Nepoznata civilizacija na Kavkazu

Tragovi nepoznate civilizacije koja je u bronzanom dobu živela u planinama Kavkaza, otkriveni su zahvaljujući fotografijama iz vazduha snimljenim pre 40 godina, u doba Sovjetskog Saveza, saopštili su arheolozi.

Aerosnimak iz ere SSSR, 1970. godina

"Otkrili smo civilizaciju koja potiče iz perioda između 16. i 14. veka pre nove ere, u planinama južno od Kislovodska", u Severnom Kavkazu, rekao je Frans presu Andrej Belinski, šef rusko-nemačke ekspedicije, koja je proteklih pet godina istraživala to područje.

Temelji od kamena na gotovo 200 lokaliteta, mestimično visoki jedan metar, "očigledno su građeni po istom arhitektonskom planu", rekao je arheolog.

Prema njegovim rečima, područje u kojem je živela novootkrivena civilizacija prostire se između reke Kuban na zapadu i Nalčika na istoku i nalazi se na visini između 1.400 i 2.400 metara.

Oblik predmeta od bronze nađenih u tom području omogućuje povezivanje te civilizacije sa onom iz Kubana, otkrivenom krajem 19. veka u središtu Kavkaza, u podnožju planine Kazbek.

Novootkrivena civilizacija je starije od one iz Kubana.

Član ekspedicije Dmitrij Korobov rekao je da su crno-bele fotografije sačinjene u vreme Sovjetskog Saveza pomogle u određivanju tačnog položaja lokaliteta od kojih danas neki više nisu vidljivi.

"Znamo da je na Kavkazu u bronzanom dobu bilo toplije nego danas", rekao je Korobov objašnjavajući prisustvo naseobina na tim visinama.

Arheolozi su zaključili da je novo otkriće od izuzetnog značaja zbog velikog broja lokaliteta u istom području kao i zbog njihove odlične očuvanosti.

Nalazište kod Kislovodska

Germani u ranovizantijskom gradu?

U istraživanjima Gradine na Jelici kod Čačka, koja pod rukovodstvom prof. dr Mihaila Milinkovića traju sa prekidima od 1984. svake se godine otvara po jedno novo uzbudljivo poglavlje. Ovaj ranovizantijski, još uvek bezimeni grad krije ključne podatke za razumevanje ranovizantijskog perioda i ranog srednjeg veka na prostorima današnje Srbije. Milinković tvrdi da je Gradina vizantijski grad na osnovu otkrivene arhitekture i predmeta koji su tada bili u svakodnevnoj upotrebi i nose odlike ranovizantijske materijalne kulture.

Do sada je otkriveno ukupno pet crkava i nije isključeno da ih ima još. Svake godine širi se spoznaja o utvrđenjima grada, otkrivaju se novi metri bedema. Otkrivene su dve kapije kroz koje se ulazilo u grad, nekoliko kula, stambene zgrade...

Ovog leta ekipa pod rukovodstvom dr Mihaila Milinkovića se posebno bavila velikim objektom otkrivenim u gornjem gradu. Po dimenzijama i pokretnim arheološkim nalazima naš sagovornik ovo zdanje smatra rezidencijalnim objektom, a radno je nazvan “objekat osam”.

- Zdanje je za svoje vreme, mogli bi reći monumentalno. Dugačko je 15 a široko 10 metara, ali po prvim nalazima možemo konstatovati da je objekat bio i veći. Zdanje je bilo podeljeno u nekoliko prostorija sa zastakljenim prozorima, od kojih je jedan dobrim delom ostao sačuvan. Reč je o podrumskom prozoru. Naime letošnjim iskopavanjem smo ustanovili da je građevina sem gornjih prostorija imala i podrum - objašnjava Milinković.

Po rečima našeg sagovornika u zdanju su osim ostataka prozora pronađeni brojni parčići staklenog posuđa, pehara i lampi, kao i niza različitih posuda. Zanimljivo je da su u podrumu ovog zdanja nađeni i ostaci mediteranskih amfora od kojih je jedna u potpunosti rekonstruisana. Zahvaljujući konzervatorki Narodnog muzeja Snežani Topić, amfora izgleda kao da je na Gradinu doneto vino iz Dalmacije!

Na Gradini se, sudeći po ostacima delova za vreteno i dosta prelo i tkalo, a po nalazima češljeva i češljića za kosu i “moda terala”. Nađen je i pokretni relikvijar od srebrnog lima koji se trenutno nalazi na čišćenju i konzervaciji.

