavanju Dana Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu prisustvovati i direktor Univerzitetske biblioteke u Lajpcigu Ulrih Johan Šnajder, kao i ambasador Nemačke u Beogradu Volfram Mas, što je prvo prisustvo predstavnika Nemačke ovom događaju. Upravo je Šnajder najzaslužniji za vraćanje ukradenih knjiga u Beograd.
Tih 796 knjiga na srpskom jeziku uglavnom potiče iz klasičnih edicija Gece Kona, u kojima je on objavljivao prevode klasičnih dela evropske misli, filozofije, sociologije, istorije umetnosti, kao i dela domaćih klasika ali i savremenika, kao što je Slobodan Jovanović.
Povratak knjiga iz Lajpciga svakako predstavlja gest vredan svakog poštovanja, ali javnost je mesecima očekivala da će obeležavanje 70. godišnjice 6. aprila proteći u obnovljenoj zgradi Narodne biblioteke. Ugričić kaže da je završetak radova pomeren na 15. maj.
- Novi ministar kulture Predrag Marković je dosta ubrzao rekonstrukciju. Mi još ne možemo da odredimo tačan datum kada će prvi korisnici ući. Nadamo se da će se to desiti najkasnije mesec dana posle završetka rekonstrukcije, dakle polovinom juna. Nije slučajno što sve rekonstrukcije ustanova kulture toliko dugo traju. To je refleks marginalnog statusa kulture, i to ne u društvu, jer ljudi su gladni kulture, nego na političkim agendama onih koji odlučuju. Nadamo se da će to u narednom periodu biti promenjeno, jer kultura je osnova bez koje nema razvoja. Sve ono za šta se zalažemo - međunarodne integracije, standardi u tržišnoj utakmici, u obrazovanju i nauci, medicini, ekologiji, ishrani, zaštiti manjina... - pretpostavlja određeni kulturni nivo bez kojeg ništa ne može da funkcioniše i pretvara se u imitaciju - kaže Ugričić.
Nenadoknadiva šteta
U bombardovanju od 6. aprila najveći gubitak predstavlja nestanak unikata iz fonda biblioteke. Sreten Ugričić kaže da je u međuvremenu obnovljeno preko 95 odsto uništenog fonda. Ono što, nažalost, ne može biti obnovljeno jesu unikati (1.300 srednjovekovnih ćirilskih rukopisa, zaostavština javnih ličnosti Srbije 17. i 18. veka, kao što su Karadžić, Daničić, Mušicki, kolekcija mapa, karata i gravira, kao i neprocenjivi turski arhiv dokumenata o Beogradu i Srbiji, koji su do aprila 1941. bili potpuno neistraženi).
Stradala i u I svetskom ratu
TOKOM bombardovanja Beograda u Prvom svetskom ratu stradao je deo fonda Narodne biblioteke Srbije. Knjige su potom preseljene na više mesta u Beogradu, Nišu i Kosovskoj Mitrovici. Deo fonda dospeo je i do Sofije, ali je posle rata vraćen. Nestalo je dosta građe, rukopisa, knjiga i novina.
10 dragocenih knjiga
Među 60 vraćenih dela kojih nije bilo u fondu NBS su i sledeće:
1. Jovan Sterija Popović: Volšebni magarac
2. Pavle Popović: Iz književnosti
3. Aleksandar Solovljev: Dušanov zakonik
4. Zakonodavstvo Srpske pravoslavne crkve
5. Invalidski zakon
6. Crkveno zakonodavstvo Srpske pravoslavne crkve
7. Sudski trebnik
8. Branislav Nušić: Put oko sveta
9. Grej Zejn: Osvetnik prašume
10. Vlad Lj. Belić: Ratovi srpskog naroda u XIX i XX veku
Otvaranje obnovljene biblioteke, svojevremeno najavljeno za 6. april, čija rekonstrukcija traje već tri i po godine, najzad se sasvim primakla kraju. Među vraćenim knjigama je šezdesetak naslova kojih u fondu biblioteke dosad nije bilo, ali upravnik Narodne biblioteke Sreten Ugričić kaže da je značaj gesta njegovih nemačkih kolega veći od same vrednosti knjiga koje je Srbiji vratila Univerzitetska biblioteka u Lajpcigu.
