Slovenci iskovali "partizanski evro"

Kovanica od dva evra, na kojoj je lik jednog slovenačkog junaka iz Drugog svetskog rata i velika petokraka - žestoko je posvađala Slovence.

Deo parlamentaraca je pojavljivanje ovakve kovanice, koja je izdata u milion primeraka, doživeo kao vrhunsku političku provokaciju, dok je kod partizanskih veterana izazvala potpuno oduševljenje.

Slovenija je, kao članica Europske monetarne unije, iskoristila pravo da na zajedničku valutu stavi značajne ljude iz svoje istorije, a na spornoj novčanici je zapravo lik slavnog partizana Franca Rozmana Staneta.

Novčići su punopravno sredstvo plaćanja u svim zemljama evozone. Avers kovanice je standardan, kao u celoj evropskoj monetarnoj uniji, a na reversu, "nacionalnoj" strani novčića, nalazi se lik partizanskog komandanta, godine njegovog rođenja i smrti i zvezda petokraka.

Poslanik Bruno Grims napao vladajuće političare poručivši da je upravo petokraka "bila ključni simbol okupatorske JNA u agresiji na Sloveniju 1991.godine". Zbog pojavljivanje "partizanskog" evra ljuti su i crvka i desetine stranaka. Vlada je, međutim, odbacila tvrdnje da je tom "provokacijom" želela da skrene pažnju sa katastrofalne ekonomske krize i da to ne treba dovoditi u vezu sa 20. godišnjicom nezavisnosti zemlje.

S druge strane, kovanica s petokrakom, očekivano je oduševila partizanske veterane. Oni su pohvalili ovaj potez, koji prema njihovoj oceni, promoviše slovenački antifašizam.

Franc Rozman, čije je partizansko ime bilo Stane ili Komandant Stane, rođen je 1911. u selu Pirinče, nedaleko Ljubljane. Po zanimanju je bio pekar, rano se uključio u radnički pokret i komunističku partiju, a borio se i u španskom građanskom ratu.

Poginuo je kao komandant Glavnog štaba Slovenačkih partizanskih odreda 1944. godine, nesretnim slučajem, prilikom isprobavanja minobacača, a posle Drugog svetskog rata proglašen je za narodnog heroja.

Jedna od legendi u vezi sa Francom Rozmanom jeste da se zauzimao za formiranje slovenačke vojske, u kojoj je komandni jezik slovenački, a u vezi s time i da njegova smrt nije bila nesrećni slučaj, već da je samo tako prikazana.

Postoje i istorijski dokumenti prema kojima je Rozmana lider slovenačkih komunista Edvard Kardelj kritikovao i sumnjičiočio za preterani revolucionarni teror u vreme NOB-a.

Slovenija koristi pravo koje ima svaka država evrozone, da jednom godišnje u opticaj može da pusti kovanicu od dva evra sa aversom koji je standardan za sve članice, a sa reversom koji ima specifičnu, memorijalnu tematiku.

Prvi memorijalni evro izdala je Grčka 2004. godine, povodom olimpijskih igara u Atini. Slovenija je izdala do sada dve takve kovanice, prošle godine, na 200. godišnjicu Botaničke bašte u Ljubljani, i 2008, na 500. godišnjicu rođenja Primoža Trubara.

Pošta Slovenije izdala je 28. 01. 2011. godine prigodnu markicu povodom 100 godina od rođenja Franca Rozmana. Markica je rađena u tehnici višebojnog ofseta, i idu po 25 u tabaku.

111 godina rada Arhiva Srbije

Na zgradi Arhiva Srbije otkriveni novopostavljeni državni grbovi Republike Srbije kao i spomen ploča posvećenu ruskom projektantu Nikolaju Krasnovu. Gde god se vidi ovakav grb zna se da ovde stanuje država Srbija, rekao ministar Predrag Marković.

Na štitovima lavova ispred zgrade Arhiva, grbovi Socijalističke Republike Srbije zamenjeni su grbovima Srbije.

"Veliko mi je zadovoljstvo da vratim grb Srbije gde mu je i mesto", rekao je Marković otkrivajući grbove.

"Gde god se vidi ovakav grb zna se da ovde stanuje država Srbija", dodao je ministar kulture.