Među mnogim sitnim nalazima koji dosta objašnjavaju svakodnevni život posebno je zanimljiva - velika gvozdena udica! Na nadmorskoj visini preko 800 metara i udaljenosti od Zapadne Morave oko 12 kilometara - velika udica “govori” da se na Gradini u šestom veku jela i somovina!

Arheolog je zadovoljan ovogodišnjim nalazima. Ističe pre svega dobro očuvane, više od dva metra zidove “objekta osam” ili rezidencijalnog zdanja. On ističe da je to veoma redak slučaj kad se radi o ranovizantijskim zdanjima i nalazištima. Istraživanje ovog značajnog objekta ipak, zbog ograničenih sredstava, nije završeno, pa će nastavak uslediti idućeg arheološkog leta.

Naseobina je, kako se može zaključiti prema dosadašnjim istraživanjima bila podeljena na više gradskih četvrti, a svaka je od njih bila zasebno branjena. Unutar tih “kvartova” otkriveno je i pet crkava, jedna od njih je bila grobljanskog karaktera, nalazila se ispred grada i okružena je nekropolom. Tu smo crkvu - baziliku “B”, bilo je i najlakše otkriti jer meštani taj lokalitet i zovu “Crkvine”.

U vreme kad su mnoga arheološka nalazišta zbog finansijskih problema privremeno “uspavana”, Gradina je zahvaljujući novcu Ministarstva kulture ali i privatnim donacijama proteklo leto bila aktivna. Istraživanja su upotpunila sliku o ranovizantijskom periodu na našim prostorima. Međutim, sudeći po nalazima na Gradini su živeli i Germani! Neki predmeti i delovi keramike su germanske proizvodnje. U jednoj crkvi i pored nje nađeni su grobovi sa kosturima koji su imali tipično, veštački izdužene lobanje što upućuje takođe na Germane, odnosno na pleme Gepida koje je u današnjoj Vojvodini poraženo 567. godine od susednog germanskog plemena Langobarda i Avara. Bežeći oni su našli utočište na Gradini i kako arheološki nalazi upućuju živeli skladno sa starosedeocima. Gepidska moda veštački izduženih lobanja - tretman počinje u najranijoj dečjoj dobi “modeliranjem” lobanje pomoću zavoja - moda je preuzeta od Huna koji su tada bili nadmoćni.

Za razliku od drugih ranovizantijskih gradova na tlu današnje Srbije, na primer Caričinog grada, na Gradini je nastavljen život i u ranom srednjem veku. Naime nakon spaljivanja Gradine u velikom požaru koji se dogodio na prelasku šestog u sedmi vek taj prostor naseljava nova populacija. To bi prema rečima Mihaila Milinkovića, a prema prvim nalazima keramike mogli biti Sloveni. Naime, nađena keramika uglavnom poseduje morfološke oblike slovenske keramike. I ove godine su nađeni keramički ostaci slovenskih lonaca ili lonaca napravljenih na slovenski način. U tom periodu ponovnog naseljavanja Gradine izgrađen je i nov bedem oko samog vrha Gradine. A, to je, kako ističe naš sagovornik, veoma zanimljiv i izuzetno redak nalaz.

IME

Postoje čitavi spiskovi ranovizantijskih utvrđenja i gradova koji se nalaze na tlu današnje Srbije, ali Gradini je za sada teško odrediti ime. Osnovni problem je što se ne zna tačno kojoj provinciji je Gradina pripadala. U rimskom periodu ta se teritorija nalazila u okviru provincije Dalmacije koja je sezala do ušća Kolubare i obuhvatala Šabac, Valjevo, Užice... Ali u ranovizantijskom periodu u šestom veku možda je ta teritorija, radi lakše uprave pripojena provinciji Meziji, čija je prestonica bio Viminacijum. Kad se to reši, lakše će se tragati i za imenom Gradine.

KAMEN

Tokom pedesetih godina prošlog veka na Gradini su uništene ploče sa natpisima koje su stanovnici prethodno bili izdvojili na stranu. Međutim, nova vlast je izdala proglas po kom je svako domaćinstvo bilo dužno da isporuči određenu kubikažu tucanika za put Čačak - Goračići. Stanovništvo je smatralo da nema ničeg pogrešnog ako po tu građu odu do ruševina Gradine odnosno “Jerininog grada” kako su ga pogrešno nazivali, verujući da je ona i tu umešala prste sve zbog izgradnje Smedereva.

