Izložena najskuplja slika na svetu

Najskuplja slika koja je ikada prodata na jednoj aukciji u svetu izložena je u Velikoj Britaniji - "Akt, zeleno lišće i bista" (162 cm × 130 cm) Pabla Pikasa, javlja Bi-bi-si.

Reč je o slici nastaloj 1932. godine, a za koju je pozirala Mari-Terez Valter, tadašnja ljubavnica slavnog španskog majstra.

Slika, prodata prošle godine na aukciji u Njujorku za rekordnih 106,5 miliona dolara, izložena je u londonskoj Tejt Modern galeriji.

"Oduševljen sam što, zahvaljujući velikodušnosti njenog vlasnika, po prvi put predstavljamo ovu sliku britanskoj javnosti", kazao je direktor muzeja Nikolas Serota, dodajući da je čuveno platno, naslikano početkom 1932. godine u Normandiji, jedno od najznačajnijih Pikasovih dela nastalih u međuratnom periodu.

Sliku je muzeju pozajmio njen sadašnji vlasnik koji je želeo da ostane anoniman.

Mari-Tereza Valter je imala svega 17 godina kada je upoznala Pikasa. Bila je jedna od njegovih najvećih muza, a umrla je 1977, četiri godine nakon slavnog umetnika.

Bi-bi-si podseća da će u Tejt Britejn galeriji iduće godine biti priređena velika Pikasova izložba.

Osmi mart - Dan žena

Danas je 100 godina od kada je prvi put proslavljen Dan žena, u narodu poznat kao 8. mart. A u narodu, pogotovo muškom, ovaj dan će biti obeležen troškom za cveće i smišljanjem načina da pokažeš svojoj ženi ili devojci kako je ona posebna, jedina i najlepša.

Ako zakažeš, sleduju obavezni pogledi prekora, ili u ekstremnijim slučajevima, zvocanja tipa: „Ti mene uopšte ne voliš, ni cvet mi nisi kupio, a danas je 8. mart”. Ako te voli samo za 8. mart, džabe si mu pasulj kuvala. Majka, kao punopravni član praznika, verovatno neće mnogo da se žali.

Uz dužno poštovanje prema lepšem i pametnijem polu, ovaj praznik nije baš osmišljen samo zbog toga da bi cvećarski ili odevni biznis dobro zaradio. Oni ovih dana trljaju ruke i naručuju tone ruža, haljina i gaćica. Ozbiljna se borba vodila oko tog 8. marta.

Hajde da se malo podsetimo: te 1911. godine, Klara Cetkin, poreklom iz sela Viderau u Nemačkoj, socijalista, borac za ženska prava i (gola činjenica) ljubiteljka mlađahnih muškaraca, izvela je milion ljudi na ulice Berlina u znak protesta što žene nemaju pravo glasa.

Ono što je Klara, hrabra i žestoka žena sa ultralevičarskim marksističkim uverenjima tada započela, kao lavina se prenelo čitavom Evropom: usledili su protesti vazda liberalnih Francuskinja, koje su takođe zatražile pravo glasa i pravo da budu izabrane (u političkom, ne u smislu udaje), pa su im se pridružile Šveđanke, Holanđanke i kasnije Ruskinje, a protest potonjih značio je i uvod u rusku revoluciju 1917. godine.

Borba za žensko pravo, pa makar i ono osnovno, na život dostojan čoveka, nije moglo da prođe bez krvi i treba se vratiti još malo unazad u vreme. Legenda kaže da su mnogo ranije, 8. marta 1857. u Njujorku (godina rođenja Klare Cetkin), u štrajk stupile radnice tekstilne industrije, tražeći poštenu naknadu za rad, kao i muškarci. One su zatvorene u fabrici, a zatim je izbio požar, pa je u pogonu izgorelo preko 130 žena. Sećajući se uludo izgubljenih života, godinu dana kasnije je prvi put, takoreći nezvanično, proslavljen Dan žena. Osmi mart postao je dan za pobunu, pa su tako godine 1908, na hiljade žena izašle na ulice Njujorka i zahtevale bolju platu, kraće radno vreme i pravo glasa. Dve godine kasnije, održana je prva međunarodna konferencija žena u Kopenhagenu, na kojoj je Klara Cetkin predložila da 8. mart uđe u istoriju.