- Ovim gestom pokazuje se razumevanje, poštovanje, saosećanje i okrenutost vrednostima koje će nam obezbediti zajedničku budućnost, saradnju, mir i prijateljstvo. Ali neće ovaj gest biti tačka. Naprotiv, on je deo procesa i on je taj dobar primer kako bi taj proces trebalo da se odvija u kontinuitetu, neprestano, na svim nivoima - u kulturi, ekonomiji, politici... - kaže Ugričić.
Ministar kulture Predrag Marković nije želeo da govori o ovom događaju pre same današnje svečanosti, ali je kratko prokomentarisao da je još tokom posete Lajpcigu na Sajmu knjiga najavio da je gest Nemačke jedan od najvažnijih događaja za kulturno nasleđe naše zemlje u ovoj godini.
Zanimljivo je da će danas obeležavanju Dana Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu prisustvovati i direktor Univerzitetske biblioteke u Lajpcigu Ulrih Johan Šnajder, kao i ambasador Nemačke u Beogradu Volfram Mas, što je prvo prisustvo predstavnika Nemačke ovom događaju. Upravo je Šnajder najzaslužniji za vraćanje ukradenih knjiga u Beograd.
Tih 796 knjiga na srpskom jeziku uglavnom potiče iz klasičnih edicija Gece Kona, u kojima je on objavljivao prevode klasičnih dela evropske misli, filozofije, sociologije, istorije umetnosti, kao i dela domaćih klasika ali i savremenika, kao što je Slobodan Jovanović.
Povratak knjiga iz Lajpciga svakako predstavlja gest vredan svakog poštovanja, ali javnost je mesecima očekivala da će obeležavanje 70. godišnjice 6. aprila proteći u obnovljenoj zgradi Narodne biblioteke. Ugričić kaže da je završetak radova pomeren na 15. maj.
- Novi ministar kulture Predrag Marković je dosta ubrzao rekonstrukciju. Mi još ne možemo da odredimo tačan datum kada će prvi korisnici ući. Nadamo se da će se to desiti najkasnije mesec dana posle završetka rekonstrukcije, dakle polovinom juna. Nije slučajno što sve rekonstrukcije ustanova kulture toliko dugo traju. To je refleks marginalnog statusa kulture, i to ne u društvu, jer ljudi su gladni kulture, nego na političkim agendama onih koji odlučuju. Nadamo se da će to u narednom periodu biti promenjeno, jer kultura je osnova bez koje nema razvoja. Sve ono za šta se zalažemo - međunarodne integracije, standardi u tržišnoj utakmici, u obrazovanju i nauci, medicini, ekologiji, ishrani, zaštiti manjina... - pretpostavlja određeni kulturni nivo bez kojeg ništa ne može da funkcioniše i pretvara se u imitaciju - kaže Ugričić.
Nenadoknadiva šteta
U bombardovanju od 6. aprila najveći gubitak predstavlja nestanak unikata iz fonda biblioteke. Sreten Ugričić kaže da je u međuvremenu obnovljeno preko 95 odsto uništenog fonda. Ono što, nažalost, ne može biti obnovljeno jesu unikati (1.300 srednjovekovnih ćirilskih rukopisa, zaostavština javnih ličnosti Srbije 17. i 18. veka, kao što su Karadžić, Daničić, Mušicki, kolekcija mapa, karata i gravira, kao i neprocenjivi turski arhiv dokumenata o Beogradu i Srbiji, koji su do aprila 1941. bili potpuno neistraženi).