Plan Marsejske grupe

Svi artefakti vezani za poznati marseljski atentat čuvani su u Vojnom muzeju sve do 1944-1945. godine. Nažalost, posle završetka rata, većina ovih predmeta zagonetno je nestala. Uz to i mnogi detalji u vezi sa atentatom do danas nisu u potpunosti razjašnjeni.

Avgusta 1934, u Rimu su čelnici hrvatske ustaške emigracije i bugarske terorističke organizacije VMRO doneli odluku da se izvrši atentat na kralja Jugoslavije, Aleksandra I Karađorđevića. Za atentat je odabrana njegova poseta Francuskoj, oktobra iste godine, a za neposredne izvršioce odabrani supripadnik VMRO Veličko Kerin, te ustaški teroristi Mijo Kralj, Ivan Rajić i Zvonimir Pospišil. Kerin i Rajić je atentat na kralja trebalo da izvrše u Marselju a, ukoliko oni ne bi uspeli, Pospišil i Kralj novi pokušaj bi izveli u Parizu.

Kerin, Kralj, Pospišil i Rajić su se 28. septembra 1934. sastali u Cirihu i isto veče produžili za Lozanu. U Lozani su 29. oktobra rezervno oružje zapakovali u kofer i ostavili ga u garderobi na železničkoj stanici, te nastavili put u Francusku. Tokom istrage nakon atentata, šef policije kantona Vo otkrio je navedeni kofer i predao ga francuskom inspektoru Nacionalne bezbednosti, Borelu. U koferu su pronađena dva pištolja. Prema veštaku Getimelu, oružje je bilo „sasvim drugih modela” (od onog zaplenjenog u Francuskoj) „ali iste, nemačke fabrikacije: pištolji mauzer 7,65 mm sa 8, te valter 6,35 mm sa 6 metaka”.

Nakon prelaska u Francusku, Pospišil i Rajić su produžili za Pariz a Kerin i Kralj za Marselj. „Marseljska grupa” sesmestilau hotelu „Modern”u Eks-an Provansu, gde je, 8. oktobra, dobila oružje koje je Stana Godina nabavila u tršćanskoj radnji „Angelini i Bernadon”.

Kerin, naoružan automatskim mauzerom br. 7391, valterom PP br. 762.782 i italijanskom ručnom bombom PO, 9. oktobra se nalazio na Berzanskom trgu. Oko 14 časova naišla je svečana povorka: na čelu se nalazio konjički vod Republikanske mobilne garde. U kolima iza konjice nalazili su se pripadnici Nacionalne bezbednosti, u sledećim – generalni direktor i glavni kontrolor bezbednosti, Bertoa i Sistron, a iza njih se kretao crni delaž, vlasništvo prefekture Buš di Ron, registarskih tablica 6068-CA6. Na zadnjem desnom sedištu nalazio se kralj Aleksandar, a do njega – ministar inostranih poslova Francuske,Bartu. Nasuprot njima sedeo je general Žorž. Kolima je upravljao Frosak, do koga je sedeo član obezbeđenja, Bertemi. Sa desne strane delaža jahao je potpukovnik 141. alpinskog puka, Piole, a sa leve – zapovednik mobilne garde, potpukovnik Vigoru.

Plan grada i ulica gde se kretala Kraljevska povorka

Prema verziji francuskih istražnih organa, Kerin je skočio na papučicu kola i hicima iz mauzera ubio kralja Aleksandra a teško ranio Bartua i generala Žorža. Vozač Frosak je desnom rukom pokušao da odgurne atentatora a žandarm Rinjo da ga zaustavi i otme mu oružje. Ka Kerinu je pojurio i policajac Gali, ali je hicem iz mauzera ranjen u grudi. U tom trenutku, potpukovnik Piole je uspeo da okrene konja i mačem M1882 atentatoru zada nekoliko udaraca. Istovremeno, policajac Debijon je iz revolvera pogodio Kerina u glavu i slabinu. Atentator je klonuo na tle, gde ga je razjarena svetina linčovala.

Momenat neposredno pre ispaljivanja hitaca

Francuska policija je tokom istrage ustanovila je da atentator ispalio pethitacau pravcu kralja Aleksandra, četiri u generala Žorža i jedan u policajca Galija, dok je Bartu ranjen metkom – kalibra 8 mm iz francuskog službenog revolvera M1892! Ovaj podatak francuska prefektura je držala pod velom tajnosti sve do 1975. godine!Iz nerazjašnjenih razloga, Bartu je odbio pomoć žandarma i taksijem se prebacio do bolnice „Otel Dije” na trgu Kalver. No, kako mu je zrno preseklo levu nadlaktičnu arteriju, ovde je, usled gubitka krvi, preminuo. Kralj Aleksandar je prevezen u Prefekturu, na Ru de Rom, gde je konstatovana smrt, a general Žorž je smešten u vojnu bolnicu na Ru de Lodi.