Marković je potom, zajedno sa ambasadorom Rusije u Beogradu Aleksejem Konuzinom, otkrio na zgradi Arhiva i spomen-ploču posvećenu Krasnovu koji je projektovao zgradu 1928. godine.

Ambasador Rusije Konuzin izrazio je zadovoljstvo zbog otkrivanja ploče čuvenom ruskom arhitekti.

Otkrivanje spomen-ploče Krasnovu je "znak zajedničkog čuvanja naše zajedničke kulture i istorijske baštine", rekao je Konuzin.

"Ovim činom učimo i sebe i druge da poštujemo ljude koji su kvalitetno i dobro radili za Srbiju", rekao je Marković i dodao da su "skoro sve zgrade koje je Krasnov projektovao namenske i u istoj su funkciji kao i tada" kada su projektovane.

Konuzin i Marković su podsetili da je sredinom aprila na zgradi Ministarstva spoljnih poslova Srbije, otkrivena slična ploča, takođe posvećena Krasnovu koji je i tu zgradu projektovao.

Pronađen grob Monalize?

Prema pisanju londonskog Telegrafa, stručnjaci su, nakon dvonedeljnog istraživanja uz pomoć georadara, starih mapa i dokumenata, pronašli kriptu u jednom napuštenom manastiru.

Potragu za grobom Lize Gerardini del Đokondo, za koju se veruje da je misteriozna žena koja je pre 500 godina pozirala slavnom italijanskom majstoru, predvodi kontroverzni profesor, novinar i pisac Silvano Vinčeti.

Kripta je pronađena u podu manastira Sveta Ursula u Firenci, pošto je sa njega uklonjen betonski sloj koji je pokrivao stari pod od cigli.

"Pronašli smo ne jednu, već dve kripte i ubeđeni smo da se u jednoj od njih nalaze posmrtni ostaci Monalize", rekao je profesor Vinčeti, dodajući da će arheolozi morati da rade još nekoliko dana, pre nego što dopru do groba i otvore ga.

Radove prati i Natalija Gučardini Stroci, potomak Monalize koja se u početku protivila istraživanju, smatrajući da njena prabaka ima pravo da "počiva u miru". Ona je, međutim, promenila mišljenje nakon susreta sa Vinčetijem i njegovim timom.

"U početku me je sama pomisao na iskopavanje užasavala, ali sam sada fascinirana i želim da saznam da li je ovo mesto na kojem počiva jedan od mojih predaka", rekla je Natalija Gučardini Stroci.

Liza Gerardini je bila žena bogatog trgovca svilom Frančeska del Đokonda, a umrla je 1542. godine. Monaliza je, inače, u Italiji poznata kao "La Đokonda".

Cilj iskopavanja je da se pronađu posmrtni ostaci Monalize i da se njen DNK uporedi sa DNK dvojicom njenih sinova sahranjenih u crkvi Santisima Anuncijata u Firenci, kao i da se izvrši rekonstrukcija njenog lica, da bi se videlo da li odgovara čuvenom Leonardovom portretu.

160 godina od rođenja Laze Lazarevića

Lazarević se rodio pre 160 godina, 13. maja 1851, a preminuo je januara 1891. godine, a da nije imao ni punih 40 godina.

Njegovo ime upisano je krupnim slovima i u istoriju srpske medicine, pošto je odmah po povratku sa studija u Berlinu, gde je doktorirao sa najvišim ocenama, pristupio modernizaciji rada u bolnicama.

Otvorio je četiri klinička odeljenja, uveo je prijemnu ambulantu u bolnici, bio je lični lekar kralja Milana Obrenovića, a kada je postao upravnik Opšte državne bolnice oformio je "Odsek za lečenje staraca" i tako postao prvi srpskli gerijatar.

Veoma aktivan u kulturnom i političkom životu Srbije, Lazarević je stizao i da prevodi i to ne samo beletristiku (Gogolja ), već i političke spise kao što je knjiga "Šta da se radi" Nikolaja Černiševskog koja je bitno uticala na formiranje Svetozara Markovića i srpske levice.