Stradala i u I svetskom ratu
TOKOM bombardovanja Beograda u Prvom svetskom ratu stradao je deo fonda Narodne biblioteke Srbije. Knjige su potom preseljene na više mesta u Beogradu, Nišu i Kosovskoj Mitrovici. Deo fonda dospeo je i do Sofije, ali je posle rata vraćen. Nestalo je dosta građe, rukopisa, knjiga i novina.
10 dragocenih knjiga
Među 60 vraćenih dela kojih nije bilo u fondu NBS su i sledeće:
1. Jovan Sterija Popović: Volšebni magarac
2. Pavle Popović: Iz književnosti
3. Aleksandar Solovljev: Dušanov zakonik
4. Zakonodavstvo Srpske pravoslavne crkve
5. Invalidski zakon
6. Crkveno zakonodavstvo Srpske pravoslavne crkve
7. Sudski trebnik
8. Branislav Nušić: Put oko sveta
9. Grej Zejn: Osvetnik prašume
10. Vlad Lj. Belić: Ratovi srpskog naroda u XIX i XX veku
4. април 2011.
Zaštićene životinjske vrste WWF 2011
Ovogodišenje izdanje prigodnih maraka pod nazivom "Zaštićene životinjske vrste" posvećeno je samo jednoj vrsti: malom vrancu (Phalacrocorax pugmeus) poznatom u narodu i kao mali kormoran. Ovo izdanje od četiri marke nominala 22, 33, 44 i 66 dinara Pošta Srbije je pustila u opticaj 4. aprila.
Vranci ili kormorani nastanjuju isključivo vodena staništa. U skladu sa tim hrane se pretežno ribom koju hvataju gnjureći. Noge su im prilagođene snažnom veslanju pa imaju sva četiri prsta povezana velikom opnom. Veliki kormoran je crne boje, veličine guske i živi i po močvarama Panonske nizije.
Mali vranac je upola manji od svog rođaka velikog kormorana, veličine 45 do 55 centimetara, pri čemu je mužjak nešto krupniji od ženke. Karakteriše ga širok vrat, okrugla glava i nešto duži rep. Mali vranac je veoma društvena ptica, gnezdi se u kolonijama, a zimi se okuplja u veća jata na nezaleđenim površinama vode.
Kada pravi gnezdo perije mu je tamno, gotovo crne boje, sa belim tačkicama, pogotovu na telu, dok su glava i vrat tamnosmeđi. Ove bele tačkice nestaju kada prođe period gnežđenja. Pored ribe hrani se i vodenim rakovima. Nakon ronjenja suši se na granama drveća sa raširenim krilima.
Zamasi krilima su mu brzi i jaki, ali često zna da jedri na vazdušnim strujama i to obično nisko, tik uz vodu. Gnezdo pravi od grančica, trave i trske na visini od metar do metar i po iznad površine vode. Ženka krajem aprila polaže od četiri do šest svetlozeleno-plavih jaja.
Period inkubacije traje oko 30 dana. Kada se izlegu, mladunci zavise od svojih roditelja.
Nastanjuju vodena staništa jugoistočne Evrope i Bliskog istoka. Evropska populacija je u periodu od 1970. do 1990. godine zabeležila drastičan pad brojnosti, pa je proglašena za globalno ugroženu vrstu sa nepovoljnim statusom zaštite.
U Srbiji se mali vranac redovno gnezdio do sredine prošlog veka. U Pančevačkom ritu, blizu Beograda, čak je postojalo veliko gnezdilište. Međutim, usled stalne degradacije i isušivanja staništa gotovo je potpuno nestao kod nas. Danas se u Srbiji gnezdi na svega nekoliko lokacija u Vojvodini i Negotinskoj krajini, a brojnost mu je procenjena na 350 do 500 gnezdećih parova.
Ohrabruje podatak da se krajem prošlog veka mali vranac ponovo vratio u Beograd i to u velikom broju, ali ovoga puta kao zimovalica. Zahvaljujući redovnom praćenju tokom zime utvrđena brojnost mu dostiže i do 7.000 jedinki, što čini deseti deo ukupne evropske populacije. Zbog toga je mali vranac u Srbiji proglašen za strogo zaštićenu vrstu prema Zakonu o zaštiti prirode. Na osnovu toga svako njegovo hvatanje, uništavanje, eksploatisanje, pa i uznemiravanje strogo je zabranjeno.