U vreme atentata, Mijo Kralj se nalazio na berzanskom trgu. Odatle je otišao u Eks-an-Provans i u hotelskoj sobi, u dušek, sakrio automatski mauzer i ručne bombe. Potom se vratio u Marselj i iznajmio taksi do Fontenbloa, gde je kupio voznu kartu za Evijan le Ben. No, na železničkoj stanici ga je legitimisao žandarm Dir, pa je pobegao u okolne šume. Policijski komesar Udo ga je 15. oktobra uhapsio u Melonu. Kod Kralja je pronađena ručna bomba, dok je valter PP, navodno, izgubio u šumi u Fontenblou. Načelnik pariske kriminalističke brigade je 16. oktobra, usobibr. 23 hotela„Modern”, pronašao automatski mauzer Mije Kralja, okvireod 10 i 20 metaka, te dve ručne bombe.

Po saznanju da je atentat u Marselju uspešno izveden, Rajić i Pospišil su 9. oktobra vozom krenuli iz Pariza u Evijan le Ben sa namerom da se prebace u Švajcarsku.Otkrivši da su kupili karte za Evijan i Lozanu, inspektor Dimon je telefonirao komesaru pogranične policije u Anmasu i upozorio ga na sumnjivce. Tako su Rajić i Pospišil 10. oktobra uhapšeni u Tonon le Benu. Oni su priznali da su oružje ostavili na stanici u Parizu. Zaista, inspektor Brune je u pretincu br. 9891 garderobe železničke stanice Sen Lazar, pronašao kofer sa dva automatska pištolja mauzer, valterima PP i PPK, četiri bombe i municijom. Na suđenju u Eks-an Provansu oružje su veštačili dr Beru, Gatimeliz istoimene oružarske radnje, te inženjeri mornaričke artiljerije i servisa javnog transporta, Kapdevi i Dibo.

Arhiv pokrajine Buš de Ron je,prema poverljivom dokumentu br. 124 iz 1936, sve predmete vezane za atentat poklonio Kraljevini Jugoslaviji. Automobil je do Splita prevezen parobrodom „Vis”, a do Beograda, gde je stigao 27. aprila – železnicom. Uprava dvora je 25. avgusta uniformu u kojoj je kralj Aleksandar ubijen, četiria utomatska mauzerasa serijskim brojevima 7391, 7307, 7279 i 7323, pištolj mauzer 7,65 mm M1914, pištolj valter 6,35 mm M9, pištolj 7,65 mm valter PPK br. 762.673, pištolje 7,65 mm valter PP br. 761.312 i 762.782, osam italijanskih ručnih bombi PO, okvire kapaciteta 20 i 10 metaka 7,63 mm, okvire za pištolje kalibra 7,65 mm i 6,35 mm, kartonsku kutiju za metke, municiju i čaure 7,63 mm, 7,65 mm, 6,35 mm, 8 mm (za francuski službeni revolver M92), 11 mm (za francuski službeni revolver M73) te crni delaž, poklonila Vojnom muzeju. Svi eksponati su 28. avgusta popisani u Knjizi darodavaca pod brojem 48. Kada je 20. aprila 1937. otvorena nova postavka, ovi predmeti izloženi su u Odeljenju Blaženopočivšeg kralja Aleksandra I Ujedinitelja.

Arsenal "Marsejske grupe"

Blago 70 godina zaključano u pariskom stanu

U jednom stanu u Parizu, u kojem poslednjih 70 godina niko nije živeo, mada je stanarina bila uredno plaćena, pronađeno je pravo umetničko blago. Stan je pripadao izvesnoj gospođi de Florijan koja se iz njega iselila na jug Francuske pre Drugog svetskog rata i nikada se više nije vratila, piše londonski Telegraf.

Kada je Florijanova nedavno preminula u 91. godini, stan je otključan radi popisa i u njemu je pronađena prava riznica umetničkih predmeta sa kraja 19. i početka 20. veka, među kojima i slika italijanskog majstora Đovanija Boldinija koja je nedavno prodata na aukciji za 2,1 milion evra.

Olivije Šopen-Žanvri, koji je otkrio vredne starine, kaže da mu je srce zaigralo kada je ugledao sliku žene u ružičastoj večernjoj haljini za koju se ispostavilo da je Marta de Florijan, muza Đanija Boldinija i baka žene kojoj je stan pripadao.