Pa valja da se, na stogodišnjicu njene inicijative, podsetimo i Klarinog čudesnog života.
Veliki borac (pardon, velika borkinja) za ženska prava je u burnom životu postigla i učinila mnogo. Školovala se u Lajpcigu, gde je upoznala prvog životnog saputnika, buntovnog ruskog studenta Osipa Cetkina. Nije joj smetalo da se odrekne svog prezimena, Ajzner, a da ipak zadrži svoj integritet i dostojanstvo. Zanimljivo je da je prihvatila prezime voljenog čoveka, ali se nikad nije udala za njega, iz razloga vrlo praktičnog: da ne bi izgubila nemačko državljanstvo. U to vreme priključila se Socijalističkoj partiji Nemačke, svakako i pod uticajem muža aktiviste. Kasnije su Osipa zbog političkog angažmana proterali iz Nemačke, a Klara je otišla za njim u Pariz, gde su dobili dva sina, Maksima i Kostju. Živeli su na ivici gladi. Cetkinova je u Parizu učila za novinara i prevodioca. Osip je, teško obolevši, umro 1889. godine.

Te iste godine, Klara Cetkin počinje sve ozbiljnije da se bavi borbom za prava žena. Prilikom održavanja Druge internacionale iznela je referat kojim je „regrutovala” nove članice. I među kolegama socijalistima bilo je onih koji su i dalje tvrdili da treba ukinuti pravo ženama na rad, jer umanjuju plate muškarcima.

– Oni koji su se svojom čašću pred licem čovečanstva obavezali na oslobođenje, ne smeju dopustiti da cela jedna polovina ljudskog roda zbog ekonomske i socijalne zavisti bude osuđena na ropstvo. Onaj ko želi da dopusti tlačenje radnika od strane kapitalista, dopustiće i tlačenje žene od muškarca. A ona će ostati potlačena sve dok ekonomski ne bude nezavisna – govorila je Klara Cetkin.

Godine 1890. vraća se u Nemačku, i postaje urednica socijaldemokratskog časopisa „Jednakost”.

Kao vatreni socijalista, objašnjavala je i da devojčice i dečake treba odgajati u duhu ravnopravnosti, i da nema razlike u muškim i ženskim poslovima. Pored vatrene borbe za pravo glasa ženama, Cetkinova je propagirala slobodnu ljubav, razvod braka i prekid trudnoće. Nulte godine dvadesetog veka udala se, sa pune 43. godine, za 18 godina mlađeg Fridriha Cundela, pesnika i slikara.

Cetkinova se posvađala sa kolegama iz Socijaldemokratske partije, jer se protivila ulasku Nemačke u nadolazeći Prvi svetski rat. Hapsili su je zbog veleizdaje, pa je pod pritiskom javnosti puštali na slobodu, a kasnije se priključila partiji čuvene Roze Luksemburg, koja je 1919. godine mučena i ubijena posle neuspešne revolucije u Berlinu. Klara Cetkin je od 1920. do smrti 1933. godine bila na funkciji poslanice u nemačkoj skupštini, ispred Komunističke partije Nemačke.

Od 1924. godine, kao istaknuti član Kominterne, uglavnom vreme provodi u Moskvi i tamo ostaje do smrti. Godinu dana pre kraja burnog života, kao najstarija u parlamentu je dobila priliku da otvori sednicu Rajhstaga. Tada je pozvala narod na borbu protiv Hitlera i nacionalsocijalizma. Po pravilu, uvek je na pravoj strani i do poslednjih dana života protivila se i samovolji podivljalog Josifa Staljina.