Međutim, svi koji završe osmogodišnju školu pamte Lazarevićeve pripovetke od one prve, koju je napisao tokom studija u Berlinu "Švabice", pa preko "Prvi put s ocem na jutrenje" do "Školske ikone", "U dobri čas hajduci!", "Na bunaru", "Verter", "Sve će to narod pozlatiti" i "Vetar".

Za života, objavio je samo jednu knjigu "Šest pripovedaka", preostale tri su štampane u časopisima, dok je osam ostalo nedovršeno.

Kao naučnik je bio mnogo plodniji, objavio je 80 radova što mu je donelo i članstvo u Srpskoj kraljevskoj akademiju nauka i umetnosti.

Uspešan u svim oblastima kojima se bavio lep, šarmantan, omiljen u društvu i pametan Laza Larević, nije imao srećan lični život.

Ljubav prema Nemici Ani Gutjar ovekovečio je u "Švabici" ali je manje je poznato da se još pre odlaska u Berlin, dok je na Velikoj školi studirao prava, zaljubio u Jelicu Milinović. Ona je bila komšinica Milorada Popovića Šapačanina, oženjenog najstarijom Lazinom sestrom Milkom, kod kojih je Laza stanovao.

Da je uspomenu na Jelicu nosio do kraja života svedoče sve njegove pripovetke u kojima je slavio lepotu crnih očiju kakve je ona imala. Idila je naglo prekinuta kada je Lazarević dobio državnu stipendiju da ode u Berlin na studije medicine što mu je bila životna želja.

Ni ljubav sa Anom Gutjar, ćerkom gazdarice kod koje je stanovao, nije imala srećni kraj, ali barem je srpska književnost postala bogatija za "prvi gradski ljubavni roman" kako su njegovi savremenici označili novelu "Švabica" u kojoj je ta veza opisana kroz 13 "pisama".

Večernje sedeljke sa Anom prekida poziv da se nesvršeni medicinar vrati u Beograd da bi učestvovao 1876. u srpsko-turskom ratu.

Posle rata vraća se u Berlin, ali se veza sa Anom ne obnavlja, kao što je i prvu ljubav Jelicu zatekao udatu kada se vratio u Beograd.

Nakon postavljenja na mesto lekara Okruga beogradskog 1881. Lazarevića "uvlače" u brak, kako tu epizodu iz njegovog života opisuje Milan Jovanović Stojmirović u knjizi "Siluete starog Beograda".

Lazarević je bio pobratim Koste, sina predsednika vlade Nikole Hristića, koji je ušao u politiku kao zet Tome Vučića Perišića.

"Kosta ga je odveo svojima na večeru i tamo mu je bila 'servirana' i crnpurasta Poleksija koju je Laza iz razdraganosti od razgovora i pića poljubio, a Hristiću su onda radosno počeli galamiti i čestitati veridbu", zabeležio je Stojmirović.

Lazina majka je ovaj brak prokomentarisala "To nije brak iz ljubavi , ni brak iz račina", čime je želela da kaže da je bio nepotreban.

Na venčanju, kum mu je bio kolega i urednik casopisa "Otadžbina" dr.Vladan Đorđević.

U srpsko-bugarski rat Lazarević je otišao sa činom majora saniteta, a vratio se kao pukovnik, ali je njegovo nežno zdravlje bilo još više ugroženo. Preživeo je smrt voljene majke i dva sina, a kada je od Akademije dobio nagradu za najbolju priču koja je iznosila 150 dukata već je znao da je na samrti.

Savremenici su zabeležili da je supruzi 10. januara u podne najavio: "Putovaćemo u osam i po", a kada je izdahnuo kazaljke sata su pokazivale osam i tri četvrt.

Neosporno najbolje pero srpskog realizma, trebalo bi da ima žive potomke pošto se, pre dve decenije kada je obeležavan vek od njegove smrti, oglasio čituljom njegov praunuk inženjer Milorad Lazarević.

Magazin "Duga" je tada zabeležio da Milorad ima sina Lazu nazvanog po čukundedi.