U gornjim uslovima, prvi put na markama Srbije nalazi se znak Svetskog fonda za zaštitu divljih životinja (WWF) na kojem se kao simbol za sve ugrožene vrste nalazi panda. Izdanja sa ovim znakom su popularna među filatelistima jer su se mnogu sakupljači specijalizovali za marke sa oznakom ovog međunarodnog fonda. U Švajcarskoj se počev od 1998. godine u razmacima od po nekoliko godina izdaje specijalni filatelistički katalog sa svim markama na kojima se nalazi znak Svetskog fonda za zaštitu divljih životinja.
Umetničku obradu uradila je mr Marina Kalezić, akademski slikar iz Beograda. Stručnu saradnju u izboru motiva i tekstova pružila je Daliborka Stanković iz Prirodnjačkog muzeja u Beogradu.
Vranci ili kormorani nastanjuju isključivo vodena staništa. U skladu sa tim hrane se pretežno ribom koju hvataju gnjureći. Noge su im prilagođene snažnom veslanju pa imaju sva četiri prsta povezana velikom opnom. Veliki kormoran je crne boje, veličine guske i živi i po močvarama Panonske nizije.
Mali vranac je upola manji od svog rođaka velikog kormorana, veličine 45 do 55 centimetara, pri čemu je mužjak nešto krupniji od ženke. Karakteriše ga širok vrat, okrugla glava i nešto duži rep. Mali vranac je veoma društvena ptica, gnezdi se u kolonijama, a zimi se okuplja u veća jata na nezaleđenim površinama vode.
Kada pravi gnezdo perije mu je tamno, gotovo crne boje, sa belim tačkicama, pogotovu na telu, dok su glava i vrat tamnosmeđi. Ove bele tačkice nestaju kada prođe period gnežđenja. Pored ribe hrani se i vodenim rakovima. Nakon ronjenja suši se na granama drveća sa raširenim krilima.
Zamasi krilima su mu brzi i jaki, ali često zna da jedri na vazdušnim strujama i to obično nisko, tik uz vodu. Gnezdo pravi od grančica, trave i trske na visini od metar do metar i po iznad površine vode. Ženka krajem aprila polaže od četiri do šest svetlozeleno-plavih jaja.
Period inkubacije traje oko 30 dana. Kada se izlegu, mladunci zavise od svojih roditelja.
Nastanjuju vodena staništa jugoistočne Evrope i Bliskog istoka. Evropska populacija je u periodu od 1970. do 1990. godine zabeležila drastičan pad brojnosti, pa je proglašena za globalno ugroženu vrstu sa nepovoljnim statusom zaštite.
U Srbiji se mali vranac redovno gnezdio do sredine prošlog veka. U Pančevačkom ritu, blizu Beograda, čak je postojalo veliko gnezdilište. Međutim, usled stalne degradacije i isušivanja staništa gotovo je potpuno nestao kod nas. Danas se u Srbiji gnezdi na svega nekoliko lokacija u Vojvodini i Negotinskoj krajini, a brojnost mu je procenjena na 350 do 500 gnezdećih parova.
Ohrabruje podatak da se krajem prošlog veka mali vranac ponovo vratio u Beograd i to u velikom broju, ali ovoga puta kao zimovalica. Zahvaljujući redovnom praćenju tokom zime utvrđena brojnost mu dostiže i do 7.000 jedinki, što čini deseti deo ukupne evropske populacije. Zbog toga je mali vranac u Srbiji proglašen za strogo zaštićenu vrstu prema Zakonu o zaštiti prirode. Na osnovu toga svako njegovo hvatanje, uništavanje, eksploatisanje, pa i uznemiravanje strogo je zabranjeno.