Marta de Florian je bila glumica koja je imala brojne obožavaoce, što dokazuju pisma pronađena u stanu. Među poznatim ljudima koji su joj se udvarali bio je i 72. premijer Francuske Žorž Klemanso, ali i sam Boldini koji ju je naslikao i poklonio joj sliku.

Stručnjaci su ustanovili da je slika nastala 1898. godine kada je Marta imala 24 godine. Porcenjena na 300.000 evra, slika je na aukciji uspela da dostigne cenu od 2,1 milion evra, što je rekordna suma za italijanskog umetnika.

Belgija u Srbiji do 1918.

Izložba "Belgija u Srbiji do 1918 godine", koja će večeras biti otvorena u Galeriji nauke i tehnike SANU u Beogradu, obići će, do aprila 2011. deset gradova u srbiji u kojima su Belgijanci u prošlosti ostavili traga, naročito na polju ekonomske saradnje - najavila je danas belgijska ambasadorka u Beogradu Deniz de Hauer.

“Ova izložba, koja ima širi karakter, ima za cilj da zapravo prikaže celokupno ekonomsko prisustvo Belgije u Srbiji”, rekla je ambasadorka Hauer, naglasivši da su ekonomski odnosi između Srbije i Belgije bili veoma značajni i razvijeni, što je u obe zemlje danas malo poznato.

Izložba “Belgija u Srbiji do 1918.” - nastala u saradnji između belgijske Ambasade, Narodnog muzeja u Zaječaru i Galerije nauke i tehnike SANU - predstavlja belgijski uticaj na industrijski razvoj male balkanske države, objasnili su organizatori.

Belgijska pruga kod Tabakovca

Briketirnica u Radujevcu, crtež F. Kanica 1889.

Link: Galerija SANU

Kralj umalo doživeo bizaran kraj

Iako su razni atentatori bar dva puta pokušali da ga ubiju, knez Milan Obrenović verovatno nikada nije bio u gadnijoj situaciji od one u kojoj se našao 6. oktobra 1871. godine, kada se u Smederevu umalo udavio u fekalijama poljskog nužnika koji se raspao pod njegovom težinom. Taj događaj je u predanju nazvan “Smederevski nameštaj” i do danas nije razjašnjeno da li je reč o atentatu ili pukoj slučajnosti.

knez Milan Obrenović

Budući kralj je, inače, spasen iz smrdljive jame zahvaljujući tome što je na “mesto gde i car ide peške” otišao naoružan – pucnjem iz pokvašenog pištolja dozvao je dvorjane, koji su isprva pomislili da je izvršio samoubistvo.

– Mada je po mišljenju Slobodana Jovanovića ovaj događaj najverovatnije bio slučajnost, Leontije Pavlović u knjizi “Smederevo u 19. veku” navodi da su nepoznati atentatori daščani pod nužnika premazali vodenim rastvorom azotne kiseline, a potporne grede prestrugali. Daske su izgledale cele, ali ih je kiselina toliko nagrizla da su popucale pod teretom gojaznog kneza. Problem je u tome što je Pavlović ove podatke preuzeo iz jedne izgubljene arhive Istorijskog instituta, pa se njihova istinitost ne može proveriti. U istorijskim izvorima postoji neslaganje čak i u vezi s tim da li je knez tada odseo u kući izvozničkog trgovca Cvetka Vidakovića ili kod vlasnika hotela “Laf” Raše Zdravkovića – kaže Snežana Cvetković, kustos Muzeja u Smederevu.

Razglednica Hotela "Laf" iz 1900. godine

Terazijska bomba
A to što je knez išao naoružan u klozet možda je i razumljivo kada se zna da je samo četiri meseca ranije, u Beogradu, izbegao eksploziju takozvane “terazijske bombe”. Tom prilikom, paklena naprava, ukopana u blizini stare terazijske česme, eksplodirala je nekoliko trenutaka po prolasku kočije kojom se Milan odvezao u pozorište. Izvršioci nisu otkriveni, a pošto se radilo o bombi male razorne moći, čaršijom su kolale priče da je čitavu stvar organizovao jedan od namesnika, Milivoje Petrović Blaznavac, kako bi zastrašio kneza koji se bližio punoletstvu i pokazao mu da je još rano da se odrekne usluga namesništva.

Milivoje Petrović Blaznavac (16. maj 1824. - 5. april 1873.), slika iz šezdesetih XIX veka

maloletni knez Milan

Prema rečima istoričara Mirka Markovića, Milan Obrenović je bio kontroverzna ličnost; plahovit, sujetan, strastven, apsolutista nepripremljen za visoki položaj, koga je privatni život (kocka, ljubavnice) u velikoj meri ometao u vođenju državnih poslova.