130 godina Gimnazije „Bora Stanković”

Pištolji Stevana Knićanina

Petrovdanskoj skupštini 1848, na kojoj se raspravljalo o odnosu prema srpskom pokretu u Vojvodini, prisustvovao je i izaslanik patrijarha Rajačića, prota Pavle Stamatović, sa zadatkom da izdejstvuje podršku Srbima „prečanima”. Ilija Garašanin i knez Aleksandar Karađorđević bili su za pružanje pomoći ustanicima dok se Toma Vučić Perišić protivio mešanju u sukob. Konačno, na tajnoj sesiji je odlučeno da se Srbima u Vojvodini uputi novčana i pomoć u oružju i dobrovoljcima, na čije čelo je stao Stevana Petrović Knićanin (1807–1855).

Knićanin je 25. jula kod Kovina prešao u Vojvodinu. Od avgusta 1848. godine komandovao je srpskim dobrovoljcima; kod Tomaševca je predvodio dobrovoljce iz Srbije i vojnike Nemačko-banatskog graničarskog puka br. 12, a početkom 1849. godine je bio na čelu snaga kod Siriga u Banatu. Istakao se u bitkama kod Pančeva i Vršca. Po nalogu kneza Aleksandra, 9. marta 1849. vratio se u Srbiju. Knez Aleksandar ga je 1852. godine počastvovao titulom vojvode. Istovremeno, austrijski car Franc Jozef dekorisao ga je viteškim krstom Marije Terezije.

Knićaninov pogreb je bio događaj retko viđen u Beogradu. Ceremoniji su prisustvovali knez Aleksandar i kneginja Persida Karađorđević, mitropolit beogradski Petar (Jovanović), sveštenici, činovništvo, vojska, učenici beogradskih škola, veliki broj Beograđana i dosta sveta iz Vojvodine. Po naređenju Franca Jozefa I pogrebnoj povorci se priključila i deputacija od 80 oficira iz svih pukova u Vojvodini.

Interesantno je da je u našim muzejima sačuvano više primeraka oružja kojim je darovan Stevan Knićanin. Tako se u Vojnom muzeju nalazi lovački štuc, dar zahvalnih stanovnika Vojvodine. Na cevi je u zlatu tauširana posveta na staroslovenskom jeziku: „Njegovome prevashoditeljstvu, hrabrome vitezu, nepobedimome generalu, razni ordena kavaljeru, Sovjeta Knjažestva Serbije, Stevanu P. Knićaninu, za znak večite priznateljnosti koju mu i Austrija, velika Rusija, Otomanska porta, srbska Crna Gora i mila majka Serbija ukazanimi njimi grudima za veru i narodnost Vojvodine Srbske ukazaše, podnose sinovi njeni predaga njegova u Serbiji živeća Serbi braća”.

Jezik kojim je pisana posveta sasvim je u duhu s panslovenskim idejama koje su bujale tokom revolucionarne 1848. godine. Na Sveslovenskom kongresu u Pragu, juna 1848, predloženo je da se za zajednički jezik slovenske književnosti usvoji staroslovenski. Ova ideja, naravno, nije usvojena, ali je očito da su korišćenjem ovog pisma „prečani” – žitelji Kneževine Srbije i na ovaj način želeli da ukažu „sveslovensku” počast slavnome zapovedniku dobrovoljaca.

U Muzeju istorije Jugoslavije, kao dar Josipu Brozu Titu (darodavac nepoznat), dospela je sablja s natpisom na ruskom jeziku: „Narodni general St. P. Knićanin, 1852. godine”. Iako u legendi piše da je sabljom darovan za zasluge u borbama 1848–1849, ovo oružje je Knićanin, po tada ustaljenoj praksi, primio iz ruku kneza Aleksandra povodom postavljenja za vojvodu i senatora, 1852. godine. Konačno, u Istorijskom muzeju Srbije čuva se dar žitelja Češke – predivan dvobojski komplet (dva perkusiona pištolja sa priborom), rad jednog od najčuvenijih austrijskih oružara 19. veka – Antonina Vinčenca Lebede(1797–1857). Na oružju je zlatom tuširan natpis „Srbinu Knićaninu braća Česi”, te potpis majstora, na češkom i srpskom: „Zhotovil A.V.Lebeda v Praze”, odnosno, „Lebeda u zdašnom Pragu”. Iako je epitaf na grobu Pavla Šafarika ispisan staroslovenskim jezikom, posveta na pištoljima na čisto srpskom jeziku ukazuje da je na izradi ovog skupocenog dara panslovenski nastrojenih Čeha učestvovao i ovaj veliki poštovalac rada Vuka Stefanovića Karadžića. Na panslovenski karakter poklona ukazuju i ukrasi na oružju: to su grbovi grada Praga, Češke (Bohemije), Srbije te „Ilirije” (prema Žefarovićevoj „Stematografiji”).