Tako je govorila i delala Klara Cetkin, a godinama se u zapadnim zemljama Evrope nije slavio Dan žena, zbog nesumnjivog socijalističkog, a kasnije i komunističkog porekla ovog praznika. U vreme veselih šezdesetih godina prošlog veka pojavile su se ničim izazvane feministkinje, pa je 8. mart ponovo počeo nezvanično da se slavi. Od 1975. godine, Ujedinjene nacije ovaj veliki datum u borbi za ljudska prava zvanično slave kao Međunarodni dan žena.

Izdanja nekadašnjeg DDR-a

Izložba o generalu Terziću

Izložba "Đeneral Božidar P.Terzić 1867-1939" Muzeja rudničko takovskog kraja u Gornjem Milanovcu, na kojoj će biti predstavljeni eksponati iz javnog i privatnog života tog generala, biće otvorena 11.februara u Konaku kneginje Ljubice u Beogradu.

Posle premijere u Gornjem Milanovcu, gostovanja u Petrovcu na Mlavi i Vrnjačkoj Banji, Muzej grada Beograda ima zadovoljstvo da ugosti izložbu „Đeneral Božidar P. Terzić (1867-1939)“, Muzeja rudničko-takovskog kraja iz Gornjeg Milanovca. Izložba će biti otvorena 11. februara 2011. godine u 13 časova, u Konaku kneginje Ljubice i trajaće do 28. februara.

Božidar Terzić (Gornji Milanovac, 1867 – Beograd, 1939), armijski đeneral, zadužbinar gimnazije bio je čuveni vojskovođa i veliki dobrotvor. Školovao se u Milanovcu i Kragujevcu, zatim na Vojnoj ajademiji, da bi svoje znanje usavršio u Nemačkoj. Bio je ađutant Nj. V. Kralja Petra Karađorđevića, 1912. unapređen je u čin pukovnika. Najznačajniji period u vojničkoj karijeri Božidara Terzića svakako je bilo učešće u oslobodilačkim ratovima. Kao komandant Šumadijske divizije I poziva ostvario je presudne pobede na Drenku i Rajčanskom Ridu koje su odlučile ishod Drugog balkanskog rata. Tokom prve dve godine svetskog rata sa svojom jedinicom učestvovao je u svim najvažnijim operacijama srpske vojske. Rekonstrukcijom kabineta Nikole Pašića 6. decembra 1915. postavljen je za ministra vojnog, i na ovoj dužnosti ostaje do maja 1918. Za pokazanu sposobnost u obavljanju odgovornih poslova unapređen je 3. jula 1916. u čin generala. Po okončanju aktivne službe nastavio je sa spisateljskim radom, učestvovao je u pripremanju Invalidskog zakona i posvetio se dobrotvornom radu.

Na ukupno 25 likovno-dokumentarnih panoa sagledan je celokupan život generala Terzića, kako javni, tako i privatni. Postavku čini i veliki broj originalnih dokumenata, knjiga, dnevnih novina, časopisa, fotografija, odlikovanja, delova vojne uniforme, kao i komada nameštaja. Istovremeno, postavku prati i prošireni katalog sa detaljnim popisom kataloških jedinica. Važno je napomenuti i to da je Muzej rudničko-takovskog kraja u prethodne dve godine došao u posed nekoliko vrednih eksponata vezanih za generala Terzića, i oni će sada po prvi put biti prezentovani publici.

Prilikom realizacije ovog projekta korišćeni su fondovi Vojnog muzeja, Istorijskog muzeja Srbije, Narodnog muzeja iz Čačka, Arhiva Srbije, Arhiva SANU, Vojnog arhiva, Centra za bibliotekarstvo, vojnonaučnu dokumentaciju i informaciju Vojne akademije, kao i predmeti u vlasništvu pojedinaca.