– Najviše mu se zameralo što se u spoljnoj politici priklonio Austrougarskoj, ali je to imalo i dobre strane. Recimo, Srbiji je, na Berlinskom kongresu, formalno priznata nezavisnost i proširena je za četiri okruga, što je iz današnje perspektive uspeh, dok je tada doživljeno kao izdaja, jer je Bosna i Hercegovina postala protektorat. Bila su to burna vremena kada su osnovane i prve političke stranke, a, uz Karađorđeviće, Milanovi najveći protivnici bili su radikali, koji ni sami nisu bili nimalo naivni – kaže Marković.

Ilkin atentat
Svojevrsni dokaz za to je i Ilkin atentat, koji se odigrao 11. oktobra 1882. godine, nekoliko meseci nakon što je Milan proglašen za kralja. Tog dana, na njega je u porti Saborne crkve pucala Jelena–Ilka Marković, udovica pukovnika i bivšeg radikalskog poslanika Jevrema Markovića (rođenog brata Svetozara Markovića), streljanog zbog Topolske bune, bez dokaza, na lični Milanov zahtev. Ispaljen sa razdaljine od svega 12 stopa, Ilkin metak je, ipak, promašio kralja, a atentatorka je razoružana pre nego što je ponovo pripucala.

Beogradska Saborna Crkva 1893. godine

Osim Ilke, uskoro je zbog ovog slučaja uhapšena i njena rođaka, Jelena–Lena Knićanin, koja je znala za plan svoje prijateljice, ali vlast, posle svega, nije uspela da dokaže političku pozadinu atentata. Međutim, 40 godina kasnije, Rade Milošević, jedan od vođa radikala, otkrio je u memoarima da mu je Ilka više puta govorila o svojoj nepokolebljivoj želji da se osveti kralju, te da mu je mesec dana pre atentata saopštila da će pokušati da ubije Milana u Sabornoj crkvi. Otuda je sasvim moguće da su za to znali i druge radikalske vođe, iako nisu učestvovali u organizaciji.

Sumnjive smrti
– Nekoliko meseci posle atentata, usledile su tri sumnjive smrti. Prvo je u februaru 1883. godine saopšteno da se Lena Knićanin obesila u zatvoru na Kalemegdanu. Zna se da je mučena glađu i žeđu, a protokol njene obdukcije nije objavljen u javnosti, pošto je radikalski poslanik i jedan od članova lekarske komisije Lazar Paču smatrao da nije izvršila samoubistvo. Ubrzo je poginuo i vojnik koji je stražario pred njenom ćelijom, navodno tako što ga je slučajno upucao drug iz čete kome se otkočila puška, a pre toga, u martu, i Ilka je pronađena u svojoj ćeliji udavljena peškirom – kaže Marković.

Poslednji atentat na Milana Obrenovića tadašnjeg komandanta Aktivne vojske (koji se nekoliko godina ranije formalno odrekao prestola u korist sina Aleksandra), izvršen je na Ivanjdan 1899. godine. U Knez Mihailovoj, dok se vozio kočijama, na starog kralja pucao je bivši vatrogasac Đuro Knežević iz Bosne. Milana metak nije ni okrznuo, dok je njegov ađutant lakše ranjen u ruku. Kao što je poznato, Obrenovići su iskoristili ovaj događaj za obračun s radikalima.

Na suđenju koje je usledilo, atentator je osuđen na smrt streljanjem, dok su mnogi radikalski prvaci, bez valjanih dokaza, osuđeni na zatvorske kazne u trajanju od pet do 20 godina. U toj grupi bili su Stojan Protić, Nikola Taušanović i Nikola Pašić, koji je pomilovan na dan izricanja presude, zbog insistiranja Rusije.

Numizmatičko blago u Zadru

U sklopu 6. Međunarodnog numizmatičkog kongresa, održanog u Zadru, prikazan je bakarni novčić iz doba cara Trajana, s početka njegove vladavine (između 98. i 102. godine), koji standardni međunarodni katalog ne poznaje.

Ta moneta potiče iz kovnice u Rimu, a otkrivena je u jednom grobu nekropole na zadarskoj Relji, piše Slobodna Dalmacija.

Zahvaljujući brojnim arheološkim istraživanjima na području severne Dalmacije otkriveno je i mnoštvo raznovrsnih rimskih kovanica, a jedna od njih je posebno zanimljiva, jer pripada vrsti koju standardni katalog "Roman Imperial" ne poznaje. Reč je o bakarnom novcu cara Trajana, i to s početka njegove vladavine.