U gornjim uslovima, prvi put na markama Srbije nalazi se znak Svetskog fonda za zaštitu divljih životinja (WWF) na kojem se kao simbol za sve ugrožene vrste nalazi panda. Izdanja sa ovim znakom su popularna među filatelistima jer su se mnogu sakupljači specijalizovali za marke sa oznakom ovog međunarodnog fonda. U Švajcarskoj se počev od 1998. godine u razmacima od po nekoliko godina izdaje specijalni filatelistički katalog sa svim markama na kojima se nalazi znak Svetskog fonda za zaštitu divljih životinja.
Umetničku obradu uradila je mr Marina Kalezić, akademski slikar iz Beograda. Stručnu saradnju u izboru motiva i tekstova pružila je Daliborka Stanković iz Prirodnjačkog muzeja u Beogradu.
Marke su štampane u novosadskoj štampariji "Forum" tehnikom višebojnog ofseta. Šalterski tabak sadrži dvadeset maraka, koje čine po pet kompletnih serija, a u srednjoj koloni je vinjeta. Tiraž je 65.000 serija.
1. април 2011.
Projekat „Polio plus”
Prigodnom markom nominale 50 dinara Pošta Srbije je obeležila projekat „Polio plus” namenjen iskorenjivanju dečje paralize u svetu. Ova opaka zarazna bolest, koja predstavlja najvećeg ubicu i uzrok invaliditeta, pogotovu dece i mladih, poznata je već punih pet milenijuma.
Prema zvaničnim procenama, u svetu je do 1980. obolevalo i umiralo pola miliona dece godišnje. Ostale su zabeležene strašne epidemije sa trajnom paralizom ili smrću. Danas je broj smrtnih slučajeva sveden na 1.000 godišnje i preostale su samo četiri endemske zemlje: Avganistan, Pakistan, Indija i Nigerija. Za ovakav uspeh u iskorenjivanju bolesti najveće zasluge pripadaju Rotariju, humanitarnoj organizaciji. Poslednji, a ujedno i najteži korak u projektu iskorenjivanja dečje paralize sa 355 miliona američkih dolara pomaže Fondacija Melinde i Bila Gejtsa – čuvenog softverskog magnata, a Rotari se obavezao da prikupi još 200 miliona dolara.
Poliomijelitis, odnosno dečja paraliza, jeste akutna virusna infekcija, kod koje dolazi do zapaljenja sive mase kičmene moždine i može da izazove paralizu mišića. Teški slučajevi dovode do paralize sa atrofijom udova i mogu se završiti smrću.
Tek šezdesetih godina prošlog veka, Džonas Solk je živom vakcinom koja se ubrizgavala stao na put ovoj pošasti, a potom je Albert Sejbin usavršio oralnu vakcinu.
Rotari klub, sa 1,2 miliona članova u 34.000 klubova u više od 200 zemalja, uz podršku dr Alberta Sejbina, Svetske zdravstvene organizacije, Unicefa i američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti i nacionalnih institucija zdravlja, započeo je 1985. projekat „Polio plus”. Cilj projekta je potpuno iskorenjivanje dečje paralize vakcinacijom dece širom sveta, posebno novoređene, kao i postizanje imunizacionog nivoa protiv još pet zaraznih bolesti: difterije, tetanusa, pertusisa, morbila i te-be-cea.
Rezultati ovog projekta su izdati sertifikati u Americi 1994, Zapadnom Pacifiku 2000. i Evropi 2002. godine, kojima je potvrđeno da na njihovim prostorima nema više dečje paralize.
Umetničku obradu marke uradila je Marija Dokmanović, a stručnu saradnju pružili su prim. dr Velimir Baltezarević i Rotari klub Sremska Mitrovica.
Prigodna marka puštena je u opticaj 31. marta. Marke su štampane tehnikom višebojnog ofseta u novosadskoj štampariji „Forum” u šalterskim tabacima od po 10 komada maraka. Tiraž je 25.000 komada.
28. март 2011.