Špicerov dvorac

Kuća sova i slepih miševa, čuveni Špicerov dvorac u Beočinu počeo je sam da se ruši, jer već više od deset godina stoji napušten i odoleva zubu vremena. Spomenik kulture – dvorac koji je 1898. godine sagradio jedan od vlasnika cementare Ede Špicer bio je svojevremeno biblioteka, dom kulture, iz njega se oglasio prvi radio u Beočinu, a onda je gotovo do kraja prošlog veka bio ekskluzivan restoran sa prenoćištem, u kome su odsedali strani lovci koji su pohodili Beočin, da bi posle privatizacije „Podunavlja“, u čijem je zakupu bio, ostao prazan i naglo počeo da propada.

Dvorac je sagrađen 1898. godine, po projektu Steindal Imrea, i pripadao je porodici Špicer, bogatim veleposednicima nemačkog porekla koji su imali znatan akcionarski udeo u Beočinskoj fabrici cementa, tako da je dekoraciju diktirala namena i veoma ugledan ekonomski status njegovih vlasnika. Vrednost objekta ogleda se u spoju, na jedinstven način usklađenih stilova i modernih umetničkih strujanja u arhitekturi na prelasku dva veka, od romantike, gotike, renesanse i baroka, do secesije, koji se uočavaju na triforima, terasama, arkadama, ogradama, kupolama...

Pre i posle rata
Posebnu pažnju privlači enterijer centralnog hola. Njime dominira kamin od zelene keramike, urađen po posebnim nacrtima. Zidovi hola stilizovani su biljnim ornamentima i obloženi drvenom lamperijom, kao i galerija na spratu sa balusterima urađenim u punom drvetu.

Špicerov dvorac, kako meštani nazivaju ovo impozantno zdanje, bio je okružen parkom, zasađenim u vreme njegove izgradnje. Čitava ta zelena površina služila je kao vrt u kome je uživala ova bogata nemačka porodica. Drugi svetski rat promenio je sudbinu dvorca i čitavog okruženja. Vlasnici su se odselili u Nemačku, gde i danas žive njihovi potomci, a u njihov dojučerašnji dom uselila se nemačka komanda. Posle rata je nacionalizovan i jedno vreme u njemu je bila škola, zatim biblioteka, Dom kulture, Radio Beočin, Dom za vojne invalide i, na kraju, restoran.

Nakon toga, ova oronula lepotica više nema nikakvu namenu. Ograđena je žicom i čeka neka bolja vremena da bude sređena i doterana, kako joj ipriliči. Oko dvorca raste šiblje, u parku su tereni za fudbal i košarku, a ispred je improvizovana imitacija bunara, podignuta za potrebe snimanja Kusturičinog filma „Crna mačka beli mačor”. Pomenuti filmski dekor, naravno, odudara od ambijenta koji vlada oko dvorca, ali do sada se, izgleda, nije našao niko nadležan da ga sruši.Kusturica, međutim, nije prvi i jedini reditelj koji je snimao u zamku. Stariji Beočinci sećajuse da je, krajem sedamdesetih godina 20. veka, u ovoj sremskoj varoši boravio i Klint Istvud lično, radi snimanja nekoliko scena iz jednog krimića, upravo u Špicerovom dvorcu.

Poslednji sneg je nakvasio trem na ulazu u dvorac, pa se deo srušio, a preti da se sruši i drugi deo. Zato će dvorac biti ograđen, zaključan, a izmeniće se i polupani crep, kako ne bi prokišnjavao. Namera je i da se raspiše novi konkurs, da se ovo zdanje staro 113 godina spase. Dvorac je vlasništvo države Srbije, dato opštini Beočin na upravljanje, a ona nema mogućnosti da započne njegovu obnovu, pa ako se brzo ne nađe domaćin – dvorac će se sam srušiti.

I heroji na otpadu

Zemlju zapljusnuo talas krađa i čerupanja spomenika kulture, bista, spomen-ploča... To predstavlja udar na državu, naciju i kulturu - poručuju stručnjaci.