Trajanov novac u likovnom smislu je i vrlo raznolik. Najčešće se na prednjoj strani nalazi njegov portret, a na poleđini su mnogobrojni i često veoma bogati figurativni prikazi, poput božanstava i alegorija, piše list.

Profesor na Katedri za arheologiju Sveučilišta u Zadru Mato Ilkić rekao je da je osobenost novčića, koji je pronađen sa 160 drugih, u tome što se na obe njegove strane, na licu i naličju, nalazi sasvim isti tekstualni i figuralni sadržaj.

Novac je iskovan između 98. i 102. godine. U središnjem delu bakarnog novčića je krupno Trajanovo poprsje, okrenuto udesno, a car je prikazan s lovorovim vencem na glavi. Taj neobičan i posebno redak primerak rimskog carskog novca s dva aversa, čuva se u zadarskom Arheološkom muzeju.

Trajanov "as" i "Judina škuda"

Ovaj novčić nazivaju "as", a vrednost mu je takva da bi se u današnje vreme s njim mogao kupiti, otprilike, sendvič i sok. Takva vrsta novca koristila se u celom Rimskom carstvu, od Velike Britanije do Mesopotamije i od Dunava do Sahare, objasnio je dr Ilkić.

Slobodna Dalmacija piše da se u crkvenoj riznici "Zlato i srebro grada Nina", u sklopu župne crkve sv. Anselma, takođe, čuva redak primerak kovanice - srebrnjak poznat kao "Judina škuda".

Prsti u srebru odlivene ruke drže srebrni novčić, koji je navodno jedan od 30 srebrnjaka ili, kako ih u Dalmaciji zovu, "Judinih škuda", koje su postale simbol izdaje.

Taj srebrnjak je izrađen oko 400 godina pre Hrista, u vreme cara Tiberija, i ne zna se da li je vredeo kao novac u vreme Hrista u Judeji, ili je samo imao vrednost zato što je iskovan od srebra. Na jednoj strani kovanice je prikazan bog sunca, a s druge strane je ruža.

Hodočasnici su još od 6. do 7. veka išli u Svetu zemlju i donosili relikvije i to je postao i prilično isplativ posao, pa su se zato relikvije krivotvorile.

"Mi možemo da dokažemo da je taj Judin novčić cirkulisao Judejom, ali je teško dokazati da je baš njega Juda primio kada je izdao Isusa. Zato naučnici više vole reći da je to takozvani Judin srebrnjak", kazao je dr Ilkić.

Rimski šlem kod "Kristija"

Bronzani šlem iz rimskog doba, između 1. i 2. veka nove ere, pronađen ove godine u Velikoj Britaniji, prodat je na aukciji u Londonu za 2,6 miliona evra, saopštila je aukcijska kuća Kristi.

Dobro očuvan šlem sa konturama lica i kovrdžave kose kupila je anonimna osoba, koja je za njega izdvojila sumu osam puta veću od procena pre aukcije. Kristi je šlem ponudila kao "izuzetan primer rada u metalu iz rimskog doba na vrhuncu razvoja". Šlem je u maju ove godine nedaleko od jednog sela na severozapadu Engleske pronašao čovek koji je istraživao područje detektorom za metal. Šlem je pronađen u 67 delova, a potom su ga rekonstruisali Kristijevi eksperti. Jedan britanski muzej pokrenuo je kampanju prikupljanja sredstava za kupovinu šlema kako ne bi završio u inostranstvu, ali nije uspeo da ga kupi na aukciji. U Velikoj Britaniji do danas su pronađena još samo dva kompletna šlema iz rimskog doba i oni su izloženi u muzejima.

Šlem pre restauracije

Otkrivena statua faraona Amenhotepa III

Egipatski arheolozi otkrili su statuu egipatskog faraona Amenhotepa Trećeg (1410-1372 p.n.e.) koji je vladao pre oko 3.400 godina, saopštilo je danas ministarstvo kulture te afričke zemlje.

Gornji deo statue od krečnjaka dimenzija 1,3 sa 0,95 metara otkriven je u Kom el Hitanu, mestu faraonovog pogrebnog hrama u Luksoru.

Statua prikazuje Amenhotepa Trećeg sa dvostrukom egipatskom krunom, ukrašenom ureusom, vladarskim simbolom starog Egipta u obliku zmije, kako sedi na prestolu pored boga Amona.