Sirmijum u korovu

Sremska Mitrovica nekada se zvala Sirmijum, Beograd Singidunum, Kostolac Viminacijum, a Naisus Niš. Srbija je jedna od onih zemalja na čijoj teritoriji se nalaze arheološki lokaliteti posebne važnosti. I, umesto da, kao većina drugih država, takvu srećnu okolnost upotrebi da zaradi preko potrebna sredstva i iskoristi priliku za poboljšanje imidža, ona dopušta da njeni arheološki biseri zarastu u korov i – nemar.

Dr Miomir Korać, rukovodilac projekta Viminacijum, jednog od retkih izuzetaka u ovoj sumornoj slici, trenutno radi na novom ambicioznom projektu pod nazivom Putevima rimskih imperatora po Srbiji. Projekat, koji je već u završnoj fazi, obuhvataće desetak najvažnijih lokaliteta rimske baštine u Srbiji, ali i neka starija nalazišta, poput Vinče i Lepenskog vira. Ideja je da se svi veliki lokaliteti na ovoj ruti od oko 600 kilometara pokriju i da se uspostave standardi udobnosti za brojne turiste koji se očekuju. Činjenica je da je 18 rimskih imperatora rođeno na našoj teritoriji, što je najveći broj izvan Italije, odnosno skoro četvrtina.

– Trenutno stanje važnih arheoloških lokaliteta u Srbiji svakako nije za naš ponos, mnogi lokaliteti su zapušteni, nemaju osnovni standard kao što je čuvarsku službu, suvenirnicu, tavernu, sanitarni čvor... Svuda u svetu od arheoloških lokaliteta pravi se veliki posao koji donosi znatna sredstva – kaže Korać.

Sirmijum i Trajanov most su posebni biseri na ruti Puteva rimskih imperatora kroz Srbiju, dodaje rukovodilac Viminacijuma.

– Sirmijum je do pre nekoliko godina bio u prilično jadnom stanju. Trajanov most na Đerdapu, sa svojih više od 1.000 metara, bio je svetsko čudo kada je izgrađen početkom 2. veka i do danas su sačuvana tri fragmentovana stuba na našoj i dva na rumunskoj strani. Želimo da napravimo maketu u razmeri jedan prema 20, odnosno most dužine 50 metara, kao i hologram Trajanovog mosta na njegovoj originalnoj lokaciji, koji bi bio dugačak između 150 i 200 metara. Moćne pumpe će izbacivati vodenu paru, a laserom će se projektovati taj most – otkriva Korać.

Kako bismo se uverili u stanje ovih dragocenih nalazišta, obišli smo i arheološki lokalitet svetskog značaja, Vinču, koja se nalazi na samo dvadesetak kilometara od centra glavnog grada. Međutim, umesto „srpske Troje”, zatekli smo tužan prizor. Ekskluzivni lokalitet, koji je od nedavno i zvanično zatvoren za posetioce, nalazi se pod vedrim nebom i bez ikakve je zaštite, ako se ne računaju nekakvi prekrivači od katrana i desetine kubika šljunka kojim je ovo arheološko i turističko blago – naprosto zatrpano.

Dragan Janković, kustos arheološkog nalazišta Vinča, na kome već 28 godina živi i radi, objašnjava da se na ovom lokalitetu nalaze porušene neolitske kuće koje su izgorele u požaru pre 7.000 godina.

– Najveći problem nam je vegetacija, koja je u stanju da za godinu ili dve ceo jedan arheološki sloj pretvori u humus. Sada je nalazište prekriveno geotekstilom, peskom i šljunkom i na taj način konzervirano. Ali zbog toga posetioci ne mogu da ga vide. Alternativa je da se napravi nadstrešnica kao u Viminacijumu, ali mi nemamo novac ni za to. Za to bi bilo potrebno između 50.000 i 60.000 evra – saznajemo od Jankovića.