Najjeftiniji je lim koji se plaća manje od 20 dinara po kilogramu. Gvožđe i gus vrede oko 25 dinara, olovo 70, mesing 80, a aluminijum oko 90 dinara. Najbolje se ceni bakar, za koji otpadi plaćaju do 380 dinara kilogram. Naravno, moraš da poznaješ i ljude sa otpada. Hoće da prevare. Ucenjuju, „nije im čist metal“ - ovako suštinu posla objašnjava čovek koji živi od sakupljanja gvozdenog otpada. Veli, loše živi, mada su cene sada nešto bolje. On, tvrdi, ne krade spomenike, šahtove, oluke. To rade drugi...

Upravo „ti drugi“ pre petnaestak dana u Kragujevcu ponovo su zaprepastili Srbiju. Ukradena je bronzana bista Vuka Karadžića iz dvorišta Narodnog muzeja, baš u vreme kada je Srbija obeležavala Sretenje i dan pre nego što će u muzej doći ministar policije Ivica Dačić lično. Iste noći nestalo je još pet spomenika.

Vuk Karadžić "skinut" u Kragujevcu

Povodom drske krađe, direktor muzeja Aleksandar Stamenković nije štedeo gnev:
- Krađu bista istorijskih ličnosti u vreme proslave Sretenja smatram terorističkim aktom koji predstavlja udar na srpsku državu, kulturu i naciju. Ubeđen sam da takve i te krađe treba tretirati u rangu sa ubistvima i silovanjima.

Doduše, kada je nekoliko dana kasnije u Kragujevcu zbog Vuka uhapšen Bedrija D. (34), saznalo se da je on „tvorca jezika“ iz muzeja ukrao nekoliko dana ranije nego što je direktor primetio „terorizam“, a Bedriji, koji je bistu prvobitno sakrio u žbunje, neko je plen odneo.

ODNOSE SE REDOM
Listajući "crnu hroniku" može se zaključiti, u najkraćem, da je pravo čudo što još ima šta da stoji na postamentima.

BEOGRAD - Spisak odnetih spomenika, šahtova, ploča na zgradama i spomenicima, bakarnih vodova za telefon i struju dopunjava se iz minuta u minut. Najpoznatiji slučaj je krađa spomenika dečaku sa Čukur česme i pustošenje fontane Buđenje na Kalemagdanu. Za ova dva nepočinstva, lopov je od otpada dobio 28.000, a gradu iz budžeta je izbio desetine miliona dinara.

Dečak sa Čukur česme

NOVI SAD - Još se prepričava da je ispred zgrade Matice srpske ukradeno bronzano poprsje Tihomira Ostojića, istoričara književnosti i urednika letopisa sa kraja pretprošlog veka. Takođe, nestali su bakarni oluci sa Platoneuma (gde stoluje ogranak SANU), a sa Muzeja svaremene umetnosti u centru nestala je bronzana ploča.

ŠABAC - Prošlog meseca ukraden je spomenik Mladog partizana u parku u Ulici Miloša Obilića, a nešto ranije iz dvorišta škole u Štitaru ukradena je bista heroja Branimira Ćosića. Policija je u 2010. rasvetlila 15 ovakvih dela, a suđena su 24 lica.

LOZNICA - Masovno se odnosi sve od metala što može da se proda, a samo u februaru ukradene su dve biste Vuka Karadžića za jednu noć. Jedna u Tršiću, ispred Spomen-škole, a druga ispred lozničke škole. O istom „trošku“ ukradeno je i poprsje Jovana Cvijića. Sve tri biste, srećom, nađene su na ograđenom placu u Lozničkom Polju.

SMEDEREVO - Krajem prošle godine uhapšene su tri osobe koje su ukrale skulpture vajara Selimira Jovanovića vredne najmanje pet miliona dinara, i prodali ih za 8.000. Po kilogramu 150 dinara.

ZRENJANIN - Iz Aleje velikana „nestali“ dirigent Slobodan Bursać, slikar Uroš Predić, iz Šećernog parka odneta bista Serva Mihalja.