24. март 2011.
Velikani Narodnog pozorišta na poštanskim markama
Izložba "Velikani Narodnog pozorišta na poštanskim markama" biće otvorena 27. marta u Muzeju Narodnog pozorišta povodom Međunarodnog dana pozorišta, najavio je nacionalni teatar.
Izložbu će otvoriti slavni češki reditelj Jirži Mencl, koji, u korežiji sa Božidarom Durovićem, sprema operu Sergeja Prokofjeva "Zaljubljen u tri narandže" koja će premijerno biti izvedena 6. aprila na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.
U izložbenoj postavci su portreti Žanke Stokić, Branislava Nušića, Raše Plaovića, Dobrice Milutinovića, Čiča Ilije Stanojevića, Milana Grola, Huga Klajna, Jovana Đorđevića, Ljube Tadića, Ljubinke Bobić, Mije Aleksića, Milana Ajvaza, Milana Predića, Milivoja Živanovića, Milke Grgurove Aleksić, Miloša Žutića, Nevenke Urbanove, Petra Dobrinovića, Steve Žigona i Vere Nigrinove.
Postavku je priredila kustos Muzeja Narodnog pozorišta Zorica Janković, u saradnji sa Javnim preduzećem PTT saobraćaja “Srbija”, a obuhvata 20 portreta autorke Marine Kalezić.
Odlukom generalnog direktora Javnog preduzeća PTT saobraćaja “Srbija” Gorana Ćirića, portreti su poklonjeni Muzeju Narodnog pozorišta.
Kako je najavljeno, svi posetioci izložbe na poklon će dobiti besplatnu razglednicu na čijoj poledjini se nalazi marka Narodnog pozorišta. Ako žele nekome da je pošalju, mogu to da urade na licu mesta ubacivanjem u poštansko sanduče koje će biti postavljeno u muzeju.
Izložbu će otvoriti slavni češki reditelj Jirži Mencl, koji, u korežiji sa Božidarom Durovićem, sprema operu Sergeja Prokofjeva "Zaljubljen u tri narandže" koja će premijerno biti izvedena 6. aprila na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.
U izložbenoj postavci su portreti Žanke Stokić, Branislava Nušića, Raše Plaovića, Dobrice Milutinovića, Čiča Ilije Stanojevića, Milana Grola, Huga Klajna, Jovana Đorđevića, Ljube Tadića, Ljubinke Bobić, Mije Aleksića, Milana Ajvaza, Milana Predića, Milivoja Živanovića, Milke Grgurove Aleksić, Miloša Žutića, Nevenke Urbanove, Petra Dobrinovića, Steve Žigona i Vere Nigrinove.
Postavku je priredila kustos Muzeja Narodnog pozorišta Zorica Janković, u saradnji sa Javnim preduzećem PTT saobraćaja “Srbija”, a obuhvata 20 portreta autorke Marine Kalezić.
Odlukom generalnog direktora Javnog preduzeća PTT saobraćaja “Srbija” Gorana Ćirića, portreti su poklonjeni Muzeju Narodnog pozorišta.
Kako je najavljeno, svi posetioci izložbe na poklon će dobiti besplatnu razglednicu na čijoj poledjini se nalazi marka Narodnog pozorišta. Ako žele nekome da je pošalju, mogu to da urade na licu mesta ubacivanjem u poštansko sanduče koje će biti postavljeno u muzeju.
21. март 2011.
Preminuo poslednji čuvar srpske podmornice
Poslednji komandant i nekadašnji član posade podmornice „Nebojša“ Ivan Mišković preminuo je u Beogradu u 92. godini. Njegovim odlaskom je definitivno zaokružena priča o prvoj i poslednjoj srpskoj podmornici koju je Kraljevina SHS kupila u Engleskoj 1928. godine. Ivan Mišković bio je jedan od prvih članova ratne posade podmornice, i njen poslednji komandant, dok je bila u sastavu Jugoslovenske armije FNRJ.