Što je Maču Pikču za Južnu Ameriku i Troja za Malu Aziju, to je Vinča za Srbiju i Evropu. Sa adekvatnim sadržajima imali bismo ovde 500.000 stranaca godišnje. Jedan od najvažnijih koraka u ovom trenutku je pokretanje zvaničnog procesa da se Vinča nađe na listi zaštite Uneska – procenjuje kustos nalazišta u Vinči.

Vinča prvi grad u Evropi
– Nalazište u Vinči otkrio je 1908. Miloje Vasić, koji je iskopao 10 metara arheoloških naslaga, u kojima je „upakovano” 7.500 godina istorije, od neolita, preko srednjega veka, pa sve do danas. Po svemu sudeći, to je bilo gradsko naselje u kome je živelo od 2.000 do 2.500 stanovnika. Ukoliko su ove pretpostavke tačne, onda bi se pokazalo da je Vinča bila jedan od prvih evropskih gradova, a možda i prvi, kako neki smatraju. Vinča je bila kulturno i ekonomsko sedište tadašnje Evrope, prva urbana civilizacija, metropola u neolitu, što se vidi i iz činjenice da na teritoriji Beograda ima oko 40 naselja koja su gravitirala ka Vinči.

Idealna rekonstrukcija i plan istraživanja lokaliteta

Blago kneževskih grobova

Izložba "Blago kneževskih grobova" biće otvorena u atrijumu Narodnog muzeja, 10. maja, povodom dana te insititucije. Iz muzeja upozoravaju da situacija, u kojoj se sedam godina čeka na početak rekonstrukcije najvećeg nacionalnog muzeja, mora što pre da se promeni.

Povodom Dana Narodnog muzeja 10. maja, u atrijumu najvećeg nacionalnog muzeja biće otvorena izložba "Blago kneževskih grobova". Postavka je sačinjena od odabranog arheološkog blaga koje muzej ima, izjavila je direktorka Tatjana Cvjetičanin.

Muzej je zatvoren 2003. godine zatvoren zbog rekonstrukcije koja još nije ni počela.

"Nakon više od tri godine odsustva iz zemlje, najznačajnije otkriće sa kraja 6. i početka 5. veka pre nove ere, veličanstveni krater iz Trebeništa, prvi put nakon treće konzervacije moći ćemo da vidimo u novom sjaju", rekla je Cvjetičanin u intervjuu Tanjugu.

Posle izložbi u Rimu i Padovi, remek delo, čuveni krater iz Trebeništa vratio se u Beograd.

"Nakon rekonstrukcije izgleda potpuno neverovatno, stručnjaci će primetiti u čemu je razlika, a publika će videti kako treba da izgleda predmet koji se dobro održava i čuva u dobrim uslovima", istakla je Cvjetičanin.

Zahvaljujući tome što su mnogi naučnici učestvovali u konzervaciji, došlo do novih podataka o njegovom potencijalnom poreklu, rekla je Cvetičaninova, a o tome će za širu publiku govoriti gošće iz Italije koje su učestvovale na konzervaciji.

Izložbu "Blago kneževskih grobova" publika će moći da pogleda i u osmoj Noći muzeja 14. maja.

Sredstva i od "Telekoma"
Govoreći o rekontstrukciji Narodnog muzeja direktorka te institucije je rekla da razgovor o tom projektu nikada nije prestajao, ali da je veliki problem to što taj proces, kao kapitalni projekat, ne zavisi samo od Narodnog muzeja, ministarstva kulture ili kulturne javnosti.

"Restauracija i funkcionalna rekonstrukcija koju smo mi želeli kako bi se dobilo što više prostora, u početku je bila ambiciozna. Ipak, novim projektom Vladana Lojanice krenuli smo u umanjenje ranijih zahteva, sa tadašnjim limitom od 20 do 25 miliona evra koji su se pominjali u javnosti", istakla je direktorka Narodnog muzeja.

Sada smo došli smo do toga da je projekat izabran krajem prošle godine, a još nema njegove prave razrade, pošto se čeka da glavni izvođački projekat uđe u budžet za ovu godinu", rekla je Cvjetičanin.

Prema njenim rečima, to pitanje treba što pre da se razreši, što bi konačno pokazalo da "ova zemlja ozbiljno pristupa pitanju ustanove koja govori o nacionalnom identitetu".