SOMBOR - „Nestao“ Ivo Lola Ribar, kod Železničke stanice.
VRBAS - Dva puta krali Veljka Vlahovića kod Doma zdravlja.
PRIJEPOLjE - Sa Spomen-grobnice i zidina bolnice porušene u Prijepoljskoj bici 1943. nestala 21 bronzana ploča sa imenima 500 palih boraca.
PIROT - Sa Tijabarskog groblja ukradeno više poprsja, a sa Pazarske crkve oluci.
BOR - Pre petnaestak dana nestalo poprsje heroja Danila Atanaskovića. U Zlotu nestalo bronzano postolje teško nekoliko stotina kilograma.

LESKOVAC - Zbog krađe biste Koste Stamenkovića iz kruga tekstilne fabrike „Leteks“ prvostepenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu Miloš G. osuđen na osam meseci zatvora.

KAZNE I SVEST
- Ne može se reći da su krađe ovog tipa terorizam, ali jesu ozbiljan problem koji ima više lica - kaže Gorica Stojanović, sudija Osnovnog suda u Leskovcu, i napominje da se od 2009. godine svaka krađa umetničkih dela i po važećoj legislativi tretira kao „teška“ i da se kažnjava od godinu do osam godina zatvora.

Ukoliko ukradeni predmet predstavlja kulturno dobro, odnosno dobro koje uživa prethodnu zaštitu kao umetničko ili prirodno, smatra se teškom krađom. Drakonske kazne se, međutim, teško izriču iz mnogo razloga, ukazuje sudija Gorica Stojanović, naglašavajući da se cene sve „olakšavajuće“, ali i „otežavajuće“ okolnosti:

- Sa olakšicama obično se osude na tri meseca zatvora, ali retko kada na više od godinu dana. Uzima se u obzir da li se izdržava porodica, da li je nadoknađena šteta ili vraćen predmet i da li je lice do sada bilo osuđivano. Sve ovo u skladu je sa zakonima koji regulišu izricanje kazni. Naravno, svako krivično delo je slučaj za sebe.

Ona objašnjava da se kod izricanja presude ceni i stepen društvene opasnosti krivičnog dela krađe. Ukoliko neko ukrade šaht sa ulice i tako ugrozi druge ljude, ima više šanse da zaglavi veću robiju od onoga ko je krao sa spomenika na groblju.

Profesor dr Ljubiša Mitrović, sa Niškog univerziteta, ukazuje da su u našoj kulturi spomenici bili respektovani i nije nam nikada bilo svojstveno da ih uništavamo. To se posebno odnosi na nadgrobne spomenike precima, roditeljima, junacima:
- Zreli narodi čuvaju spomenike ne samo svoje kulturne baštine nego i spomenike dalekih civilizacije ili pripadnika drugih naroda. To su belezi kroz istoriju i s tim treba da se zrelo suočavamo.

Profesor Mitrović zaključuje:
- Čovek koji krade spomenik je pre svega čovek sužene svesti, socijalni očajnik, lak za manipulaciju. Ravnodušan je prema tradiciji, nema svest o njoj. Ali, „ne uznemiravati mrtve“ ništa ne znači čoveku bez posla, za kojim gamiže čitava povorka poroka.

NIŠKO GROBLJE
U Nišu u poslednjih pet godina nije bilo ozbiljnih krađa spomenika. Ipak, prepričava se 2006, kada je sa Starog groblja, sa groblja u Donjem Komrenu i Donjoj Vrežini ukradeno 60 bronzanih bista, koje su prodavane za 500 dinara po komadu.

UKRALI I TENK
Za lopovski podvig veka konkuriše slučaj ukradenog tenka sa vojnog poligona Čenta, koji je završio na otpadu, i slučaj lopova iz Banatskog Dvora, koji su provalili u dom poznatog kolekcionara, pokupili srebrne i bronzane tanjire iz rimskog perioda i prodali ih otkupljivaču starog gvožđa za cigarete i pivo.