Kraljevska vrhovna komanda je u Engleskoj kupila dve moderne podmornice - „Nebojša“ i „Hrabri“, i tamo poslala odabranu posadu na obuku. Posle uspešne obuke, prvih vožnji i ronjenja, naše podmornice su doplovile u Kotor 8. aprila 1928. godine.
- Doček podmornica bio je veličanstven. Prve pozdrave podmorničarima poslao je hidroavion, a zatim i cela flota kraljevske mornarice. Niko od Kotorana nije hteo da odveže podmornice sa doka da bi otplovile u plave dubine, pa je to učinila jedna lepa dama koja je šetala rivom - opisivale su novine ovaj istorijski događaj.
Kako je, u međuvremenu, Kraljevina SHS kupila još dve podmornice, mornarica je ušla u Drugi svetski rat sa četiri broda za ronjenje do dubine od 50 metara. Od četiri kraljevske podmornice, samo je „Nebojša“ preživeo Drugi svetski rat.
Isplovio je iz Kotora 17. aprila 1941. za Grčku. Tokom rata, podmornica je plovila vrlo kratko pod jugoslovenskom zastavom i pod komandom britanske mornarice. Kada je oštećena početkom 1942, služila je u luci na Malti za obuku savezničkih protivpodmorničkih brodova i aviona. Maja 1942. godine, Ivan Mišković je zvanično postavljen za zapovednika „Nebojše“, sa zadatkom da čuva podmornicu.
U međuvremenu, veći deo posade podmornice „Nebojša“ raspušten je i premešten na druge dužnosti. Jedini jugoslovenski oficir koji je ostao na podmornici u luci Valeta na Malti, što je i bio preduslov da na podmornici i dalje stoji jugoslovenska zastava, bio je kapetan Ivan Mišković.
- Podmornica „Nebojša“ je otegljena sa Malte u Bari, a potom krajem avgusta 1945. dovučena u Split. Tokom 1946. izvršen je njen remont i podmornice a je zavedena u flotnu listu Jugoslovenske ratne mornarice pod novim imenom „Tara 801“. Jedno vreme bila je u Splitu, da bi naposletku bila prebačena u Pulu, gde je služila za obuku prvih posleratnih podmorničara - piše u mornaričkoj biografiji podmornice.
Kapetan bojnog broda Ivan Mišković se oženio se Francuskinjom i dobio prvog sina, Mišela 1946, ali je ostao bez čina
- Komunističkoj vlasti moj otac je bio sumnjiv, pa je 1946. godine uhapšen i zatvoren kao kraljev oficir. Bio je u zatvoru tri meseca, oduzet mu je čin kapetana bojnog broda i degradiran je. Da bismo preživeli, otac je završio studije ekonomije i radio kao ekonomista. Međutim, u duši je Ivan Mišković bio i dalje podmorničar i komandant „Nebojše“. - priča njegov drugi sin Petar, rođen 1950. godine.
Kada je podmornica „Nebojša“ 1955. godine povučena iz upotrebe, rashodovana, isečena i bačena u staro gvožđe, njen komandant Ivan Mišković bio je samo anonimni ekonomista u Beograd. On je jedini srpski oficir koji je bio kapetan kraljevske i komandant partizanske podmornice. Smrću Ivana Miškovića, poslednjeg komandanta srpske podmornice, istorijska priča o „Nebojši“ preselila se u legendu.
ORDEN ZA KOMANDANTA
Moj otac je rehabilitovan posle šest decenija, kada mu je država Srbija 2004. godine uručila orden zasluga za narod. U međuvremenu, potomak poslednjeg komandanta podmornice piše knjigu, a RTS priprema televizijsku emisiju o „Nebojši“ i mom ocu - otkrio nam je Petar Mišković, koga smo telefonom pronašli u Parizu, gde je otišao po brata Mišela. Obojica će u sredu doći u Beograd da sahrane oca.