Cvjetičanin je istakla premijera Mirka Cvetkovića, koji je pre par meseci rekao da će deo sredstava od prodaje "Telekoma Srbija" ići Narodnom muzeju, "drži za reč".

Prema njenim rečima, sredstva države nisu jedina na koja muzej računa, pošto postoji volja dobrovoljnih fondova, te da se nada da će se završetkom radova na dva velika projekta - Narodnoj biblioteci Srbije i Kinoteci - otvoriti prostor za rekonstrukciju koja se već dugo čeka.

"Zatvaranjem stalne postavke u Narodnom muzeju svi smo izgubili, mlađe generacije ne shvataju da mi na Trgu Republike imamo veličanstvene stvari", navodi Cvjetičanin.

Evropa - Šume

Beskonačni itinerer kroz svet strip albuma

Vodič za stripadžije „Beskonačni itinerer kroz svet strip albuma” beogradskog kolekcionara Vladimira Topolovačkog izašao je nedavno u izdanju zagrebačkog Strip-agenta.

Dvotomna knjiga donosi oko 4.300 skeniranih naslovnih strana stripova, teorijskih knjiga, književnih časopisa sa specijalizovanim izdanjima, čak i diplomskih radova koji su za temu imali strip.

Topolovački je kataloški razvrstao stripove, uglavnom po prezimenima crtača, i pridodao i ostale informacije: ime scenariste, dimenzije, epizodu, tiraž, naziv izdavača, godinu izdanja, prevodioca, broj strana, pismo...

Priređivač svojevrsne enciklopedije stripa želeo je da crtače stavi u prvi plan.
– Ovo je moj pokušaj da glorifikujem strip crtače – kaže Vladimir Topolovački.

Novi naslov daje odgovor na pitanje šta je sve od strip albuma izašlo na prostoru bivše Jugoslavije. Zanimljivo je da je knjiga na ekavici i na srpskom jeziku štampana u Zagrebu. Zbog toga Vladimir Topolovački kaže da je beogradska knjižara „Alan Ford” na srpsko tržište uvezla domaće izdanje.

– Nisam znao u šta sam se upustio jer ne postoji definicija strip albuma. Mnogo sam se rasplinuo – govori u šali Topolovački, koji je u svoj vodič uvrstio čak i strip iz 1926. godine, a pomenuta izdanja uglavnom su iz njegove lične kolekcije.

Uvrstio je i piratska izdanja, manga i verski strip, sve što se pojavilo u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, zaključno sa 31. decembrom 2009. godine. Važno je napomenuti da u knjizi nisu obihvaćena izdanja iz 50-tih, 60-tih i 70-tih godina prošlog veka, kao ni izdanja na slovenačkom i makedonskom jeziku. Prvi tom knjige sadrži 268 strana, dok je drugi nešto tanji (pa samim tim i jeftiniji) i broji 182 strane. Knjiga je napravljena u dimenziji položenog A4 formata.

Na skeniranim naslovnim stranama vidi se i kad je neka izbledela ili presavijena, požutela od duvanskog dima, ali priređivač dodaje da kultura stripa podrazumeva da se svako izdanje čuva kao sveta kolekcionarska relikvija. Obično ih stripadžije čuvaju u kesicama, ali Topolovački ih je smestio u ormane koje je, kao i drugi nameštaj, prethodno sam napravio za potrebe svog hobija.

O autoru
Vladimir Topolovački je rođen u Subotici 1964., a od 1965. godine stalno živi i radi u Beogradu. Od malena je zaražen virusom čitanja i sakupljanja stripova. Družeći se sa gospodinom Draganom Đokovićem spoznao je da nije dovoljno samo posedovati neki primerak, već ga treba držati u besprekornom stanju. Kao i stripovi iz njegove kolekcije, i on se već 20-tak godina nije promenio. Iako voli sam sebi tepati da je pojavom strip albuma prestao skupljati kiosk izdanja, pravo stanje stvari je nešto drugačije.

Ova je knjiga nastala uz bezrezervnu podršku supruge Milice, prvakinje u disciplini preskakanja gomila stripova, te sina Marka, čiji je računar korišćen za nastanak ovog dela.