Tenk sa vojnog poligona Čenta

“Kraljev govor” - krivotvorenje istorije?

Film “Kraljev govor”, koji je doživeo apsolutni trijumf u noći dodele “Oskara” kada je, uz onu za najbolji film, ovenčan sa još tri prestižne statue američke Akademije, kritičari nazivaju snažnom ličnom, ali i vrhunskom istorijskom dramom.

Storija o mucavom kralju, zasnovana na “neverovatnoj istinitoj priči” - kako se navodi u reklami, ipak je, ne jednom, “optužena” za poprilično krivotvorenje istorije. Optužbe se odnose prvenstveno na filmski lik Vinstona Čerčila u tumačenju Timotija Spala, kog će svet upamtiti kao “Čerčila” naklonjenog kralju iz naslova - nasuprot “pravom” Čerčilu koji je, što je istoričarima dobro poznato, podržavao kraljevog starijeg brata.

Čerčil 1908. godine (sa autogramom)

Premda priznaje da je “Kraljev govor” vrlo dobar film inteligentno kreiran po ukusu publike istančanog ukusa, Kristofer Hičens “filmskog” Vinstona Čerčila smatra vrlo krupnim istorijskim falsifikatom, u najmanju ruku, bledom imitacijom Čerčila kakvim ga prikazuju istorijska fakta, pri tom - bezočno netačnim.

Kontroverzni političar koji je sredinom veka kreirao ostrvsku istoriju i preusmeravao tokove Drugog svetskog rata, u stvarnosti nije bio odani prijatelj Džordža Šestog (koji je pružao snažnu podršku popustljivom Čemberlenu), već nesuđenog kralja Edvarda Osmog koji se pokazao kao osoba nesporno nedostojna britanske krune.

Edvard VIII i Džordž VI

Godina tri kralja - 1936. godina

“Istorijski” Čerčil je bio lojalan gramzivom, uobraženom, neodgovornom Edvardu Osmom. U trenutku kada je abdikaciona kriza u Britaniji bila na samom vrhuncu, a cela Evropa na ivici ponora, Čerčil je kompletan svoj politički kredibilitet založio pokušavajući da održi tog pronacistički orijentisanog plejboja na tronu. U pismu upućenom Edvardu, Čerčil je izrazio nadu da će “kralj blistati u istoriji kao najhrabriji i najvoljeniji od svih suverena koji su ikada poneli ostrvsku krunu”.

Čerčil i Džordž VI

Tek kada je sebičnost Edvarda Osmog (nikada nije prestao da održava neprilične odnose sa Hitlerom niti da iskazuje poštovanje ciljevima Trećeg Rajha) postala potpuno očigledna, Čerčil ga je konačno sklonio iz Evrope i dao mu sinekuru na Bahamima, gde je ovaj mogao biti lako nadgledan.

Edvard VII u Nemačkoj

“Zar ne bi istinita priča, makar delimično, bila interesantnija publici?”, pita se Hičens, koji konstatuje da izgleda nikada neće nastupiti trenutak kada će Čerčilov kult postati otvoren i dostupan za pošteno (pre)ispitivanje, navodi on.

Čedomira Antića, britanskog đaka i poznavaoca istorije Ostrva koji je magistrirao i na bristolskom i na beogradskom univerzitetu, pitali smo da li se Čerčil, i njegova uloga u britanskoj istoriji, prikazuju suviše jednostrano.