Kraljevska vrhovna komanda je u Engleskoj kupila dve moderne podmornice - „Nebojša“ i „Hrabri“, i tamo poslala odabranu posadu na obuku. Posle uspešne obuke, prvih vožnji i ronjenja, naše podmornice su doplovile u Kotor 8. aprila 1928. godine.
- Doček podmornica bio je veličanstven. Prve pozdrave podmorničarima poslao je hidroavion, a zatim i cela flota kraljevske mornarice. Niko od Kotorana nije hteo da odveže podmornice sa doka da bi otplovile u plave dubine, pa je to učinila jedna lepa dama koja je šetala rivom - opisivale su novine ovaj istorijski događaj.
Kako je, u međuvremenu, Kraljevina SHS kupila još dve podmornice, mornarica je ušla u Drugi svetski rat sa četiri broda za ronjenje do dubine od 50 metara. Od četiri kraljevske podmornice, samo je „Nebojša“ preživeo Drugi svetski rat.
Isplovio je iz Kotora 17. aprila 1941. za Grčku. Tokom rata, podmornica je plovila vrlo kratko pod jugoslovenskom zastavom i pod komandom britanske mornarice. Kada je oštećena početkom 1942, služila je u luci na Malti za obuku savezničkih protivpodmorničkih brodova i aviona. Maja 1942. godine, Ivan Mišković je zvanično postavljen za zapovednika „Nebojše“, sa zadatkom da čuva podmornicu.
U međuvremenu, veći deo posade podmornice „Nebojša“ raspušten je i premešten na druge dužnosti. Jedini jugoslovenski oficir koji je ostao na podmornici u luci Valeta na Malti, što je i bio preduslov da na podmornici i dalje stoji jugoslovenska zastava, bio je kapetan Ivan Mišković.
- Podmornica „Nebojša“ je otegljena sa Malte u Bari, a potom krajem avgusta 1945. dovučena u Split. Tokom 1946. izvršen je njen remont i podmornice a je zavedena u flotnu listu Jugoslovenske ratne mornarice pod novim imenom „Tara 801“. Jedno vreme bila je u Splitu, da bi naposletku bila prebačena u Pulu, gde je služila za obuku prvih posleratnih podmorničara - piše u mornaričkoj biografiji podmornice.
Kapetan bojnog broda Ivan Mišković se oženio se Francuskinjom i dobio prvog sina, Mišela 1946, ali je ostao bez čina
- Komunističkoj vlasti moj otac je bio sumnjiv, pa je 1946. godine uhapšen i zatvoren kao kraljev oficir. Bio je u zatvoru tri meseca, oduzet mu je čin kapetana bojnog broda i degradiran je. Da bismo preživeli, otac je završio studije ekonomije i radio kao ekonomista. Međutim, u duši je Ivan Mišković bio i dalje podmorničar i komandant „Nebojše“. - priča njegov drugi sin Petar, rođen 1950. godine.
Kada je podmornica „Nebojša“ 1955. godine povučena iz upotrebe, rashodovana, isečena i bačena u staro gvožđe, njen komandant Ivan Mišković bio je samo anonimni ekonomista u Beograd. On je jedini srpski oficir koji je bio kapetan kraljevske i komandant partizanske podmornice. Smrću Ivana Miškovića, poslednjeg komandanta srpske podmornice, istorijska priča o „Nebojši“ preselila se u legendu.
ORDEN ZA KOMANDANTA
Moj otac je rehabilitovan posle šest decenija, kada mu je država Srbija 2004. godine uručila orden zasluga za narod. U međuvremenu, potomak poslednjeg komandanta podmornice piše knjigu, a RTS priprema televizijsku emisiju o „Nebojši“ i mom ocu - otkrio nam je Petar Mišković, koga smo telefonom pronašli u Parizu, gde je otišao po brata Mišela. Obojica će u sredu doći u Beograd da sahrane oca.
Nebojša posle sudara sa Pracatom
Fotografija iz Aleksandrije
Tehnički podaci za podmornice klase L
Пријавите се на:
Постови (Atom)