Faraonov hram, jedan od najvećih na zapadnoj obali Nila u Luksoru, uglavnom je uništen, verovatno u poplavama, a sačuvan je samo mali deo njegovih zidova.

Arheolozi su, ipak, otkrili mnoštvo predmeta i statua, među njima i dve statue Amenhotepa Trećeg od crnog granita, nađene u martu 2009. godine.

Amenhotep Treći je vladao u 14. veku pre nove ere, na vrhuncu egipatskog Novog kraljevstva koje se prostiralo od Nubije na jugu do Sirije na severu.

Link: drhawass.com

Jubilej srpskih avijatičara

Ove godine se navršava 100 godina vazduhoplovstva u srbiji. sredinom oktobra naša pošta emitovaće prigodnu marku posvećenu prvom letu Ivana Sarića, sa kojim počinje istorija naše avijacije. Vazduhoplovstvo u našoj zemlji ima dugu i bogatu tradiciju. Već 1912. godine formirana je prva vojna vazduhoplovna jedinica u Nišu u sastavu srpske vojske. Ova jedinica učestvovala je u borbama tokom balkanskih ratova 1912-1913. godine, kao i u I svetskom ratu. Između dva svetska rata proizvedeno je više tipova vojnih i drugih aviona domaće konstrukcije ili prema stranim licencama u domaćoj vazduhoplovnoj industriji.

Prve marke sa vazduhoplovnom tematikom kod nas se javljaju 15. juna 1934. godine u okviru predovnih izdanja za "vazdušnu poštu". Serija sadrži pet maraka, koje su namenjene za frankiranje pošiljaka u vazdušnom poštanskom saobraćaju.

Na markama od 50 para i 10 dinara prikazan je vazduhoplov "potez-29". To je jedan od retkih jednomotornih aviona koji su služili za pervoz putnika, inače dvokrilac francuskog porekla. Imao je dva člana posade i najviše pet putnika, a mogao je da ponese do 250 kg tereta. Korišćen je kao putnički avion našeg društva za vazdušni saobraćaj "Aeroput" osnovanog 17. juna 1927. godine. Ovim avionom izvršen je prvi let na liniji Beograd - Zagreb 15. februara 1928. godine, a korišćen je i za bliski međunarodni saobraćaj. Motiv na markama je avion "potez-29" u letu iznad Dubrovnika i starog mosta u Mostaru. Ovaj avion biće kao motiv ponovo prikazan na našim markama 1987. godine u prigodnom izdanju povodom 60 godina vazdušnog civilnog saobraćaja u Jugoslaviji.

Maksi karte iz 1987. godine

Na markama nominale od jednog, dva i tri dinara izdanja za vazdušnu poštu iz 1934. godine kao motiv je prikazan avion "farman". To je putnički avion monoplan - visokokrilac sa tri motora. Bio je u floti od 1931. godine do katastrofe 12. septembra 1933. godine u Ljubljani.

U periodu između dva svetska rata vazdušni poštanski saobraćaj, pogotovu u našoj zemlji, bio je slabo razvijen, pa su ove marke korišćene uglavnom za poštanski prenos pošiljaka. Na međunarodnom planu već 1920. godine na Svetskom poštanskom kongresu u Madridu udareni su remelji o organizovanom vazdušnom transportu. Tada se prvi put u istoriji poštanske službe legalizuje i zvanično uvodi vazdušni prenos pošte mada jedan deo problema, pre svega onaj u vezi sa cenama, nije bio rešen. Na Haškoj konferenciji o avionskom poštanskom saobraćaju održanoj u ovom holandskom gradu 1927. godine, uz prisustvo delegata iz 37 poštanskih uprava i predstavnika najvećih avionskih kompanija, donete su odredbe o transportu pošiljaka vazdušnim putem. Na poštanskom kongresu u Londonu 1929. godine, a na bazi Haških odredbi i saznanja stečenih tokom 1928. godine, kao poseban deo Poštankse konvencije prvi put su donete "Odredbe o avionskoj pošti" (treći deo konvencije). Time je vazdušni poštanski saobraćaj i formalno dobio ravnopravni status sa ostalim oblicima prenosa pošte.

Koliko je ovaj vid prenosa poštanskih pošiljaka bio važan vidi se iz činjenice da je u periodu od 1930. godine do početka II svetskog rata održano čak pet konferencija na kojima su razmatrani i proučavani problemi iz oblasti vazdušnog poštanskog saobraćaja.

Marke sa vazduhoplovnom tematikom se povremeno javljaju kao redovna ili prigodna izdanja sve do danas.