- Vinston Čerčil je za Britance nešto više od obične istorijske ličnosti - kaže Antić. - U jednom od prvih masovnih izbora za najznačajniju ličnost Britanije u istoriji (2002. godine) Čerčil je voljom većine koja je uzela učešća neprikosnoveno pobedio. Postavlja se pitanje kako gledati na jednu ličnost: da li kao na nekog ko je pola stoleća presudno uticao na politiku najveće države sveta i vodio je u najvećim ratovima u istoriji - velikog političara, govornika, istoričara, ili kao ličnost koja je donela Britaniji poraz na Galipolju 1915. a u Drugom svetskom ratu pobedila po cenu gubitka Poljske (zbog koje je rat i počeo, a koju su posle rata kontrolisali Sovjeti), prevlasti u svetu (koju su preuzele SAD i SSSR) i posleratnog gubitka kolonijalne imperije. Dakle, istorijska slika je previše složena za narodnu uspomenu ili umetnički izraz.


(ZLO)UPOTREBA PROŠLOSTI
- Mislim da je neophodno da scenaristi i režiseri budu veoma pažljivi - smatra Antić. - Možda sam naklonjen osobama koje su živele u vremenima koja proučavam (XIX i prve decenije XX veka). Romantičarski pisci imali su običaj da istorijski verno prikazuju poznate istorijske ličnosti, a svoju umetničku ideju, poruku i maštu prenose na izmišljene, često sporedne ličnosti.

Ne vidim poseban problem u umetničkim doterivanjima i preterivanjima - uvek će istoričari dati svoju kritiku filma; nevolja je sa prizemnim i grubim upotrebama prošlosti sa političkim ciljem. Zanimljiv primer je film o padu Jerusalima, “Nebesko kraljevstvo”: stiče se utisak da glavni lik dolazi u Jerusalim 2005. godine kao mirovni posrednik, a ne kao krstaš krajem XII veka.

SLIKA VREMENA
- Aristotel je zaključio da pisci ne bi trebalo da prave greške u odnosu na istinu - navodi Antić. - Ipak, u umetničkoj inspiraciji i delu ne može uvek biti reč samo o činjenicama, inače bi sve to bili dokumentarni filmovi. U čovekovoj prirodi je da uspomenom uprošćava složene događaje iz prošlosti i dodaje im simboliku. Umetnici predstavljaju sliku, viđenje jednog vremena i često u prošlost prenose duh svog doba, teškoće, frustracije i težnje koje su im savremene.

Međunarodni sajam antikviteta, hobija i umetničkih predmeta

Međunarodni sajam antikviteta, hobija i umetničkih predmeta, održan je ovog vikenda u hotelu “Slavija” na kome se predstavilo oko 150 izlagača iz Srbije i celog sveta. Izloženi antikviteti obuhvatali su nakit, ordenje, penkala, bodeže, upaljače, satove, lupe, staro staklo, posuđe, lustere, umetničke slike, ikone, knjige, komadni nameštaj...

Organizator sajma Zoran Pavlović ističe da je cilj ovakve manifestacije edukacija ljudi, jer se kolekcionari međusobno upoznaju i druže i tako razmenjuju iskustvo, literaturu i aukcijske kataloge.

- Ova manifestacija je interesantna mladim ljudima koji se bave našom istorijom, dizajnom i umetnošću jer mogu dobiti stanovite podatke i tako proširiti svoje znanje. Mnogi imaju na tavanu neki vredan predmet, a da ni ne znaju. Zato stare predmete možete doneti na sajam gde će se stručno proceniti da li je taj predmet interesantan za muzej, kako se održava i ima li smisla prodavati ga. Svi koji kupe kartu mogu doći na besplatno procenjivanje vrednosti eksponata - kaže Pavlović.

On je dodao da su ljudi u poslednje vreme nezainteresovani za ovakve događaje zbog loše ekonomske situacije. Pored toga, sakupljanje antikviteta dodatno je otežano, jer Srbija nije članica Evropske unije.

- Veliki problem antikvarima u našoj zemlji predstavlja adminsitracija koja mora da se popuni na granici, pa je zbog toga i slabija raznovrsnost izloženih predmeta. Srbija je na veoma povoljnom geografskom položaju i mogla bi da održava veoma jake i dobre međunarodne sajmove antikviteta, kao što su u svetu, samo da ne postoje granični prelazi - rekao je Pavlović.